OBJAŠNJENJA I UPOZORENJA U VEZI KNJIGE- “METAFIZICKI ZAKONIK SUDBINE“


Ovo nije obična knjiga – tu ne treba imati nikakvih predrasuda, niti lažne skromnosti. Sve treba postaviti na svoje mesto, da bi prave vrednosti mogle doći do izražaja. A osim toga, kako nešto uopšte može za nekoga imati istinsku vrednost i značaj, ako onaj ko se time bavi namerno umanjuje tu vrednost i taj značaj? U tom smislu valja reći sledeće: ova knjiga nije napisana da bi čitaoci njome „prekraćivali dosadu“, niti da bi se iščuđavali onome što u njoj piše. Ona je naprosto mnogo kori-snija, a svakom čitaocu koristiće onoliko koliko je sam voljan da spozna i koristi METAFIZIČKE (DUHOVNE) ISTINE SVETA vezane za ljudsku sudbinu. Ovo je prvo što treba imati na umu.
Namena ove knjige takođe nije da krasi police kućnih zbirki i biblioteka. Ona treba da bude čest „saputnik“ svog vlasnika, jer u njoj su „pohranjene“ VELIKE METAFIZIČKE ISTINE, čija je snaga OGROMNA čak i kad su samo sakupljene i napisane na istom mestu (odnosno u istoj knjizi). Kao takva, ona predstavlja istinsku AMAJLIJU izuzetnih moći, koja već i samim svojim prisustvom može da čini PRAVA ČUDA u najpo-zitivnijem smislu. Neverovatno, zar ne? Dabome, oni koji u tako nešto ne mogu da poveruju – u pravu su: na njih se ta čudotvorna svojstva ove knjige i ne odnose. Ali, i te kako se odnose na one koji su spremni da posumnjaju u svoje sumnje, da ih odbace i zamene ih VEROM. I kraj priče, što se tiče primene ove knjige kao amajlije.
Ali to što se ova knjiga može koristiti kao amajlija u doslovnom smislu, nije njena ni jedina ni osnovna namena. To je došlo više „usput“, zbog samog karaktera iznetih metafizičkih istina. Međutim, osnovna svrha knjige je da čitaocima omogući spoznaju i prihvatanje metafizičkih istina, kako bi na osnovu toga uzeli sopstvenu budućnost i sudbinu u svoje ruke. „Već viđeno“, reći će neko. Zar je malo raznoraznih „dušebrižnika“, „proroka“, „duhovnih vođa“ i svakojakih drugih „stručnjaka za onostrane poslove“ – koji svi odreda nude „čuda neviđena“ onima što su voljni da ih slede, odnosno da prihvataju bez pogovora i promišljanja ono što im se „servira“? Međutim, ono što je dato u ovoj knjizi s tim nema apsolutno nikakve veze. Racionalna i humana metafizika bavi se metafizičkim istinama bez bilo kakve mistifikacije, misaonog zamagljivanja i kvaziduhovnog mešetarenja. Ona se nikome ne nameće, a svako može – ako zaista želi – da proveri dejstvo metafizičkih zakona i na ličnim primerima. Od metafizičkog poravnanja računa niko ne može biti pošteđen – i to je sve! Ostalo je stvar ličnog izbora.
Ni metafizičke istine, niti pak sama ova knjižica, nisu nikakav „čarobni štapić“ za ispunjenje svake ljudske želje, bez ikakvog truda i odgovornosti. Uzeti sudbinu u svoje ruke, ne znači „mahati čarobnim štapićem“ po svom nahođenju i prema trenutnim prohtevima. Sudbinu sami tvorimo svojim mislima, osećanjima i delima – barem u onoj meri u kojoj sudbina i budućnost uopšte zanimaju ljude. Drugim rečima, sve što treba da nas zanima u vezi sa sopstvenom sudbinom i budućnošću, sve što zaista možemo da promenimo (a možemo sve ono što nas obično i zanima) – u našim je sopstvenim rukama. Poznavanje i poštovanje metafizičkih zakona jedini je pouzdan način da to i postignemo, a sam taj način možemo nazivati kojim god želimo imenom. Metafizika, dakle, ne nudi sama po sebi nikakve „kule i gradove“, „brda i doline“, nikakva čuda i postignuće „brze“ sreće bez ličnog učešća. Ali, ona zaista nudi čuda i postignuće apsolutne sreće srazmerno pridržavanju metafizičkih istina. Sam čovek je ČUDO zahvaljujući ogromnim moćima koje se u njemu „kriju“, ali koje on slabo koristi baš zbog nepoznavanja sopstvene metafizičke suštine i metafizičkih istina.
Sva zbivanja u materijalnom svetu u svojoj „pozadini“ imaju neka fizička kretanja i interakcije – imaju neku svoju fiziku odvijanja. Time se, osim fizike, bave i mnoge druge materijalističke nauke. Međutim, nema ničega u Svetu što nema i neku nematerijalnu, METAFIZIČKU suštinu, koja je u stvari NADREĐENA svakoj fizičkoj (materijalnoj) suštini. Time se bavi metafizika, a sama ta reč označava ono što dolazi „posle fizike“. Isti naziv koristi se još od antičkog doba, i to u vrlo različite svrhe. Da ne bude zabune, ovde je reč o savremenoj RACIONALNOJ METAFIZICI, koju nazivamo HUMANOM METAFIZIKOM kada se bavi metafizičkim pitanjima u vezi sa ljudskom sudbinom i egzistencijom. Prevashodno je, dakle, reč o nauci koja zadovoljava uslove racionalnog poimanja i proverljivosti, ali je, za razliku od „obične“ materijalističke nauke, ona duhovno potpuno utemeljena. Prema tome, metafizičke istine nisu okrenute ni protiv koga i ni protiv čega, one su jednostavno takve kakve jesu – bez obzira kome se to sviđa, a kome ne.


