REČI POZNATIH – MOĆ UMA

Johaann Wolfgang von Goethe

402079_3097942761512_1052407793_3057238_1773073941_n

„Ako ljubav, radost, toplotu i slast ja sam sobom ne nosim – neće mi ih ni drugi dati. A ja, sa srcem punim blaženstva, neću drugoga usrećiti ako on stoji predamnom hladan i bez snage.“
Gete

Ah, najjača kušnja je bijeda. I najmudrije ribe glad tjera na udicu.
Ako ti se ljudi ne dive ili ti ne zavide, nisi ni ti sretan.

Strasti su mane ili vrline, ali pojačane.
Beskoristan život je isto što i rana smrt.

Budi ljubavi dostojan ako želiš da budeš ljubljen.

Čovjek može voljeti samo ono biće za koje je uvjeren da će biti prisutno kada mu zatreba.
Da bi čovjek ispunio sve ono što se od njega traži, mora sebe smatrati većim nego što jeste.
Demokracija ne trči, ali ona sigurnije stiže do cilja.
Djevojka uvijek više vjeruje ljubljenome nego majci.
Dok živis, budi živ.

Ako sretnemo nekoga ko nama duguje zahvalnost, odmah se toga sjetimo. Koliko smo, pak, puta sreli nekoga kome mi dugujemo zahvalnost, pa se toga nismo sjetili.
I mali muškarac je muškarac.
Tko ima nauku i umjetnost, ima i religiju. Ko nema to dvoje, ni religije nema.
Tko je neupotrebljiv čovjek? Onaj koji ne zna ni zapovijedati ni slušati.
Tko mrzi žene, zapravo je prema njima galantniji od onoga koji ih voli; onaj ih, naime, smatra nesavladivima, a ovaj se još nada da će s njima izići na kraj.
Tko ne čini ništa za druge, ne čini ništa ni za sebe.
Tko se ne protegne prema pokrivaču tome ozebu noge.
Kuje nas i oblikuje ono što ljubimo.
Lijepo je misliti, još ljepše znati, a najljepše je promatrati.
Ludaci su najštetniji lopovi! Ukradu vam raspoloženje i vrijeme
Ljepota obuzdava svaku srdžbu.
Ljubav je slatko ropstvo, brak je ropstvo bez slasti.
Ljubav je štapić za šetnju, prijateljstvo je batina za put.
Ljubav odoljeva vremenu koje sve otima.
Ljubav se isprva naziva povjerenjem.
Ljubiš li duboko samo jedno biće, činit će ti se i sva ostala dostojna ljubavi.
Ljudi su lonci koji plutaju i međusobno se sudaraju.
Mi zapravo znamo ako malo znamo. Sa znanjem raste i sumnja.
Misliti je lako, raditi teško, raditi slijedeći svoju zamisao najteža je stvar na svijetu.
Misliti je zanimljivije nego znati, ali manje zanimljivo nego – posmatrati.
Mnoga se srca gube u opštem, samo se najplemenitije posvjećuje jednome.
Mnogo je lakše razabrati zabludu nego otkriti istinu. Zabluda leži na površini i s njom ćemo lako izaći nakraj. Istina počiva u dubini. Tragati za njom nije svačija stvar.
Mogla bi se roditi već odgojena djeca ako bi roditelji bili odgojeni.
Muškarac bi stvorio drugog muškarca, ako takav ne bi postojao, ali žena bi mogla da živi cijelu vječnost ne pomišljajući da stvori drugu ženu.
Najsretniji je, bio kralj ili seljak, ko pronađe mir u svojoj kući.
Najveće je iskušenje nemaština. I najmudrije ribe tjera glad na udicu.
Najveće se teškoće nalaze onde gdje ih ne tražimo.
Najveći čovjek uvijek ostaje dijete.
Naše strasti su prave ptice feniksi: kad stara izgori, iz njenog pepela se odmah diže nova.
Ne moramo posjećivati ludnicu da bi pronašli poremećene umove; naša planeta je umobolnica svemira.
Nekoristan život je rana smrt.
Nema sunca bez svjetlosti, ni čovjeka bez ljubavi.
Nesreća oblikuje čovjeka i prisiljava ga da upozna samoga sebe.
Nezahvalnost je ipak oznaka slabih. Ja još nikad nisam vidio da je pravi čovjek nezahvalan.
Nikada ne smije čovjek, niti narod, misliti da je došao kraj. Gubitak posjeda lako nadoknadimo. Za druge gubitke nas utješi vrijeme. Samo jedno zlo je neizlječivo – ako narod sam digne ruke od sebe.
Nikad nije zaista ljubio onaj koji misli da je ljubav prolazna.
Ništa tako moćno, tako snažno ne otkriva čovjekovu narav kao smijeh.
Nježnim riječima žene, plemenit čovijek daleko se odvuče.
Onaj ko ne umije da voli mora naučiti da laska.
Ono malo što znam zahvaljujem svom neznanju.
Osjećati se napuštenim, mora da je nešto užasno.
Pakost ne traži razlog, već samo uzroke.
Pametnom čovjeku je gotovo sve smiješno, mudrome gotovo ništa.
Pametnom čovjeku ne događaju se sitne gluposti.
Plemenit čovjek privlači plemenite ljude i zna kako će da ih zadrži.
Podcjenjivati neprijatelja prije smrti je glupost, poslije pobjede podlost.
Podijeljena radost je udvostručena radost.
Prava radost prestaje s uživanjem.
Reci mi s kim se družiš pa ću ti reći ko si. Znam li čime se baviš, tad znam šta možeš postati.
Sa znanjem raste i sumnja.
Samo nas nedaće života uče da cijenimo dobar život.
Samo se nikad ne daj navesti na prepirku! Mudri upadaju u neznanje kad se prepiru sa neznalicom.
Slobodni ste ako vam je savjest čista.
Sretan je i velik zaista samo onaj koji ne mora ni vladati ni pokoravati se da bi mogao nešto biti.
Sretan je onaj kome je majka priroda dala ljepotu, jer ga ona svugdje preporučuje i on nigdje nije stranac.
Svaka smjela ideja u početku izgleda kao ludost.
Svako želi biti neko. Niko se ne želi potruditi oko toga.
Svi ljudi bivaju u svojim nadama razočarani, u svojim iščekivanjima prevareni.
Teškoće rastu što se više približujemo cilju.
U pušenju ima zlobne neugodnosti i drske asocijalnosti. Pušaći zagađuju vazduh nadaleko i naširoko i guše svaku časnu osobu koja nije u stanju u svoju obranu i sama pušiti.
Uvijek imamo dovoljno vremena ako ga koristimo pravilno.
Vedrom se i svijet čini vedrim.
Za stado, svakako, nije dobro ako mu je pastir – ovca.
Zaista čovjek zna samo ako malo zna. Sa povećanjem znanja raste i sumnja.
Zbirka anegdota i maksima za svjetskog čovjeka je najveće blago, ako one prve umije na prikladnom mjestu ubaciti u razgovor i ako mu ove druge u pravi čas padnu na pamet.
Zemlja se oslobađa ljubavlju, a velika postaje djelima.
Zlato kupuje glas gomile, ali ti neće pribaviti ni jedno jedino srce.
Život je najljepši pronalazak prirode, a smrt njena vještina, da što bolje iskoristimo život.
Naime, tek ako suosjećamo, imamo čast o tomu govoriti.
Nijedna radost bez tuge ne biva!
O, draga, vjeruj, to što pameću krste ljudi često je samo kratkoumlje tašto.
Samo je onaj srećan ko voli da daje.
Čovjek čezne za potocima života, ah, i za izvorom života.
Ne, ne, đavo je sebičnjak i ne čini lako ništa zabadava što je nekome drugom od koristi.
Blago onom ko čisto poštenje u grudima nosi, taj se nikad ne kaje ni za kakvu žrtvu.
Krv je sasvim neobičan sok.
Djelatan je čovjek samo kad nikad odmora nema.
Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Meša Selimović

Plivaš ili potoneš
„Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce saplićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom. Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivamdoveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš“

Meša Selimović

„Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dve ljudi se mogu izleciti, od trece nikako.Vlast je najtezi porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik (i svako ljudsko dostojanstvo). Nedovoljna je, kao carobni kamen, jer pribavlja moc. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji sluzi svakoj budali, koja ga drzi. Odvojeni ne predstavljaju nista, zajedno kao kob ovog sveta. Postene i mudre vlasti nema, jer je zelja za moci bezgranicna. Coveka na vlasti podsticu kukavice, bodre laskavci, podrzavaju lupezi, i njegova predstava o sebi uvek je lepsa nego istina.
Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo misljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna. I ljudi to prihvataju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razum, i niko trpeljiv, jer mrze promenu. Odmah stvaraju vecne zakone, vecna nacela, vecno ustrojstvo i vezuci vlast uz Boga, ucvrscuju svoju moc. I niko ih ne bi oborio, ako ne postanu smetnja i pretnja drugim mocnicima. Ruse ih uvek na isti nacin, objasnjavajuci to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, izdajom prema vladaru, a nikom to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast kao nocni leptir na plamen svece.
Bez hleba narod moze ostati, bez vlasti nece“.

M.Selimovic

Žena je uvek zanimljiva kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad. Muškarac je rastresen, ili grub, ili nerazmišljen, ili plačljivo nežan.
-Mesa Selimovic

„Možda bi trebalo da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam, sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni.“
-Mehmed Meša Selimović

“ Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka.“
-Meša Selimović

„Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao, a da ge ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha nego zbog grijeha.“
– Meša Selimović

”Boj se ovna, boj se govna i – prodje zivot “- Mesa Selimovic🙂

„Najbolje se osjećam među jednostavnim ljudima pred kojima mogu da odbacim svoje oklope,da zaboravim komplekse i opreznost, s kojima mogu da se smijem,da kažem sve što mislim, ne plašeći se da će me pogrešno razumjeti.“ Mesa Selimovic
„Kako su ljudi glupi! Čine zlo, da im se zlo vrati.“ Meša Selimović

Život je izbor, a ne sudbina, jer običan čovek živi kako mora, a pravi čovek živi kako hoće. Život na koji se bez otpora pristaje je bedno tavorenje, a izabrani život je sloboda. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Ako pristane na tuđi sistem mišljenja, on nema svojih razloga, pa ne može doći ni do svoje odluke. Kad odbaci tuđu odluku i nametnuti način mišljenja, svi su mu razlozi dostupni i svaki čin je moguć.
Meša Selimović

Mogu da misliim što god hoću, učiniti ne mogu ništa. U današnjem svetu ostaju nam samo dve mogućnosti. Prilagođavanje ili vlastita žrtva. Boriti se ne mozeš, kad bi i hteo, onemogućiće te na prvom koraku, pri prvoj reči, i to je samoubistvo, bez dejstva, bez smisla, bez imena i uspomene. Nemaš mogućnosti da kazeš ono što ti je na srcu, pa da posle i stradaš. Premlatiće te da ne progovoriš, da iza tebe ostane sramota ili ćutanje.  Mehmed Meša Selimovic

Šta smo to onda mi? Lude? Nesrećnici?
– Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe! Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, ali isto tako sigurno?
A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!
Meša Selimović

Život ovog naroda je glad, krv, muka; bijedno tavorenje na svojoj zemlji i besmisleno umiranje na tuđoj.

Ono što nije zapisano, i ne postoji; bilo pa umrlo.

Život naroda je glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv.

… tajna se duže pamti nego jasna istina.

Znaš li šta je najljepše u životu? Želja, prijatelju.

Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu.

Najmanje se govori kad te se najviše tiče.

… vrijeme uporno glođe čovjeku misao, i od nje ostaje kostur, blijeda uspomena bez pravog sadržaja.

… uvek je sumnjivo kad neko misli za sebe da je pametan.

Ljudi se ustvari boje, zato su surovi.

Nijedan čovjek nije dovoljno pametan.

Osveta je kao pijanstvo, nikad nije dosta.

Kako su ljudi glupi! Čine zlo, da im se zlo vrati.

Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja…

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tuđu? Gubitak je što je ta mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.

Osama i tišina prvi su preduvjet da se nešto stvori.

Ja sam mali čovjek koji je zaboravio da je mali. Uvrijedio sam ih što se usuđujem da mislim.

San je ono što se želi, a život je buđenje.

Zar može čovjek tako potpuno uspavati svoju savjest? Zar može prekinuti misao , kao konac, i zabraniti sebi razmičljanje o posljedicama, ne želeći da zna za njih? Eto, izgleda da može..Nagon nas brani potpunim zaboravom, da bi nas spasao od mučenja zbog odgovornosti…

Jovan Dučić

‎“Agresivnost neurotičnih ličnosti ispoljava se na različite načine. Tako u momentu agresivnosti možemo videti kriziranje i ogovaranje drugih ljudi. Poznat je tip čoveka koji ne može razgovarati o drugome, a da mu ne pripisuje čitav niz stvarnih ili izmišljenih nedostataka. Iza takvog ponašanja skriva se potreba da se smanji vrednost drugome ne bi li se tako istaklo vlastito savršenstvo. A takvu potrebu nosi u sebi samo čovek koji sam sebe ne smatra odviše vrednim, pa u vlastitim očima želi porasti na račun drugoga.“
Jovan Dučić

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku.Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.
Jovan Dučić

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku.Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće, tačno je, naprotiv, da je svaki čovek uvek sam kovač svoje nesreće.

Brak se najčešće sastoji od jednog lažova i jednog nasilnika.

Žena dobro zna da je slaba samo kad voli.

U jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

Dve su prave i najveće čovekove nesreće, nemati zdravlja i nemati prijatelja.

Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, već od čoveka.

Nikad čovek ne može da kaže toliko mudrosti, koliko može da prećuti ludosti

Kad bi mladost imala filozofiju staraca, ne bi na svijetu bilo nijednog sunčanog dana.

