OSHO – SECAM SE SUDBONOSNOG DANA, 21, MARTA, 1953.

Sećam se sudbonosnog dana, 21. marta, 1953. Radio sam tokom mnogih života – radio sam na sebi, borio se, činio sve što može da se čini – a ništa se nije događalo. Sada razumem zašto se ništa nije događalo. Sam taj napor je bio prepreka, same lestve su sprečavale, sam nagon za traganjem je bio prepreka. Ne da čovek može dospeti bez traganja. Traganje je potrebno, ali onda dođe trenutak kada traganje mora biti odbačeno. Čamac je potreban da bi se prešla reka, ali onda dođe trenutak kada morate izaći iz čamca i potpuno da zaboravite na njega i napustite ga. Napor je potreban, bez napora ništa nije moguće. A takođe, samo sa naporom ništa nije moguće.Upravo pred dvadeset prvi mart 1953, sedam dana ranije, ja sam prestao raditi na sebi. Dođe trenutak kada vidiš svu uzaludnost napora. Učinio si sve što možeš, a ništa se ne događa. Učinio si sve što je ljudski moguće. Šta drugo onda možeš učiniti? U čistoj bespomoćnosti, čovek odbacuje svako traganje.I onog dana kada je traganje prestalo, onog dana kad nisam tragao za ničim, onog dana kad nisam očekivao da se nešto dogodi, počelo je da se događa. Podigla se nova energija. To nije dolazilo iz nekog izvora. To je dolazilo ni iz čega i niotkuda i odasvud. Bilo je u drveću i u stenama, u nebu, suncu i vazduhu – bilo je svuda. A ja sam tragao tako mukotrpno, i mislio sam da je to veoma daleko. A bilo je tako blizu i tako blisko. Baš zbog toga što sam neumorno tragao, bio sam postao nesposoban da vidim blizu. Traganje je uvek za dalekim, traganje je uvek za udaljenim – a to nije bilo udaljeno. Bio sam postao dalekovid, bio sam izgubio kratkovidost. Oči su bile postale fokusirane na ono daleko, horizont, i bile su izgubile kvalitet da vide ono što je sasvim blizu, što te okružuje. Onoga dana kada je nestao napor, ja sam takođe nestao. Jer ne možeš postojati bez napora, i ne možeš postojati bez želje, i ne možeš živeti bez stremljenja.Pojava ega, jastva, nije stvar, to je proces. To nije supstanca koja sedi tu u tebi, ti to moraš stvarati u svakom trenutku. To je kao okretanje pedala na biciklu. Ako okrećeš pedale, on ide sve dalje, ako ne okrećeš pedale, on stane. Može ići malo zbog prošlog impulsa, ali onog trenutka kad prestaneš okretati pedale, zapravo, bicikl počne da se zaustavlja. On nema više energije, nema više moći da ide bilo kuda. On će se srušiti i kolabirati.Ego postoji zato što nastavljamo okretati pedale želje, zato što nastavljamo težiti da dobijemo nešto, zato što skačemo ispred samih sebe. Upravo to je fenomen ega – skok ispred sebe, skok u budućnost, skok u sutrašnjicu. Skok u ono što ne postoji stvara ego.Zbog toga što potiče iz nepostojećeg, on je nalik na fatamorganu. To se sastoji od želje i ničega više. To se sastoji samo od žeđi i ničeg više. Ego nije u sadašnjosti, on je u budućnosti. Želja i ego postoje u saradnji, oni koordiniraju. Ako si u budućnosti, tada je, čini se, ego vrlo supstancijalan. Ako si u sadašnjosti, ego je opsena, počinje iščezavati.Onog dana kada sam prestao tragati… i nije ispravno reći da sam ja prestao tragati, bolje će biti da se kaže: onog dana kada je prestalo traganje. Jer ako ja budem to zaustavio, ja ću ponovo biti prisutan. Tada zaustavljanje postaje moj trud, tada zaustavljanje postaje moja