DESET BOZIJIH ZAPOVESTI – ZIVOT PRAHRISCANA U UNIVERZALNOM ZIVOTU

Zašto nam svet, takav kakav jeste, ne može dati mir?, jer se ne sastoji od nesebične, već od sebične ljubavi. Ljudi bi se trebali okrenuti, tako da razvijaju unutrasnju ljubav, nesebičnu ljubav. Tada će ovaj kruti i nemirni svet sasvim postupno biti promenjen. Deset zapovesti pokazuju put, jer to su izvodi iz apsolutnog zakona Neba, božanskog zakona nesebične ljubavi. Obilje onoga što sadrže Deset zapovesti otvara se čoveku koji postupno ispunjava sadržaje ovih zapovesti iz večnog zakona i svojim mišljenjem i delovanjem ih oživljava. Tekst koji sledi ocrtava širinu i dubinu Deset zapovesti. Istovremeno se prikazuje kako prahrišćani u Univerzalnom životu, Hristovi prijatelji, sve više i više pokušavaju konkretno da primene Deset zapovesti u situacijama svakodnevice.

 

1. PRVA ZAPOVEST

U Bibliji, u Luterovom* (Luther) prevodu, Prva Zapovest glasi:

„Ja sam Gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim Mene. Ne pravi sebi slike, niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi.“

Šta nama prahrišćanima u Univerzalnom Životu želi da kaže Prva Zapovest? Kako se mi prahrišćani pridržavamo Prve Zapovesti? Kako ostvarujemo u svakodnevici?

Iskaz na početku Prve Zapovesti glasi: „Ja sam Gospod Bog tvoj.“ Ovo je za nas prahrišćane od osnovnog značaja, jer Bog je sve što postoji. On je Duh Života i Otac svih nas. U tome je obrazloženo i ono ljudsko odakle i kuda.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: „Nemoj imati drugih bogova osim Mene.“ Mi prahrišćani pod „drugim bogovima“ podrazumevamo ne samo moć, novac, visoko razvijenu tehniku, strasti, opojne droge i slično, nego i sve ono što ne odgovara Božjem Zakonu, večnoj Reči Božjoj sve su to „drugi bogovi“, dakle lažni bogovi. Tu spadaju i preterane želje, strasti i požude, sve ono čemu ljudi preko svake mere teže.

Hranimo li ove preterane želje, pomame, strasti i požude tako što ih duže pokrećemo u našim osećajima, osećanjima i mislima, ili im udovoljavamo, tada je to isto što i obožavanje idola kojima plaćamo danak. Pod „drugim bogovima“ podrazumevaju se i ljudi koje uzdižemo, obožavamo i slavimo, umesto da ih kao bližnje jednostavno poštujemo.

U Prvoj Zapovesti se dalje kaže: „Ne pravi sebi slike niti poređenja o onome što je gore na nebu, ni o onome što je dole na zemlji, ni o onome što je u vodi.“ Kako to shvataju prahrišćani?

Mi prahrišćani znamo da Duh Božji živi u svakom čoveku. Da bismo se okrenuli Bogu, svom Ocu i Hristu, našem Spasitelju, ne treba nam nikakva slika u spoljašnjem pred kojom klečimo i koju obožavamo, već odlazimo u svoje unutarnje i tamo se molimo Bogu. Nama nisu potrebne statue, nikakvi kovčezi, ni slike raspeća ili slično, jer znamo da je Duh Božji živ u nama. Njemu se obraćamo. On je naš oslonac i naše uporište.

Svaka takozvana sveta slika, koju obožavamo je „drugi bog“, jer svaka figura koju obožavamo u spoljašnjem udaljava nas od Boga u našem unutarnjem.

Hrist nam je po smislu objavio: obožavamo li slike i statue, kao na primer slike svetaca, onda mi sebi sliku Boga, anđela ili Neba stvaramo prema svojim zemaljskim predstavama. Ta slika ulazi u našu dušu. Kada dođe vreme smrti i naša duša pođe u onostrana carstva, tada ćemo možda zbog tih slika patiti, jer su to programi koje smo uneli u svoju dušu.

Mislima ne možemo sebi da predstavimo večna Nebesa. Mi ne možemo sebi stvoriti sliku o najčistijim svetovima, niti o anđelima, o duhovima, a pogotovo ne o Bogu Ocu, Otac-Majka-Bogu, i o Hristu, Savladaru Neba. Slike i statue su samo predstave. Ako kao duša sa takvim predstavama odemo u onostrano, moramo ih se, pre svega, osloboditi da bismo u toku čišćenja naše duše došli do prave slike, do stvarnosti postojanja; dok ne uronimo u nebo koje mi sebi kao čovek ne možemo predstaviti; dok Boga našeg Oca ne budemo gledali licem u lice i Hrista našeg brata i Spasioca, i našu braću i sestre, božanska bića neba. Tako nas je učio Hrist, Duh koji se objavljuje.

Mi prahrišćani u Univerzalnom Životu nemamo ni krst sa telom. Za nas je Hrist uskrsnuo. Svesni smo da delo Spasenja Gospoda nosimo u našim dušama, u našim srcima. Njega simbolizuje slobodan krst. Za nas je Krst Uskrsnuća istovremeno putokaz za večno postojanje. Telo je predstavljeno na različite načine. Ako verujemo da je to telo, ta slika, nekada bio Isus, onda imamo telo kao sliku u našoj duši. Kada posle smrti kao duša odemo u onostrano pojaviće se slika, telo. Biće nam tada teško da tu sliku, koju smo obožavali, otklonimo iz naše duše. I duže će potrajati dok ne postanemo svesni da je Uskrsli svetleće biće večnog postojanja, a ne telo na krstu.

U Prvoj Zapovesti stoji takođe da ne treba da stvaramo slike o onome što je na zemlji, niti o onome što je u vodi. Ovo ćemo razumeti ako znamo da sve što na zemlji vidimo nije prava stvarnost. Naše fizičke oči posmatraju omotač koji u sebi zaklanja život, Duh.

Životinje, biljke, kamenje, ono što je na zemlji i u zemlji, što vidimo u vodi ili što je na morskom dnu, to su aspekti Božji koji zbog zgušnjavanja u materiji, imaju drugi oblik nego u večnom postojanju. Mi treba životinje, naše sabližnje, da otkrijemo u srcu; celu prirodu treba da nosimo u srcu i vidimo je kao veliko stvaralačko Svetlo Božje. Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da zemaljski životni oblik npr. pojavni oblik cveta ili životinje odgovara Božjoj stvaralačkoj snazi na nebu. U cvetu, u životinji je suština života, Bog; spoljašnji oblik je materijalni omotač.

Prirodna bogatstva su oblikovani Božji aspekti. To što mi na zemlji vidimo nije, dakle, prvobitno stvaranje, već samo odsjaj onoga što je Bog u čistom stvaranju stvorio. Zato ne treba da sebi pravimo slike o tome i mislimo da je taj oblik na nebu isti.

U Bibliji „Dobra vest“*, Prva Zapovest glasi nešto drugačije: „Ja sam Gospod Bog tvoj. Za tebe ne postoje drugi Bogovi osim Mene. Ne pravi sebi Božjeg lika. Ne pravi sebi takođe nikakvu sliku bilo čega što je na nebu, na zemlji ili u moru.“

Nije, dakle, slovo istina, već smisao. Zato je za nas prahrišćane značajno da, kroz svakodnevno ispunjavanje Zapovesti i Besede na Gori, shvatimo smisao.

 

2. DRUGA ZAPOVEST

U Luterovoj Bibliji Druga Zapovest glasi: „Ne zloupotrebljavaj ime Gospoda Boga svoga, jer Gospod neće ostaviti nekažnjenim onog ko Njegovo ime zloupotrebljava.“

Mi prahrišćani pod zloupotrebom imena Božjeg smatramo to što se ljudi, koji poznaju zapovesti Božje i Hristovo učenje kojem su rekli da ne pridržavaju; koji čak druge upozoravaju i Zapovesti poučavaju, a sami sasvim drugačije rade.

Zloupotreba nije samo kada Njegovim imenom psujemo, ili se kunemo, već i onda kada ne razmišljajući uzimamo u ista ime večno Svetog, na primer „O, Bože!“ Ili, kada pozdrave, kao, „Pomoz Bog!“ ili „Bog za pozdrav!“ upotrebljavamo, ne obraćajući pažnju na to što kažemo, ne izgovarajući ih svesno.

U mnogim razgovorima koristimo reč „Bog“, ali šta mislimo pri tome? Često ne razmišljamo ni o čemu, to su samo prazne reči. Ipak, sve je energija. Iz toga proizilazi: odgovorni smo za svaku izgovorenu reč. Tako je poučavao proročki Duh, Hrist; Tako stoji i u Bibliji. Mi treba, dakle, Drugu Zapovest da ispunimo tako što ćemo paziti o čemu razmišljamo dok izgovaramo reč „Bog“.

Često kažemo: „Hvala Bogu da mi se ovo ili ono nije dogodilo!“ Mi možemo da izgovorimo reči: „Hvala Bogu“, ali da li smo Bogu zaista zahvalni. Najčešće to nije ništa drugo do izraz koji mnogi upotrebljavaju, ali retko kad uzimaju tu situaciju za povod da razmisle o sebi, o tome šta misle i kako žive, o svojoj setvi i eventualno očekivanoj žetvi, o Bogu i Njegovim Zapovestima. Ako u takvoj situaciji zastanemo i zapitamo se kako je došlo do toga da sa olakšanjem kažemo: „Hvala Bogu“, onda to sigurno ima nešto da nam kaže. Ako se prepoznamo u onome što nas pokreće u osećajima, onda ćemo naučiti da se Bogu od srca zahvalimo. Istovremeno se trudimo da te greške, te grehove koje smo spoznali i sa Hristom očistili, više ne činimo. To je aktivna zahvalnost Bogu, našem Ocu, i Hristu, našem Spasitelju.