Prva osobina primitivnog čovjeka je da se boji svega što ne razumije, a na prvom mjestu se boji pameti.

Sujeta je većinom osobina plašljivog čovjeka, pošto plašljivac ne može da živi nasamo: i to ne samo izoliran u samoći, nego ni izoliran u samoj istini. Plašljivac nije nikad u sebi, nego uvijek napolju, naročito u riječima.

Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije nikakvo uvjerenje, nego samo fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost.

Fjodor Dostojevski

Ako raj nije u samom tebi, nikad nećeš ući u njega.

Nikad ništa ne preduzimajte dok vas drži bes.

Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.

Lepota će spasiti ovaj svet.

Ništa na svetu nije teže od iskrenosti, i nema ništa lakše od laskanja.

Lagati originalno je skoro bolje nego ponavljati tuđe istine.
U prvom slucaju ti si čovek, a u drugom samo papagaj.

Oni koji znaju da govore, govore kratko.

Tajna čovečjeg bića nije u tome da živi, nego zašto živi.

Nekoga je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Ako si se uputio prema cilju, i putem počeo da  zastajkuješ i kamenjem gađaš svakog psa koja na tebe laje, nikada nećeš stići na cilj.

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

Ne može se voleti ono što se ne poznaje. Bilo da je reč o čoveku ili o narodu. Budite sigurni da svi oni koji svoj narod prestaju da razumeju i gube vezu sa njim, odmah i u istoj meri gube i veru očeva, postaju ili ateisti ili ravnodušni ljudi.

Zaljubiti se ne znači voljeti. Čovjek se moze zaljubiti i mrzeći.

Glupan koji je postao svjestan da je glupan nije vise glupan.

U srcu koje iskreno ljubi ili ljubomora ubija ljubav, ili ljubav ubija ljubomoru. Sasvim suprotno biva sa strašću.

Svemu ima granica, koju je opasno prekočaciti, jer kad je prekoračis, ne možeš više nazad.

Ivo Andrić

NACIONALNI PONOS
“ Kad god sam i gde god sam naisao na ljude koji su pokazivali suvise razvijenu brigu za nacionalni ponos i opsti interes ili preteranu osetljivost za licnu cast i dostojanstvo, uvek sam gotovo po pravilu nailazio na ogranicen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce igrubu kratkovidu sebicnost. “
Ivo Andrić

Istinito da istinitije ne moze biti, svaka mu cast na mudroj izreci !🙂

*Oh, ugasite mržnju! Ljudi su nam potrebni i niko ne može živeti bez opraštanja.
Ivo Andrić

„Poslednji izraz svih misli i najjednostavniji oblik svih nastojanja jeste – ćutanje.“ – Ivo Andrić

„Zašto od svih stvorova samo čovjeku dato da može da zamrzi svoj život?“ – Ivo Andrić

‎“Takvi smo mi ljudi,
jednom merom merimo reč
kad je upućujemo ljudima oko sebe,
a posve drugom kad nas ta ista reč,
vraćena, udari u lice. “ __ IVO ANDRIĆ

NE RUŠI SVE MOSTOVE – Ivo Andric
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…

Poezija – http://www.crtice.com/poezija

„O meni se i do sad svašta pisalo, a šta će tek da se piše kad umrem?!“ – zabilježio je nobelovac Ivo Andrić koji je rodjen na današnji dan, 9. oktobra 1892. godine, u Travniku. Poslije toliko godina, Andrić i dalje traje kroz svoja djela i svoje misli, a ono što se piše o njemu nadmašuje pisanje o svim drugim velikim književnicima sa naših ex yu prostora. Pitam se ponekad da li bi se Andrić iznenadio kada bi mogao to da pročita, ali pošto je potpuno proniknuo u dušu ovdašnjeg čovjeka mislim da ga ništa ne bi iznenadilo.
Kako god, na današnji dan se navršava 119. godina od rodjenja jednog od najvećih i najprevodjenijih književnika sa naših prostora.
Čast je imati njegova djela, čitati ih i uvijek im se iznova vraćati.
„Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke“ – Ivo Andric

Budite nepoverljivi prema sebi, svojim osećanjima i raspoloženjima. Budite nepoverljivi prema sebi pa nećete imati potrebe da budete preterano nepoverljivi prema celom ostalom svetu. A time ćete biti bolji, pravedniji, svima prijatniji, i sami sebi lakši. Čim osetite opštu zlovolju prema svetu i nepoverenje prema ljudima, više nego što je to razumno opravdano i potrebno, odmah budite na oprezu, ali prema samom sebi, i obratite pažnju na svoju unutrašnjost, jer to je najbolji znak da nešto u vama nije u redu. – Ivo Andric

 

Beskorisno je u starosti produžavati život. Mladost treba produžavati.

Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle.

Čudno je, kako je malo potrebno da budemo sretni i jos čudnije, kako nam često baš to malo nedostaje.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate.

Rana koja se krije, sporo i teško zaceljuje.

Lepša duša dublje jeca.

Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.

Žena stoji kao kapija na izlazu kao i na ulazu ovoga sveta.

Ono što je najlepše na iskrenoj i dubokoj ljubavi na kojoj je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna naša mana ne dolazi do izraza.

Mnogo šta što je zlo u nama izčezava, a ono što je dobro ustostručuje se.

Što ne boli to nije život, što ne prolazi to nije sreća.

Kmetovo je da radi a agino da ga pazi, jer i travka treba i rosu i kosu.

Vrline jednog čovjeka mi primamo i cijenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

Toliko je živa kod slabog čovjeka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.

Smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umijemo da ih nađemo sami u sebi.
Gospodstvo je kao veliki vjetar, kreće se, kida i osipa.

Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

Poslovicama se kod nas ubijaju ljudi na najbrži i najnepravedniji način.

Čini mi se kad bi ljudi znali koliko je za mene napor bio živeti, oprostili bi mi lakše sve zlo što sam počinio i sve dobro što sam propustio da učinim, i još bi im ostalo malo osećanja da me požale.

Hermann Hesse

BITI SREĆAN
U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.
Herman Hese

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači sebe samog.

I najnesretniji život ima svojih sunčanih sati i, pod pijeskom i kamenjem, svoje sitne cvjetiće sreće.

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti.

…imamo u duši i sve ono što je ikada živjelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i vragovi koji su ikada postojali….svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Ja sam odabrao put egoista ili vjernika, pa obaveze prema vani smatram sporednima u odnosu na one koje dugujemo vlastitoj duši.

Nije sreća biti voljen. Svako voli sebe, ali voljeti drugog, to je sreća!

Nikada nisam živio bez vjere i ne bih niti dana bez nje mogao, ali sam cijeli svoj život mogao bez crkve.

Ništa na svijetu nije čovjeku odvratnije negoli da pođe putem koji ga vodi njemu samome!

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natjera da taj jaz premoste.

Sretan je tko umije da voli.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovjek samoga sebe ne shvaća ozbiljno.

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život zadobiva smisao i vrijednost.

Zakon ljubavi nije zapovijed nego poziv na sreću.

Život svakog čovjeka je put ka samome sebi, pokušaj puta, nagovještaj staze. Nijedan čovjek nikad nije bio potpuno i do kraja on sam; ali svaki ipak teži da to postane, jedan mutno, drugi svjetlije, svaki onako kako umije.

 

Aristotel

„Obrazovanje uma bez obrazovanja srca nije uopšte obrazovanje.“
Aristotel

Različiti ljudi traže sreću, na različite načine i različitim sredstvima, i kako bi napravili za sebe različite načine života i oblike vladavine.

Hrabrost je prva od ljudske kvalitete, jer to je kvaliteta koja jamči druge.

Stidljivost je ukras mladosti, a sramota starosti.

Loši ljudi su puni pokajanja.

Bilo tko može postati ljut, to je lako, ali se ljutiti se na pravu osobu i u pravo vrijeme i u pravu svrhu, a na pravi način, to nije u svačijoj moći i nije lako.

Svi ljudi su po prirodi željni znanja.

Sve ljudske aktivnosti imaju jedan ili više od ovih sedam uzroka: sreću, prirodu, prisilu, navike, razum, strast, želju.

Energija uma je bit života.

Zajedničke opasnosti ujedinjuju čak i najgore neprijatelje.

Učenje nije dječja igra, mi ne možemo učiti bez boli.

Nesreća pokazuje onima koji nisu stvarno prijatelji.

Vi nikada neće učiniti ništa u ovom svijetu bez hrabrosti. To je najveća kvaliteta uma uz čast.

Sreća je smisao i svrha života, cijeli cilj i kraj ljudskog postojanja.

Sreća ovisi o nama samima.

Prijateljstvo je jedna duša u dva tijela.

Duhovitost je drskost koja je stekla obrazovanje.

Ono smo što stalno iznova činimo. Izvrsnost, dakle, nije jedan postupak, nego navika.

Nemoguće je da se sve dokazuje.

Nada je san budnih.

Svaki čovjek po prirodi teži znanju.

Platon

Postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i jedno zlo, a to je neznanje.

Samo su mrtvi vidjeli kraj rata.

Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo.

Razborit čovjek mora dizati svoj glas ako mu se čini da se državom loše upravlja, ali samo onda ako mu ne prijeti smrt.

Cijena koju dobri ljudi plaćaju za to što ne sudjeluju u javnim zbivanjima je to da njima vladaju pokvareni ljudi.

Čovjek može lako napraviti štetu, ali nemože svaki čovjek činiti dobro drugome.

Smrt nije najgora stvar koja se može dogoditi čovjeku.

Znanje je istinsko mišljenje.

Ljubav je ozbiljna mentalna bolest.

Čovjek – biće koje traži smisao.

Sokrat

Brak je nešto zbog čega se čovjek uvijek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi.

Iskustvo je najbolja škola, samo je školarina vrlo skupa.

Istina je ono što se kao zajedničko nalazi u mnoštvu pojedinačnih mišljenja.

Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam.

Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš.

Knjige su hladni ali pouzdani prijatelji.

Ljenjivci nisu samo oni koji ne rade, već i oni koji mogu da rade bolje.

Ljudi nisu namjerno zli, nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili.

Među prijateljima treba voljeti ne samo one koje žaloste naše nesreće, nego i one koji nam ne zavide na sreći.

Mladi ljudi koji žele da se uzmu naliče na ribice koje se igraju pred ribarskom mrežom: sve žure i guraju se da uđu unutra, dok se nesrećnice koje su već unutra uzalud muče da izađu napolje.

Najveća je sreća – ne roditi se.

Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše. Drugim riječima, napredak naših duhovnih i moralnih moći: da svakim danom sve više prosvjećujemo svoj duh i svakim danom se osjećamo sve više slobodnim i boljim.

Ne traži razgovor s mrtvacom, a ni dobročinstvo od škrtca.

Ne živi se da se jede već se jede da se živi.

Neistražen život nije vrijedan življenja.

Nije teško znati kako se nešto radi. Teško je samo to raditi.

Samo dobar čovjek može biti trajno sretan, dok hrđav mora biti nesretan.

Svako će znati da vam kaže koliko ima koza i ovaca, ali ne i koliko ima prijatelja.

Tjelesno obrazovanje treba da je jednako sa umnim obrazovanjem.

Treba više strahovati od ljubavi žene nego od mržnje muškarca.

Albert Einstein

Energija koja je stvorila problem ne moze ga resiti.

Značajni problemi sa kojima smo suočeni, ne mogu se riješiti istom razinom razmišljanja na kojoj smo bili kad smo ih stvorili.

Sve treba pojednostavniti koliko je god moguće, ali ne više od toga.

Svakom čovjeku, koji misli da može tumačiti i poučavati stvari o onom svijetu, Bog će se nasmijati.

Ne znam, koje će se oružje rabiti u trećem svjetskom ratu, ali sam siguran da će se u četvrtom ratovati praćkama i kamenjem.

Obrazovanje, to je ono, što ostane, nakon što osoba zaboravi sve, što je naučila u školi.

Nažalost, znanstvena otkrića su često kao sjekira u rukama patološkog kriminalca.

Najvažnije za znanstvenika nisu njegove diplome, niti broj godina njegovog znanstvenog rada, pa niti iskustvo, nego posve jednostavno, njegova intuicija.

Ako se dogodi da jednog dana nestanu sva stabla, čovjeku će preostati samo njegovo geneološko stablo (rodoslovlje) da nad njim plače.

Puno je teže razbiti predrasudu nego atom.

Ima više savršenstva u običnoj kapljici vode, nego u svim strojevima, koje su izmislili ljudi.

Postoje samo dvije beskonačne stvari: svemir i ljudska glupost, ali za svemir baš nisam potpuno siguran.

Mašta je puno važnija od znanja. Može se sve znati, ali ništa ne napraviti, dok se sa malo mašte može napraviti sve.

Nikad ne mislim na budućnost, ona i onako dolazi vrlo brzo.

Nikakva otkrića, nikakav napredak, nikakva znanost već odavno ne vode računa o tome da li negdje postoji jedno nesretno dijete.

Život je kao vožnja biciklom, treba neprestano ići naprijed, bez zaustavljanja, da se ne izgubi ravnoteža.

Svijet neće upropastiti oni koji rade zlo, nego oni koji ga nastoje unaprijediti i oni koji ne rade ništa.

Znanost bez razboritosti je kao igra na lutriji. Znanstvenik se, naime, izlaže opasnosti da izgubi sve što je uložio.

Teorija je kad se sve zna, a nište ne funkcionira. Praksa je kad sve funkcionira, a nitko ne zna zašto.

Onaj tko nikad nije pogriješio, nikad nije pokušao napraviti nešto novo.

Čista matematika je, na svoj način, poezija ideja logike.

