HEJ, VI…CITATI IZ KNJIGA – ANASTASIJA

HEJ, VI…CITATI IZ KNJIGA – ANASTASIJA

*Nisi predskazao ti, Nostradamuse, datume strašnih kataklizmi zemlje. Sazdao si ih svojom mišlju, i misao ljudsku za ovaploćenje strahota si uključio. Evo, i sad ona lebdi nad Zemljom, bezizlaznošću ljude plašeći. Ali, ona se sada više neće ostvariti. Ja sam – čovek. Anastasija sam ja! I ja sam od tebe jača!

208721_1891455760091_1052407793_2194731_5003255_n (1)

*Ko uzrokuje tamu i pakao?“

Proroci, verujuci i govoreci o katastrofi, smaku sveta, sami i izazivaju misli i oblike smaka sveta.Mnogobrojna ucenja koja predskazuju sveopstu smrt covecanstva, svojim mislima i obrascima je priblizavaju.Njih je mnogo, jako mnogo.I ne naslucujuci ti ljudi, trazeci spasenje za sebe,  trazeci zemlju obecanu, da se upravo njima sprema pakao.“

Anastasija

………………………………….

… – U čemu se razlikuje doljmen od obične kamene grobnice?

– Spolja gledano, malo čime. Ali su u doljmen, kako vi nazivate kamenu grobnicu, odlazili da umiru živi ljudi… To je spomenik mudrosti i velikom samopožrtvovanju duha, zarad budućih pokoljenja…

… I smrt u takvom doljmenu nije bila sasvim obična. Reč „smrt“ ovde uopše ne pristaje…

… Odlazeći u doljmen, ljudi se uopšte nisu mučili… Meditirali su u večnost, duhom za svagda ostavši na Zemlji, sačuvavši neka osećanja zemaljska. Ali je zanavek Duša otišlih da umiru u doljmenima, lišena mogućnosti da se u materijalnom ovaploti na Zemlji…

… Dušom otvorenom na život pokušaj da pogledaš. Očisti misao od taštine jalove i tada ćeš videti svet, Tvorca Vaseljene i sebe.

– Gde su oči Duše, a ne obične oči? Ko se u tome može snaći… Tvrdila si da će govor tvoj mome biti nalik, a pričaš na drugi način…

– Samo malčice drugačije. A ti ćeš uspeti da zapamtiš osnovno. I reč moja će se ispreplesti sa tvojim govorom. Ne uzrujavaj se, ne ustručavaj se povezivanja reči svojih, jer će jezik tvoj biti razumljiv mnogim ljudima. Mnogim Dušama će on otkriti to, što je u njima samima skriveno. Neka se kroz njega poezija Vaseljene obistini…

…- Nevidljivo, ali nešto moje što njih grli, ono i Zemlju celu može da obgrli… Zemlju ću zagrliti nevidljivom sobom! Anastasija sam ja. Postoji mala ja, a postoji i velika. A kako zvati sebe, drugu, još ne znam…

…- Zovi drugu, unukice, sebe – Dušom. Svojom Dušom. I čuvaj Nju, i delaj Njom, neizmernom.

…- Pogrešan put svako bira sam. Nikada plaćanje nije posle, već u ovom životu započinje. Ali, sa svakim novim danom, sa svakodnevnim rađanjem Sunca, dato je svakome da shvati istinitost svoga puta. Izbor ti je dat! Slobodan si, biraj kuda ćeš ići. Ti si čovek! Spoznaj suštinu svoju. Ti si – čovek, rođen da budeš u Raju…

Anastasija

208721_1891455760091_1052407793_2194731_5003255_n

Iz trece Anastasijine knjige

– Tvorac je mudar. On je učinio prirodnije sve i genijalnije.

– Kako?

– Iz čoveka, lišenog agresije, koristoljublja, straha i mnogih kasnije izazvanih tamnih osećanja, izvire Svetlost Ljubavi. Nije vidljiva ona, ali je jača od svetlosti sunca. Životvorna je energija njena. Tvorac je učinio tako, da samo čovek može da poseduje moć tu uzvišenu. Samo čovek! Samo on, jedini, sve živo je kadar da ogreje. Eto, zato sve živo i stremi ka njemu.

208721_1891455760091_1052407793_2194731_5003255_n (1)

         HEJ, VI…

„Hej, vi proroci! Hiljadama godina ponavljate o bezizlaznosti i prolaznosti zemaljskog postojanja, ljude plašeći paklom i sudom. Umirite žestinu svoju, vi ste krivci što čovek s mukom Nebo poima.