Mi prahrišćani poznajemo pozdrav mira, i navikli smo u međuvremenu da o tome razmišljamo. Izgovorimo li reč „Mir“, pošaljemo li je kao pozdrav svom bližnjem onda bi trebalo i svakodnevno da se trudimo da sa svojim bližnjima živimo u miru. Potcenjujemo li svog bližnjeg, zavidimo li mu na ovom ili onom, ili ga pak mrzimo a zaželimo mu mir, onda se mi podsmevamo Bogu, To je zloupotreba svetog imena.

Božje se ime, mnogo češće nego što se to pretpostavlja, teško zloupotrebljava jer mnogi varaju i sebe i druge u vezi pravog motiva svog delovanja i svoje neaktivnosti. Mi zloupotrebljavamo ime Božje kada na primer pristupimo nekoj verskoj zajednici sa namerom da postignemo nešto za sebe, ako, na primer, položajem u nekoj zajednici želimo da sebi osiguramo visok životni standard, ugled i bezbrižan život. Slično važi i ako delujemo u crkvenom savetu da bismo od ljudi te zajednice bili poštovani, da bismo bili „neko.“ Ukoliko se ispred imena političke partije stavi oznaka „hrišćanska“, da bi se time stvorilo uverenje da se ovde živi po zapovestima Božjim, ili da su ti ljudi Hristovi sledbenici, onda je to zloupotreba Njegovog imena; ukoliko se ime Gospoda koristi kao reklama, iako ljudi ne žive i ne streme ka onome što zahtevaju Zapovesti i Beseda na Gori. Tako se ljudi zaslepljuju i dovode u zabludu.

Ko želi da proveri da li je reč „hrišćanski“ upotrebljena samo kao plašt ili farsa, ili se zaista teži hrišćanskim ciljevima, neka gleda plodove kao znak raspoznavanja koji nam je Isus u Besedi na Gori preporučio: „Prepoznaćete ih po plodovima njihovim.“ Kao merilo pomažu i Deset Zapovesti. Neka proveri da li neka grupa, zajednica ili partija zagovara Zapovest: „Ne ubij“ ili se zalaže za to da drugi ljudi, u ratu npr. ne smeju biti ubijeni?

Trebalo bi da budemo svesni da su ljudi, koji ovakvu jednu zajednicu ili partiju potpomažu, tako što je biraju ili plaćaju članarinu, podjednako odgovorni i učestvuju u zloupotrebi Božjeg imena. Svako je pred Bogom odgovoran za ono što zastupa ili za ono čemu pripada. Ko za nepravdu zna, a ćuti, takođe je sukrivac. U Drugoj Zapovesti kaže se: „…jer Gospod neće nekažnjenog ostaviti koji Njegovo ime zloupotrebljava“. Hrist, Proročki Duh, učio nas je da nas za ono što činimo ne kažnjava Bog, već da mi sami sebe kažnjavamo, po zakonu: „što čovek seje, to će i žeti.“ Ne seje Bog, beć mi sami, i ono što mi sejemo, to ćemo i žeti. Mi ćemo osetiti posledice našeg delovanja i naše neaktivnosti, jer svako je odgovoran za sebe samog. Bog neće dići grešnika u nebo, već će mu ukazati na njegovu grešku, da bi je očistio i da više ne greši.

Ovo se ne može naći u doslovnom prevodu u evangelističko-katoličkoj zajedničkoj Bibliji, jer tamo stoji: „Ne zloupotrebljavaj ime Gospoda Boga svoga, jer Gospod će svakog kazniti koji to čini.“ Vidimo da bi bilo dobro da zapovesti pre svega ispunjavamo, umesto da sudimo i Boga predstavljamo kao Boga koji kažnjava. On dopušta da grešimo, jer nam je dao slobodnu volju. S obzirom da On to, kao posledicu slobodne volje, dopušta, neće nas zbog toga kažnjavati. Mi sami sebe kažnjavamo.

Treba da shvatimo smisao reči, a takođe i smisao Zapovesti. Bibliju možemo ispravno razumeti samo ako korak po korak ostvarujemo Zapovesti; u protivnom, pripisujemo Bogu da On kažnjava. Isus nam je približio Oca ljubavi. To je bilo neophodno jer u Starom Zavetu se stalno govori o Bogu koji kažnjava. Bogatstvo reči onog vremena razvilo se iz mnogoboštva. Zbog toga je Stari Zavet, kome pripadaju ovih Deset Zapovesti, prožet iskazima verovanja u mnogo bogova, koji kažnjavaju, i od tog mnogoboštva je dosta preneto i u verovanje u jednog Boga.

Trebalo bi svesno da se zapitamo: „Verujemo li u Boga koji kažnjava, dakle, u Stari Zavet ili verujemo u Boga ljubavi, kojega nam je približio Isus, Hrist. U Novom Zavetu takođe stoji: „Ono što seješ, to ćeš i žeti.“ Ukoliko verujemo u Boga koji kažnjava, onda negiramo ovu zakonitost, setvu i žetvu, kroz koju konačno preko samospoznaje i čišćenja grešnoga posredno bivamo vođeni. Mi smo hrišćani i treba da se odlučimo: Ili verujemo u Boga koji kažnjava ili u Boga ljubavi i milosrđa; u Boga koji pomiruje, oprašta, u Boga koji nam je iz svoje ljubavi poslao Svoga Sina, Isusa, Hrista.

  

3. TRECA ZAPOVEST

U „Bibliji prevodu Martina Lutera“, Treća Zapovest glasi: „Spominji se Sabata i drži ga svetim. Šest dana treba da radiš i sve poslove da obaviš. Ali sedmog dana je Sabat Gospoda Boga tvoga. Tog dana ne treba ništa da radiš, a takođe ni tvoj sin, tvoja kći, tvoj sluga, tvoja sluškinja, tvoja stoka, a ni stranac koji u tvom gradu živi.“

Kako treba da slavimo Sabat? Kako to čine prahrišćani?

Ova Zapovest ne kazuje da u jednom danu u nedelji baš ništa ne treba da se radi, već mi to ovako razumemo:

Toga dana treba da se sakupimo u zajednicu, da se zajedno osvrnemo na proteklu sedmicu i da je snagom Gospoda okončamo. Ono grešno koje još nismo očistili treba sa našim bližnjim da očistimo, da bismo oslobođeni mogli da uđemo u novu sedmicu. Ako je sve što je bilo moguće okončano, onda treba da Boga slavimo i hvalimo, da mu se zahvalimo i govorimo o Njemu, koji je beskrajna ljubav i koji nas je pratio u sedmici koja je iza nas. Tako činimo mi prahrišćani svake subote uveče. Zajedno se molimo i zajedno se osvrnemo na nedelju koja je iza nas; zaokružujemo proteklu sedmicu i odlazimo na zajedničku večeru. Zahvaljujemo Bogu, slavimo Ga i hvalimo i sa Hristom svesno ulazimo u nastupajuću sedmicu i molimo Ga da nam pomogne da ispunjavamo Zapovesti i Besedu na Gori.

Mi prahrišćani, na „Sabat“ zajednički slavimo našeg večnog Oca i toga dana svesno negujemo unutarnje, više od spoljašnjeg. Tako je taj dan za nas izvor snage. Ne rasipamo svoju energiju nepromišljeno, već ćemo toga dana sa izvora, koji je Bog, crpeti nadu, snagu, poverenje, a takođe i radost za nedelju koja dolazi. Osim toga, radujemo se slobodnim satima u kojima možemo da uradimo nešto za sebe lično, ono što nam čini zadovoljstvo. Takozvani „stres slobodnog vremena“ izbegavamo, jer bi posledice odredile našu sledeću nedelju. Kako bi onda izgledalo u ponedeljak, koji treba da bude dinamičan radni dan, dan delovanja.

Mi prahrišćani se trudimo da u slobodnim danima budemo mirniji i svesniji, da uđemo dublje u svoje unutarnje, da crpimo snagu, da bismo puni snage, sa Hristom, našim Spasiteljem, mogli da krenemo u sledeću nedelju.

U Bibliji „Dobra vest“ Treća Zapovest doslovce glasi: „Ne zaboravi dan odmora. To je naročit dan, dan koji pripada Gospodu. Šest dana u nedelji imaš vremena da obaviš svoje poslove. Sedmi dan treba da bude dan odmora“.

Uporedimo li ova dva biblijska teksta, uočićemo ponovo: istina je u svakoj od ovih knjiga opisana drugim rečima. Vidimo: ne treba da se striktno držimo slova, već da shvatimo smisao, a njega možemo doseći samo ako u svakodnevnom životu težimo ostvarivanju Deset Zapovesti i Besede na Gori i sve više po njima živimo.

 

4. ČETVRTA ZAPOVEST

U Luterovoj Bibliji Četvrta Zapovest glasi: „Poštuj svoga oca i svoju majku da bi dugo živeo na zemlji koju će ti dati Gospod Bog tvoj.“ U „Zajedničkom prevodu“ stoji: „Poštuj oca i majku svoju da bi dugo živeo na zemlji koju ti daje Gospod Bog tvoj“.

Hrist, Duh koji se objavljuje, učio nas je sledeće: otac i majka su takođe naši bližnji. Mi treba da ih poštujemo i cenimo, mi treba da ih, kao sve ljude, nosimo u srcu. Slava, međutim, pripada jedino Bogu, našem Gospodu. Treba razlikovati „poštovati“ i „slaviti“: dakle, Boga slavimo tako što Ga volimo iznad svega, stavljamo Ga iznad svog ljudskog i sa Njegovom snagom čistimo svoje Ljudsko, grešno. Bližnjeg poštujemo tako što smo prema njemu blagonakloni, susrećemo ga sa razumevanjem, ne zavidimo mu, ne omalovažavamo ga, poštujemo njegovu slobodu i činimo mu ono što sami od njega očekujemo.

Deca i roditelji su Božja deca. Tako su oni braća i sestre. Roditelji su samo po godinama stariji, oni su po Božjem Zakonu velika braća i sestre svojoj deci, koja su poverena njihovom pokroviteljstvu i zaštiti.

Reči: „Da bi dugo živeo na zemlji koju će ti Gospod Bog tvoj dati“, kazuju: ko se drži Božjih Zakona proživeće život u harmoniji. On neće imati velike padove u životu, ni kroz teške bolesti, niti kroz preranu smrt. On će i sa svojim bližnjim živeti u miru i tako će svi, koji se pridržavaju ove i ostalih Zapovesti, moći da žive na toj zemlji u zajedništvu i miru.

