MOŽDA NAS DRUGI VIDE BOLJE, JASNIJE….TEKST ODIŠE POSEBNIM NADAHNUĆEM…

O Beogradu i Srbiji – OSKAR FRAJZINGER, poslanik u parlamentu Švajcarske
Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio. Osim stalnih susreta sa starim prijateljem Srbinom, moj prvi pravi kontakt sa Srbijom bio je poziv predsednika Udruženja književnika Srbije, koji mi je ponudio poetski azil, nakon što je švajcarsko udruženje odbilo da me primi u svoje redove. To je bio izvanredan potez. Dakle, još postoji zemlja na svetu gde se ljudi podsmevaju slici serviranoj u svetu o njima, zemlja u kojoj se ljudi angažuju za
unapred izgubljene stvari i negativce poput mene, ne hajući za potencijalne reakcije; dakle, izvan Švajcarske još postoji zemlja koja pruža otpor! Bilo je to dovoljno neuobičajeno da me nagna da postanem član Udruženja književnika Srbije. Otad, Srbija i ja činimo jedan neobičan par. Par vezan uzajamnom fascinacijom, u kojoj svako predstavlja u očima onog drugog nešto što nikad neće biti.
MELANHOLIJA I PRENATRPANOST
Tako sam se jednog dana obreo u Beogradu. Prepešačio sam taj pomalo siv grad, koji je sav neodređeno mirisao na ugalj i na kuhinjska isparenja. Šetao sam Knez-Mihailovom, popio kafu u Kolarcu. Posmatrao sam sa tvrđave kako protiču Sava i Dunav, i zatečen obišao vojni muzej gde su, na panoima požutelim od vremena, do najsitnijih detaljaopisane epizode otpora protiv turskog osvajača. Na kraju sam proveo nekoliko sati u neverovatnom zoo-vrtu koji krasi obode tvrđave. U očima životinja pronašao sam istu melanholiju prisutnu u tako lepom i dubokom pogledu predivnih žena koje šetaju trotoarom, kao boginje nebeskim podijumom. Melanholija: to je ključna reč. Ona vlada svuda, u vazduhu, zidovima, licima, i pokretima ljudi. Kao da nešto satire grad i njegove stanovnike. Nešto što ne može izdržati jedno ljudsko biće, jedan narod, jedna zemlja. U Beogradu, kao da je ceo svet Atlas. Istražujući dublje, otkrivao sam uzrok te melanholije. To je osećaj onih koji posmatraju kako reka teče i kako vreme prolazi, i pri tom ostaju ubeđeni da ništa neće izmeniti njihovu sudbinu, da ih niko neće osloboditi kobi koja im se obrušila na ramena. Prolazeći kroz Beograd, frapirani smo zgradama koje još nose ožiljke rata sa NATO-om, ali naročito mnogobrojnim zgradama nacetih vremenom. Ovde je sve otpor, otpor Amerikancima, savremenosti, vremenu, samom sebi. Da bi se taj otpor savladao, prostor je neverovatno pretrpan. Ulice, radnje, arhitektura, saobraćajne ose, sve je haotično, prezagušeno, iracionalno. Ovde vlada začuđujuća predispozicija za snalaženje, za bavljenje svim i svačim. Kao da je svemu tome cilj da se eventualni osvajač izgubi u krivinama lavirinta, u kojima bi posle beskrajnog kruženja izgubio i želju za osvajanjem. Melanholija i pretrpanost: to su moji najsnažniji utisci o ovom malom balkanskom narodu dok gazim po njegovom tlu. Njegova istorija je počela jednim porazom koji su Srbi nosili u sebi vekovima, pridajući mu sakralni karakter moralne pobede, na kojoj su izgradili nacionalni identitet.
UHRANJENI ROB U EVROPSKOM KAZAMATU
Okrutni vekovi su doveli osvajače sa svih strana, sa severa, juga, pa čak i istoka. Turci, Austrijanci, Nemci, Englezi i Francuzi protutnjali su ovim prostorima jureći u rat na severu ili jugu. Ti gospodari rata su samo prolazili, nesvesni postojanja srpskog naroda, sem ako ne bi zasmetao. A Srbi su to činili sve češće, da bi potvrdili svoje postojanje i prikazali se svetu kao narod: isprečili bi im se na putu. Vremenom je to postao dominantni stav: Srbin zatrpava ulice, radnje, glavu, čak sebe samog opterećuje sobom. Zbog toga se čini da je sve u ovoj zemlji u radovima i u iščekivanju, uprkos njenoj dugoj prošlosti i bogatoj kulturi. Srbin je otporaš, šampion Pirovih pobeda, naročito nad samim sobom. U tom otporu ima izvesne uzvišenosti, nesalomive volje da se izazove sudbina, iako se zna da je neminovna. Ali taj potez je tako plemenit, tako lep i uzaludan da postaje uzvišen. Volim ovaj narod jer se opire svetu, kobi, vremenu koje protiče, samom sebi. Volim tu melanholiju u očima ljudi koji, znajući da ne mogu izaći kao pobednici iz jedne nejednake borbe, istraju u borbi, zarad lepote samog gesta, zarad rehabilitacije čina slobodne volje, plemenitosti uzaludnog. Ako bi Srbija sutra morala da pristupi Evropskoj uniji, to bi bio veliki gubitak za čovečanstvo. Tako bi se izgubio jedan način života gde su časovnici mekši nego na Dalijevim slikama, gde žene više sanjare od gospođe Bovari, gde su muškarci hrabriji od vuka uhvaćenog u kljusu koji sebi otkida šapu da bi se oslobodio. Srbija je oduvek u ratu sa neprijateljem koji se nalazi unutar njenih zidina i zaposeda život, nevidljiv i nepobediv. Kao Zangara u svojoj tvrđavi, i Srbin se nada najgorem i najboljem što mu može doći spolja. Ali donekle je svestan da ono što ga tišti leži duboko u njemu samom, i da mu ne može uteći. Kao uzvišeni osuđenik, poseže za drugim zatvorima, širim, svetlijim, čistijim. Evropska unija mu jedan takav zatvor predstavlja u lepom svetlu, pod finansijskom podrškom Centralne evropske banke, uređenog tako zato što su Nemci poželeli da postanu Evropljani, da ne bi bili upamćeni kao potomci nacista. Ako bi Srbija prihvatila tu prevaru, ako bi pristala da proda svoj ponos budzašto, stupila bi u jedan sterilan, funkcionalan, šablonski prostor, bez opterećenja, u kojem bi ostala anonimna. U njemu bi stekla status
dobro uhranjenog roba, ali bi sem teritorije izgubila i istoriju i korene, a ponajviše dušu…