želja, a želje nastoje da postoje na veoma suptilan način. Vi ne možete zaustaviti želje; vi to samo možete shvatiti. Samo u potpunom razumevanju to se zaustavlja. Zapamtite, niko ne može zaustaviti želje, a stvarnost se događa samo onda kada želje stanu. Dakle, ovo je dilema. Što da se radi? Želja je tu, a prosvijetljene osobe stalno govore da želja mora biti zaustavljena, i nastavljaju odmah zatim govoreći da ne možeš zaustaviti želju. Pa šta da se radi? Ostavljaš ljude u nedoumici. Oni su u želji, sigurno. Kažeš da ona mora biti zaustavljena – u redu. A onda kažeš da ne može biti zaustavljena. Šta onda treba uraditi? Želja mora da se razume.Ti je možeš razumeti, potrebna je neposredna percepcija, i potrebno je neposredno prodiranje. Pogledaj u želju, samo vidi šta je to, i videćeš lažnost toga, videćeš da to ne postoji. I želja padne i, istovremeno, u tebi nešto pada. Ego ne može postojati bez želje, želja ne može postojati bez ega. Želja je projektovani (ispoljeni) ego, ego je želja u nama. Oni su zajedno, dva aspekta iste pojave.Onog dana kada je prestalo željenje, osetio sam se vrlo beznadežno i bespomoćno. Nema nade, jer nema budućnosti. Nema se čemu nadati, jer se pokazalo da je svako nadanje uzaludno, to ne vodi nikuda. Ideš u krugovima, to nastavlja da se njiše pred tobom, to nastavlja da stvara nove opsene, stalno te poziva: ‘Hajde, trči brže, stići ćeš.’ Ali koliko god ti brzo trčao, nikada ne stižeš. Zbog toga, Buda to zove iluzijom. To je kao horizont koji vidiš oko Zemlje. On se pričinjava, ali ne postoji. Ako kreneš, on se stalno udaljava od tebe. Što brže trčiš on se brže udaljava. Što sporije ideš, on će se sporije udaljavati. Ali jedna stvar je sigurna – rastojanje između tebe i horizonta ostaje apsolutno isto. Čak ni za jedan jedini pedalj ne možeš smanjiti rastojanje između sebe i horizonta. Ne možeš smanjiti rastojanje između sebe i svoje nade (želje).Nada je horizont. Ti pokušavaš premostiti sebe do horizonta, do nade, do projektovane želje. Želja je most, most od sna – jer horizont ne postoji, ne možeš praviti most ka njemu, možeš samo sanjati o mostu.Ne možeš biti udružen sa onim što ne postoji. Onog dana kada je želja prestala, onog dana kada sam pogledao u nju i shvatio, ona je bila jednostavno uzaludna. Bio sam bespomoćan i bez nade. Ali baš u tom trenutku nešto je počelo da se događa. Počelo je da se događa ono isto na čemu sam kroz mnoge živote radio, a nije se događalo.U tvojoj beznadnosti je jedina nada, a u tvojoj beželjnosti je jedino tvoje ispunjenje, a u tvojoj ogromnoj bespomoćnosti, odjednom čitavo postojanje počne ti pomagati. Ono čeka. Kad vidi da radiš svojevoljno, ono se ne meša. Ono čeka, može da čeka beskonačno, jer za njega nema žurbe. Ono je večnost. Onog trenutka kada nisi svojevoljan, onog trenutka kad padneš, onog trenutka kad iščezneš, čitavo postojanje jurne ka tebi, ulazi u tebe. I po prvi put stvari počnu da se događaju.Sedam dana sam živeo u vrlo beznadežnom i bespomoćnom stanju, ali u isto vreme, nešto je uskrslo. Kad kažem beznadežan, ja ne mislim na ono što ti podrazumevaš pod beznadežnim. Prosto hoću reći da nije bilo nade u meni. Nada je bila odsutna. Bio sam srećan zapravo, bio sam vrlo smiren, tih, pribran i usredišten. Bez nade, ali u potpuno novom smislu. Beznadežnost