5. PETA ZAPOVEST

U većini Biblija je Peta Zapovest jednostavna i jasna: „Ne ubij“. Tako u Skofild Bibliji* (Scofield Bibel) stoji sledeća primedba: „U hebrejskom jeziku postoje različite reči kojima se izražava pojam „ubiti“. Glagol koji se ovde upotrebljava je posebna reč, koja jedino može značiti ubistvo i označava uvek namerno ubijanje. U zajedničkom prevodu evangelističke i katoličke crkve to je već „službeno“. Tamo stoji: „Ne ubij namerno“.

Ovo pobuđuje pitanja. Šta je sad ispravno? „Ne ubij“ ili „Ne ubij namerno“? Kako treba mi hrišćani da se ponašamo? Gore navedena primedba u Skofild-Bibliji kazuje da ne treba namerno da ubijamo. U odnosu na životinjski svet ova Zapovest nenamernog ubijanja bi imala smisla, jer gde god da kročimo, ispod naših stopala su mnoge često sasvim sićušne životinje. Zgazimo poneku od njih, ali to ne činimo namerno. Ako se naslonimo na drvo, ubićemo isto poneku životinjicu; mi ih ne vidimo; dakle, ne činimo to namerno. Ukoliko pak, nekog čoveka želimo ubiti, onda ćemo to učiniti namerno. To se uopšteno naziva umorstvom. Dakle, ubijanje je isto što i namerno ubijanje.

Ako ovo pobliže osmotrimo spoznaćemo: ukoliko čovek čoveka ubije, imao je pre toga određene misli, a misli su snaga. Misli ne možemo da vidimo, a ipak su to energije, one su stvarne i one deluju. Na primer, u ratu smo obuzeti mislima straha: neprijatelj tako zovemo našega brata može da nas ubije. Onda ubijmo prvo mi njega. Ukoliko je neko vojnik, onda mora misliti i na to da će možda morati da ubija; jer vojnik uči i vežba ubijanje, da bi to kasnije činio.

Zagovara li neka institucija rat, kao na primer katolička ili evangelistička, onda ne čudi što joj primedba, kao ona u Skofild Bibliji, pogoduje.

Ubiti ili umoriti svako zna: ko ide u rat ubiće možda svoga brata. S obzirom da nam je Isus iz Nazareta objavio da smo braća i sestre, deca jednog Oca, onda to nije ništa drugo nego bratoubistvo, zvali ga mi ubistvom ili umorstvom.

Jedno pitanje za vas, dragi čitaoci: „Vidite li vi neku razliku između toga da li će vas neko ubiti ili umoriti? Verovatno ne, jer smrt je smrt.“

Ako smo pravi hrišćani, moramo se zapitati: „Šta bi na to rekao Isus?“ On je Petru, kada je ovaj jednom vojniku odsekao uvo, rekao: „Vrati mač u korice“, i Isus je zacelio uvo. Zašto? Ne činite nikome nasilje ili nepravdu. Isus je po smislu rekao: „Ko se mača lati, od mača će poginuti.Što znači: Ko uzme pištolj i ubije brata, biće isto tako ubijen hicem iz pištolja osim ako teži milosti Božjoj i dozvoli da se njegova savest probudi i iz sveg srca očisti svoj dug. Ukoliko kažemo: „Danas ću ubiti svoga brata, koji je moj neprijatelj, a sutra ću se pokajati,“ onda nam to neće pomoći. Nasilje prouzrokuje nasilje. Mi shvatamo besmislenost ratova. Tu se kaže: „Vojnici se šalju u rat, da bi bio mir.“ Može li se oružjem, topovima, ubijanjem naših bližnjih stvoriti mir?

Mi znamo da nam se sve grešno što od nas potekne, vraća. Strah našeg bližnjeg, koji oseća hitac u srcu, koji oseća da mora umreti; njegov bol, njegove misli, mržnja, njegova želja za osvetom sve su to energije koje se ne gube. One imaju negde svoje utočište; delom u onome koji umire, jer i on je bio vojnik. On će taj deo negativnih energija poneti sa sobom kao opterećenje u carstva duša, a najčešće u novi život na zemlji. Osećaji i misli umirućeg padaju i na počinioca. Počinilac je namerno ubio, jer je znao da će kao vojnik ubijati.

Ono što se u ovom životu ne okaje odvešće nas u novim životima na zemlji u slične situacije. Na primer, rodimo se u zemlji gde se vodi rat. Preko točka ponovnog rađanja susreću se počinilac i žrtva uvek iznova. Počinilac i žrtva će stalno biti neprijatelji sve dok jedan drugome ne pruže ruku i sklope mir. Krivica, koja ih povezuje, kao karika lanca, biće očišćena i razrešena samo obostranim moljenjem za oproštenje i praštanjem.

Točak otelovljavanja, reinkarnacije, jasno je vidljiv na mnogim događajima današnjeg vremena. Sve je energija, a energija je neuništiva. U ratu, na primer, deluje snažan talas nagomilanih agresivnih energija ne očišćenih grehova mnogih ljudi, energija koje su se možda stolećima sakupljale i gradile.

U Bibliji stoji: „Ono što čovek poseje, to će i žeti.“ Sejemo li smrt, ubijajući svoje bližnje namerno, onda ćemo i mi umreti na isti način, ukoliko na vreme ne spoznamo uzroke, i uz pomoć milosti Božje ih otklonimo i isto grešno više ne činimo. Tako nas je učio Isus.

Točak otelovljavanja se okreće i stalno vodi u telo one duše koje su se opteretile, a dug nisu otplatile. Osvrnemo li se na ratove u ovom svetu, shvatićemo da se slični ratovi u istim ili susednim zemljama stalno rasplamsavaju. Zašto? Zato što uzroci nisu očišćeni i dovode do posledica. Bog je, preko Mojsija, dao Zapovest: „Ne ubij“. Zašto je ovo mesto u Bibliji u novije vreme krivotvoreno u „Ne ubij namerno“? Sledeće objašnjenje nam može pomoći:

Crkve koje su taj falsifikat izvele zagovaraju rat. Drugačijom formulacijom Pete Zapovesti one imaju za to opravdanje, jer po njihovom mišljenju usmrćivanje čoveka u ratu je „samo“ ubijanje, a ne namerno ubijanje. S obzirom da je ubijanje tako odnedavno dozvoljeno, dozvoljeno je i bez razmišljanja voditi ratove i ubijati ljude.

Ako dublje pogledamo tu međusobnu zavisnost, onda ćemo ovde prepoznati točak ponovnog rađanja, reinkarnaciju. U prošlosti je katolička crkva dozvoljavala da se ide u „sveti rat“, da bi se ljudi druge vere silom pohrišćanili ili ubijali. To se dogodilo, npr. Jevrejima u dolini Rajne i hrišćanskim Mađarima i Saracenima od strane Franaka u prvom krstaškom pohodu. To se dogodilo i sa stotinama hiljada Indijanaca u vreme otkrivanja Južne Amerike. To se događa i u 20. veku, kada je trebalo da balkanske države naseljavaju isključivo „hrišćani“. Ubijalo se i pljačkalo i to u ime Hrista.

U dušama svakog tadašnjeg počinioca je, ukoliko se nisu preobratili, i dalje prisutan taj snažan negativni potencijal. To još imaju u svojim dušama i mnogi koji su danas u crkvenim vlastima, koji su možda u ono vreme živeli i učestvovali u takozvanom „svetom ratu“. Pošto je to još uvek u duši, reč „ubijanje“ se podstiče u mnogim takozvanim crkvenim poglavarima. Javljaju im se misli i osećaji; ali umesto da svoje misli i osećaje prepoznaju i sa Hristom ih očiste, oni predlažu da ubijanje u ratu bude dozvoljeno, jer je i u „svetom ratu“ bilo dozvoljeno. Umorstvo, takozvano svesno ubijanje, klanje, potpadalo je tada pod zapovest „Ne ubij“. Šta se zaista dešavalo? Kako su ubijani ljudi druge vere? Kako su prošli Germani: ili pokršten, ili skraćen za glavu! A kako su prošli Indijanci?: ili sa crkvom, ili u smrt. Ismejani, osakaćeni, poklani; stotine hiljada, milioni spaljenih od koga?

Točak ponovnog rađanja se okreće. Iste duše dolaze ponovo u drugim telima. Gde? Tamo gde ih vuče opterećena duša. Postavimo sebi još jedno pitanje: „Da li je to bilo ubijanje?“ Šta bismo više voleli: da budemo ubijeni ili umoreni?

I jedno i drugo znači smrt. Život je svesno oduzet.

Peta Zapovest važi i za naš odnos prema životinjama. Obe institucije, i katolička i evangelistička, zagovaraju eksperimente sa životinjama. Životinje takođe osećaju! Životinje urliču u klanicama, jer osećaju da će im za nekoliko minuta život biti oduzet. One osećaju da neće umreti prirodnom smrću, već da će im život biti okončan jednim hicem.

To ide još dalje. Pitamo li se: „Zašto su mnoge životinje tužne?“ Zato što su svesno patile, ili zato što osećaju da će mnogo patiti, možda u eksperimentima koji će se na njima vršiti. Stogodišnje, hiljadugodišnje iskustvo bola i boli nose delimine duše mnogih životinja. Mnoge to čini tužnim, druge pak agresivnim. Ko je za to kriv?

Šta znači to što su milioni i milijarde životinja namerno ubijene, dakle, svesno klane i korišćene za eksperimente? „To je samo životinja“ kaže čovek, ali i životinja oseća; ona plače i kuka. Ako viknemo na životinju ona se trgne i drži se na odstojanju od nas! Vidi se da oseća. A oseća daleko tananije od čoveka i zna kada će na klanje; i zna kada će biti upotrebljena za eksperimente.

Može li se uslovno iz rečenog „Ne počini umorstvo“ naći opravdanje za borbe bikova, za borbe petlova; sve su to prilike u kojima ljudi iz želje za borbom i za uništenjem „protivnika“ ili iz zadovoljstva dozvoljavaju ubijanje? To nije „umorstvo“.