6 comments on “MOŽDA NAS DRUGI VIDE BOLJE, JASNIJE….TEKST ODIŠE POSEBNIM NADAHNUĆEM…

  1. Nisam stanovnik Srbije, ali je ovaj tekst istinit, realan i emocionalno obojen tako da ne možeš ostati imun na njega. Spasite se Vi dok je još vrijeme, kad već nismo mi uspjeli…

  2. HVALA MU!!!! JOŠ JEDAN ŠVAJCARAC,POSLE ARČIBALDA RAJSA,JE EVO VELIKI PRIJATELJ SRBA I SRBIJE.VIDI ISTINU KOJU DRUGI NEĆE DA VIDE.

  3. Dosta sam putovala i ZAISTA sam se podsmevala slici serviranoj o Srbiji i Srbima koje-kuda. Kao naučnik sam objašnjavala mojim poznanicima i prijateljima da je to zapravo ZAISTA nedostatak inteligencije kada neko olako prihvata šta ko i gde piše i govori, servira…nešto, a obično pojma nema o multidimenzionalnosti svih fenomena na ovome svetu. „Piše i na tarabi“…objašnjavala sam im taj izraz… He, he
    SRBI SIGURNO nisu ni malo GORI od ma kog naroda Evrope,ili ma gde. Uostalom u svakom narodu postoje pojedinci svakojaki…. SVAKO je priča za sebe. Spoma

  4. Мука ми је од ових странаца што нас виде боље од нас. Уместо да нам подилазе оваквим говорима, нека лепо дођу да живе у овом берићету. Постали смо гори од нас самих. Свако мало довлачимо неког странца пред камере да нам каже како смо, у ствари, дивни, како су наше жене лепе, пљескавице укусне, а ракија најбоља.

  5. O Srbiji i srpskom narodu vrlo upečatljivo govore serijski filmovi. Od pamtiveka se vodi borba između dobra i zla. Ni jedan narod nije samo dobar ili loš. O tome svedoči i Sveto pismo i Istorija. Karakteristična osobina srpskog naroda je: da je duševan, saoseća sa onima koji pate i koji su u nevolji, a okomiti su na silnike. Za prijatelja su u stanju da rizikuju i život, a za neprijatelja su prava mora.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s