Artur Šopenhauer

U svakom slučaju bolje je da se razboritost pokaže onim što se prećuti nego onim što se kaže.

Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno, a ne duhovno bogatstvo, iako je sasvim sigurno da našu sreću ne čini ono što imamo nego ono što jesmo.

Od deset stvari koje nas ljute, devet nas ne bi mogle naljutiti kad bismo ih temeljito, otkrivajući njihove uzroke, razumjeli i prema tome upoznali njihovu suštinu i prava svojstva.

Udaljenost i duža odsutnost korisne su svakom prijateljstvu.

Ono što čovjek stekne uvidom i saznanjem do početka puberteta više je nego sve ono što nauči kasnije.

Uljudnost je nalik na vazdušni jastuk: u njoj možda i nema ničega, ali ona ublažava udarce života.

Skromnost je kod osrednjih ljudi poštenje, a kod uzvišenih licemjerje.

Neobrazovani ljudi imaju respekta prema grčkim i latinskim poslovicama.

Nema te apsurdne misli koju ljudi neće olako prihvatiti čim nam pođe za rukom da ih ubijedimo kako je ona opšteprihvaćena.

Ono što nas najposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova je osobina sama po sebi i nagrada. Stoga bi razvijanje vedrine u sebi, valjalo staviti ispred svih drugih težnji.

Čovjek pun duha i u potpunoj se samoći izvanredno zabavlja svojim mislima.

Svačiji prijatelj je ničiji prijatelj.

Poštenje je vanjska savjest, a savjest unutrašnje poštenje.

Čovjek je jedina životinja koja nanosi bol drugima bez ijednog cilja sem želje da to učini.

“On je vrlo nedruštven”, to gotovo već znači: “On je čovjek velikih sposobnosti.”

Čovjek koji želi da učini zlo svome neprijatelju neka samo živo zamisli da je već učinio to zlo koje je htio, i da neprijatelj njegov već pati tjelesno ili duhovno od rana, bolesti, poniženja, siromaštva; neka samo to živo zamisli i shvati da je to djelo ruku njegovih. I najljući čovjek prestaće da se ljuti čim živo zamisli patnje svoga neprijatelja.

Sažaljenje prema životinjama vezano je veoma tijesno sa dobrotom karaktera, pa se može pouzdano reći da ne može biti dobar čovjek onaj ko je nemilostiv prema životinjama.

Paulo Coelho

CITATI – PAOLO KOELJO – PRIRUCNIK ZA RATNIKA SVETLOSTI- Lekcije I – X

https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2011/11/24/citati-paolo-koeljo-prirucnik-za-ratnika-svetlosti-lekcije-i-x/

Kad se za nešto odlučite morate znati živjeti sa problemima koje ta odluka u sebi nosi iako ne znate kako izgleda taj problem. Isus kaže „neka bude volja tvoja“ Ali ako ta odluka ima neki problem u sebi onda isto ima i riješenje tog problema.

Sve što radimo, ide u Božje srce i vraća nam se ne promijenjeno. Božje djelovanje je eho naših djela.
Mnogi ljudi se boje biti sretni. Jer da bi bili sretni moramo mnogo toga promijeniti bilo u načinu života ili na nama. Uvijek mislimo da je bolje ne piti iz vrca sreće, jer ćemo patiti ako ga jednog dana ne budemo imali. I onda iz straha da ne bi jednog dana plakali jednostavno se prestanemo smijati.
Najbolje je doživjeti bezuvjetnu ljubav koja nas okružuje i pustiti da suze teku. Te suze nisu ni radosnice ni založnice. To su suze koje peru nasu dušu.
Da li postoji pravi trenutak za pokazati svoju sreću?
Ajde svojim putem iako to katkad znaci da moraš činiti korake u nepoznato. Iako znaš da mozeš napraviti bolje, idi dalje svojim putem i ne obaziri se na kritike ljudi oko sebe, a pogotovo ne na vlastite kritike. Bog će u neprospavanim noćima biti na tvojoj strani i brisati tvoje suze svojom Ljubavlju.
U našem životu postoji natpis na kojem piše „Moje kvalitete ćes prepoznati tek kad me izgubiš i ponovno pronađeš“ I zato nije dobro ići prečicom.
Ljubav još nije nitko spriječio da slijedi svoje snove.

Usmjerite svoj strah na neke male ne bitne stvari i tako ćete imati snagu za ono sto je bitno.
Nakon što smo se za određene stvari jako namučili da bi ih ostvarili pitamo se „da li se to sve isplatilo ili isplati“ , da to se isplati , nemojte se predati.
Što drugi misle i o nama misle, nije bitno, bitna je radost u našem srcu.
U svakom od nas se nalazi neko djelo koje čeka ga da napravimo. To je srediste našeg života iako mi sami sebe varamo da nije bitno za nas da smo sretni. Pretežno je to djelo sakriveno ispod strahova, osjećaja krivnje. Ali ako se odlučimo odbaciti sve te stvari koje nam smetaju, ako ne sumnjamo u nase kvalitete , onda možemo ispuniti zadatak koji nam je od Boga dan u ovome životu.
Koliko puta su nas ljubav tražili, a mi smo je odbili? Koliko često smo se bojali nekome približiti i reci mu da ga volimo? Zašitite se od samoće. Ona nas čini ovisnicima kao i najjača droga. Kada zalazak sunca vise za tebe nema nikakvo značenje, budi ponizan i kreni tražiti ljubav. Jer moraš znat da kod ljubavi isto kao i kod svih duhovnih blagoslova postoji zlatno pravilo.
Što si spreman više dati to si spreman više i primiti.
Kao žongler bacamo naše snove u svijet, ali ih nemamo pod kontrolom. U tom trenutku moramo biti sposobni svoje snove predati u Božje ruke i Njega moliti da nam ih ispunjene vrati.
Gdje živi Bog? Bog živi svugdje gdje Ga mi primimo da živi.
Božja volja je čudna ali nikad nije protiv nas.
Mekoća stvara dok tvrdoća samo uništava.
Ako se zamaramo samo sa tim da pronađemo smisao nečega, onda sprječavamo prirodu da djeluje i tako postajemo nesposobni citati Božje znakove.
Moramo prihvatiti ljubavne geste naših najbližih. Moramo dozvoliti da nam netko pomaže, da nam da snagu za dalje. Ako tu Ljubav prihvatimo čistog, poniznog srca onda ćemo shvatiti da Ljubav nije davanje ili uzimanje nego da je bitno biti dio Ljubavi.

Riječ je snaga. Rijeci mijenjaju ljude i tako i svijet. Riječ je najveće oružje i uništava bez ikakvih tragova. Pokušaj otkriti da li ti upotrebljavaš to oružje protiv drugih i da li oni isto upotrebljavaju protiv tebe i ne dozvoli ni jedno ni drugo.
U našem životu postoji samo jedno, a to je da živimo nasu sudbinu i misiju koja nam je dodijeljena. Ali na kraju se mi zamaramo samo sa bespotrebnim stvarima koje na kraju uništavaju naše snove.
Vjera u Boga postoji i bez molitve, ali ne postoji molitva bez vjere.

William Shakespeare

Svaka kretnja govori svojim jezikom.

Kad imaš sve ne vidiš ništa, progledaš tek kad izgubiš sve.
I đavo može citirati sveto pismo za svoje potrebe.
Kako li su nesretni oni koji nemaju strpljenja.

Koja je to rana zarasla odjednom.
Nema ni dobra ni zla osim ako se ne pomišlja učiniti dobro ili zlo.
Uspjeh jedne šale leži u uhu onoga koji sluša, a ne u jeziku onoga koji kaže.
Nema goreg mraka od neznanja.
Ništa nije samo po sebi ni dobro ni loše. Zavisi samo šta mi o tome mislimo.
Mnoge ljude smatraju pametnima samo zato što ćute.
Ako nekoga mrzi mnogo ljudi, to mora da je dobar čovjek.
Izrazi svoju bol riječju. Bol koja ne govori, puno guši srce dok ne pukne.
Ko nikuda ne putuje – ostaje prost.
Dobro i mudro za pokvarenjaka su ružni. Đubre zna samo za smrad.
Jaki razlozi čine jaka djela.
Prazne tikve veću buku prave.

Rene Egle
https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/1426267_221884081477956_8767597000391008104_n.jpg?oh=e1b0e89f970ad45e903fc3aa7c1e035a&oe=573C6AA1
Ne postoji ništa osim Boga.

U zemlji slijepih, kralj je onaj koji vidi na jedno oko. Ali jao njemu pojavi li se netko s oba oka!

U svemiru ne postoji moral! Priroda ne poznaje moral. Moral je ljudski pronalazak.

Ono što se u odredenom trenutku skoro zatvorom kažnjava, često nekoliko godina kasnije postaje službenim mišljenjem.

Pravi onečišćivači prirode su psihičke naravi, to su naše misli. Materijalno onečišćenje je tek posljedica duhovnog onečišćenja.

Sve što u našoj svijesti nije prisutno kao mogućnost, ne može se manifestirati.

Nitko ne svira nešto zbog onog, što će sljedeće sekunde ili minute uslijediti. Svaka se nota odsvira zato, što je na pravom mjestu. Svaka nota predstavlja jedno SADA. Ona je tamo gdje jest. Točka.

Mi možemo satima stajati pred nekim strujnim prekidačem i raspravljati kako on funkcionira – i da li uopče funkcionira. To je čisto gubljenje vremena. To znamo, ako ga pritisnemo. Jedino rezultat se broji.

Mahatma Gandhi

…Oprezno birajte svoje misli, jer iz misli nastaju reči.
Pažljivo birajte reči, jer reči odredjuju vaše poteze.
Promatrajte i vrednujte svoje poteze, jer potezi postaju vaše navike.
Budite svesni svojih navika, jer one predstavljaju vaše vrednosti.
Upoznajte svoje vrednosti, jer će vaše vrednosti postati vaša sudbina…
Mahatma Gandhi

Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim zbog toga što si me povredio…M.Gandhi

Citati – Mohandas Gandhi

*“Uzmi osmeh – Daruj ga onome ko ga nikad nije imao.
Uzmi zrak sunca – Učini da odleti onamo gde vlada noć.
Otkrij izvor – Okupaj onoga ko živi u blatu.
Uzmi suzu – Položi je na lice onoga ko nikad nije plakao.
Uzmi hrabrost – Stavi je u dušu onoga ko se ne sme boriti.
Otkrij život – Pripovedaj o njemu onome ko ga ne može shvatiti.
Uzmi nadu – Živi u njenom svetlu.
Uzmi dobrotu – Daruj je onome ko ne zna darivati.
Otkrij ljubav – Pokaži je čitavom svetu.“ – M.Gandi

*Zemlja je u stanju da zadovolji svaku čovekovu potrebu ali ne i svaku čovekovu pohlepu – Mohandas K. Gandhi

„Oko za oko završava tako da oslepi ceo svet.“
„An eye for an eye only ends up making the whole world blind“

„Ljutnja i netolerancija su neprijatelji tačnom shvatanju.“
„Anger and intolerance are the enemies of correct understanding. „

„Prvo te ignorišu, onda te ismevaju, pa se bore protiv tebe, a onda ih pobediš.“
„First they ignore you, then they laugh at you, then they fight you, then you win.

„Kada ne bih imao smisla za humor, davno bih počinio samoubistvo.“
„If I had no sense of humor, I would long ago have committed suicide. „

„Kvaliteta našeg rada će zadovoljiti Boga, ali ne i kvantiteta.“
„It is the quality of our work which will please God and not the quantity.

„Bogatstvo čoveka meri se onim za čim (ne) žudi“

Gandi

Naše je da živimo onako kako dobismo od postanja,iz srca.Onda neće više nikada biti bilo kakvih borbi i nerazumevanja.Imamo,oduvek,prirodne,Božije zakone koji UVEK funkcionišu,i Bogom danu slobodnu volju da ih poštujemo ili ne.Poštovali ili ne dobićemo ono što tražimo.Ljudi su sve te zakone odbacili,i sada mlatimo prazne slame pokretima,udruženjima,strankama…Samo je potrebno setiti se ili čuti one koji ih još uvek(HVALA BOGU!!!) poštuju.
Kada bi brinuli o sebi,automatski bi brinuli i o drugima.Ljudi ne brinu o sebi,ljudi brinu o etiketama…
Ovi nakaradni sistemi današnjice se ne mogu pobediti nakaradnim oružjem koje je proizašlo iz tih nakaradnih sistema…I tome je čovek kriv,usavršavajući(neki kažu da je to evolucija???) savršeno.Jedini smo koji to rade,ništa ne znamo sem borbe,nepotrebne…Sve nam je dano odmah,a to se ne ceni…
Ljudi treba da su mila i dobra bića,i to je cela filozofija.Sve ostalo se ne treba uzimati u obzir,ali uopšte!
Samo su ljudi otišli tako daleko da ne znaju zašto žive. Više ne upotrebljavaju svoje mozgove i odavno su zaboravili kakvo zagonetno poslanstvo predstavlja njihovo tijelo, što im govore osjeti i snovi. Više ne upotrebljavaju znanje koje je Veliki duh podario svakome od njih. Toga čak nisu ni svjesni, i tako se slijepi spotiču po cesti koja ne vodi nikamo – dobro utrtoj cesti za automobile koju su sami izgradili, ravnu i glatku, da što brže stignu do velike rupe koja čeka da ih proguta. Ja znam kuda vodi ta brza i udobna autocesta. Bio sam tamo u svojoj viziji, i jeza me hvata od same pomisli na ono što sam vidio. – vrač Hromi Jelen iz plemena Lakota Lame Deer Seeker of Visions

“Bogati za sebe ostavljaju prekomerne rezerve stvari koje im nisu potrebne, dok milioni žive na rubu gladi. Ako bi svako ograničio svoj posed samo na ono što mu je zaista potrebno, niko ne bi morao da živi u bedi i svi bi bili zadovoljni.”