Čovek je okrutan. Zašto se sme ubijati, a ne sme umoriti? O ovom zašto, treba mi hrišćani da razmislimo.

 

6. ŠESTA ZAPOVEST

Šesta Zapovest odvajkada glasi: „Ne čini preljube.“ U jednoj novijoj Bibliji, u Bibliji „Dobra vest“, umesto toga stoji: „Ne razaraj brakove“. Da li činimo preljubu ili razaramo brakove u čemu je tu razlika?

Razoriti brak znači, da se mi, muškarac ili žena, umešamo u brak našeg bližnjeg tako što ženu okrenemo protiv muža ili muža protiv žene.

„Ne čini preljube“, znači: ako sam, na primer, kao žena ili muž, sklopio sa svojim partnerom savez pred Bogom, onda ću mu biti veran u mislima, rečima i delima. Brakolomstvo je počinjeno i ako sam samo u mislima neveran, ako zamislim drugog partnera ili telesni dodir s njim.

Sve to počinje malim signalima, recimo, pogledima i pokretima, koji aktiviraju misli i predstave. Koje su vrste energije koje, na primer, teku kod flertovanja bez obzira na stupanja? Da li su božanske? Težimo li flertovanjem tome da svom partneru ostanemo verni? U tom smislu Isus je u Besedi na Gori rekao: „Ne čini preljube. Ali Ja vam kažem, ko ženu željno i samo pogleda, taj je u svom srcu već učinio preljubu.“

To znači da preljubu mogu počiniti već u mislima. Vidimo: „Preljuba“ i „Razaranje braka“ nije isto. Biblije, dakle, govore različito. A šta je Bog rekao Izraelcima preko Mojsija? Da li je rekao: „Ne čini preljube!“ ili „Ne razaraj brakove!“ Kome više verujemo? Bogu, ili ispravljačima Biblije?

Potražimo opet razloge. Ako se jedna formulacija u toj meri promeni, onda mora da za to postoji razlog. Da li su možda korektori Biblije bili mišljenja da „protivbračno ponašanje“ npr. preljuba ne mora bezuslovno i da razori brak? Iz toga bi sledilo da je takvo ponašanje dozvoljeno ukoliko ne razara brak.

Zašto korektori žele da „dozvole“ protivbračno ponašanje? Budimo svesni: ako žena ili muže sazna da protivbračno ponašanje partnera, šta oseća? Šta misli i šta oseća? Moguće je da oseća neizrecivu bol, razočarenje, povređenost. Moguće je da iz toga proizađe neprijateljstvo, mržnja, svađa i prepirka sa partnerom. Tim ponašanjem stvaraju se misli i reči. Znamo da se energija ne gubi. Gde odlazi ta energija? Ona pada jednim delom na onoga čije su misli, a delom i na onoga ko ih je prouzrokovao.

Mi prahrišćani verujemo Božjim rečima datim preko Mojsija: „Ne čini preljube“. I verujemo rečima Hrista Božjeg u Isusu, koji je rekao: Čuli ste da je rečeno: Ne čini preljube, ali Ja vam kažem, ko ženu željno i samo pogleda, taj je već učinio preljubu u svome srcu“. Niko nije savršen, i stoga se tako nešto može dogoditi. Moguće je da je čovek preljubu, kao duhovno opterećenje, doneo u ovaj život. Sada bi trebalo da on taj dug u svojim osećajima, osećanjima i mislima prepozna i očisti, no umesto čišćenja on ponovo čini preljubu. Ako se to dogodi, onda sve zavisi od toga kako se on u toj situaciji ponaša. Spozna li šta je tim ponašanjem prouzrokovao, pokaje li se u srcu, te očisti to sa Hristom i više ne čini, onda mu je i od Boga oprošteno. Ako mu i partner oprosti, onda je taj greh izbrisan. Ako mu partner ne oprosti, onda taj greh ostaje otvoren do oproštaja.

Brakolomstvo kako to izgleda kod onih koji ne žive u braku? Kako je sa celibatom? Da li je bezbračni život Božja volja, ili je drugačije formulisanje Šeste Zapovesti, između ostalog možda odobravanje nastalo na osnovu nekih progrešnih koraka sveštenika? Ko je uveo celibat?

Isus, Hrist, nije govorio o celibatu. Ne možemo reći: Isus nije bio oženjen, pa se ni takozvani sledbenici ne smeju ženiti. To bi bilo pogrešno. Isus je došao kao Sin Božji da donese Spasenje. I Isus, Sin Božji, nije nikada rekao da je brak grešan. On se izjasnio za brak, ali ne i za brakolomstvo. To znači da celibat ne može da potekne od Isusa.

Može li čovek da se drži celibata ako je u svojoj duši doneo želju za brakom, za telesnim dodirom? Mi prahrišćani znamo za ponovno rađanje, i znamo, da ono što u prethodnim životima nije očišćeno, donosimo opet sa sobom u ovaj život. Tako je moguće, da je u svešteniku prisutna želja da zajedničkim životom sa partnerkom. Ako u čoveku postoje duševna opterećenja iz nekog braka u predhodnim životima, onda će on reagovati na takav i sličan način, ako ne želi da duševna opterećenja snagom Gospoda okaje i očisti. To važi za sve ljude i sveštenike. Iz tog razloga mnogi sveštenici bivaju grešni. Odbacivanjem strasti i potiskivanjem nećemo biti slobodni, već samo spoznajom i radom na ljudskim, grešnim programima korak po korak. Niko nije savršen. Pravi hrišćanin se svakodnevno bori za savršenost.

Kako mi prahrišćani vidimo brak? Prahrišćani su verni osobi kojoj su dali svoju reč. Trudimo se da u svakodnevnici živimo Deset Zapovesti i Besedu na Gori. Stoga ne ostavljamo neslogu u partnerstvu ili braku da se nagomila, dok ne dođe do obostranog razočarenja, već to čistimo svakodnevno.  Jedan prahrišćanin govori o tome kako on čisti kada naiđu osećaji i misli koji su upereni protiv njegove partnerke. On kaže: „Ja poznajem zakon odgovaranja i tačno znam: ono što me kod nje ljuti, ono što na njoj kritikujem, mora da postoji i u meni barem u izvesnoj meri. Dakle, pre nego što kritikujem trn u oku svog bližnjeg, potrudiću se da otklonim debla iz vlastitoga, pitajući se šta je to grešno, što u vezi sa tim u meni leži. Znam: ja mogu samo sebe da promenim. A ako želim da promenim svog bližnjeg, moram se upitati da li ne želim da promenim sebe.

Niko nije savršen, pa ni prahrišćanin koji se svakodnevno trudi da živi po Deset Zapovesti i Besedi na Gori. Pitamo brata: „Šta ćeš učiniti ako iznenada poželiš da se približiš drugoj ženi? Šta ćeš učiniti ako ti se odjednom dopadne neka druga žena i osetiš da se u tebi bude osećanja prema njoj?“

Brat odgovara: „Znam da sve ima svoj uzrok. Dakle, pitam se šta je razlog tome. Moji osećaji, osećanja, misli i eventualno slike daju mi odgovor. To može da bude opterećenje, dug iz ovog ili iz nekog od prošlih života. Ako to zaista želim da saznam, a i da promenim, onda ću to spoznati. Meni će tada biti jasno protiv koga i na koji način sam delovao protivzakonito. Tada mogu da okajem, da molim za oproštaj, da oprostim i popravim ono što se još može. A onda čvrsto odlučim da ubuduće mislim i postupam zakonito, dakle, drugačije.

Moguće je takođe da jedan disharmonični telesni ritam ponovo oživi programe greha, jer ako sam uravnotežen i u harmoniji onda ne dolazi tako lako do nadiruće želje za muškom, odnosno ženskom energijom. Za takvu želju, moraju, dakle, da postoje određeni uzroci. Tada ću se zapitati šta je to nastalo u meni, u svetu mojih osećaja, osećanja, i misli, i zašto. U meni može postojati nezadovoljstvo, razočaranje, možda i neispunjene želje ili slično. To su misli i slike u kojima se prepoznajem i koje onda mogu da očistim. Ne moram ih iživeti, već će mi biti predočene pomoću energije dana da bi ih uz pomoć Hrista doveo u red.

Dalja pitanja bratu: „Kako dovodiš u red želje? Kako pročišćuješ ono što te pogađa i pritiska? Prisiljavaš li se da na to više ne misliš, ili kažeš sebi: ako sledim ove želje, samo pripremam preljubu; zato ću to radije ostaviti. Ili činiš nešto drugo.“

Brat: „Ako nezakonite, pritiskajuće želje dođu, važno je kako ću reagovati, kako ću sa njima postupati. Ako pustim misli da slobodno lete i dozvolim da se želja koja je došla i dalje nadograđuje, tada pojačavam želju ali želim svoje misli i želje da obuhvatim i u njih pogledam da bih spoznao sebe i da bi ih uz pomoć Hrista savladao. Zato kažem mojim željama: stoj! Ali ih ne potiskujem. Moram da nađem koren. U ovoj slučaju, koren mog nezadovoljstva. Možda nezadovoljstvo leži u razočaranju na radnom mestu ili u tome da ja sebi neke želje ne ispunjavam, možda neke male, bezazlene, zakonite želje ili npr. odgađam važan razgovor koji moram da obavim; ili izbegavam donošenje neke odluke. Imamo mnogo mogućnosti. Ako nađem koren i uz pomoć Hrista dovedem to u red, onda je uzrok mojih želja očišćen. Tada ću se osloboditi i želje za drugom ženom“.

Mnoga razočaranja u braku i partnerstvu proizilaze iz toga što nam je stambeni prostor skučen, što imamo premalo slobodnog prostora.