Kao što nije logično da neko bude protiv prirodnih zakona materijalnog sveta (recimo protiv fizičkog zakona gravitacije), jednako nije logično ni da neko bude protiv bilo kog metafizičkog zakona – bez obzira da li ga se on sam pridržava. Ko padne sa drveta osetiće posledice dejstva zakona gravitacije, a ko krši metafizičke zakone takođe će osetiti posledice tog kršenja, bez obzira da li je toga uopšte svestan i da li ume da „poveže“ šta je čime izazvano. Niti je smisleno okriviti fiziku zbog pada sa drveta (kriv je onaj što se peo i pao), niti je pametno okriviti metafiziku zbog posledica kršenja metafizičkih istina (kriv je onaj ko ih krši). Ali, sa metafizikom stvari ipak stoje drugačije: možete o fizičkim zakonima misliti šta god hoćete sve dok ih ne kršite, ali već i sam negativan stav prema metafizičkim istinama povlači odgovarajuće posledice! Vrlo je bitno da se ovo shvati kao upozorenje.
Mnogi će se pitati kako se to stvarno sudbina može uzeti u svoje ruke uz pomoć metafizičkih zakona. Pre konkretnih uputstava u vezi s tim, razmotrimo jedno vrlo ilustrativno poređenje. Zamislimo lađu koja plovi nekom rekom, ka ušću u more. Ako je kormilar stručan i odgovaran, revnosno će obavljati svoj posao i umeće da se snađe i u onim situacijama koje nisu predviđene. Ali, ako je kormilar neodgovaran, ili pak ako ne poznaje zakone upravljanja lađom – u oba slučaja ishod će biti isti: brod će se nasukati. Ne može se tačno utvrditi kada i kako će brod sa neodgovornim i nestručnim komilarom okončati plovidbu, ali to i nije bitno. Važno je da će takav brod sigurno imati probleme i da neće stići na cilj. Isto tako, lako je pretpostaviti da će stručan i revnosan kormilar dovesti brod na odredište.
Stvari slično stoje i sa ljudskim sudbinama. Svaki čovek je „brod“, a „kormilar“ je njegov um, odnosno njegova svest i savest; „reka“ je ono što je svakom čoveku dato rođenjem i mimo čega se ne može, kao što lađa ne može da plovi izvan rečnih obala – ali ima nebrojene mogućnosti izbora puteva na samoj reci; a „kormilareva“ znanja i revnost predstavlja poznavanje i poštovanje metafizičkih istina. Ko se tih istina ne pridržava, zacelo će se negde „nasukati“ (zar je bitno gde i kako?). A onaj koji te istine poznaje i koji ih se pridržava, BEZBEDNO plovi „rekom“ života – ka „moru“ ISTINSKE I NEPROLAZNE SREĆE.
Naše misli, osećanja, namere i dela određuju i način upravljanja našom sopstvenom budućnošću. Nijedan račun na metafizičkom planu ne može ostati neplaćen. Postoje mali i neprimetni računi, postoje veliki i „skupi“, a postoje i zbirni računi koji nastaju zbrajanjem mnoštva manjih. Što je najvažnije, metafizičke sile ne „razrezuju“ veličine računa prema uobičajenim ljudskim merilima, već po meri metafizičkih istina. Ne mogu to mnogi čitaoci shvatiti nakon jednokratnog i letimičnog čitanja ove knjižice. Ovo je takođe razlog zbog koga ova knjiga treba da bude čest „pratilac“ svog vlasnika. Metafizičke zakone treba čitati pažljivo