“Čovek često postaje ono što o sebi misli. Ako budem stalno ponavljao kako neke stvari ne mogu napraviti, verojatno je da i neću moći. Suprotno tome, ako verujem da mogu, sigurno ću steći sposobnost da to i napravim.”

“Kao ljudskim bićima, naša veličina ne leži toliko u mogućnosti da promenimo svet – jer to je mit atomskog doba – već u mogućnosti da promenimo sebe.”

“Ti moraš biti promena koju želiš videti u svetu.”

Živi kao da ćeš sutra umreti. Uči kao da ćeš večno živeti.

Sreća je kada je ono što mislite, kažete i radite u harmoniji.

“Što god učinio bit će beznačajno. No veoma je važno da to učiniš.”

“Zemlja pruža dovoljno da zadovolji svačije potrebe, ali ne i svačiju pohlepu.”

“Nema puta ka miru. Mir je put.”

“Bogati moraju živeti jednostavno, da bi siromašni jednostavno mogli živeti.”

“Veličina i moralni napredak naroda može se meriti po tome kako postupaju sa životinjama. Jedini način da živiš je da pustiš i druge da žive.”

“Mislim da duhovni napredak na jednoj određenoj tački od nas zahteva da prestanemo ubijati živa subića za zadovoljenje telesnih prohteva.”

“Ma koliko okorela nečija ćud, rastopiće se na vatri ljubavi. Ako se pak ne promeni znači da vatra nije bila dovoljno jaka.”

“Dokle god milioni žive u gladi i neznanju, svakog čoveka koji se obrazovao na njihov račun, a koji o njima ne brine, treba smatrati izdajnikom.”

“Duh demokratije ne može biti nametnut spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda.”

“Moto života: obrisati svaku suzu sa svakog oka.”

“Život bez principa je brod bez kormilara.”

Verovati u nešto, a ne živeti to, e to je nečasno.

“Za svoj cilj ja sam spreman da umrem, ali ni za kakav cilj, moj prijatelju, nisam spreman da ubijem.”

“Prvo te ignorišu, onda ti se smeju, onda te biju, i onda pobeđuješ.”

“Ako bismo pobedili Engleze oružjem kojim su oni nas porobili, naše ropstvo bi ostalo čak i kada bi oni otišli.”

Ja bih bez sumnje postao hrišćanin kad bi hrišćani bili hrišćani sva dvadeset i četiri sata na dan.

Strah nije telesna bolest. Strah je ubica duše.

Snaga ne dolazi iz fizičkih kapaciteta. Ona dolazi iz nesalomljive volje.

Lav Nikolajević Tolstoj

Jedan od glavnih uzroka našeg lošeg života je u tome što, kad nešto činimo, ne činimo to ni radi svoga tela ni radi svoje duše, nego samo radi toga da steknemo odobravanje ljudi. Tolstoj

Uzrok mnogih nesreća leži na dnu vinske čaše.

Kao što se vatra ne gasi vatrom, tako se i zlo ne gasi zlom.

Plašljivi prijatelj strašniji je od neprijatelja, jer neprijatelja se bojiš, a u prijatelja se uzdaš.

Daj više odmora jeziku nego rukama.

Životni cilj svakog pojedinca je uvek isti: napredovanje u dobrome.

Trudi se da ne misliš o onome što smatraš lošim.

Debelo drvo počelo je od tankog pruta. Devetospratna kuća počela je od slaga opeka. Putovanje od hiljadu kilometara počinju od jednog koraka.
Pazite na svoje misli: one su početak postupka!

Ćutanje je često najbolji odgovor.

Često čujemo kako mladost kaže: ne želim da živim razumom drugoga, hoću da razmislim sam. A čemu razmišljati o onome što je poznato. Uzmi ono što je gotovo i idi dalje. U tome je snaga čovečanstva.

Boga je teško spoznati, ali to ne znači da ga nema,
nego je to znak Njegove veličanstvenosti, a naše slabosti.

Žena je kamen spoticanja za karijeru jednog čoveka.

Čim čovek poje, viče i pred svima govori: “O, Gospode, Gospode!”, znaj da nije našao Gospoda.
Onaj ko ga je našao ćuti.

U šahu, kao i u životu, primećujemo svoje greške tek kad se drugi njima koriste.

Boga nema samo za onoga ko Ga ne traži. Traži Ga, i On će ti se javiti.

Napoleon Hill

Postoje ljudi koji stalno traže dlaku u jajetu i onda kad je ne nađu, tresu toliko dugo glavom od iznenađenja da dlaka na kraju i upadne.

Bez entuzijazma se ne može ni biti uverljiv. Entuzijazam je zarazan, i osoba koja ga ima pod svojom kontrolom, obično je dobrodošla u bilo kojoj grupi ljudi.

Ukoliko ne znate koji su uzroci vaših grešaka,  onda niste mudriji nego što ste bili na početku.

Većina veliki ljudi postigla je svoj najveći uspeh samo jedan korak nakon svog najvećeg neuspeha.

Kada bude ispisano poslednje poglavlje vašeg života, uvidećete da je upornost, ili njen nedostatak, igrala veliku ulogu u vašim uspesima ili neuspesima.

Mislim da sam bar hiljadu puta izrazio mišljenje da se ne može pobediti osoba koja pažljivo napravi razuman i pravedan konačan plan, koji donosi dobro svima kojih se tiče, a onda razvije samopouzdanje koje joj je potrebno da ga ostvari.

Cilj je san sa rokom sprovođenja.

Svaka povratna informacija u životu sadrži vrednu informaciju…

Novac bez mozga je uvek opasan.

Naša jedina ograničenja su ona koja stvorimo u našim umovima.

Oklevanje, suprotnost od odlučnosti, je sveprisutni neprijatelj kojeg praktično svaki čovek treba da pokori.

Zaboravi na ‘posao’. Zaboravi na to da li ima posla. Zaboravi standardnu rutinu: “Imate li neki posao za mene?” Skoncentriši se samo na to šta možeš da daš.

Budi uporan bez obzira koliko se sporo morao kretati. Sa upornošću će doći i uspeh.

Svet ima naviku da se skloni sa puta ljudima čije reči i dela pokazuju da znaju kuda idu.

Svaki neuspeh nosi sa sobom i odgovarajuće seme uspeha.

Niko nije poražen sve do onog trenutka dok poraz ne prihvati kao realnost.

Akcija je prava mera uspeha.

Prvo dolazi misao; zatim organizacija misli u ideje i planove; potom, transformacija tih planova u stvarnost. Početak, kao što primećujete, je u vašoj imaginaciji.

Mnogi od nas su dobri u startu, ali loši u finišu bilo čega u šta se upustimo. Čak štaviše, ljudi su skloni da odustanu nakon prvog znaka poraza. Dok osoba koja upornost načini svojim životnim motom, otkriva da će se poraz konačno ‘umoriti’ i odstupiti. Poraz se ne može nositi sa upornošću.

Obrazovan je svaki onaj čovek koji zna gde je znanje kada mu je ono potrebno i kada zna kako da organizuje to znanje u konačne planove akcije.

Većina ljudi doživljava neuspeh zbog toga što ne sačinjavaju nove planove kojima bi zamenili mesto onih koji nisu uspeli.

Anthony Robbins

Naše odluke, a ne okolnosti određuju našu sudbinu.

Nije važno ono što činimo povremeno, već ono što činimo dosledno.

Jedino ograničenje našem dostignuću je naša sposobnost da tačno odredimo ono što želimo.

Ništa u životu nema nikakvo značenje osim onoga koje mu mi pridajemo.

Uspešni ljudi probleme smatraju prolaznima, neuspešni ljudi probleme smatraju trajnima.

Jedini istinski osećaj sigurnosti u životu proizilazi iz spoznaje da se svakoga dana na neki način usavršavamo.

Rešenje problema se može stvoriti jednakom brzinom kojom se može stvoriti i problem.

Svaki obrazac razmišljanja, osećaja ili ponašanja koji se neprestano utvrđuje, postaje navika.

Savladavanje problema je iskušenje koje oblikuje naš karakter.

Mi ne možemo upravljati vetrom, kišom ili drugim vremenskim nepogodama. Ali možemo podesiti
jedra tako da plovimo u željenom smeru.

Mnogi ljudi propadaju u životu zato što su veliki u malim stvarima.

AKO NE MOŽEŠ – MORAŠ, A AKO MORAŠ – ZNAČI DA MOŽEŠ!

Brian Tracy

Vaša sposobnost da pozitivno i kostruktivno odgovorite na nevolju će pokazati kakva ste vi, u stvari, osoba.

Što više težite sigurnosti, to je manje imate.  Ali, što više tražite mogućnosti, veća je verovatnoća da ćete dostići sigurnost koju želite.

Žrtva koju podnosite u kratkoročnom smislu, jeste cena koju plaćate da biste obezbedili sigurnost u dugoročnom smislu.

Vi ste kao živi magnet; u vaš život stalno privlačite ljude, situacije i okolnosti koje su u skladu sa vašim dominantnim mislima.

Razvijte stav zahvalnosti i zahvaljujte na svemu što vam se događa, znajući da svaki sledeći korak jeste korak ka ostvarivanju nečeg većeg i boljeg u odnosu na vašu trenutnu situaciju.

Možete postati u većoj meri izvrsna osoba, tako što ćete sebi konstantno postavljati sve više i više standarde i potom čineći sve što je moguće kako bi živeli prema tim standardima.

Ako želite da uspete morate naučiti da živite sa neuspesima.

U šta god istinski verujete svim srcem to postaje vaša stvarnost.

Jedina brana protiv iskušenja, linije najmanjeg otpora i faktora trenutne koristi jeste karakter. Jedini način da se potpuno razvijete jeste da napregnete svoju volju u svakoj situraciji kad ste u iskušenju da uradite ono što je lako i trenutno korisno, a ne ono što je ispravno i neophodno.

Kada se razvijete do tačke kada je vaše verovanje u sebe tako jako da znate da možete postići sve što je u vašem umu, vaša budućnost biće neograničena.

Prosečna osoba sa prosečnim telentom, ambicijom i obrazovanjem može prevazići najbriljantnijeg genijalca u našem društvu ako ta osoba ima jasan i fokusiran cilj.

Potencijal prosečne osobe je poput ogromnog nepreplovljenog okeana, novog neistraženog kontinenta, sveta mogućnosti koji čeka da bude oslobođen i usmeren prema nekom velikom dobru

Uspeh je stanje uma. Ukoliko želite da postignete uspeh, počnite da mislite da ste već uspešni.

U tom smislu, svakoga dana nađite slobodno vrema da sednete i mirno uronite u pozitivne misli, koje vam ulivaju entuzijazam… duboko u duši svesni toga da će rezultati svega onoga na čemu se dovoljno dugo zadržite u svojim mislima i na čemu vredno radite na kraju postati vidljivi i u vašoj stvarnosti.

Postupajte vašim vremenom kao s novcem; kako ga možete najbolje potrošiti da postignete najveće zadovoljstvo.

Sve se dešava sa nekim razlogom; jer za svaku posljedicu ili rezultat postoji određen uzrok.

Ako želite da promenite ili poboljšate nešto u svom životu, morate da počnete tako što ćete menjati unutrašnje aspekte vašeg uma.

Stvar je u tome da ne možete postići cilj izvan vas sve dok to prvo ne kreirate unutar vas.

Nivo do kojeg ćete napredovati određen je, uglavnom, nivoom do kojeg želite da se penjete.

Vi postajete nepopravljivi optimista kada stvarate navike optimizma!

Šta god očekujete sa potpunom sigurnošću, to postaje vaše sopstveno proročanstvo koje ćete sami ispuniti.

Svako veliko finansijsko dostignuće predstavlja zbir više stotina manjih napora ili žrtvi, koje niko nikada ne vidi, niti ceni.

Tužno je, ali istinito, da ako samo štedite za kišne dane, budite sigurni da će kiša uskoro početi da pada.
Ako štedite sa namerom da potrošite taj novac čim vam bude potreban, nećete biti ni svesni kako će vam brzo biti potreban.

VINSTON ČERčIL

Demokratija je najlošija forma države ako izuzmemo sve ostale.

Diplomata je onaj koji dvaput dobro razmisli pre nego ništa ne kaže.

Evo odgovora koji ću dati predsedniku Ruzveltu… Dajte nam alat, a mi ćemo dovršiti posao.

Lepo je biti častan, ali je vrlo važno biti u pravu.

Moja savest je dobra devojka: mogu uvek da se nagodim sa njom.

Najviše se laže u ljubavi, lovu i u predizbornoj kampanji.

Ne mogu vam ponuditi ništa osim krvi, napora, znoja i suza.

Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi.

Ne zameram kritici čak ni kada se zbog oštrine za neko vreme rastaje sa stvarnošću.

Mene je lako zadovoljiti sa najboljim.

Neprekidan trud, a ne snaga i inteligencija, je ključ da otključamo naše mogućnosti.

Ovo još nije kraj. Nije čak ni početak kraja. Ali je možda kraj početka.

Tajna uspeha u životu nije da čovek radi ono što voli, već da voli ono što radi.

Umesto da se unapred brinemo, bolje je da unapred razmišljamo i planiramo.

Uspeti znači prihvatati neuspeh za neuspehom ne gubeći entuzijazam.

Italijani gube fudbalske utakmice kao da je reč o ratovima, a ratove gube kao da su obične fudbalske utakmice.

Nema nerentabilnijeg posla nego što je rat.

MARK TVAIN

Kad sam imao 14, otac mi je bio tolika neznalica da sam jedva podnosio tog starca u svojoj blizini. Kad sam napunio 21, ostao sam zapanjen koliko starac može naučiti u sedam godina.