Mi prahrišćani smo iskusili: Ako je za nas vernost zapovest u Hristu, onda se otvaraju mnoge mogućnosti zajedničkog života u braku i partnerstvu. Tada pokušavamo da nađemo mogućnosti da se oboje, lično, podjednako i slobodno mogu razvijati. Npr. trebalo bi da svako ima svoju sobu, u koju bi, kada to poželi, mogao da se povuče; sobu koju bi on po svojoj želji uredio i u kojoj bi mogao da živi onako kako želi. Uslov je, u svakom slučaju, vernost partneru. Verni možemo ostati samo ako smo verni Hristu trudeći se svakodnevno da ispunjavamo Deset Zapovesti i Besedu na Gori.

Ključ ka mirom ispunjenom zajedničkom životu je u usmeravanju na isti cilj. Ako je cilj isti, mi svog bližnjeg nećemo sputavati ili vezivati za sebe, već ćemo mu ostaviti slobodu i tako i sami postati slobodni.

Bog nas je stvorio kao samostalna bića, a ne da bismo živeli u zavisnosti jedan od drugog. Stoga mi prahrišćani ostvarujemo jednakost i u tom smislu što se muškarac trudi da radi ženske poslove, a žena se isto tako trudi da ne bude zavisna od muža, već da nađe put u samostalnost. To stvara nezavisnost i zadovoljstvo kod oboje. Svaki čovek treba da se razvija ka onim sposobnostima i talentima koji su mu dati od Boga. Svako treba da pomogne drugome, a ne da budemo jedan protiv drugog. Rečeno je: „Kako ne Nebu, tako i na Zemlji.“ Bog želi brak, a ne sputavanje. Ne preljubu, već zajedništvo.

Ni prahrišćani nisu savršeni. U ponekom braku prahrišćana takođe postoji svađa. Partneri, međutim, stalno pokušavaju da izglade sukob pitanjem: koji je moj udeo u tome? Rečeno je: pogledaj najpre deblo u svom oku, pre no što ukažeš bližnjem na trun u njegovom oku. Trudimo se da razrešimo disharmoniju i aktivnim zajedničkim savladavanjem teškoća nađemo rešenja na kojima se može izgraditi novo zajedništvo.

Iskusili smo da partneri koji se u braku ili partnerstvu često ne slažu mogu opet naći put ka jednom opuštenom i pozitivnom odnosu ukoliko svako od njih u kući, u stanu, uredi svoje malo carstvo. Partneri se dakle ne moraju razdvajati.

Ako je moguće da svako sebi u kući stvori ovo malo carstvo, onda se pojedinac može povući kada za to oseti potrebu. Tada može živeti svoje lično. Nema više onog neprestanog trvenja, ponovo nastaju razumevanje i blagonaklonost; svako radi u miru na svojim zadacima, dolazi do pomirenja. Tako u mnogim slučajevima nastupa mir. Preduslov za takav jedan razvoj je da se čvrsto držimo vernosti jedno prema drugome i da smo spremni za pomirenje.

Pokušavamo da živimo u našim brakovima i partnerstvima tako što se zajednički usmeravamo na Hrista, što se Njemu obraćamo. Time stvaramo osnovu za brak koji se isplati sačuvati, koji nikako ne želimo raskinuti. Zajedničko usmeravanje na Hrista daje nam snage za pravo, duboko partnerstvo. Jedino tako uspećemo zajednički u Njegovo Ime da izgradimo porodicu i podignemo decu koja će osetiti zaštićenost u Hristu, koja vide da u životu postoji nešto više od egoizma i materijalizma.

Ako među partnerima vlada harmonija, onda se to pozitivno odražava i na decu. Životna sredina porodice je za razvoj svakog člana porodice korisna to važi čak i za domaće životinje. Miroljubiva kućna atmosfera zrači i u druga životna područja i na dalju okolinu. Svetlo deluje privlačno, jer je jasno i toplo. Tamo gde se Božje Zapovesti poštuju tu je i sigurnost u Bogu i međusobno poverenje, i tu je sloboda.

Ukoliko jedan partner ne želi da ispuni ove prahrišćanske zakonitosti, ukoliko ima druga interesovanja, tada se prahrišćani i pored toga drže svojih principa. Oni neće pustiti partnera iz srca, već su mu i dalje verni, bez obzira šta on čini čak i tada ako on partnerku ili ona partnera napusti i okrene se drugoj ženi ili ona drugom muškarcu. Jer Zapovest: „Ne čini preljubu!“ kazuje: ja sam se mom partneru zavetovao na vernost, ali njemu ostavljam slobodu ako se on od mene okrene. Ja, međutim, taj zavet vernosti neću prekršiti. Ukoliko partner ili partnerka želi da sklopi brak sa nekim drugim i želi da se od žene, od muža, razvede, onda će mu ta prahrišćanka, odnosno prahrišćanin, dati svoju saglasnost. Napušteni prahrišćanin ili prahrišćanka može tad po slobodnoj volji da se okrene drugoj partnerki ili partneru, jer napušteni nije počinio preljubu. Ali i on mora takođe da proveri svoje osećaje, misli i želje.

U Besedi na Gori imamo uputstva pomoću kojih možemo spoznati zašto smo pravili te greške i kako ih možemo očistiti.

Svejedno koje grehe na sebi moramo spoznati postoji preobražaj. Jer Bog voli svu Svoju decu. On ni jedno ne isključuje iz Svog srca. Zato ne postoji večno prokletstvo, već preobražaj po milosti Božjoj. Rečeno je, ako se ogrešimo ne treba da ostanemo ležeći i ne treba da ostanemo sa tim mislima, u tim gresima, već treba da smognemo hrabrost da dohvatimo ruku Večnoga i da ustanemo; A uz pomoć Hrista u sebi treba da očistimo grešno i da to grešno više ne činimo. To je put u slobodu. To je put ka našem bližnjem i sa našim bližnjim. To je za nas prahrišćanski život.

 

7. SEDMA ZAPOVEST 


Sedma Zapovest glasi: „Ne kradi!“ Tako stoji u većini Biblija. U Bibliji „Dobra vest“ stoji: „Ne pljačkaj nikome njegovu slobodu i njegovu imovinu.“

Opet spoznajemo da Bibliju ne smemo shvatiti doslovno, već po smislu. Ako naučimo da razumevamo smisao, onda znamo koja mesta u Bibliji odgovaraju večnoj istini, a koja ne. Reč Biblije po smislu možemo razumeti samo onda ako se sami usmerimo na Boga, tako što ćemo dosledno ispunjavati Deset Zapovesti i Besedu na Gori. Sve drugo je mišljenje. I ostaje mišljenje i nije Istina sve dok sami ne težimo Istini. Drugim rečima: ono što u nekom iskazu čujemo ili pročitamo, što mislimo ili govorimo, tek je onda istina ako je ispunjeno našim ostvarivanjem Božjih Zapovesti. Koji je, dakle, smisao u Sedmoj Zapovesti „Ne kradi“?

Ukrasti to znači da svom bližnjem nešto uzimamo ili tu i tamo ukrademo novac, ili imovinu. Ali svom bližnjem krademo i vreme, ako sa njim vodimo nevažne razgovore. Mešamo se u njegov život ako ga sprečavamo da ide svojim putem, tako što ga prisiljavamo da prihvati naše mišljenje.

Jedan od oblika krađe je i u tome da svom bližnjem uzimamo energiju tako što se njime bavimo pa makar samo u mislima dok nas on ne primeti i za nas učini ono što mi sami ne želimo da činimo. Ako naš bližnji, zbog našeg uticaja, ne može da ide svojim putem; ukoliko ne može da ostvari svoje misli i svoju volju, pa čak i ako su protivzakoniti, onda smo ga mi za sebe vezali, da bismo od njega uzimali energiju. On treba onda da čini ono što mi hoćemo. U svom velikom delu otkrivenja „Ovo je Moja Reč“* Hrist nas o tome poučava:

„Ko dozvoljava da njegovi bližnji njime upravljaju, ko znači, čini ono što drugi kažu, iako shvata da to nije njegov put, kroz toga se živi, a on živi mimo svog zemaljskog bivstvovanja. On ne koristi dane; a njega koriste oni kojima je poslušan, i zato kao čovek ne poznaje svoj pute na ovoj Zemlji. Ko svoje bližnje vezuje, tako što im nameće svoju volju, može se uporediti sa vampirom koji siše energiju svojih bližnjih. On ne poznaje samoga sebe i vezuje se istovremeno za svoje žrtve i obrnuto, žrtva koja dozvoljava da je isisavaju, vezuje se za njega. U jednom od života, bilo u zemaljskom ruhu ili kao duša u onostranim područjima, biće dovođeno jedno drugom, onoliko često i onoliko dugo dok jedno drugom ne oproste“.

Ali zašto je svaka misao odlučujuća? Zašto mogu svom bližnjem preko misli da kradem energiju, duševnu i telesnu? Moj bližnji, pak, ne poznaje moje misli.

Najčešće nismo dovoljno svesni toga da su misli snaga i da se već samo u svojim mislima možemo ogrešiti o svog bližnjeg. Svom bližnjem preko misli možemo krasti duševnu i telesnu energiju, tako što ćemo mu poslati određene grešne misli, npr. želje. Ukoliko u duši našeg bližnjeg leže slični gresi, možda prikriveno, kao i u našoj misaonoj pošiljci, onda taj potencijal počinje da treperi, aktivira se. Ulazi u njegov svet osećaja i misli. Šaljući mu misli mi smo u njemu izazvali tu reakciju, inficirali smo ga svojim mišljenjem, htenjem i željama.

Iz toga dalje proizilazi da naš bližnji, koji je postao žrtvom naših misli, ispuni sebi neku protivzakonitu želju, jer smo mu mi slali misli sve dok se odgovarajuće protivzakonito nije probudilo i oživelo u njemu, posle čega on postupa grešno. Šta se dogodilo? Uticali smo na njegovu duševnu i telesnu energiju, od čega su telo i duša oslabili i ono protivzakonito se prerano podiglo. Ukoliko naš bližnji sa tim željama i gresima, koje su za njega opterećenje, ne može da izađe na kraj, onda i mi imamo učešće u tome.