i „natenane“ kad god se ukaže zgodna prilika. Nema svrhe da se za to čekaju neke posebne prilike i naročiti uslovi. Kad god možete da se opustite i skoncentrišete nekoliko minuta, eto prilike da se pažljivo pročita barem nekoliko rečenica i da se o njima – što je posebno važno – duboko porazmisli. Svaki ambijent i svako okruženje može ispunjavati uslove za to, ako ih ispunjava um čitaoca. Zato je važno da knjižica bude što češće uz svog vlasnika. Čemu biste uzalud prekraćivali vreme dok nekog čekate na ulici, sedite u parku, putujete, pravite pauzu na poslu, odmarate se negde u prirodi ili u svojoj kući? Neka vam u takvim prilikama „pravi društvo“ ova knjižica, a čitajte je samo onda kada vam to neće ličiti na obavezu i kada osetite unutrašnju potrebu. Prekinite čitanje kad god vam se učini dosadnim i usi-ljenim, ili kada primetite da vas to ne čini zadovoljnim. Čitajte ponovo metafizičke zakone – sve dok vam ne bude jasno da su metafizičke istine u vama i vi u njima. Tako ćete sopstveni život, budućnost i sudbinu maksimalno uzeti u svoje ruke.
Biće i onih kojima se neće dopasti ono što piše u ovoj knjižici (a zar ima negde takve knjige koja bi se svakom dopala?) I ne samo to – biće zacelo i onih koji će poželeti da omalovaže i ospore ono što je napisano, pa čak i da nipodaštavaju ovu knjigu i one koji se bave onim što je u njoj izneto. Ali, metafizički zakoni važe i za one koji im se protive! A kako već i samo protivljenje metafizičkim istinama izaziva odgovor metafizičkih sila – najbolje je da čitalac odmah prekine čitanje čim se u njemu pojavi otpor prema onome što je napisano. Ukoliko se to ponovi i nakon nekoliko uzastopnih pokušaja čitanja – knjižicu je najbolje pokloniti nekom ko će pokušati ozbiljno da je shvati.
Naći će se možda i poneki „preduzimljiv“ čovek, kome će pasti na um da preštampava, umnožava, prevodi ili na drugi način nelegalno iskoristi ovu knjigu. Kamo sreće kad bi mu se to stvarno isplatilo, jer to bi značilo da ima dosta ljudi voljnih da se bave metafizičkim istinama. Ali, teško je poverovati da bi to mogao biti isplativ potez. Međutim, to nije glavni problem za nekog potencijalnog uzurpatora autorskih prava u vezi sa ovom knjižicom. Mnogo je važnije to što takva uzurpacija ne može proći bez odgovora metafizičkih sila, koji će stići sa „ka-matom“ i obavezno biti SKUPLJI od eventualno stečene koristi. Bilo bi SKROZ NELOGIČNO očekivati da metafizičke sile budu „ravnodušne“ prema nekom ko se nepošteno odnosi BAŠ prema knjižici koja se bavi metafizičkim istinama, odnosno prema njenom autoru!
Sve što se zbiva ima neki SMISAO I SVRHU. U skladu s tim, i primerci ove knjižice, ma kako bili malobrojni, pronaći će put do onih kojima će biti od koristi. A opet, i to što metafizičke istine nekoga ne zanimaju – takođe ne znači da je njegovo postojanje lišeno svake svrhe i smisla.
NEKA NAM BOG SVIMA POMOGNE!
METAFIZICKI ZAKONIK SUDBINE
http://www.istinik.com/metafizicki-zakonik-sudbine.php