Najbolja stvar na ovom svetu, koja može čoveku da se dogodi, jeste da se rodi srećan.

Kad se dvoumiš, reci istinu.

Hrabrost nije odsustvo straha. To je delovanje uprkos njemu.

Odelo čini čoveka. Goli ljudi imaju malo ili nimalo uticaja na društvo.

Istina je dragocena. Dakle, koristi je umereno

Ako prihvatiš izgladnela psa i nahraniš ga, on te neće ujesti. To je razlika između psa i čoveka

Od svih Božjih stvorenja, samo se jedno ne može potčiniti i vezati na uzicu. To stvorenje je mačka. Kada bi se čovek mogao ukrstiti sa mačkom to bi njega unapredilo ali bi unazadilo mačku.

Samo predsednici, urednici i ljudi sa pantljičarom imaju pravo da se potpisuju sa “mi”

Čovek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti nad čovekom koji ih uopšte ne zna čitati

Uloga prijatelja je da bude uz vas kada grešite. Kada ste u pravu, svi će biti pored vas.

Čovek sa novom idejom je ludak. Sve dok ta ideja ne uspe.

“Čovek je stvorenje načinjeno na kraju radne nedelje, kada se Bog već umorio. I uopšte, čemu je trebalo celi ovaj globus stvarati u žurbi za svega šest dana? Da se utrošilo malo više vremena, svet bi bio kako valja, pa se sad ne bi trebalo toliko popravljati i poboljšavati. Slično se dešava kad na brzinu sklepaš kuću, pa u žurbi zaboraviš zahod, ili spremište za metle i to onda moraš naknadno dograditi, bez obzira koliko te koštalo novaca i živaca.”

Stvoriti čoveka bila je krasna i dovitljiva zamisao, ali dodati ovcu bila je tautologija.

NIKOLA TESLA

Svi smo mi jedno. Ljudi su međusobno povezani nevidljivim silama.

Iako imamo slobodu da mislimo i djelujemo, mi se držimo zajedno, poput zvezda na nebeskom svodu s nerazdvojnim vezama. Ove veze se ne mogu videti, ali ih možemo osetiti.

Vaša mržnja, pretvorena u električnu energiju,mogla bi osvjetljavati gradove i gradove (Srbima i Hrvatima početkom drugog svetskog rata)

Neka budućnost kaže istinu, procenite svakoga čoveka prema njegovom radu i zaslugama. Sadašnjost je njihova, ali budućnost je moja, za koju sam tako naporno radio. (o svojim izumima i zaslugama)

Mislim da nema nijednog dubljeg ispunjenja koje može obuzeti ljudsko srce kao osećaj izumitelja kada vidi da se njegove ideje ostvaruju. Takvi osećaji navedu čovjeka da zaboravi na hranu, spavanje ,prijatelje, ljubav, sve.

Napredak i razvitak čoveka od neizmerne su važnosti za čovečanstvo i bitno zavise o invenciji.

Najvažniji produkt stvaralačkog uma je izum. Njegov je krajnji cilj ovladavanje uma prirodom i iskorištavanje njezinih sila za potrebe čovečanstva.

Od svih “sila trenja”, ona koja najviše usporava ljudski napredak je neznanje, ono što Buda naziva “Najveće zlo u svetu”.

Napredak civilizacije čini se poput vatre, prvo iskra, sledeće plamen, a onda eksplozija vatre povećavajući brzinu i snagu.

Naše vrline i naši promašaji su neodvojivi, kao sila i materija. Kada se odvoje, nema više čoveka.

Ako ne znate kako, promatrajte pojave prirode, ona će vam dati jasne odgovore i inspiraciju

Učio sam tuce jezika, proučavao literature i umetnost proveo svoje najbolje godine u bibliotekama čitajući sve što bi mi došlo pod ruku i osetio sam da sam traćio vrieme, ali ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam ikada učinio

Ako pokušam nastaviti prekinuti tok misli,osećam pravu duhovnu mučninu,nehotice tada prelazim na drugi posao,iznenađen svežinom uma i lakoćom kojom svladavam prepreke koje su mi pre kvarile račune. I redovno  nalazim odgovore na teška pitanja uz najmanji napor.

DALAI LAMA

18 PRAVILA ŽIVLJENJA:

Velike ljubavi i velika dostignuća traže velike rizike.

Kad gubite, ne gubite lekciju.

Poštuj sebe, poštuj druge, preuzmi odgovornost za svoje akcije.

Ne dobijanje onoga što želite kada to želite je često velika sreća.

Naučite sva pravila, da biste znali kako da ih pravilno prekršite.

Ne dozvolite da male nesuglasice unište

Kada ste ustanovili da ste napravili grešku, odmah preduzmite nesto kako biste tu grešku ispravili.

Provedite neko vreme potpuno sami, svakog dana.

Budite otvoreni za promene, ali ne dozvolite da prave vrednosti odu od Vas.

Setite se da je tišina ponekad najbolji odgovor.

Živite lep život, dostojan življenja. Kada ostarite, prisetite se toga i uživaćete po drugi put.

Porodična atmosfera u Vašem domu je Vaša osnova života.

U nesuglasicama voljenim ljudima uvek uzimajte trenutnu situaciju. Ne povlačite stvari iz prošlosti.

Delite Vaše znanje sa drugima. To je način da steknete besmrtnost.

Budite darežljivi prema planeti.

Jednom godišnje, idite na neko mesto gde ranije nikada niste bili.

Zapamtite da je najbolja veza ona u kojoj ljubav premašuje potrebu.

Sudite o Vašem uspehu na način šta treba da date da biste nešto dobili.

AGATA KRISTI

Kajanje. To je gubljenje vremena.

Tajna uspjeha je u samo u tome da se pokreneš.

Kada iz vlastitog iskustva saznate šta znači užas, naoružani ste protiv svega u životu.

Samo ljudi koje voliš, mogu ti učiniti život nepodnošljivim.

Mladi misle da su stari budale, a stari znaju da su mladi budale.

Svi grijesi bacaju duge sjenke.

Idealan muž treba da je kao arheolog, da što je žena starija to da ga više zanima.

Nikad ne radi sam one stvari koje neko drugi može uraditi za tebe.

MIROSLAV MIKA ANTIC

Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.

Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat, nego kao pad uvis!

Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku, nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

Orao nikad nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

HELEN KELER

Kad nam sreća zatvori jedna vrata, često nam otvori druga, ali mi ponekad znamo predugo gledati u ona zatvorena, a ne videti ona otvorena vrata.

Ono najbolje i najlepše ne može se videti, pa čak ni dotaknuti. To se mora osetiti srcem.

Sve ima svoja čuda, pa čak i tama i tišina, i ja učim u kakvom god stanju bila da tu budem i zadovoljna.

Život je ili smela avantura ili ništa.

Drži svoje lice naspram sunca i nećeš moći videti senku.

Ja vrlo retko mislim o mojim nedostacima, i oni me nikad ne čine tužnom.

Ono u čemu smo nekada uživali, nikada ne možemo izgubiti. Sve što istinski volimo postaje deo nas.

Možemo postići sve što hoćemo ako smo dovoljno uporni u tome.

Užasna je stvar moći videti, a nemati viziju.

Život je uzbudljiv biznis, i najuzbudljiviji je kada ga živiš za druge.

LAO CE

Gde nema prilike nema ni greha.

Što više daješ, to više imaš.

Ne boj se neuspeha, pokušaj još jednom.

Lepe reči nisu istinite, istinite reči nisu lepe.

Onaj ko zna, taj ne govori; onaj koji govori, taj ne zna.

Pohlepan čovek uvek ima dvostruku muku: kako da zgrne novac i kako da ga potroši.

Ko zna da ne zna – najveći je; ko misli da zna – ograničen je; ko prepoznaje svoju ograničenost – nema granica.

I putovanje od hiljadu milja počinje prvim korakom.

Šta vredi galopirati ako se krećemo u pogrešnog pravcu.

Ko nema poverenja u druge, nece ga ni drugima uliti

Poznavati druge jest inteligencija; poznavati sebe prava je mudrost. Kontrola drugih je snaga; kontrola sebe samog prava je moć.

Biti iskreno voljen od nekog, daje nam snagu. Nekoga iskreno voleti, s druge pak strane, daje nam hrabrost.

Ako si pažljiv na kraju kao na početku, spriječit ćes neuspjeh.

Ne treba slaviti pobede nad drugima, oni koji ih slave – krvoločni su. Ne širimo misli uboica svetom.

Onaj koji odmah svakom odobrava retko će kad moći kazati vlastitu reč.

Sreća se rađa iz nesreće, nesreća je skrivena u grudima sreće.

Svet možemo upoznati, a da i ne otvorimo vrata. Smisao neba mozemo dokučiti, a da i ne pogledamo kroz prozor.

Milost i nemilost uzrok su straha. Šta cenimo i čega se bojimo, u nama je samima.

Svaka stvar zastari pošto je dostigla vrhunac.

Nametati svoju volju drugima jeste nasilje, a nametati sebe sama vrhunac je nasilja.

Znati da znaš ono sto znaš, i da ne znaš ono sto ne znaš – eto ti najvećeg znanja.

Jedno jedino “evo ti” vredi više nego deset “neka ti Bog pomogne”.

Ko želi slatko, treba da zna podneti i gorko.

Pazite na svoje misli; one su početak postupaka.

U centru sebe imaš odgovor; Ti znaš ko si Ti i Ti znaš šta želiš.

DZORDZ BERNARD ŠO

Ljudi koji nemaju nikakvog poroka spadaju i u ljude koji imaju malo vrlina.

Ne čini drugome ono što bi želeo da drugi učini tebi. Njegov ukus možda nije isti.

Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem.

Mržnja je osveta kukavice zbog pretrpljenog straha.

Nijednu tajnu nećete bolje sačuvati od one koju svako nagađa.

Kad čovek želi ubiti tigra, on to naziva sportom;
kad tigar želi ubiti čoveka, on to naziva okrutnošću.

Sloboda znaci odgovornost. Zato je se vecina ljudi boji.

Žene koje misle, jesu žene na koje se obično ne misli.

Pobrinite se da dobijete ono što volite, inače će vas prisiliti da volite ono što dobijete.

Mozak budale pretvara filozofiju u glupost, nauku u praznoverje, a umetnost u pedanteriju.
Otuda univerzitetsko obrazovanje.

Muškarci priželjkuju sve ono što nemaju, a žene samo ono što imaju druge žene.

Svaka ljubav na svetu čezne da progovori, samo se ne usuđuje, jer je plašljiva!
To je najveća tragedija čovečanstva.

KONFUCIJE

Mudar čovek s podjednakom mirnoćom prima pohvale i podnosi uvrede.

Zbog jedne reči čoveka često smatraju mudrim, a zbog jedne reči često ga smatraju glupim. Uistinu, moramo dobro paziti šta govorimo.

Ne budi nesrećan zato što na ovom svetu niko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi za tebe trebalo da znaju? A kada budeš bio zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, za tebe će znati.

Naša najveća snaga nije u tome da nikad ne padnemo, već da se svaki put kad padnemo – podignemo.

Možete ubiti generala jednoj vojsci, ali ne možete ubiti ambiciju u običnom čoveku.

Plemenit čovek je dostojanstven, ali nije gord – prostak je gord ali nije dostojanstven.

Čovek koji je napravio grešku i ne ispravi je,
pravi drugu grešku.

Kad čovek mnogo govori, uvek kaže nešto što nije trebalo da kaže.

Ko je uljudan preko mere postaje dosadan.

HERBERT SWOPE

 

432371_3108842273993_1052407793_3061625_915331649_n

“Ne mogu Vam dati recept za uspjeh, ali Vam mogu reći formulu za neuspjeh: Nastojte svakome ugoditi!” – Herbert Swope

TIN UJEVIC


Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, cu i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čiistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajednickog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opce zdjele,
i sebicni je pecat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braci. –
Tin Ujević

ERICH FROMM

Nezrela ljubav sledi načelo: „Volim, jer sam voljena“.
Zrela ljubav sledi načelo: „Voljena sam, jer volim“.
Nezrela ljubav kaže: „Volim te, jer si mi potrebna.“
Zrela ljubav kaže: „Potrebna si mi, jer te volim.“ – Erich Fromm

DAVID ALBAHARI

423576_3089879679940_1052407793_3053454_458946993_n

„Covjek ima u sebi destet hiljada pari gena. Nije u stanju, medjutim, da kontrolise ni jedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se moze uciniti da covek nosi gene, geni su ti koji nose coveka, covek je samo njihova zivotna stanica, oblicje koje trenutno zauzimaju.“ – David Albahari

406416_3084060534465_1052407793_3051283_1650306946_n

Ništa nije opasnije nego sigurnost da si u pravu. Ništa nije potencijalno tako razorno kao opsesija istinom koja se smatra Apsolutnom. Svi zločini u istoriji bili su rezultat jedne ili druge vrste fanatizma. Svi istorijski pokolji činjeni su u ime vrline, istinite religije, legitimnog nacionalizma, pravedne politike ili ispravne ideologije, ukratko – u ime borbe protiv nečije druge istine… Francois Jacob

LJILJANA HABJANOVIC DJUROVIC

„Naučiti ne znači saznati iz knjiga. To znanje je tuđe iskustvo. Mudrost koju je neko drugi stekao. Ono može da uputi čoveka. Da mu objasni ponešto. Da mu bude na duhovnu korist. Ali čovekovo ostaje samo ono što oseti u srcu. Što doživi svakom svojom mišlju i damarom. Što mu oblikuje dušu.“ Ljiljana Habjanović Đurović