je bila apsolutna i potpuna. Nada je bila iščezla i sa njom njen parnjak, beznadežnost, takođe je bila iščezla. Bilo je to jedno potpuno novo iskustvo – biti bez nade. To nije bilo negativno stanje. Moram koristiti reči – ali to nije bilo negativno stanje. Bilo je apsolutno pozitivno. To nije bilo tek odsustvo, osetilo se prisustvo. Nešto se prelivalo u meni, mene je prelivalo. A kada kažem da sam bio bespomoćan, ja ne podrazumevam reč u rečničkom smislu.Ja prosto kažem da sam bio oslobođen od sebe. To je ono što mislim kada kažem bespomoćan. Prepoznao sam činjenicu da me nema, tako ne mogu zavisiti od sebe, tako ne mogu stajati na svom tlu – nije bilo tla ispod. Bio sam u ambisu… ambisu bez dna. Ali nije bilo straha zato što nije bilo ničeg što bi trebalo zaštititi. Nije bilo straha, jer nije bilo nikoga ko bi bio uplašen. Tih sedam dana su bili dani ogromne transformacije, totalne transformacije. A posljednjeg dana, prisustvo jedne totalno nove energije, nove svetlosti i novog ushićenja, postalo je tako intenzivno da je bilo skoro nepodnošljivo – kao da sam eksplodirao, kao da sam leteo od blaženstva. Bilo je nemoguće tome dati bilo kakav smisao, šta se dogodilo. Bio je to jedan vrlo ne-smisleni svet – teško za shvatiti, teško da se stavi u neke kategorije, teško, teško da se rečima, jezikom može objasniti. Svi sveti spisi su izgledali mrtvi i sve reči koje su korištene za ovo iskustvo izgledale su vrlo blede, anemične.

Ovo je bilo tako živo.Bilo je kao val plime blaženstva. Čitav dan je bio čudan, divan, i to je bilo slamajuće iskustvo. Prošlost je iščezavala, kao da nikada nije bila pripadala meni, kao da sam o njoj negdje bio čitao, kao da sam bio sanjao o njoj, kao da je to bila nečija tuđa priča koju sam čuo i kao da mi je neko pričao. Oslobađao sam se prošlosti, iskorenjivao sam se iz svoje povesti, gubio sam svoju autobiografiju. Postajao sam ne-postojanje, ono što Buda zove anata. Granice su iščezavale, razlike su iščezavale.Um je iščezavao; bio je milionima milja daleko. Bilo je teško dohvatiti ga, on je jurio sve dalje, a nije bilo nagona da se on zadrži blizu. Bio sam prosto indiferentan na sve to. To je bilo u redu. Nije bilo nagona da se ostane u kontinuitetu sa prošlošću. Do večeri je postalo tako teško to podnositi – bolelo je, bilo je bolno. Nešto je bilo vrlo izvesno, nešto je trebalo da se dogodi. Bilo je teško reći šta je to – možda će to biti moja smrt – ali straha nije bilo. Bio sam spreman na to. Onih sedam dana su bili tako lepi da sam bio spreman umreti, ništa drugo nije bilo potrebno. Oni su bili tako neizmerno blaženi, bio sam tako zadovoljan, da ako je smrt dolazila, bila je dobrodošla. Ali nešto je trebalo da se dogodi – nešto kao smrt, nešto vrlo drastično, nešto što će biti ili smrt ili novo rođenje, raspeće ili uskrsnuće – ali nešto od ogromnog značaja bilo je tu odmah iza ugla. I bilo je nemoguće držati oči otvorene.To stanje spavanja nije ličilo na spavanje. Sada mogu razumeti ono što Patanđali misli kada kaže da su spavanje i samadhi slični. Samo sa jednom razlikom – što si u samadhiju potpuno budan i spavaš također. Usnuo i budan istovremeno, čitavo telo je opušteno, svaka ćelija tela potpuno opuštena, svako funkcionisanje opušteno, a ipak svetlost svesti gori u tebi… jasno i bez dima. Ostaneš