Nije li čudno što se ljudi tako rado bore za svoju veru, a tako nerado žive po njenim zakonima…(od Reiki Dojo)

ZAKONI: POUKE, PRAVDE, POVERENJA, PORETKA, RATA, RAZUMA,
RECI, RELIGIJE, RODOLJUBLJA I SAVESTI – ZAKON POUKE- Istinski mudrom coveku nista se ne moze desiti a da on iz toga ne izvuce pouku i postane jos mudriji.


ZAKON PRAVDE

Istinska pravda treba da bude zasnovana na metafizickim (duhovnim)istinama.Drustvena pravda nije pravda u PRAVOM smislu te reci, a ko podrzava “pravdu“koja nije pravda, i narocito ko ucestvuje u nepravdi makar se ona nazivala “pravdom“-nepravdu ciniti i zasluzuje metafizicki odgovor.Istinska pravda medju ljudima nije “na ceni“onoliko koliko se o njoj govori.Duhovno srozani ljudi ne vole pravdu koja njih pogadja.Osnovu medjuljudske pravde cini princip da NICIJA PRAVA ne smeju drugome ukidati ISTA TAKVA PRAVA,ali prilicno malo ljudi je spremno da se toga pridrzava;medjutim, ovaj princip predstavlja sustinu metafizickog zakona pravde.Nijedan nametnuti i obezduhovljeni princip ne moze obezvrediti metafizicki zasnovanu pravdu.Ako neko misli da ce spasiti dusu drzeci se samo drustvene pravde, taj se vara, jer drustvena “pravda“ nakad od ljudi zahteva da ratuju i cine rdjava dela.NIJEDNA nepravda ne moze se pravdati nikakvom izmisljenom “pravdom“-duhovni zakoni su najpravedniji i deluju UVEK!


ZAKON POVERENJA

Poverenjem se stice poverenje, a ne nepoverenjem nepoverenje.Najbolji nacin da muz“natera“svoju zenu na neverstvo jeste da on najpre izgubi poverenje u nju.Proglasite li nekoga izdajnikom-on ce vas izdati, i ako mu to nije bilo na umu;i kada pastir u stado ima poverenja, ono ne trci da nacini stetu cim ovaj zaspi.Nepoverenje je manifestacija NEDOSTATKA VERE.