Hej, Nostradamuse! Nisi predskazao ti, Nostradamuse, već si stvorio svojom mišlju datume strašnih kataklizmi na Zemlji. Naterao si mnoge ljude da ti poveruju, i samim tim si njihove misli uključio u utelovljenje strašnoga. Lebdi nad planetom misao tvoja, proročanstvom i bezizlaznošću ljude plašeći, ali se ona sad više neće ovaplotiti. Neka se misao tvoja sa mojom sukobi. Naravno, ti unapred sve znaš, zato tako brzo uzmičeš.

Hej, vi, što sebe nazvaste učiteljima Duša ljudskih! Učitelji, koji pokušavate da ulijete u glavu čovekovu da je slab on Duhom, da ništa ne zna, i da su samo vama, kao izabranima, sve Istine dostupne. Samo je kroz poklonjenje vama, dostupan Božji glas i Istina vaseljenskog sazdavanja. Umirite žestinu, neka sada znaju svi:

Tvorac svakome daje sve iskonski, i ne treba se, zarad sopstvenog udovoljavanja, zaklanjati iza Tvorčevih velikih dela, iza mraka postulata, tame izmišljotina i oholosti. Ne stojte izmeđ Boga i ljudi. Sam sa svakim želi da razgovara Otac. Posrednike Otac ne poznaje.

Postoji od iskona Istina kod svakoga u Duši. Sada, danas, a ne sutra, neka bude sretan svaki čovek! Tvorac je srećom ispunjavao tren svaki i svaki vek. Niti u pomislima Njegovim nema mesta za mučenje ljubljenog deteta.“

Ona je igrala! Tako nadahnuto! Tako je žestoko igrala! Pa naravno, ona igra, ali zašto nad njom, na nebu iznad tajge neka čudesna svetlost blista? Kao da su nebesa mogla da beleže sve rečenice, koje nadahnuto i neustrašivo sa Zemlje samotnica iz tajge baca:

Hej, predskazivači vekova, tamu čoveku prorekavši, time ste stvorili i tamu i pakao. O, kako ste prilježno snagu svoju iskušavali vi, plašeći čoveka u ime Oca. Dođite, evo me. Svi ovamo. Spržiću Zrakom u jednom trenu mrak postulata vekovnih. Sva zlobo na Zemlji, napusti poslove svoje, ka meni jurni, sukobi se sa mnom, pokušaj.

Nego vi, urlatori svih vera, jer to ste vi, koji ste sve ratove uobličili. Više se ratovima ne zanosite. Zarad interesa sebičnih svojih, obmanom mračnjačkom ljude u rat ne uvlačite. Sama sam pred vama. Pobedite me. Da biste pobedili, svi na mene jurnite. Bitka će biti bez borbe, pomoći će u tome sveštenici svih vera. Pramajke moje, moji očevi, Svetlost Istine praizvora usadite u njih. Ustupite sve, što ste za mene tako brižljivo čuvali. Podelite svima, koji mogu Svetlost da prihvate. Neka se zlo samo sa sobom bori i s mojim telom, ne sa Dušom. Ja ću Dušu ljudima celu predati svoju. U ljudima ću istrajati do kraja Dušom svojom. Pripremi se zlobo, odlazi sa Zemlje, baci se na mene! Ja sam čovek! Ja sam čo-vek pra-iz-vo-ra! Anastasija sam ja. Ja sam od tebe jača!“

„Pusti to, zašto sama nečiste sve prizivaš?“ – uključih se, smatrajući da se nastavlja neka igra.

„Vladimire, ne boj ih se, oni su plašljivci. Pri tom, sam si rekao da sam lukava. Lukava? Neka budem lukava. Nadmudrila sam ih. Oni su se izrugivali nad tobom, smatrajući me izmišljotinom, a ja sam za to vreme stvarala, i snagu, koju su od praizvora pronele pramajke moje, moji očevi, mnogim sam ljudima darivala!“ – Ona je nogom trupnula, nasmejala se zvonko, zavrtela iznova, kao balerina. A ja, igrom se zanevši, počeo sam da je podržavam moralno.