budan a ipak relaksiran, opušten ali potpuno svestan. Telo je u najdubljem mogućem snu, a tvoja svest je na svom vrhuncu. Susreću se vrhunac svesnosti i dolina tijela. Zaspao sam. Bio je to vrlo čudan san. Telo je usnulo, ja sam bio budan. To je bilo tako čudno – kao da sam bio rastrgan u dva smera, dve dimenzije; kao da je polarnost postala potpuno fokusirana, kao da sam bio obe polarnosti zajedno… sretali su se pozitivno i negativno, sretali su se spavanje i svest, sretali su se smrt i život. To je trenutak kad možeš reći ‘sreću se stvoritelj i stvoreno’. To je bilo neobično. Po prvi put to te šokira do samih korena, poljulja tvoje temelje.Nikada ne možeš biti isti nakon tog iskustva; ono donosi novu viziju tvom životu, nov kvalitet. Negde oko dvanaest, oči su mi se iznenada otvorile – ja ih nisam bio otvorio. San je prekinulo nešto drugo. Osetio sam neko veliko prisustvo oko sebe u sobi. Bila je to veoma mala soba. Osetio sam pulsirajući život svuda oko sebe, veliko treperenje – gotovo nalik na uragan, veliku oluju svetlosti, radost, ekstazu. Davio sam se u tome.To je postalo tako neizmerno stvarno da je sve postalo nestvarno. Zidovi sobe su postali nestvarni, kuća je postala nestvarna, moje vlastito telo je postalo nestvarno. Sve je bilo nestvarno jer je sada po prvi put bila stvarnost. Zato, kada Buda i Šankara kažu da je svet maya, iluzija, nama je teško to razumeti. Jer mi poznajemo samo ovaj svet, nemamo nikakvu predstavu. Ovo je jedina stvarnost za koju znamo. O čemu to ovi ljudi govore – ovo je maya, iluzija? Ovo je jedina stvarnost. Ako ne saznate ono stvarno realno, njihove reči ne mogu biti shvaćene, njihove reči ostanu teorijske. One sliče na hipoteze. Možda ovaj čovek predlaže filozofiju – ‘Svet je nestvaran.’ Kada je Berkli na Zapadu rekao da je svet nestvaran, šetao je sa jednim od svojih prijatelja, vrlo logičnim čovekom; taj prijatelj je bio gotovo skeptik. Podigao je kamen sa puta i jako udario Berklija po nozi. Berkli je kriknuo, krv je jurnula, i skeptik reče: A sad, svet je nestvaran, a? Kažeš da je svet nestvaran? – zašto si onda kriknuo? Ovaj kamen je nestvaran? – zašto si onda kriknuo? Zašto onda držiš nogu i zašto iskazuješ toliku bol i muku na svom licu? Prestani sa tim. To je nestvarno.Sada, ovaj tip čoveka ne može razumeti šta Buda misli kada kaže da je svet opsena. On ne misli da možeš proći kroz zid. On ne kaže to – da možeš jesti kamenje i da ne pravi nikakvu razliku jedeš li hleb ili kamenje. On ne kaže to. On kaže da ima jedna stvarnost. Jednom kada je spoznaš, ova takozvana stvarnost prosto izbledi, prosto postane nestvarna. Sa višom stvarnošću u viđenju, javlja se usporedba, inače ne. U snu, san je stvaran. Ti sanjaš svake noći. San je jedna od najvećih aktivnosti koju stalno činiš. Ako živiš šezdeset godina, dvadeset godina ćeš spavati i skoro deset godina ćeš sanjati. Deset godina u životu – ništa drugo ne radiš tako mnogo. I svakog jutra kažeš da je to bilo nestvarno, i opet noću kad sanjaš, san postane stvaran.U snu je jako teško setiti se da je to samo san, ali ujutro je to tako lako. Šta se događa? Ti si ta ista osoba. U snu postoji samo jedna stvarnost. Kako usporediti? Kako reći da je to nestvarno? U poređenju s čim? To je jedina stvarnost. Sve je nestvarno onoliko koliko i sve ostalo, zato