ALEKSANDAR SERGEJEVIC PUSKIN

Onaj čovek koga ti voliš u meni, naravno bolji je od mene. Ja nisam takav. Ali ti voli, i ja ću se postarati da budem bolji od sebe. Puškin
A. S. Puškin – Puškin Aleksandar Sergejevič (1799-1837), veliki ruski pesnik. Buntovni duh, poreklom iz stare, ali osiromašene plemićke porodice, bio je zbog stihova posvećenih buni i slobodi prognan iz prestonice; poginuo je u dvoboju koji je bio posledica stalnih spletki najvišeg ruskog društva protiv pesnika.
(1799-1837)
Odavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte. Njegova dela inspirisala su mnoge ruske slikare, osvetlila im ruske pejzaže, ona ogromna prostranstva pod stepskim rastinjem i čuvenim ruskim šumama obraslim crnogoricom i belom brezom, tamna ogledala mnogobrojnih ruskih jezera, okna rudnika zlata na Dalekom Istoku u kojima su radili Puškinovi prijatelji, prognani učesnici decembarskog ustanka 1825. u Peterburgu čuveni dekabristi, prve lučonoše velikih evropskih slobodarskih ideja u Rusiji.
Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video. Tako, kada danas prođete parkovima u Carskom Selu, gde se nalazi “Carskoselski licej” u kome je Puškin proveo svoju prvu mladost, i vodiči i publika zastaju kod prudova, rundela sa cvećem, kraj potočića i grmova na uzvisinama i zaravnima i sa zanosom izgovaraju Puškinove stihove u kojima je svako mestašce u tim parkovima prepoznatljivo i do tančina opisano.
A ulazeći u Carskoselski licej (koji je danas muzej) mnogi se sećaju njegovih stihova napisanih po završetku liceja i pisanih svake godine povodom susreta sa drugovima iz liceja. Ti stihovi predstavljaju ceo jedan neoformljen ciklus u Puškinovoj poeziji. U njima se može pratiti razvoj pesnikove misaonosti i njegov odnos prema životu i svetu, njegovo shvatanje prijateljstva, drugarstva, ljubavi, dužnosti, smena Erosa sa Tanatosom u njemu. Te pesme su sećanje na Carsko Selo, na đačko doba, na mladost, na istorijske događaje koji su obeležili to vreme, pre svega na Napoleonovu najezdu, na tajna društva koja su se početkom XIX veka u Rusiji formirala, na surovu vladavinu Nikolaja I, na progonstva zatočenika slobodne misli u Sibir itd.
U tim sećanjima se smenjuju sećanja na mladalačku radost življenja, na raskalašne burne neprospavane noći s čašom u rukama, razmišljanja o sumornom monotonom životu službenika i porodičnih ljudi, svakodnevne brige, razočaranja, izneverene nade i prevrtljivi prijatelji, ugasli zanos, vaj za prošlošću, neizvesna budućnost, turobna sadašnjost i sigurna smrt.
Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto. A on je trpeo to poniženje i da bi preduhitrio druge sam je na svoj račun pravio grube šale.
Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla. Njoj je Puškin napisao dve divne pesme:
“Hoćeš li mi oprostiti što sam u mašti zbog tebe ljubomoran bio
Ljubavi moje bezumno uzbuđenje
Ti si mi verna, pa zašto onda voliš uvek da plašiš moje uobraženje…”
Kad je bolesna krenula da potraži svojoj boljci leka u rodnom kraju bio je očajan. Svoj očaj je ovekovečio u pesmi bez naslova koja počinje stihom:
“Zbog želje za obalama otadžbine daleke
Napuštala si ovaj tuđi kraj,
U nezaboravni i tužni čas taj
Ja sam dugo plakao pred tobom…”
Pesma je napisana očevidno kada je već do njega došla i vest o njenoj smrti, jer na kraju pesme, on opla-kuje s nevericom i njenu smrt:
“Tvoja lepota, tvoje patnje
Nestale su u posmrtnoj urni
A s njima i poljubac novog sastanka…
Ali ja ga čekam, ti si na redu da ga daš…”
Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.
Takva je i ljubav u pesmi “Voleo sam vas” u ovoj zbirci. Ta kratka pesma ima skoro dramsku strukturu koja je znak za dramatičnost doživljaja, a ta dramatičnost je sasvim umirena i obuzdana u verbalno realizovanom iskazu. Lirski junak tu vodi dvostruki razgovor: sa samim sobom i sa voljenom osobom. Pri tome replike unutrašnjeg dijaloga sa samim sobom, nisu realizovane ali su sadržane u formulaciji replike u razgovoru lirskog junaka sa voljenom osobom. On kaže:
“Voleo sam vas: ljubav još možda,
U duši mojoj nije zgasla sasvim…”
Između ove dve izjave stoje pitanje i odgovor postavljeno sebi: Da li sam vas voleo, ili vas još volim? Odgovor je u stihu verbalno realizovan: Možda vas još uvek volim. Sledećih šest stihova u ovoj oktavi su smirivanje tog dramatizma, opis svih atributa ljubavi: pokoravanje voljenom biću, ljubomora prema njemu, iskrenosti i nežnosti. Što je sve odgovor na pitanje “Šta je ljubav?”. Je li to težnja da se prisvoji ono što vas privlači, što volite, ili težnja da se potpuno predate, prepustite onom koga volite (pokornost ili ljubomora). Na to zapretano u konstrukciji i izrazima pitanje Puškin odgovara: “Neka vam Bog da da vas drugi tako voli”. Svi Puškinovi iskazi o ljubavi su u tim dilemama i sa sličnim ishodom. Taj postupak skrivanja dela nije samo sadržina psihološkog reda. On je izraz shvatanja da se ljubav nikada do kraja ne može rečima iskazati, zato što su reči racionalne, razumske kategorije, zasnovane na našim razumskim psihizmima, a ljubav je emocionalna kategorija koja se racionalnim sredstvima može samo opisivati, ne i iskazivati. Ona se potpunije iskazuje muzičkim sredstvima. Zato su Puškinove pesme o ljubavi izuzetno muzikalne i kako je to Andrej Beli primetio analizujući i u ovoj zbirci objavljenu pesmu “Ne pevaj lepotice preda mnom”. Beli konstatuje da je duševni poriv u toj pesmi praćen ritmičkim porivom, dok je slika stvarnosti data u manje više mirnom, čak statičnom tempu. Slike stvarnosti su umirene dok su ritmom izražena osećanja burna. Tim kontrastom u formi pesnik saopštava protivrečnost između svoga duševnog stanja i stvarnosti oko sebe, kroz to on konstatuje poznatu ravnodušnost prirode prema čovekovim intimnim preživljavanjima, burama i dramama u njemu. I tako iz pesme u pesmu ljubav u Puškinovoj poeziji ostaje tajna, neodgonetnuto stanje duha.
Za razliku od toga, mnoga od ovih “prokletih” pitanja koja su za pesnike njegove generacije bila obavijena velom misterije za Puškina su bila razumna i umu dostupna.
Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti. Na pitanje koje on postavlja u jednoj od u ovoj zbirci navedenih pesama:
“Dare uzaludni, dare slučajni,
Rad’ čega te meni sudba dodelila?
Il’ zašto te ona kleta,
Onda na smrt osudila?
Koja me to vraška sila
Dozvala iz ništavila,
Dušu strašću ispunila
I sumnjama uzbudila?
Nemam cilja nikakvoga:
Srce je pusto, prazan um,
Obhrva me teška tuga
Monoton života šum.”
– on u drugoj pesmi odgovara:
“Vreme je, prijatelju, vreme! Mira srce traži,
Dan za danom leti i svaki tren odnosi
Česticu našeg bića, a ti i ja zajedno.
“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:
“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”
To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici imlicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.
Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.
Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:
“Na okretnici – Ruske sudbine: Genije uzleta – Trka, Borbe.”
Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.
I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”
Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.
I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju. U tom pogledu više šanse imaju oni koji ga čitaju u originalu, koji sa njegovom poezijom komuniciraju kao sa muzikom i obraćaju joj se na prijateljski “Ti”. Neka je sretan i našoj publici ovaj novi susret sa Puškinom!
Mila STOJNIĆ