ZAKON PORETKA

Nijedan poredak koji ljudi zasnuju ne vodeci racuna o metafizickim(duhovnim)istinama, ne moze biti NI DOBAR NI TRAJAN.Svaki poredak zasnovan na nepravdi i nasilju mora propasti i u propast odvesti one koji su ga stvarali i podrzavali.Poredak koji ne vodi racuna o potrebi ljudskog duhovnog uzdignuca nema nikakvu perspektivu.Nijedan drustveni niti bilo kakav drugi medjuljudski poredak takodje se ne moze ni odrzavati nasiljem(primerena sila se moze upotrebiti samo protiv nasilja,bez bilo kakve pristrasnosti), jer sve sto se zasniva na nasilju i sto nasilje podrzava ili dopusta-sotonin je izum i na propast je samo sebe osudilo.Vekovima su oni koji imaju neku ovozemaljsku“moc“smisljali“nove poretke“, tvrdeci kako ce time ljudi steci “bolji zivot“ i Vecu“slobodu“, jedino u cemu se vidi odredjeni napredak u ostvarivanju takvih ciljeva jesu sredstva“ubedjivanja“prvo su to bile motke, onda kamene sekire i koplja, zatim gvozdene sablje i buzdovani, onda puske, topovi, rakete, i najzad-masovni mediji. Sto se tice ljudskih sloboda-tu se kroz sve promene drustvenih poredaka nije menjalo nista drugo sem nacina robovanja i onoga cemu se robuje.Nekada su ljudi robovali raznim “gospodarima“,a danas izmisljenim, nametnutim i samonametnutim nepotrebnim“potrebama“, predrasudama, obicajima, civilizacijskim “dostignucima“, trendovima, modnim stilovima i slicnom;“gospodari su samo menjali sredstva prinude, koja su, posteno govoreci, danas mnogo“meksa“ i prefinjenija nego nekad, a takodje su se menjali i sami “gospodari“;osim toga niko na kugli zemaljskoj nikada nije imao manje slobode nego sto su je imali(i sto je imaju) bas ti svakorazni ovozemaljski“gospodari“ i “mocnici“.Njima mudar covek zaista nikada ni u cemu nece pozavideti,nego ce se gnusati tolike neslobode.Veliki strah je saputnik svakom ovozemaljskom “gospodaru“ i “mocniku“,makar on sam tog straha i ne bio svestan(ali strah razjeda dusu i onome ko ga nije svestan). Da nije takvog straha,ne bi se “gospodari“i “mocnici“odvajkada stalno stitili raznim vrstama obezbedjenja,vec bi se slobodno kretali medju “obicnim“svetom.Sto je covek veci ovozemaljski“gospodar“ ili “mocnik“-to je veci zarobljenik sopstvenog STRAHA; a vece je i teze ropstvo kada covek sam sebe u sopstveni strah i predrasude zarobi,nego kada mu drugi nametnu neku vrstu ropstva.Nema slobode bez slobode DUHA, a da bi se o takvoj slobodi moglo govoriti-covek ne sme sputavati i unistavati svoju dusu, vec je svojim mislima, osecanjima i delima mora stititi i razvijati. Ni jedan drustveni poredak ne moze sam po sebi ocuvati i uvecati niciju dusu, niti nekoga moze nagnati da svoju dusu prlja i rusi; u tom smislu nikada nije ni bilo razlika medju svim navodno“razlicitim“drustvenim porecima. Na zemlji je odvajkada prakticno postojao samo jedan-jedini drustveni poredak; to je poredak neslobode, straha, iskoriscavanja i ovozemaljskih nasilnih i obezduhovljenih“uzdignuca“coveka nad covekom. Nikakve drustvene “promene“ nece naciniti istinski poredak pravde i slobode dok se ne izvrsi VELIKA PROMENA, koja nikoga nece“pitati“za misljenje i pristanak. DO TADA, jedini istinski srecni ljudi na zemlji jesu samo pripadnici SVETA UZRASLIH DUSA.


ZAKON RATA

Nema pravednog rata, niti postoji metafizicko(duhovno)utemeljeno opravdanje za rat. U ratu su sve sukobljene strane krive,jer i napadnuti svojim strahovima i mrznjama mogu da prizovu napadace. Nikada covek ne treba da priziva i opravdava rat, ne sme da mu se nada i da ga prizeljkuje, jer ce izazvati metafizicku(duhovnu)odmazdu. Duhovno izgradjeni ljudi zasticeni su i u ratu, a Duhovna Zastita ne razlikuje sukobljene strane.


ZAKON RAZUMA

Istinski razuman covek priznace za razumnog i onoga ko se sa njim ne slaze,kao i onoga ciji su interesi drugaciji od njegovih.