nema usporedbe. Ujutro, kada otvoriš oči, tu je druga stvarnost. Sada možeš reći da je sve to bilo nestvarno. U duhu sa ovom stvarnošću, san postane nestvaran.Postoji buđenje – u duhu sa TOM stvarnošću, TOG buđenja, čitava ova stvarnost postane nestvarna. Te noći sam po prvi put razumeo značenje reči maya. Ne da nisam bio znao tu reč ranije, ne da nisam bio svestan značenja reči. Kao što si ti svestan, ja sam takođe bio svestan značenja – ali nikada ranije nisam to bio razumeo. Kako možeš razumeti bez iskustva stvarnog viđenja? Te noći, još jedna stvarnost je otvorila svoja vrata, još jedna dimenzija je postala dostupna. Iznenada je bila tu, ta druga stvarnost, odvojena stvarnost, ono stvarno stvarno, ili kako god želiš da to nazoveš – nazovi to Bogom, nazovi to istinom, nazovi to dhamma, nazovi to tao, ili kako god hoćeš. To je bilo bezimeno. Ali to je bilo prisutno – tako neprozirno, tako transparentno, a ipak tako čvrsto da ga je čovek mogao dodirnuti. To me je gotovo ugušilo u onoj sobi. To je bilo previše i još nisam bio sposoban to da apsorbujem. U meni se pojavio duboki nagon da izjurim iz sobe, da odem pod nebo – gušilo me je. To je bilo previše! To će me ubiti! Da sam ostao još nekoliko trenutaka, to bi me bilo ugušilo – tako je izgledalo. Izjurio sam iz sobe, izašao sam na ulicu. Postojao je veliki nagon samo da se bude ispod neba sa zvezdama, sa drvećem, sa Zemljom… da se bude sa prirodom. I onda kada sam izašao, osećaj gušenja je iščezao. Bilo je to jedno suviše malo mesto za takvu veliku pojavu.Čak i nebo je malo mesto za tu veliku pojavu. To je veće od neba. Čak ni nebo nije granica tome. Ali onda sam se osetio spokojnijim. Išao sam ka najbližem vrtu. To je bio potpuno nov hod, kao da je gravitacija bila iščezla. Hodao sam, ili sam trčao, ili sam prosto leteo; bilo je teško razlučiti. Nije bilo gravitacije, osećao sam se bestežinski – kao da me je uzimala neka energija. Bio sam u rukama neke druge energije. Po prvi put nisam bio sam, po prvi put više nisam bio pojedinac, po prvi put je došla kap i pala u okean. Sada je čitav okean bio moj. Ja sam bio okean. Nije bilo ograničenja. Pojavila se ogromna moć, kao da mogu učiniti bilo šta. Mene nije bilo, postojala je samo ona moć. Dospeo sam do vrta u koji sam imao običaj ići svakog dana. Vrt je bio zatvoren, zatvoren preko noći. Bilo je suviše kasno, bilo je skoro jedan sat po ponoći. Vrtlari su čvrsto spavali. Morao sam ući u vrt kao lopov. Morao sam se penjati na vrata. Ali nešto me je vuklo ka tom vrtu. Nije bilo u mojoj moći sprečavati sebe. Prosto sam plovio. To je ono što mislim kada kažem ponovo i ponovo ‘plovi s rekom, nemoj gurati reku.’ Bio sam opušten, bio sam relaksiran. Mene nije bilo. ‘To’ je bilo prisutno, nazovi to Bogom – Bog je bio prisutan. Hteo bih da to nazovem TO, jer Bog je previše ljudska reč, pa je postala previše prljava od prevelike upotrebe, zagadilo ju je jako mnogo ljudi. Hrišćani, hindusi, muhamedanci, sveštenici i političari – svi oni su iskvarili lepotu te reči. Zato mi dopusti da to nazovem TO. TO je bilo prisutno, a ja sam samo bio nošen… nošen valom plime. Onog trenutka kad sam ušao u vrt, sve je postalo osvetljeno, bilo je TO po čitavom tom mestu – blagoslov, blagoslovljenost. Mogao sam videti drveće po prvi put – njihovo zelenilo, njihov život, sam njihov sok koji teče. Celi vrt je spavao. Drveće je spavalo. Ali ja sam mogao videti celi vrt živ, čak i sitni listovi trave su bili tako lijepi. Pogledao sam okolo. Jedno drvo je bilo neizmerno svetlo – drvo molšrija. Ono me je privuklo, vuklo me je ka sebi. Ja ga nisam bio odabrao, sam Bog ga je odabrao. Otišao sam do drveta, seo sam ispod drveta. Kada sam seo tamo, stvari su se počele smirivati.