Evo primera: muškarac vidi jednu ženu. U njemu raste osećanje da tu ženu pobliže upozna, da stupi u kontakt sa njom. Žena i ne misli na njega. On, međutim, stalno misli na nju. Posledica toga može da bude: ona ga primećuje i razmišlja o njemu. Moguće je da u njoj nastanu iste želje, koje i on ima u odnosu na nju. Tako je on svojom inicijativom pokrenuo vrtlog misli, možda čak do požude. Probudi li se žudnja u ženi, jer u njoj postoji slično, ali se ne usmeri na odašiljača, već na nekog drugog muškarca kome sada ova žena šalje misli, onda je muškarac koji je ove misli probudio saučesnik u na taj način nastalim gresima žene, a i u gresima muškarca kome je ona slala misli i kod koga je slično ili isto pokrenuto. Misli su znači, išle od pošiljaoca, od muškarca ka ženi; kod nje se nešto pokrenulo; od žene su misli išle ka drugom čoveku, u kome se takođe nešto aktiviralo. Moguće je da taj čovek misli na drugu ženu ili reaguje iz te napetosti protivzakonito, možda čak nasilno. Ko je sada kriv zbog grešnog dela tog čoveka? Vidimo da na taj način može nastati lanac krivice za koji je svojim učinkom vezan svaki pojedinac koji je u stvaranju lanca učestvovao.

U takav kompleks duga može biti utkano mnogo patnje. Jedan od učesnika može da bude svom partneru neveran, a drugi da ne ostvari svoj životni cilj, sledeći padne u depresiju i samosažaljenje i sl.

Polazna tačka sve ove nesreće bio bi u našem slučaju muškarac odašiljač. Ko snosi veću krivicu? On ili ljudi koje je animirao? Veću krivicu snosi on, jer je svog bližnjeg pokrao. On je kod žene na koju je mislio prouzrokovao energetsku slabost, tako da su ti uzroci u njoj prerano bili probuđeni. Ako i postoje uzroci u duši našeg bližnjeg, nemamo pravo da ih svojim mislima i željama aktiviramo. Zbog toga su misli vrlo opasne, jer njima možemo da potkradamo svoje bližnje.

Ako nismo svesni ovih zakonitosti, ako ne znamo ništa o snazi misli koje u našim bližnjima mnogo toga mogu pokrenuti, onda smo ubeđeni u to da nismo prekršili Sedmu Zapovest „Ne kradi“. Svom bližnjem nikad nismo ukrali novac, niti oduzeli njegovu imovinu; zato mislimo da smo u odnosu na Sedmu Zapovest besprekorni.

Pitajmo se: da li smo i u svojim mislima besprekorni? Možemo se potruditi da sami sebe dublje spoznamo pitajući se: „Kome smo oduzeli energiju odašiljajući misli?“ Na koga smo uticali da bi na taj način postigli nešto za sebe?

Misli se da se naše namere kako za nas tako i za naše bližnje, u našim rečima i delima lakše vide i prepoznaju nego u našim osećajima, osećanjima i mislima. Valja biti oprezan, jer izgled često vara.

Preispitamo li prave motive svog govorenja i delanja, onda ćemo možda otkriti da smo delovali podmuklo i tako pokrali bližnjeg. Možda smo svom bližnjem nešto poklonili da bismo od njega dobili još veći poklon. Ili smo mu laskali i ulagivali mu se da bismo ga privoleli da čini ono što u svojim mislima želimo. Laskavci i licemeri žele uvek nešto za sebe i pljačkaju svoje bližnje.

Pogledajmo svet. Tu se odvija borba za energiju, npr. za novac bližnjeg. Ispravan kružni tok trgovine i razmene temelji se na principu „davanja i primanja“. Ako je taj kružni tok uravnotežen, onda primamo onoliko koliko smo predhodno nesebično dali. Na tome počiva zajedništvo i zajednica pravog hrišćanskog života i iz toga proizilazi dobrobit za sve, zajedničko dobro.

Princip „davanja i primanja“ se ne zloupotrebljava samo povremeno. Evo jedan primer: ukoliko su cene previsoke, onda je to potkradanje bližnjeg. Gde god pogledamo vlada nejednakost. Uzima se uglavnom više nego što se daje. Zbog toga će jednog dana svet izgubiti ravnotežu.

U prirodi je slično. Majka Zemlja se izrabljuje. Hiljadama godina crpli smo njenu snagu dali joj nismo gotovo ništa drugo do otrove. Zbog toga je i naša hrana delimično zatrovana, i zbog toga ćemo se i mi sve više trovati. Pokazuju se plodovi, posledice onoga što smo sami prouzrokovali. Tako deluje Zakon setve i žetve.

Odakle dolaze sve ove bolesti? One ne dolaze samo od nečiste hrane, od loše, pokvarene vode, već od naše setve nastale iz bezbroj negativnih, protivzakonitih i egoističnih osećaja, osećanja, misli, reči i dela. Voda i loša hrana su samo proizvod koji uzimamo i koji je već oslabljen pa zbog Zakona setve i žetve podstiče na bolest i tada obolimo. Očigledno je da su upravo hrišćani iz zapadnog visokocivilizovanog, tehnički razvijenog, kapitalističkog, uspešnog sveta pogazili Sedmu Zapovest. Razarajuće posledice osećamo danas svi.

I ovde doživljavamo lanac uzroka. Ko npr. proizvodi otrov, sukrivac je za nevolju i štete u carstvima prirode i sukrivac je za oboljenje ljudi od otrova, koji zbog prerane pojave bolesti šalju odgovarajuće negativne misli. Taj negativni potencijal misli i odašiljanja pobuđuje druge ljude na negativno mišljenje i činjenje. Tako lanac uzroka može stalno da se nastavlja. Proizvođač otrova je glavni krivac za ovaj lanac uzroka, no svaki koji svojim načinom života i svojom ravnodušnošću zbog očiglednih nepravilnosti u tome učestvuje, sukrivac je.

„Ne kradi“ ako uzmemo samo ove reči, onda malo shvatamo od onoga što je u njima. Da bismo svakodnevno sve više shvatali smisao koji jedini oživljava, mi prahrišćani smo sebi zadali da postupno ispunjavamo Deset Zapovesti i Besedu na Gori. Tako težimo istini, da bismo istinu sve više živeli i u svet donosili istinitost i pravednost prema našem bližnjem i prema prirodi. Tada spoznajemo i istinu u Bibliji.

 

8. OSMA ZAPOVEST

Osma Zapovest u većini Biblija glasi: „Ne svedoči lažno protiv bližnjih svojih, ili, bližnjega svoga“. Još jednom je Biblija „Dobra vest“ izuzetak. Ona svodi ovaj iskaz na samo jedan aspekat. Tamo čitamo: „Ne reci ništa neistinito o svojim bližnjima“.

O Osmu Zapovest se ogrešujemo i ako nešto neistinito kažemo o svom bližnjem. Međutim, lažno svedočiti znači i laskati svom bližnjem i ulagivati mu se, hvaliti ga, odobravati mu kićenim izrazima da bismo možda postigli nešto za sebe lično. Naše misli i naše htenje su tada sasvim drugačiji od naših reči. To je lažno svedočenje dvoličnost. Tako se ponašamo kada hoćemo svom bližnjem da krademo energiju, priznanje i pažnju koju nam on inače, u obliku u kojem to mi od njega želimo, ne bi dao. Mi ne samo da u tom slučaju ne govorimo istinu, već čak ni svoje iskreno mišljenje; kažemo ono za šta pretpostavljamo da bi naš bližnji rado hteo da čuje. Vidimo da je ova Zapovest usko povezana sa Sedmom Zapovesti „Ne kradi“.

Šta je mišljenje? „Misliti“ znači ne znati. Mi ne poznajemo istinu, te zato izmislimo nešto što odgovara našoj misaonoj šemi i zato nam zvuči logično. To je onda naše mišljenje. S obzirom da mišljenje svedoči o neznanju, ono može biti neistinito. Duhovno gledano: u stvarnosti reč, iskaz, misao, kako smo čuli, prazna je i šuplja sve dok reč potiče samo iz pročitanoga, iz intelekta, iz znanja. Zvuk, težinu i značenje ona prima jedino onda kada čovek ono što govori ispuni životom, dakle istinom njenim ostvarenjem, delom.

Ko oživljava Zapovesti Božje u svojim mislima, rečima i delima taj zna da je ono o čemu govorimo istina, jer je on to lično doživeo i iskusio. Njegovi osećaji, osećanja i misli odgovaraju onome što govori. Ko, pak, o životu o Božanskim Zakonitostima, kao i o stvarima iz svakodnevnog zajedničkog života ljudi govori, a sam ih u svom životu ne primenjuje, pa ih samim tim nije iskusio, taj ne može ništa drugo da iznese osim pretpostavke, nagađanja, mišljenja. Istinu, zakonitost unutrašnjeg života može prenositi samo onaj koji je lično ostvaruje, dakle živi.

Tvrdi se da su sveštenici, biskupi i kardinali garanti istine. Smeju li dakle biskupi, kardinali i sveštenici da imaju mišljenje? Mišljenje ne mora, kao što smo videli, bezuslovno da bude istina. Ako mi kao svedoci ne govorimo istinu, onda to znači da svedočimo lažno protiv svog bližnjeg i tako grešimo.

Postavlja se pitanje: možemo li mi svog brata, svoju sestru, koji dođu da nam povere svoje brige, svoje grehove, da oslobodimo grehova ako sami svesno ili čak namerno grešimo?

Trebalo bi da svi svakodnevno kontrolišemo šta govorimo. Jer pred Bogom je svako svedok. On garantuje pred Bogom da je ono što kaže istina. Ako naše reči ne odgovaraju istini, ako su samo pretpostavke ili mišljenja i mi to znamo, jer su naše misli sasvim drugačije i jer možda drugačije postupamo, tada mi svedočimo lažno, dakle, govorimo krivo, jer drugačije mislimo. Govorimo neistinito i sami smo neistiniti. Mi smo lažovi.

Samo onaj ko je pošten, dakle istinit ko i kaže ono što oseća i misli i odgovarajuće postupa u stanju je da poštenog, iskrenog čoveka razlikuje od lažova, mislioca, od zavodnika. Ako se svim snagama ne trudimo da svoje mišljenje i ponašanje usmerimo ka Deset Zapovesti i Besedi na Gori, češće smo podložni da verujemo misliocima.