ZAKON RECI

Lepa rec, kada je iskreno izgovorena, predstavlja dragocen poklon, ali, lepa rec iz koje ne stoje iskrene zelje i casne namere-Slicna je lepo upakovanom otrovu ili djubretu(“slatke reci a ispod kiselo).


ZAKONI RELIGIJE

1.NI JEDNU RELIGIJU NIJE IZUMEO BOG, NEGO LJUDI, NITI JE NEKA RELIGIJA IZUMELA BOGA-JER ON PREDSTAVLJA NAJVISU REALNOST.SUKOBI MEDJU RELIGIJAMA I NA RELIGIOZNOJ OSNOVI, I TO U IME BOZIJE, PREDSTAVLJAJU VRHUNAC BOGOHULNISTVA I SKARADJENJA.ONO STO JE ZAJEDNICKO GOTOVO SVIM RELIGIJAMA U SVETU, JESTE “SVOJATANJE BOGA“-(A ON JE JEDAN I JEDINSTVEN).

2. TO SE RADI NA ORGANIZOVAN I DRUSTVENO PRIHVATLJIV NACIN. KAO TAKVA ONA JE POZITIVNA, ALI PROBLEMI SE JAVLJAJU U VEZI SA ZLOUPOTREBAMA RELIGIJE, KAO I SA HIJERARHIJOM I ORGANIZACIJOM KOJU U RELIGIJAMA SRECEMO. REZULTAT TAKVE ORGANIZACIJE JESTE ZAHTEV ZA BEZUSLOVNO PRIHVATANJE DOGMI I UKIDANJE PRAVA NA PROMISLJANJE; OPRAVDANO JE STO RELIGIJE NE ZELE SUMNJU, JER SUMNJA JE SUPROTNOST VERI, ALI PROMISLJANJE NIJE ISTO STO I SUMNJA-ONO JE IZRAZ SLOBODNE VOLJE KAO BOZIJEG DARA COVEKU, A BOZIJE DAROVE NIKO, I APSOLUTNO NIKO, NEMA PRAVA DA UKIDA(!!!)

3.RELIGIJA KORISTI DUHOVNO NEUZRASLOM COVEKU KOJI IMA ZELJU ZA DUHOVNIM UZDIGNUCEM. DA BI TAKAV COVEK MOGAO BITI UCVRSCEN U VERI, POTREBNA MU JE AUTORITATIVNA DOGMA, RITUALI KOJIMA SE ZADOVOLJAVA POTREBA ZA SVRHOVITOSCU,KAO I TACNO PROPISANI NACINI UPRAZNJAVANJA VERSKIH OBREDA, VREME I NACIN POSTA, MOLITVE I SLICNO-JEDNOM RECJU, RELIGIJA PROPISUJE “METODOLOGIJU VEROVANJA“, KOJA DUHOVNO NEUZRASLOM COVEKU ZAISTA MOZE BITI OD KORISTI; ALI, STO COVEK DUHOVNO VISE UZRASTA, ON JE SVE BLIZI NIVOU NA KOME CE PRIRODNO POCETI DA PROMISLJA ONO STO OD NJEGA TRAZI RELIGIJA. ZNAK ISTINSKOG DUHOVNOG UZRASTANJA JESTE PREVAZILAZENJE RELIGIJSKIH DOGMI I PROPISANIH PROCEDURALNOSTI; NIJE, NARAVNO, REC O ODBACIVANJU I OMALOVAZAVANJU DOGMI I RELIGIJSKIH PRAVILA, VEC O PRESTANKU POTREBE ZA NJIMA, ISTO KAO STO NA NIVOU CISTE DUHOVNE SUSTINE NI SAMI METAFIZICKI(DUHOVNI)ZAKONI VISE NEMAJU SVRHU.