Čitav univerzum je postao blagoslov. Teško je reći koliko dugo sam bio u tom stanju. Kada sam se vratio kući, bilo je četiri sata ujutro, pa mora da sam bio prema vremenu na satu najmanje tri sata – ali to je bila beskonačnost. To nije imalo nikakve veze sa vremenom na satu. To je bilo bezvremeno. Ta tri sata su postali čitava večnost, beskrajna večnost. Vremena nije bilo, promicanje vremena nije bilo; bila je to nedodirljiva, nemerljiva stvarnost.I toga dana se dogodilo nešto što se nastavilo – ne kao kontinuitet – ali se još uvek nastavljalo kao neka podstruja. Ne kao permanentnost – svakog trenutka to se događalo ponovo i ponovo. Čudo je bilo svakog trenutka. Te noći… i od te noći ja uopšte nisam bio u telu. Ja lebdim oko njega, postao sam neizmerno moćan i istovremeno i vrlo slab. Postao sam vrlo snažan, ali ta snaga nije snaga Muhameda Alija.

Ta snaga nije snaga stene, ta snaga je snaga ružinog cveta – tako krhkog u svojoj snazi… tako slab, tako osetljiv, tako delikatan. Stena će postojati, cvet može nestati svakog trenutka, ali ipak, cvet je jači od stene zato što je življi. Ili, snaga kapi rose, na vlati trave koja samo blista na jutarnjem suncu – tako lepa, tako mila, a ipak može skliznuti svakog trenutka. Tako neusporediva u svojoj milosti, ali može doći mali vetrić i kap rose može skliznuti i izgubiti se zauvek.Prosvetljeni imaju snagu koja nije ovozemaljska. Njihova snaga je potpuno od ljubavi… Kao ružin cvet ili kap rose. Njihova snaga je vrlo krhka, ranjiva. Njihova snaga je snaga života, a ne smrti. Njihova moć nije od onoga što ubija; njihova moć je od onoga što stvara. Njihova moć nije od nasilja, agresije; njihova moć je moć milosti. Ali nikada više nisam bio u telu, samo lebdim oko tela. I zbog toga kažem da je to bilo ogromno čudo. Svakog trenutka sam iznenađen što sam još uvek ovde. Ne trebam biti ovdje. Trebalo je da odem svakog trenutka, još uvek sam ovde. Svakog jutra otvorim oči i kažem: ‘Dakle, opet sam tu?’ Jer skoro se čini nemogućim. Čudo je bilo kontinuitet. Ja sam lomljiv, delikatan i osetljiv. To je moja snaga. Ako baciš kamen na cvet, kamenu se neće ništa dogoditi, cvet će nestati. Ali ipak ne možeš reći da je kamen moćniji od cveta. Cvet će nestati zato što je bio živ. A kamen – njemu se ništa neće desiti zato što je on mrtav. Cvet će nestati zato što cvet nema snagu uništavanja. Cvet će prosto nestati i ustupiti mesto kamenu. Kamen ima moć da uništi jer kamen je mrtav. Upamti, od toga dana ja stvarno uopšte nisam bio u telu; samo neka delikatna nit me povezuje sa telom. I stalno sam iznenađen da celina nekako hoće da sam ovde, jer ja više nisam ovde svojom osobnom snagom, nisam više ovde po svojoj volji. Mora biti da me celina zadržava ovde, da mi dopušta da se još malo zadržim na ovoj obali. Možda celina želi da podeli nešto sa tobom kroz mene.Od tog dana svet je nestvaran. Otkriven je još