Mi prahrišćani sledimo Osmu Zapovest na sličan način: trudimo se da posmatramo sebe u svemu što mislimo, govorimo i činimo. Ako smo u razgovoru sa svojim bližnjim, pitamo se: da li je ono što kažemo istina ili lažno svedočenje? Mi ćemo sebe prepoznati, ne samo ako kontrolišemo svoje reči, dakle, šta kažemo, već i istinitost svojih misli i osećanja. Naravno, moglo bi se reći: čija se savest ne probudi, za njega je sve istina, on češće lažno svedoči protiv svog bližnjeg. Normalno je, ipak, da se savest probudi onda kada se mi svakodnevno posmatramo i svoje živote predajemo Hristu u ruke, tako što postupno ispunjavamo Deset Zapovesti i Besedu na Gori. Tada ćemo odmah shvatiti da li govorimo krivo, svedočimo li lažno i da li smo istiniti? To se pokazuje u našim osećanjima i u našim mislima. Tako nam je to Hrist Božiji objavio i ko se toga drži taj se prepoznaje i zna da li je veran istini, dakle, Hristu, i da li je u svojim osećajima, mislima, rečima i delima veran Osmoj Zapovesti.

Osmu Zapovest povređujemo i kada svesno dalje prenosimo neku glasinu, kao: „Čuo sam da je moj bližnji to i to rekao“. Ako pre toga nismo proverili da li je to istina, ogrešili smo se. Da ne bismo na sebe tovarili krivicu time što ćemo to rekla-kazala prenositi dalje kao istinu, možemo dodati: „To bi mogla da bude glasina“. Ali u tom slučaju morali bismo se zapitati: zašto uopšte izgovaramo tu glasinu?Šta želimo time postići? Dakle, ne bi trebalo da govorimo o nekom trećem. Ukoliko nam je nešto palo u oči, onda idemo našem bratu ili našoj sestri i pitamo njega, odnosno nju. Izgovorićemo ono što nas uzbuđuje. Tada ćemo biti pravedni prema svom bližnjem i učinili smo korak ka ispunjenju principa pravednosti.

Tako treba hrišćani da misle i tako treba da žive. Tako ispunjavamo Osmu Zapovest: „Ne svedoči lažno protiv bližnjeg svoga“.

 

9. DEVETA ZAPOVEST

Dve poslednje Zapovesti možemo sažeto posmatrati, jer su po sadržaju veoma slične. U Skofild (Scofield) Bibliji u prevodu Martina Lutera Deveta Zapovest glasi: „Ne poželi kuću bližnjega svoga“, a Deseta Zapovest: „Ne poželi ženu bližnjega svoga, niti njegovog slugu, ni sluškinju, niti njegovog vola, ni magarca, niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje“.

U prerađenom prevodu Martina Lutera iz 1984. godine Deveta Zapovest glasi slično: „Ne poželi kuću svog bližnjeg“ i Deseta Zapovest „Ne poželi ženu, slugu, sluškinju, govedo, magare niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje.“ U Bibliji „Dobra vest“ su Deveta i Deseta Zapovest sažete u jednu. Tamo stoji: „Ne pokušavaj da za sebe uzmeš ono što drugome pripada, ni njegovu ženu niti njegove sluge, goveda, ili magare, niti bilo šta drugo što mu pripada“.

Zapitajmo se: šta mi zapravo pripada? Vidim li sebe onakvim kakav uistinu jesam, kao kuću Svetoga Duha, kao hram Božji šta mi onda pripada? Meni pripada Božje obilje, Nebo i Zemlja. Sve što postoji je kao esencija i snaga u meni, u mom duhovnom telu koje je mikrokosmos u makrokosmosu. To je moje duhovno nasleđe. Moj Otac, koji je takođe Otac svih čistih bića, duša i ljudi, je svakome od nas dao nebrojene snage beskonačnosti u nasleđe. Sve je to u nama i mi treba to da otkrijemo živeći po Božanskom Zakonu.

Ono što je u spoljašnjem, u zemaljskom naše, to je takoreći naše zemaljsko nasleđe. To je dar Božji kojim treba dobro da upravljamo, ali za koji nikako ne treba da se vezujemo.

Odatle, s obzirom na Devetu Zapovest proizilazi „Ne poželi kuću svog bližnjeg“: budi zadovoljan onim što ti je Bog dao, onim čime smeš da upravljaš. Tvoj je zadatak da ono što u zemaljskom poseduješ, poštuješ, zakonito umnožavaš i čuvaš, i ne treba da zavidiš svom bližnjem na onome što poseduje.

Mnogi zavide svojim bližnjima, na imanju i dobrima, jer u našem svetu postoji neuravnoteženost, nejednakost. Kada bi svi podjednako posedovali, onda niko ne bi živeo u siromaštvu. Svako bi bio manje ili više zadovoljan, jer, na kraju krajeva poseduje isto što i komšija. Možda je ono njegovo drugačije oblikovano, drugačije izgrađeno, drugačije pripremljeno i uređeno, ali posmatrano kao energija, posedovao bi to isto. Sve dok na Zemlji postoji ta neuravnoteženost, ljudi će se ogrešivati, i o Devetu Zapovest: „Ne poželi kuću svog bližnjeg“.

U zajedničkom prevodu čitamo o tome kako su živeli prvi hrišćani u prvom stoleću nakon smrti i vaskrsenja Isusovog. Tamo stoji: „Zajednica vernika je bila jedno srce i jedna duša. Niko nije nazivao svojim vlasništvom ono što je posedovao, već je sve bilo zajedničko… Niko od njih nije živeo u nevolji. Svi koji su posedovali zemljište, i kuće, prodali su svoje vlasništvo, doneli dobit i položili ga pred noge Apostolima. Svako je od toga dobijao onoliko koliko mu je bilo potrebno“. (Dela Apostolska 4,32-35)

Vidimo: ukoliko ljudi žive po hrišćanskim idealima, po zapovesti zajedničkog života, jedinstva, zajedništva, bratstva, onda za njih zahtev Devete i Desete Zapovesti nije više aktuelan, jer oni nisu više vezani za ličnu svojinu. Sve pripada zajednici i svi rade u zajednici za dobrobit svih. Današnji prahrišćani teže sličnome. Sve je više ljudi koji se trude da žive na taj način. Oni sastavljaju imanja i dobra, tako da svako može imati podjednako od onoga što zajednica primi i čime upravlja i podjednako primi od onoga što zajednica privredi.

Ako smo rođeni u blagostanju ili su nam ga donele životne prilike npr. dobro plaćen posao, uspešno vođena radnja tako da imamo previše imovine i blagodeti, onda je važno kako se prema tome što imamo odnosimo. Upravljamo li imovinom na ispravan način i ako dajemo dalje ono što nama nije neophodno potrebno onda će to i naš naslednik sin ili kći moći tako da održava. On će to od roditelja primiti, time dobro upravljati i ono što mu nije neophodno potrebno dati drugome.

Ako roditelji nisu na ispravan način došli do svoje imovine i dobra, kako će to onda ići dalje? Po zemaljskim zakonima, posle smrti roditelja posed pripada nasledniku. Ali kako stoji sa duhovnim zakonitostima? Može li posed koji nije izgrađen pozitivnim snagama života, davanja i primanja, da bude trajan?

Pogledamo li u svet prepoznaćemo često da se neka preduzeća u drugoj ili trećoj generaciji gase. Naslednici imaju možda sasvim druga interesovanja. Tako se često raspada ono što su roditelji nezakonito stekli. Devetu Zapovest: „Ne poželi kuću svog bližnjeg“ takođe možemo duhovno posmatrati.

Mi prahrišćani verujemo da je svako od nas hram Svetoga Duha, dakle kuća Božja. Kako je kada želimo neku osobu da bismo njegovu kuću, njegov hram, možda telesno ukaljali, oštetili i oskrnavili? Kako je kada kuću, hram svog bližnjeg posmatramo kao našu svojinu, da bismo sa tim hramom, sa tom kućom činili šta hoćemo? Ako npr.tu kuću u kojoj boravi Duh Božji tog čoveka, koristimo kao roba i natovarimo mu najteža bremena i poslove, ako naši bližnji rade kod nas za malu platu, a mi se odajemo porocima, živimo raspino i uživamo u svom bogatstvu tada se osećamo jednaki Bogu i tako kao lažni Bog prodiremo u kuću, u hram svog bližnjeg i koristimo ga kao oruđe.

Jedan pogled na našu zapadnjačku istoriju: u srednjem veku postojalo je ropstvo. Seljaci su radili za plemstvo a sami dobijali samo delić onoga što bi privredili. Setimo se takođe robovlasništva. Evropljani su u Africi otimali ljude, odvozili ih lađama u Ameriku, i tamo ih, kao stvari, davali na licitaciju. Bogataši tog novog sveta kupovali su robove (licitirali), plaćali za njih, držali ih skoro kao životinje, koristili njihovu radnu snagu i dopuštali da ovi bedno žive.

Istorija pokazuje da je jedna od zvaničnih hrišćanskih crkava držala robove sve do 19. stoleća. Postavlja se pitanje: ko je određivao pravac te institucije? Da li je to bio Hrist Božji, koji je kao Isus podučavao bratstvo i sestrinstvo, ili su druge snage bile na delu?

U Africi su ljude hvatali i prodavali na licitaciji vodila se dakle, trgovina robljem. To danas u tom obliku više ne postoji. Međutim, zar se ne događa nešto slično pri krštenju novorođenčadi? Nismo sasvim osobođeni robovanja, jer: deca koja ne mogu sama da odlučuju, jer su premlada i još ne poseduju dar odlučivanja, se jednostavno uzimaju i krštenjem vezuju za jednu instituciju, iako je Isus podučavao: „Najpre poučavajte, a onda krštavajte“, što znači: pusti svog bližnjeg da slobodno odluči koju će veru da prihvati.