4.NIKO NE MOZE SPASITI DUSU NITI ZASLUZITI ISTINSKU SRECU UZ POMOC RELIGIJE, BUDE LI SE“SLEPO“ DRZAO ONOGA STO MU SE “SERVIRA“I BUDE LI BIO SPREMAN DA U IME RELIGIJE PODRZAVA ILI CINI I ONO STO JE SUPROTNO METAFIZICKIM ZAKONIMA,JER METAFIZIKA NE PRAVI RAZLIKE MEDJU RELIGIJAMA, ISTO KAO NI MEDJU NACIJAMA; NIKO TAKODJE NECE SPASITI DUSU NITI POSTICI SRECU TIME STO CE PRECI U NEKU “NOVU“RELIGIJU ILI SEKTU-TIME CE SAMO PRIHVATITI NOVE DOGME I “PRAVILA IGRE“. COVEK MOZE ZNATI DA MU JE DUSA VEC UZRASLA I PO TOME STO CE PRESTATI DA OSECA POTREBU ZA BILO KAKVOM RELIGIOZNOM PRIPADNOSCU, BAS KAO STO ONAJ KOJI SE DOVOLJNO NAPIO PRESTAJE DA OSECA POTREBU ZA VODOM-MOZE LI BITI CEGA LOSEG U TOME STO NEKO VISE NIJE ZEDAN(?); OVO NARAVNO NE PODRAZUMEVA NIKAKVO OMALOVAZAVANJE, PA CAK NI NAPUSTANJE RELIGIJE, A NAROCITO NE PODRAZUMEVA ODBACIVANJE ISTINA KOJE SU SADRZANE U RELIGIJI, A KOJE TAKODJE PREDSTAVLJAJU ODREDJEN IZRAZ METAFIZICKIH ZAKONA. TO SAMO ZNACI DA SE U DUHOVNOM UZDIZANJU MOZE ICI DALJE, A SVAKO JE SLOBODAN DA SAM BIRA PUT. SVAKI POKUSAJ NASILNOG NAMETANJA KAO I UKIDANJA NEKE RELIGIJE , RELIGIOZNIH STZVOVZ I UCENJA – PREDSTAVLJA BOGOPROTIVNISTVO PRVOG REDA I ZASTRASUJUCI SUKOB SA METAFIZICKIM SILAMA(!!!)

ZAKON RODOLJUBLJA

Ljubav prema otadzbini sama po sebi nije losa (a koja to ljubav uopste moze biti losa, ako je stvarno ljubav?), ali je lose kada uz nju ide mrznja prema otadzbini NEKIH DRUGIH LJUDU; tu vec ne moze biti govora o ljubavi, jer istinska ljubav ne moze“stanovati“u istom coveku pored mrznje, pa onda ne moze biti reci ni o patrioti; medjutim, navodna“ljubav“prema svojoj otadzbini uglavnom predstavlja barem potencijalnu (latentnu) mrznju prema nekoj tudjoj otadzbini, ili premanekom drugom narodu, isto kao sto i svaki nacionalizam predstavlja uvod u sovinizam; otud je “u praksi “patriotizam uglavnom“ dusevna “hrana za duhovno ruinirane osobe(ljude). Zahvaljujuci negovanju“patriotizma“ vlastodrsci su uspevali da obezbede jeftino“pogonsko gorivo“ za pokretanje besmislenih ratnih sukoba;zbog svega toga, ko zeli duhovno da se izgradjuje i da postigne istinsku srecu – ne moze biti “patriota“ u tom iskrivljenom smislu; to ne znaci da prema svojoj otadzbini i svom kraju ne treba gajiti ljubav, jer nijedna istinska ljubav ne moze skoditi.

ZAKON SAVESTI

Savest je SVEST o dobru i o ISTINSKIM moralnim nacelima; putem SAVESTI dusa komunicira sa SVESCU i govori joj sta je bolje.Nedostatak savesti znak je da je dusa obolela i smanjena, pa nema snage da se obratio svesti dovoljno glasno.

OSTALI METAFIZIČKI ZAKONI SUDBINE
http://www.istinik.com/metafizicki-zakonik-sudbine.php

 

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s