jedan svet. Kada kažem da je svet nestvaran ne mislim da je nestvarno ovo drveće. Ovo drveće je apsolutno stvarno – ali način kako vidiš ovo drveće je nestvaran. Ovo drveće je stvarno samo po sebi – ono postoji u Bogu, ono postoji u apsolutnoj stvarnosti – ali onako kako ga ti vidiš, ti ga uopšte ne vidiš; ti vidiš nešto drugo, fatamorganu. Ti stvaraš svoj osobni san oko sebe i ako se ne probudiš, nastavićeš sanjati. Svet je nestvaran jer je svet koji poznaješ svet tvojih snova. Kada snovi otpadnu ti se prosto sretneš sa svetom koji postoji, sa stvarnim svetom.Ne postoje dve stvari, Bog i svet. Bog je svet, ako imaš oči, bistre oči, bez ikakvih snova, bez prašine snova, bez izmaglice sna; ako imaš bistre oči, jasnoću percepcije, samo Bog postoji. Onda, Bog je negde zeleno drvo, a negde drugo Bog je sjajna zvezda, a negde Bog je ptica kukavica, a negde Bog je cvet, a negde dete, a negde drugo, reka – onda, samo Bog jeste. Onog trenutka kada počneš gledati, samo Bog jeste. Ali upravo sada, što god vidiš nije istina, to je projektovana laž. To je značenje fatamorgane. Čim vidiš, čak i na jedan jedini tren, ako možeš videti, ako možeš sebi dopustiti da vidiš, ustanovićeš kako je svuda prisutan ogroman blagoslov, svuda – u oblacima, na suncu, na zemlji. Ovo je divan svet. Ali ja ne govorim o tvom svetu, ja govorim o svom svetu. Tvoj svet je jako ružan, tvoj svet je svet koga je stvorilo tvoje individualno sopstvo, tvoj svet je projektovani svet.Ti koristiš stvarni svet kao ekran i na njega projektuješ svoje lične predstave. Kada kažem svet je stvaran, svet je neizmerno lep, svet je svetao sa beskonačnošću, svet je svetlost i ushićenje, to je slavlje, mislim na svoj svet – ili na tvoj svet, ako odbaciš svoje snove.Kada odbaciš svoje snove, vidiš isti svet kako ga je svaki Buda uvek video. Kada sanjaš, sanjaš privatno. Da li si to opazio? – da su snovi privatni. Ne možeš ih podeliti čak ni sa svojom voljenom osobom. To nije moguće. San je privatna stvar, zbog toga je on iluzoran, on nema objektivnu stvarnost. Bog je nešto univerzalno. Čim izađeš iz svojih privatnih snova, to je tu. Uvek je bilo tu. Čim su ti oči bistre, iznenadna osvetljenost – odjednom si preplavljen lepotom, veličanstvenošću i milošću. To je cilj, to je sudbina.Dopusti mi da ponovim.Bez napora, nikada nećeš to postići, sa naporom to niko nikada nije postigao. Trebaće ti veliki napor, i samo tada dođe trenutak kada napor postane uzaludan. Ali on postane uzaludan samo kada si došao do samog njegovog vrhunca, nikada pre toga. Kada si došao do samog vrhunca svog napora – sve što možeš učiniti ti si učinio – tada, odjednom nema potrebe da se čini bilo šta više. Odbaciš napor. Ali niko ga ne može odbaciti na sredini, on se može odbaciti samo na samom kraju. Zato, idi do same krajnosti, ako želiš to odbaciti. Čini koliko god možeš napora, uloži u njega celokupnu svoju energiju i totalno srce, tako da jednog dana možeš videti – sada me napor neće odvesti nikuda. I toga dana nećeš biti ti onaj koji će odbaciti napor, on pada sam od sebe. A kada on padne sam od sebe, događa se meditacija. Meditacija nije rezultat tvojih napora, meditacija je događanje. Kada tvoji napori otpadnu, odjednom meditacija je tu… Njen blagoslov, njena blagoslovljenost, njena slava. Ona je tu kao