DIO GOVORA ODRŽAN PRILIKOM OTKRIVANJA SPOMENIKA A. S. PUŠKINU U MOSKVI, NA SVEČANOJ SJEDNICI DRUŠTVA PRIJATELJA RUSKE KNJIŽEVNOSTI – 8. JUNA, 1880 GODINE
„Puškin je isključiva, a možda i jedinstvena manifestacija ruskog duha“ – rekao je Gogolj. Ja ću sa svoje strane dodati još: i proročanska. Zaista, u njegovoj pojavi ima nečeg neosporno proročanskog za sve nas Ruse. Puškin dolazi baš u samom početku našega pravilnog samosaznanja, koje tek što se pojavilo i začelo u našem društvu čitav jedan vijek poslije Petrovskih reformi, i njegov dolazak snažno pomaže osvjetljavanju našeg tamnoga puta jednom novom svjetlošću, koja daje nove smjernice. U tom pogledu Puškin je proročanstvo i putokaz. Ja dijelim djelatnost našega velikog pjesnika na tri periode. Ne govorim sada kao književni kritičar: dotičući se Puškinovog stvaralačkog rada ja hoću da protumačim moju misao o njegovom proročanskom značaju za nas i da objasnim kako ja shvatam tu riječ. Napomenuću, uzgred, da po mom mišljenju ipak nema čvrstih granica izmedu pojedinih pe­rioda Puškinove djelatnosti. Tako, na primjer, ja mislim da početak Onjegina spada u prvu periodu pjesnikovog rada, a da je Onjegin završen u drugoj periodi, pošto je Puškin već našao svo­je ideale u svojoj zemlji, pošto ih je potpuno shvatio i zavolio svojom vidovitom dušom, koja je umjela da voli. Često kažu da je Puškin u prvoj periodi svoga rada podražavao evropske pjesnike -Parnia, Andrea Šenie i druge, a naročito Bajrona. Nema sumnje, evropski pjesnici uticali su znatno na razvitak njegovoga genija, i taj uticaj je djelovao kroz čitav njegov život. Pa ipak, čak ni najranije Puškinove poeme nijesu bile samo podražavanje, u njima se već izražavala vanredna samostalnost njegova genija. U podražavanjima se niđe ne može naći toliko samostalnosti patnje i to­liko dubine samosvijesti, koliko ih je Puškin dao, na primjer, u Ciganima – poemi, koja po mom mišljenju spada čitava još u prvu periodu njegovoga stvaralačkog rada. A da već i ne govorim o stvaralačkoj snazi i zamahu, kojih ne bi bilo toliko da je on samo podražavao. U tipu Aleka, junaka poeme Cigani, nazire se već snažna i duboka, potpuno ruska misao, koja je kasnije izražena u tako harmoničnom savršenstvu u Onjeginu, đe se skoro taj isti Aleko javlja, ali ne više u fantastičnoj svjetlosti, već u opipljivo-realnom i razumljivom obliku. U Aleku Puškin je našao i genijalno ocrtao nesrećnog skitnicu koji se potuca po svojoj rođenoj zemlji, onoga istorijskog ruskog paćenika koji se po istorijskoj neophodnosti pojavio u našem društvu, odvojenom od naroda. On ga, naravno, nije našao samo kod Bajrona. Taj tip je vjeran i bez pogreške pogođen, on je stalan i trajno ukorijenjen u našoj ruskoj zemlji. Ti ruski beskućnici-skitnice potucaju se još i do danas i njihovo skitanje, izgleda, neće se tako skoro svršiti. Oni, istina, ne idu danas više u ciganske tabore, da u tom divljem i neobičnom ambijentu, kod Cigana, traže svoje svjetske ideale i da se u naručju prirode odmaraju od haotičnog i apsurdnog života našega ruskoga – inteligentnoga društva, ali zato udaraju u socijalizam, koga za Alekovo vrijeme još nije bilo, idu sa novom vjerom na drugu njivu i rade još na njoj revnosno, vjerujući – kao i Aleko – da će svojim fantastičnim radom postići svoje smjerove i sreću ne samo za sebe već i za čitavo čovječanstvo. Jer ruskoj skitnici je potrebna sreća čitavoga svijeta, da bi se mogao smiriti: od toga on ne popušta nikako, – razumije se, dok se radi samo po teoriji. To je uvijek onaj isti ruski čovjek, koji se javlja samo u raz­nim epohama. Taj čovjek, ponavljam, začeo se baš početkom drugog vijeka poslije velike Petrovske reforme, u našem inteligentnom društvu, otrgnutom od naroda, od narodne snage. Aleko, narav­no, još ne umije da pravilno izrazi svoju tugu: kod njega je sve to još nekako apstraktno, u njemu vidimo samo čežnju za prirodom, žalbu na velikosvjetsko društvo, svjetske težnje, plač za istinom, koju je neko neđe izgubio i koju on nikako ne može da nađe. Ima tu malo Žan-Žaka Rusoa. U čemu se sastoji ta istina, đe bi se i u čemu ona mogla manifestovati i kada je stvarno iz­gubljena – on, razumije se, ne može ni sam da kaže, ali on pati, pati iskreno. Jasno je, žena, „divlja žena“, kako kaže jedan pjes­nik, mogla mu je još ponajprije pružiti nadu na spasenje od nje­gove patnje, i on se sa lakomislenom ali strasnom vjerom hvata za Zemfiru: „Evo, misli, đe je moj spas, evo đe je, možda, moja sreća, ođe u naručju prirode, daleko od svijeta, ođe kod ljudi koji nemaju civilizacije ni zakona!“ I šta se ispostavlja? – kod prvog sukoba sa uslovima te divlje prirode on ne izdržava i prlja krvlju svoje ruke. Nesrećni fantasta ne samo što nije valjao za svesvjetsku harmoniju, već nije bio potreban ni Ciganima i oni ga ćeraju – bez osvete, bez zlobe veličanstveno i prostodušno:
O, ostavi nas, gordi čovječe
Divljaci smo, za zakon mi ne znamo,
Mi ne mučimo i ne kažnjavamo.
Sve je to, razumije se, fantastično, ali „gordi čovjek“ je realan i vješto pogođen. Puškin ga je kod nas prvi pogodio, i to treba pamtiti. Ne, ta genijalna poema nije podražavanje. U njoj se već naslućuje rusko rješenje problema, „prokletoga problema“, u du­hu narodne vjere i pravde: „Smiri se, gordi čovječe, i prije svega skrši svoju gordost. Smiri se, besposleni čovječe i pregni na posao najprije na svojoj njivi“, to je rješenje po narodnoj pravdi i po narodnom razumu. „Nije istina van tebe, već u tebi samom: nađi sebe u samom sebi, potčini se sam sebi, zagospodari sam sobom – i sagledaćeš istinu. Ta istina nije u stvarima, nije van tebe, nije tamo neđe iza mora, ona je prije svega u tvom sopstvenom radu na samom sebi: pobijediš li sam sebe, smirićeš se – i postaćeš slobodan, kako nikad nijesi mogao ni zamisliti, započećeš veliko djelo i oslobodićeš i druge, poznaćeš sreću, jer će se život tvoj ispuniti i razumjećeš najzad narod svoj i svetu istinu njegovu. Svesvjetske harmonije nema ni kod Cigana ni niđe na drugom mjestu, ako je ti prvi nisi dostojan, ako si zloban i gord i ako zahtijevaš „da ti se život dadne zabadava i ne pomišljajući da za njega treba platiti“. To rješenje problema je u Puškinovoj poemi snažno nagoviješteno. Ono je još jasnije izraženo u Evgeniju Onjeginu, poemi koja nije više fantastična več opipljiva, realna, u kojoj je pravi ruski život utjelovljen sa toliko stvaralačke snage i sa toliko savršenosti, kao nikad prije Puškina, a valjda ni poslije njega.
Onjegin dolazi iz Petrograda – obavezno iz Petrograda, to je u poemi bilo nesumnjivo neophodno, i Puškin nije mogao pre­puštiti tako krupnu realnu crtu u biografiji svoga junaka. U početku poeme on je još napola đilkoš i svjetski čovek, još je i suviše malo živio, da bi mogao biti već razočaran životom. Ali ga već i tada počinje pohađati i uznemiravati
Dosade tajne plemeniti demon.
U zabačenoj provinciji, u srcu svoje domovine, on se, na­ravno, ne osjeća kod svoje kuće. On ne zna šta da radi tu, izgleda sam sebi kao gost u svojoj sopstvenoj kući. Kasnije, potucajući se od dosade po svojoj rođenoj zemlji i po inostranstvu, on – kao čovjek neosporno uraan i neosporno iskren – osjeća da je i u tuđini sam sebi tuđ. Istina, i on voli svoj zavičaj, ali nema prema njemu povjerenja. Slušao je on, naravno, i o domaćim idealima, ali im ne vjeruje. On vjeruje samo u potpunu nemogućnost bilo kakvog ra­da na domaćoj njivi, a na sve koji vjeruju da je takav rad moguć – i kojih je i onda kao i danas bilo malo – on gleda sa tužnim podsmijehom. Lenskog je ubio prosto iz dosade, iz neke neodređene čežnje za nečim, ko zna, možda iz čeznje za svjetskim idealom, -to i suviše liči na nas, to je vjerovatno. Tatjana je sasvim drugačija: to je čvrst tip, koji stoji stabilno na svom podnožju. Ona je dublja od Onjegina, – i naravno – pametnija. Ona već samim svo­jim plemenitim instinktom predosjeća đe je i u čemu je istina, što se i pokazalo u završetku poeme. Puškin bi, možda, bolje uradio, da je svojoj poemi dao Tatjanino ime, a ne Onjeginovo, jer ona je neosporno glavna junakinja poeme. Ona je tip pozitivan, a ne negativan, tip pozitivne ljepote, ona je apoteoza ruske žene i njoj je pjesnik odredio da iskaže misao poeme u znamenitoj sceni poslednjeg Tatjaninog susreta sa Onjeginom. Moglo bi se čak reći da se u ruskoj umjetničkoj literaturi nije skoro nikada više ponovio toliko lijep pozitivan tip ruske žene – izuzev, možda, lik Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu. Ali Onjegin, vičan da gle­da sa visine, nije uopšte nikako shvatio Tatjanu, kada ju je prvi put sreo u zabačenoj provinciji, u skromnom liku čiste nevine đevojke, koja je od samog početka osjetila pred njim neku strepnju. On nije bio u stanju da u sirotoj đevojci zapazi njenu završenost i savršenstvo, pa je možda nju zbilja smatrao za „moralni embrion“. Ona – embrion, i to još poslije njenog pisma Onjeginu! Ako je u toj poemi neko embrion, onda je to zacijelo samo on, Onjegin, to je neosporno. Ta on nju uopšte nije ni mogao shvatiti: zar je on poznavao čovječiju dušu? On je apstraktan čovjek, ne­mirni fantasta kroz čitav svoj život. Nije on nju shvatio ni kasnije, u Petrogradu, u liku otmene dame, kada je, kako kaže u svom pismu Tatjani „razumijevao u duši sva njena savršenstva“. To su, međutim, samo prazne riječi: ona je prošla kroz njegov život – mi­mo njega, on je nije shvatio ni ocijenio; u tome i jeste tragedija njihovog romana. O, da je nešto onda, na selu, kod prvog susreta s njom, stigao tamo iz Engleske Čajld-Harold ili da se nekako tu obreo sam lord Bajron, pa videći njenu skromnu i ustreptalo-zaplašenu ljepotu, da ga je upozorio na nju, – o! Onjegin bi smjesta bio poražen i zadivljen. Ali, to se nije dogodilo i on, koji je tražio svesvjetsku harmoniju, očitao joj je propovijed i postupio ipak sas­vim pošteno, pa se onda, sa svojim vaseljenskim bolom i sa rukama okrvavljenim u glupoj srdžbi, puštio u skitnju po domovini, ne zapažajuči je, i klicao kletvu:
Ja pun sam snažnog života i mlad,
A šta da čekam – tugu, čežnju, jad!
Tatjana je to shvatila. U besmrtnim strofama svoga romana pjesnik je opisao kako je ona posjetila dom toga čovjeka, za nju još uvijek čudnovata i zagonetna, da ne govorim o umjetničkom savršenstvu, nedostižnoj ljepoti i dubini tih strofa. Vidimo je u njegovom kabinetu kako razgleda njegove knjige, stvari, predmete, kako se stara da iz njih odgonetne njegovu dušu, da riješi svoju zagonetku, pa najzad taj „moralni embrion“ zastaje zamišljeno, sa čudnovatim osmijehom, naslućujuči rješenje zagonetke i njene usne šapuču tiho:
Da nije on parodija tek jedna ?
F. M. Dostojevski
EVGENIJE ONJEGIN
Kako to kaže književnik Milorad Pavić, lik Onjegina sačinjavaju tri elementa. Prvo, autobiografski element koji je u taj lik unio pjesnik. Puškin je svom junaku dao svoju sredinu, svoje drugove, svoje probleme, a donekle i svoju sudbinu, čak i politička ubjeđenja. Ali pjesnik je taj autobiografski elemenat jasno ograničio nazvavši Onjegina svojim prijateljem i istaknuvši razlike između sebe i svog junaka.
Druga komponenta Onjeginovog lika je, po Miloradu Paviću, mnogo kompleksnija. Riječe je o onim osobinama koje Onjeginov lik čine tipičnom pojavom, opštim likom ruskog mladog čovjeka iz dvadesetih godina devetnaestog vijeka, sa tipičnim problemima i tipičnom sudbinom. Riječ je o opštim i zajedničkim društvenim pojavama izraženim kroz pojedinačan slučaj. To je tragedija čovjeka koji je prozreo besmislenost svoje sredine i života koji ona vodi, napuštio sve to, ali nikako nije uspio da uguši u sebi predrasude u kojima ga je ta sredina vaspitala. Iako je otišau u selo, Onjegin nikada nije shvatio kakvo je ogromno vrelo snage običan narod koji je živio pred njegovim očima. Odlično obrazovan i pametan čovjek, Onjegin lako odbacuje lažni sjaj visokog društva. Ali kada mu neiskusna palanačka gospođica, odgajana u porodici seoskih spahija, ponudi svoju ljubav i život, on je odbija, nesposoban da se oslobodi društvenih konvencija i da umjesto njenog društvenog položajan u njoj sagleda ženu koju će jednoga dana zavoljeti.
Tek pošto je Tatjanu sreo na visokom položaju prijestoničke hijerarhije, u sjaju i taštini velikosvjetskog života, koji je i sam toliko prezirao, Onjegin je uspio da u njoj otkrije onu vrijednost koju u palanačkoj gospođici nije bio u stanju da vidi. Tek tada se strasno i iskreno zaljubljuje u nju. Bolje od svih kritičara, kaže Pavić, tu protivrječnost u Onjeginovom karakteru istakao je Puškin Tatjaninim riječima u posljednjim strofama romana.
Tako izgrađen lik Onjegina Puškin je učinio još reljefnijim suprotstavljajući mu lik Lenskog, čovjeka obrazovanog u inostranstvu, oduševljenog filozofijom Kanta, pjesništvom Getea i Šilera. Lenski iz Njemačke donosi nebouzdane slobodarske ideje. Na tom polju Lenski je našao dodirne tačke sa Onjeginom i oni postaju prijatelji. Ali, samo iz društvenih obzira, Onjegin prihvata dvoboj sa Lenskim, ubija prijatelja i slomljen svojom nesposobnošću da se digne iznad društvenih okova sredine, pada u još dublje razočarenje, u prećeranu duhovnu mlitavost i odaje se sktitačkom životu.
Mnogobrojna umjetnička sredstva kojima je Puškin izvajao Tatjanin lik toliko ispunjava tkivo romana da u njima ranije već ocrtane ličnosti Onjegina i Lenskog dobijaju nova, cjelovitija značenja i tek u dodiru sa Tatjanom i njenom sudbinom stiču svoju životnu i umjetničku potpunost. Svom dušom prava ruska đevojka, Tatjana daje duboko nacionalno obilježje Puškinovom romanu. Ona je, kaže Pavić, jedino lice u Puškinovom romanu koja svoju nesreću prima dostojanstveno, ne gubeći ni u jednom trenutku ravnotežu zasnovanu na zdravoj podlozi ruske zemlje i ruske tradicije. Tatjanin lik prvi je u nizu divnih karaktera ruske žene koje je dala ruska književnost. Svi ti likovi, smatra Pavić, duguju svoj nastanak Puškinovoj junakinji.
EVGENIJE ONJEGIN
(odlomak)
XXV
Ona se, dakle, Tanja zvala;
Čar i svežinu sestre njene
Priroda Tanji nije dala,
Da tim na sebe pogled skrene,
Ćutljiva, divlja, seti rada,
Bojažljiva ko srna mlada,
Sred porodičnog toplog krila
Ko tuđinka je ona bila.
Da mazi se ne beše sklona
Kraj oca i kraj majke svoje;
Sa decom ko i sama što je
Da skače nije htela ona;
Često, u prozor zagledana,
Sanjarila je celog dana.
XXVI
Sanjarenje – njen znanac stari
Od mladosti je njene rane
Krasilo maštom punom čari
Dokone, duge selske dane.
Prsti joj iglu nisu znali;
Da ukrašava derdev mali
Svilenom šarom – nije ona
Nikada bila mnogo sklona.
Tanji je draže bilo tada
Da se sa dobrom lutkom malom,
Sprema u igri i sa šalom
Za zakon što u svetu vlada,
I da joj deli opomene
Od svoje mame naučene.
XXVII
Al’ sad, u ovim godinama,
Za lutke više nije znala;
O vestima i modi dama
Sa njima nije raspravljala.
Nestašluci joj behu strani;
Strašnih su priča drevni dani,
U tami zimske noći snene,
Obuzimali misli njene.
A kad bi dadilja dovela
Na livadu iz okoline
Decu da Olgi društvo čine,
Tanja da igra nije htela,
I klonila se smeha zvučnog
I zabavljanja njinog bučnog.
XXVIII
Ona je rado na balkonu
Čekala kad će zora plava,
Kada na bledom nebosklonu
Sazvežda kolo iščezava
I svetlost se vidikom širi
I vesnik jutra, vetar piri,
I prikrada se dan polako.
Zimi, kad noći krilo lako
Nad zemnim krajem duže vlada,
I duže spava u tišini
Na magličastoj mesečini
Lenjivi istok – čak i tada,
Po navici u iste čase,
Pri sveći Tanja dizala se.
XXIX
Roman je bio radost njena
I naknada za sve, a ona
U varke beše zaljubljena,
U Rusoa i Ričardsona.
Njen otac beše čovek mali
U prošlom veku zaostali,
On knjige nije nikad čito,
I da 1′ su štetne nije pito;
Smatro je da su igra prava
I njega nije bilo briga
Kakva kod ćerke tajna knjiga
Pod jastukom do jutra spava.
A mati? – bila je i ona
Bez pameti od Ričardsona.
……
VI
Dolazak ovaj mog junaka,
Kod Larinih je (što bih krio?),
Stvorio mnogo utisaka,
A susede je zabavio.
Nagađanja su tekla kradom;
Svuda se o tom priča s nadom
I ne bez greške svako sudi;
Ženika Tanji našli ljudi,
A neki ni to nisu krili
Da će i svadba skoro njena,
Ali je, kažu, odložena,
Jer prsten nisu nabavili.
O svadbi Lenskog već se davno
Govorilo u društvu javno.
VII
S dosadom te je besposlice
Slušala Tanja, al’ je kradom
Mislila o tom, nehotice,
Sa nejasnom i slatkom nadom.
Ta misao do srca prođe:
Zaljubi se – vreme dođe,
Proleće tako budi vrelo
U toploj zemlji zrno zrelo.
Davno je njena mašta budna
Kroz nežnu tugu neprestanu
Tražila svoju kobnu hranu;
I ljubavna je patnja čudna
Stezala mlade grudi stoga,
A duša čekala… ma koga.
VIII
I dočekala; oku svanu;
Rekla: to je on! I sada,
Avaj, u noći i na danu,
I kad je retki san savlada,
Sve sada ovom srcu dragom
O njemu priča čudnom snagom,
I dosadne su joj i mučne
Nežnosti pune reči zvučne,
I brižne oči sluškinjine;
Utonula u tugu ona,
Ne sluša goste svog salona
I zaludice kune njine
Dolaske bučne, iznenadne,
Sedeljke duge i dosadne.
IX
Sa kakvom pažnjom sad Tatjana
Nad ljubavnim romanom bdije,
I kako živo očarana
Zavodljiv otrov njegov pije!
Maštanja snagom, snagom snova,
Oživljena stvorenja ova:
Malek-Adel uz De Linara,
I Verter, putnik taj pun čara,
Volmar kraj svoje ljubavnice,
I Grandison, taj uzor ljudi,
(Što sad u nama dremež budi)
Svi oni sad su isto lice
Za sanjalicu nežnu bili:
U Onjegina su se slili.