„Onda hajde Anastasija, raspali! Neka se zlo Zemlje cele baci na tebe, a ti ga spali! Samo budi pažljivija pri tom, nemoj nastradati.“

„Oni bi zarad moje pogibije, Vladimire, zemaljske poslove mnoge morali da napuste. Duše mnoge ljudske oslobađajući od okova svojih. Ali, čak i ako poginem, sve jedno se već ispunjava to, što sam izmaštala. Strune Vaseljenske harfe, melodijom srećnom odjekuju, ljudske Duše ih čuju. One ih razumeju! Odzvanjaj Vaseljeno! Sretnom melodijom odjekuj! Za njih, za sve ljude na Zemlji! Neka svi melodiju Duše upoznaju! Ljudske Duše zrake svoje Zemlji, umornoj od nesreća, pogledaj, Vladimire, usmeravaju.“

S tim rečima, Anastasija dotrča do vreće s pismima čitalaca, spusti se na kolena i položi ruke na paket. Ushićeno, radujući se kao dete, reče:

„Kada starijem čoveku, vojniku koji je bio u borbi, dok čita tvoju knjigu, iznenada poteku suze. Kada se kod majke mlade, drugačiji odnos prema novorođenom detetu pojavi. I devojčica od dvanaest godina je sve shvatila i počeće život da voli. Kada, gle, evo momak mlad, narkotike, kaže, neće više uzimati i kod majke je svoje otputovao. Kada iz zatvora ljudi pisma šalju, ti doživljavaš, osećaš, kako njihove Duše pevaju, drugačiju snagu stekavši… To su znaci oni, koje sam prikupila, a ta povezivanja vaseljenskih zvukova njihove Duše razumeju, te sada i u njima neizbrisivo odjekuju i oni ih prihvataju… Zasad ne svi, ali, biće ih mnogo! I nebesa o tome znaju, i svakoga s ljubavlju iščekuju. Gledaj, gledaj, kako ljudi saznanja svoja kroz stihove iznose.“

Ona se tako iskreno radovala i stalno o pismima pričala, da sam se zagledao u tu scenu i pomislio: „Neka, nek se raduje, neka igra svoju igru i veruje u ostvarenje vizije. Napisaću svima da se ona igra. Sama osmišljava sve i raduje se svojoj domišljatosti“. Želeo sam da se smirim, kad mi se iznenada u svesti sve ponovo zapetljalo. Smatrao sam sve izmišljotinom, fantazijom njenom, ali je tu, zamislite, bilo i nečega od čega bi čovek mogao zaista da siđe s uma. Zamislite, ona je o pismima govorila sve ono, što je u njima zaista i bilo napisano… Čak i o onima, koja u tajgu nisam doneo. Ali kako? Pa, ona ih nije čitala. Zabezeknuto sam je gledao i slušao kako stihove izgovara, koji su u kovertama bili, nečemu se radovala iznenada, ili bi zabrinuto zaćutala, kao da je pisma sva u jednom magnovenju pročitala.

O pismima je apsolutno tačno sve govorila. Potpuno tačno… Tačno! Stop! Znači da je i do tada sve tačno iznosila, nije se zabavljala… Maštala? Naravno da je maštala! Ali, i o knjizi, i o stihovima što su sad pred njom, ona je takođe ranije snevala. Neverovatno, zbila su se njena priviđenja! Zbila! Eto, knjiga pred njom leži, ona je materijalna.

Fantastika! Ne, to je nerealno! Čitaoče, je li moguće da i ti u svojim rukama sada evo držiš, materijalizovanu knjigu, delić odvažnog usamljenicinog priviđenja!

I šta sad?

Nije valjda da i sve drugo može da se ovaploti? Kada sam se iz skamenjenosti povratio, upitah:

„Anastasija, kako si saznala šta ljudi u pismima pišu? Kao da si ih sve pročitala. Čak i ona, koja nisam doneo?“

Anastasija se okrenu ka meni, radosno blistajući:

„Ma, tako je jednostavno sve, vidi, kako se može čuti reč Duše… Odjednom, Anastasija zaćuta. Ćutke mi je prišla i mirno, pa zamišljeno rekla:

„Odgovoriti na pitanja sva nije teško, ali odgovor probleme ne rešava. Odgovor jedan, drugo pitanje rađa. Tako i danas, jabuku Adamovu čovečanstvo grize, ne znajući, da se zasititi ne može. Međutim, odgovor u sebi svako može da čuje sam.“

Iz knjige „Prostranstvo Ljubavi“ – Vladimir Megre

*VLADIMIR MERGE ANASTASIJA – SVIH 8 KNJIGA

http://cid-4af68a02a62eee62.office.live.com/browse.aspx/.Public/Vladimir%20Megre-Anastasija

Advertisements

3 comments on “HEJ, VI…CITATI IZ KNJIGA – ANASTASIJA

  1. davno sam negde tažeči nesto drugo dobila priču“zvoneći kedri“=ANASTASIJA ….Hvala za aktiviranje naj finije energije

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s