prisustvo… svetlost, okružuje tebe i okružuje sve. To ispunjava čitavu Zemlju i čitavo nebo. Ta meditacija ne može biti stvorena ljudskim naporom. Ljudski napor je suviše ograničen. Ta blagoslovljenost je tako beskrajna. Ne možeš time manipulisati. To se može dogoditi samo kada si u ogromnoj predanosti. Kada tebe nema, samo tada se to može dogoditi. Kada si ne-ti, bez želje, ne ideš nikuda – kada si samo ovde-sada, ne činiš ništa posebno, samo postojiš, to se dogodi. I to dolazi u valovima i ti valovi postanu kao plima. To dolazi kao oluja, i odnosi vas u jednu potpuno novu realnost. Ali najpre moraš učiniti sve što možeš, a onda moraš naučiti ne-delanje. Delanje ne-delanjem je najveće delanje, a napor bez napora je najveći napor. Tvoja meditacija koju stvaraš pevajući mantru ili tako što sediš miran i tih sileći sebe, jako je osrednja meditacija. To stvaraš ti, to ne može biti veće od tebe. To je napravljeno kod kuće, a stvoritelj je uvek veći od stvorenog. Stvorio si to sedeći, čineći joga položaj, pevajući ‘rama, rama, rama’ ili bilo šta – napamet, mehanički – bilo šta. Prisilio si um da bude tih. To je prisilna tišina. To nije onako tiho kao što dođe kada tebe nema. To nije ona tišina koja dolazi kada skoro ne postojiš. To nije ono blaženstvo koje se spušta na tebe poput goluba.Kaže se kada je Isusa krstio Jovan Krstitelj u reci Jordanu, Bog se spustio na njega, Sveti duh se spustio na njega kao golub. Da, to je tačno tako. Kada te nema, mir se spušta na tebe… kao golub… dospeva u srce i ostane tamo, ostane tamo zauvek.Ti si svoja propast, ti si prepreka. Meditacija je kada nema meditanta. Kada um prestane sa svim svojim aktivnostima – shvatajući da su one uzaludne – tada nepoznato ulazi u tebe, skrha te. Um mora stati da bi Bog postojao. Znanje mora stati da bi postojalo spoznavanje. Ti moraš iščeznuti, moraš ustupiti mesto. Moraš postati prazan, samo tada možeš postati ispunjen.Te noći ja sam postao prazan i postao sam pun. Postao sam nepostojeći i postao postojanje. Te noći sam umro i ponovo se rodio. Ali onaj koji je ponovo rođen nema nikakve veze sa onim što je umrlo, to je nepovezana stvar. Na površini izgleda povezano, ali je nepovezano. Onaj koji je umro, umro je potpuno; ništa od njega nije ostalo. Veruj mi, ništa od njega nije ostalo, čak ni senka. To je umrlo potpuno, apsolutno.Nije da sam samo promenjen, transformisan, modifikovani oblik, transformirani oblik starog. Ne, nije bilo kontinuiteta. Toga dana, dvadesetprvog marta, osoba koja je bila živela mnogo, mnogo života, milenijume, prosto je umrla. Drugo postojanje, apsolutno novo, koje uopšte nije povezano sa starim, počelo je bivati. Religija ti samo daje potpunu smrt. Možda sam zbog toga čitavog dana koji je prethodio tom događaju osećao neku hitnost nalik na smrt, kao da ću umreti – i stvarno sam umro. Spoznao sam mnoge druge smrti, ali one nisu bile ništa u usporedbi sa ovom. To su bile delomične smrti. Nekad je umrlo telo, nekad je umro deo uma, nekad je umro deo ega, ali što se osobe ticalo, to je ostalo. Obnovljeno mnogo puta, ukrašeno mnogo puta, malčice promenjeno tu i tamo, ali to je ostalo, kontinuitet je ostajao. Te noći smrt je bila potpuna. Bio je to sastanak sa smrću i Bogom istovremeno.

About these ads

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s