Vidimo i shvatamo da ne treba čvrsto da se držimo slova Biblije, jer bi mnogi od nas mogli reći: „Ja ne želim kuću svog bližnjeg, zadovoljavam se svojom i zadovoljan sam, dakle, ne kršim Devetu Zapovest „Ne poželi kuću svog bližnjeg“. Ja sam dobar hrišćanin.“ Ko se sam ne kontroliše, ko svoje misli temeljno ne ispita, ko ne shvati smisao reči u Bibliji, taj se uljuljkuje u verovanju da on Deset Zapovesti uveliko ispunjava. Kako ogrešenje o Devetu Zapovest može još da izgleda, pokazaćemo na sledećem primeru, vezano za Desetu Zapovest.

U Luterovoj Bibliji DESETA ZAPOVEST glasi slično DEVETOJ: „Ne poželi ženu, slugu, sluškinju, govedo, magare niti bilo šta što tvoj bližnji poseduje.“ Ova Zapovest kazuje da mi svom bližnjem ne trebamo sve ovo, a niti bilo šta drugo da ukrademo. To ne mora da se dogodi silom ili spoljasnjim pritiscima. Često to biva vrlo suptilno preko naših želja i htenja. Tako se može dogoditi sledeće:

Bacili smo oko na neki posed, npr. imanje. Dugo vremena, godinama, gajimo želju, dok jednoga dana naš bližnji, zbog neke situacije, reši da proda posed a mi ga tada možemo kupiti. Tada razmišljamo ovako: „Ovaj posed mog bližnjeg sam oduvek želeo. Slučaj je, eto, hteo da on prodaje svoje imanje i ja ga sada mogu kupiti. Kakva sreća!“ Da li je to zaista bio slučaj, ili sreća? Da li nam je Bog pri toj kupovini pomogao? Ili su to bile naše želje i htenja? Da li smo možda intenzivno o tome sanjarili, dakle, slikovito zamišljali da tu imovinu posedujemo? Misli su snaga, slikovite želje takođe; oboje žele da se ostvare.

TO SE MOZE ODVIJATI I OVAKO:

Možda smo godinama odašiljali želje u mislima. Oko tog imanja smo stvorili čitavu auru želja, i vlasnik je sada zapao u teškoće. Ko je podstakao te teškoće? Možda mi svojim željama. Moguće je da je naš bližnji već imao poteškoća, koje su takav razvoj pospešile. Međutim, da su one postepeno izašle na videlo, onda bi on mogao jednu za drugom da očisti i ne bi morao prodati svoje imanje. Znači, i mi smo sukrivci u tom procesu kupoprodaje.

Sledimo taj primer dalje: mi kupimo to imanje. Možda sa njim preuzmemo i slugu, sluškinju, govedo, magare i sve ono što je pripadalo prvom vlasniku. Na početku, ide sve kako treba. Kod druge ili treće generacije nedostaje energija, jer naša deca i deca naše dece nemaju interesovanja za to imanje. Tada se postavlja pitanje: zašto je to tako? Imanje je pogrešno, dakle, nepravedno, neispravno, nepošteno stečeno; naime, na osnovu želje, zavisti; konačno, tome je prethodila jedna razbojnička namera.

Tome možemo dodati i ženu koja je spomenuta u Desetoj Zapovesti: mi šaljemo misli i drugoj ženi, sve dok je ne posedujemo, isto kao što posedujemo i vladamo imovinom svog bližnjeg i smatramo je svojom. Mnogi se osećaju kao vlasnici manjeg ili većeg imetka. Kako se ponašamo sa svojim takozvanim vlasništvom? Smatramo li ga svojim vlasništvom sa kojim možemo da radimo šta god želimo ili vidimo sebe samo kao upravljače onog što nam je Bog poverio?

Ako sve što je preko naših potreba dajemo, tako s pravom imamo to imanje. U tom slučaju bićemo zadovoljni svojom ženom, svojim slugom, svojom sluškinjom, govedom, magarcem i svim onim što je tu. Ko nije zadovoljan onim što mu je Bog poverio na upravljanje, taj može da traži i da prihvati ono što odgovara njegovoj predstavi. Ko, međutim, teži za posedom svog bližnjeg i želi ga, taj želi nešto isključivo za sebe. Ko želi samo za sebe, svoje vlasništvo, svoj posed, taj će ga pre ili kasnije dobiti ali ne uz pomoć Božjih snaga. I čim ga bude dobio, ponovo će ga izgubiti. Jer zakonitost u Zakonu uzroka i posledica glasi: ono što želiš da zadržiš, izgubićeš.

Za nas prahrišćane je „želeti“ isto što i „oteti“, jer znamo da gajenjem misaonih želja često možemo počiniti više negativnog nego rečima koje kratko izgovorimo, ali koje onda više u mislima ne pojačavamo. Misli su snaga, misli želja su snage koje pljačkaju. Iako našem bližnjem ne možemo odmah oteti ono što poseduje tamo negde kasnije uzećemo mu to našim žudnim mislima, našim neistinitim rečima, i možda nepoštenim delovanjem, onda kada je naš bližnji za to prijemčiv.

I omalovažavanje bližnjih zbog neke osobine, sposobnosti ili stvari koju poseduje i na kojoj mu zavidimo, prestup je protiv Devete i Deste a takođe, i protiv Sedme Zapovesti „Ne kradi“.

Kao što vidimo u to malo reči Devete i Desete Zapovesti leži mnogo toga za samospoznaju sa jedne strane materijalni aspekat, sa druge duhovni, Hram Božji, bližnji, naš brat, naša sestra.

Tako mi prahrišćani vidimo Deset Zapovesti i prema njima se upravljamo. Tako poneko od nas može reći da zahvaljujući tome sretnije i slobodnije živi, da je postao umeren i da poseduje sve što mu je potrebno i još mnogo više. Jer Bog je obilje i daje onome ko ne žudi, ko ne svedoči lažno protiv svog bližnjeg, ko bližnjeg ne potkrada ni mislima ni delom.

Mnogi će Deset Zapovesti shvatiti drugačije. Ne želimo nikoga da prisilimo da misli i živi onako kako to mi činimo. Svako je slobodan i svako ima drugaciji/razlicit stepen spoznaje. Ako živimo po našem merilu i po našem shvatanju Dest Zapovesti, ako ih dakle uključimo u svoj svakodnevni život, onda ćemo iz svake Zapovesti sve više spoznavati, jer nam se svest širi i vidimo dublje.

Mi Hristovi prijatelji u Univerzalnom životu imamo jednu želju: neka se sve više ljudi okrene prema Deset Zapovesti i svoj život usmeri prema njima. Mi prahrišćani osećamo se povezani sa svim ljudima, jer u Bogu smo svi braća i sestre, jer smo Božja deca.

Želimo vam mnogo snage, i da osetite ljubav našega Gospoda Boga i Spasitelja Hrista.

Bog za pozdrav!

 

BOG, IZVOR I STRUJA POSTOJANJA NAS OTAC – I MI NJEGOVE SLIKE I PRILIKE

Prve značajne reči koje nam je Bog dao preko Deset Zapovesti, glase: „Ja sam Gospod Bog tvoj“. Ovaj iskaz je za nas prahrišćane od osnovnog značaja, jer Bog je poreklo izvora i život svih bića, svih stvari, sveg postojanja.

Bog je izvor iz koga teče Njegovo svetlo, Njegova snaga, život. Bog je i večno tekuća, najviša energija, koju nazivamo i duhovni svetlosni eter ili Sveti Duh. Duh Božji je snaga koja stvara, koja sve nadahnjuje, oživljava, hrani i održava. Ona omogućuje da životni oblici nastaju i vodi ih ka evoluciji. Ona omogućuje bezbrojnim oblicima duhovnih carstava, životinjskih, biljnih i mineralnih, da rastu i sazrevaju, omogućuje im da prođu različite nivoe i stupnjeve svesti preko bića prirode sve do zrelih duhovni bića, dece Božje, koju na Zemlji zovu „Anđeli“.

Bog je samome sebi dao i oblik: On je najviše duhovno biće, Otac svih duhovnih bića, koja su Njegova savršena slika i prilika. Bog je takođe snaga i život u materiji i Otac svih duša i ljudi. On je naš Praizvor i naš cilj. Deci Božjoj u zemaljskom ruhu i u čistilištima, u koja duša odlazi kad napusti zemaljsko telo, naloženo je da kroz postepeno ostvarivanje i ispunjavanje Zakona Božjih korak po korak ponovo postanemo slike i prilike Božje kakve prvobitno i jesmo, da bismo se opet, čisti i savršeni, vratili u Nebo. Tamo nas upućuju Deset Božjih Zapovesti, koje su izvod iz Apsolutnog Zakona Neba, Put. Život suprotan Zakonima Božjim, dakle život u grehu, udaljava nas od Boga i po Zakonu setve i žetve vodi nas u nove zemaljske sudbine pune patnje i tame.

Ako u svoj svakodnevni život uključimo znanje o svom „odakle i kuda“, onda ćemo koristiti dane za spoznaju i čišćenje dugova, kao što je Isus poučavao: tako što ćemo se pokajati, moliti za oproštaj, oprostiti, popraviti i spoznato grešno više ne činiti.

Tako se postepeno približavamo Bogu. Uklanjamo ono što se kao opterećenje, kao senka, kao greh, nakupilo na našem božanskom nasleđu i puštamo da ono čisto, svetlom ispunjeno, ono Božje, sve više izlazi na videlo. Tako ispunjavamo smisao u svrhu svog zemaljskog života, jer: Na Zemlji smo da bismo opet postali božanski.

Mi prahrišćani idemo Unutarnjim putem, i urastamo u odgovoran i svestan život u Duhu Božjem, ostvarujući i ispunjavajući korak po korak, Njegove Zakone. Na svim područjima svakodnevnog života težimo ispunjenju božanskih principa: jednakosti, slobode, jedinstva, i bratstva, a odatle proizilazi pravednost.

POSEBNA EMISIJA – NEMA SMRTI 1.deo (Ima jos nastavaka na YouTube-u)
http://www.radio-santec.co.rs/component/jmultimedia/?layout=default&view=media&id=225

Izvor: 10 ZAPOVESTI – Univerzalni Zivot
http://www.universelles-leben.org/cms/rs/mi-o-sebi/deset-zapovesti.html


Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s