………

XVI
Ljubavna patnja Tanju goni
I pošla je u vrt da tuži;
Najednom zemlji oči kloni
Malaksala da put produži;
Nadimaju se prsa njena
I sva je vatrom oblivena;
Zamro joj dah i stao um,
U oku sjaj, u uhu šum…
Nastupa noć i mesec bdije;
Nadgleda neba daljni svod,
U granama slavuja rod
Izvija zvučne melodije;
U tami Tanja još ne spava,
I svoju dadu oslovljava:
XVII
„Ne spava mi se noćas, nano
Otvori prozor…“-„Hoću, rado,
Al’ šta je to sa tobom, rano?“
„Dosada…hajde pričaj, dado!“-
„O čemu, Tanja? Pre sam znala
Zbijati bezbroj, mnogo šala
I gatki o zlim duhovima
I devojkama… sad o njima
Već nista ne znam… sve se, Tanja,
Poboravilo što se znalo;
Na zlo se mnogo štošta dalo
Izdaje razum…“ – „Pričaj, njanja,
U vaša minula vremena
Jesi li bila zaljubljena“-
XVIII
„Šta kažeš? Nisam ja ni znala
Za ljubav u tim godinama,
Jer bi me u grob oterala
Svekrva moja ili mama.“ –
„I udala si se? A kako?“
„Gospod je, kćeri, hteo tako;
Meni je trinaest bilo, Tanja,
Još mlađi bio je moj Vanja;
Dve nedelje je jedna snaha
U našu kuću navraćala
I blagoslov je svojta dala;
Gorko sam plakala od straha;
Uz plač su kosu mi raspleli,
Uz pesmu crkvi me poveli,
XIX
I u tuđ rod uveli, rano…
Ti ne slušaš?“- „Ah, dado, nije..
Tuguje moje srce, nano,
Rođena moja, sad da mi je
Da isplačem sve suze svoje!…“ –
„Ti nisi zdrava, dete moje.
Pomiluj, bože, i sahrani!
Šta hoćeš, čedo, kaži nani?…
Sva goriš… evo vode svete…“ –
„Ja nisam bolesna ni snena;
Znaš dado… ja sam… zaljubljena!“
„O, gospod bio s tobom, dete!“ –
I dadilja je, s nemim žarom,
Krstila Tanju rukom starom.
Tatjanino pismo Onjeginu
Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
Prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se nećete odreći.
Da ćutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da ćete opet k nama doći
I da ću bar i retko moći
U selu da vas vidim našem,
Da se veselim glasu vašem,
Da vam što kažem, pa da zatim
O istom mislim i da patim
Dane i noći duge sama
Dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
I teška vam je selska čama,
A mi…mi ničim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gde moj život traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osećaje,
Možda bih jednom (ko će znati?)
Po srcu našla druga verna
I bila bih mu žena smerna,
A svojoj deci dobra mati.
Drugi!…A’ ne, ja nikom ne bi’
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj život sav je jemstvo bio
Da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
I neviđen si bio mio,
Tvoj pogled me je svud proganj’o,
U duši davno glas odzvanj’o…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer čim si uš’o, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blažih molitvama
Buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
O priviđenje moje drago,
Promak’o kroz noć kao sena,
Nad uzglavlje se moje sag’o
I šapnuo mi reči nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
Il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duše,
A sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati,
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
Bar pogledom oživi jednim,
Ili iz teškog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jemči lepim
I predajem se njoj bez straha…
………………………………..
I, II, III, IV, V, VI, VII
Što čovek manje voli ženu,
Tim lakše on se svidi njoj,
I pre zaplete dušu njenu
U sablazni i laži roj.
Razvrat je hladan i naduven
Nekada bio jako čuven
Zbog ljubavne veštine svoje:
Bez ljubavi uživao je.
Al’ zabava pristoji ova
Majmunskom soju ljudi slavnih
Iz dedovskih vremena davnih.
Sad bledi slava Lovlasova
Sa slavom žutih potpetica
I vlasulja sa gordih lica.
VIII
Jer ko na svetu sada mari
Da uvek glumi jedno isto,
Da uverava u te stvari
Sa kojima su svi načisto,
Da iste priče sluša svuda
I ruši bezbroj predrasuda,
Al’ predrasuda takvih koje
Čak ni kod dece ne postoje!
Kome sad neće da dosade
Zakletve, molbe svakog dana,
»Pisamca«, na desetak strana,
Prstenje, lažni strah i nade,
Obmane, suze, pretnje, spletke,
Muževi, matere i tetke?
IX
Tako je junak moj mislio.
Zabluda burnih predan vlasti,
U mladosti je i on bio
Žrtva žestokih, divljih strasti.
Al’ razmažen životom sjajnim
I navikama svojim trajnim,
Očaran jednim ne za dugo,
Razočaran u nešto drugo,
Mučen i željom i uspehom,
Moro je večno on da guši
Roptanja glas u svojoj duši
I zevanje da davi smehom.
Tako je prošo leta mnoga
Straćivši cvet života svoga.
X
U lepe žene što zanose
Više se nije zaljubljivo;
Iznevere – odmarao se,
Odbiju – njemu nije krivo.
Napušto ih je sve bez tuge
I tražio bez želje druge.
Mržnju i ljubav njinu nije
Ni pamtio moj Evgenije.
I gost se tako kreće kasni
Na vist – i kad igra prođe,
On ravnodušno natrag pođe
Da kod kuće na miru zasni,
A sutra ni sam ne zna reći
Gde će ga nova noć zateći.
XI
Ali je pismo od Tatjane
Uspelo živo da ga trone.
Nevinih snova reč ga zane,
I vihorom mu misli pone
I setio se lika setnog,
Bledila njenog neprimetnog,
I u san sladak, čist i čedan,
Utonuo svom dušom predan.
U njemu možda vaskrsnuše
Negdašnja vatra, strast i rane,
Al’ nije hteo da obmane
Iskrenost ove čedne duše.
Hajdemo u vrt pored sela
Gde se sa njime Tanja srela.
XII
Trenutak-dva su nemi bili.
Al’ Onjegin je pred nju stao:
»Pisali ste mi; što bi krili?
I ja sam, evo, pročitao
Ispovest čiste duše jedne,
Ljubavi vaše reči čedne;
Ta iskrenost je meni draga;
Oživela je njena snaga
Roj davno mrtvih osećaja;
Al’ da vas hvalim za to neću;
Odužiću se za tu sreću
Iskreno, prosto i bez sjaja:
Sa iskrenim priznanjem svojim
Sad ja pred vašim sudom stojim!
XIII
Kada bih mirnim, kućnim krugom
Ograničiti život smeo,
Da budem ocem i suprugom
Prijatni udes kad bi hteo,
Kad bi me krilu sreće slične
Mamile slike porodične,
Srce u meni tad, zacelo,
Nevestu drugu ne bi htelo.
Bez lažnog sjaja ću vam reći:
Našavši svoj ideal stari,
Poželeo bih vas u stvari
Za druga mojoj hudoj sreći,
A svemu lepom u zalogu.
I bio srećan… ako mogu.
XIV
»Al nisam stvoren ja za sreću,
I duša moja njoj je strana;
Vrlina vaših nikad neću
Dostojan biti ja, Tatjana.
Verujte (savest jemstvo daje),
Da brak će muka da nas staje.
Mada ste dragi sada meni,
Navika ljubav iskoreni;
Počeće plač i vaše suze…
Al’ mene neće to da trone;
Razgneviće me samo one.
Zar takvo cveće, takve uze,
Bogovi braka da nam spreme
Možda na dugo, dugo vreme?
XV
»Šta goru sliku da nam pruži
Od kuće, gde sirota žena
Za nedostojnim mužem tuži
Danju i noću usamljena,
Gde muž, iako zna joj cenu,
Sudbinu kune svoju, njenu,
I vazda ćuti, sav sumoran,
Ljutit i hladno ljubomoran?
A ja sam takav. Zar ste o tom
Sanjali u dnu duše čiste
Dok ono pismo pisali ste
Sa takvim umom i čistotom?
Zar takav udes celog veka
Po volji sudbe da vas čeka?«
XVI
»Povratka nema godinama
I dušu neću obnoviti…
Ja gajim ljubav prema vama
Ko brat, il’ veću, može biti.
Pa čujte me bez svakog gneva:
Vaša će duša još da sneva
I snom da smeni stare snove;
Listove drvo stiče nove
S prolećem novim, s novim dobom
Takva je, valjda, volja neba:
Zavolećete još, al’ treba
Da vladate od sada sobom;
Svako vas neće razumeti,
A neiskusnost često šteti«.
XVII
I tako je on propovedo.
Od suza slepa, nema hladna,
Krijući svoje lice bledo,
Slušala ga je Tanja jadna.
On joj je ruku dao tada;
Pognute glave, puna jada,
U nesvesnom se nekom stanju
Oslonila Tatjana na nju.
Pošli su oko povrtnjaka
I skupa stigli. Da ih kori,
Niko ni reč ne progovori;
Jer seoska sloboda svaka
Ima po neka prava svoja
Kao i gorda Moskva moja.
…………………………
XIII
Savladalo ga nespokojstvo
I žeđ da menja mesta mnoga
(Veoma mučno jedno svojstvo,
Krst dobrovoljni retko koga).
On ostavi dolinu nemu
I mirno selo gde se njemu
Javlja skoro svakog dana
Krvava sena dobro znana,
I putovanje poče dugo
Bez cilja, istih osećanja;
Al’ njemu su i putovanja
Dosadila ko i sve drugo,
Te vrati se i odmah zađe
Ko Čacki pravo na bal s lađe.
XIV
Al’ sva se sala uzburkala
I šaptanja su skup obišla;
Kraj nekog važnog generala
Domaćici je dama prišla;
Neužurbana, skromna, skladna,
Ni brbljiva, ni mnogo hladna,
Bez pogleda što lete svima,
Bez ciljanja da uspeh ima,
Sva prirodna i vedrog lika,
Bez podražavanih manira,
Sva jednostavna, puna mira,
Ona je bila verna slika
Du comme il faut… (Oprosti slogu,
Prevesti, Šiškove, ne mogu…)
XV
Dame su htele do nje bliže,
Starice slale osmeh mali,
A klanjali se ljudi niže
I poglede joj ugrabijali,
Devojke kraj nje išle tiše,
I od svih drugih ljudi više
Ramena i svoj nos je digo
General što je sa njom stigo.
U njoj i njenim pokretima
Lepote ne bi našli mnogo,
Al’ u njoj niko ne bi mogo
Naći ni ono, za šta ima
Londonska moda rečcu strogu:
Vulgar. (Izvini, al’ ne mogu…
XVI
Meni se dopada reč ova,
Al’ ne znam da prevedem šta je;
Kod nas, međutim, još je nova
I retko joj se počast daje,
A išla bi u epigramu…)
Al’ vraćam se na našu damu.
U bezbrižnoj lepoti mila,
Za istim stolom tu je bila
Sa Voronskom, sa Ninom sjajnom,
S tom Kleopatrom Neve čiste,
I vi zacelo rekli biste,
Da Nina svom lepotom bajnom,
Iako slepi sve i pleni,
Nju nije mogla da zaseni.
XVII
»Zar ona – misli Evgenije: –
Zar ona tu? – Da, zbilja… znači…
Iz stepskog sela? Valjda nije!…«
I sada lornjet on privlači
I obraća ga pored sveća,
Na onu, čiji lik ga seća,
Zaboravljenih crta, draži…
»Čuj, kneze, da l’ znaš, hajde, kaži,
Ko to sa crvenom beretom
Kraj poslanika španskog seda?«
Knez Onjegina nemo gleda.
»Uh! Dugo nisi već sa svetom.
Upoznaću te ovog trena.« –
»Pa ko je ona?« – »Moja žena.« –
XVIII
»Ženjen si! Novost s prvim danom!
Da l’ dugo?« – »Već dve zime ima«
»A kojom?« – »Larinom.« -Tatjanom »
Ti znaš nju?« – »Ja sam sused njima.«
»O, pa hajdemo onda, hodi!«
I ide knez i ženi vodi
Svog srodnika i druga svoga;
Kneginja gleda gosta toga…
Ma šta se njoj u duši krilo,
Ma kako beše toga trena
Iznenađena, začuđena,
Promene na njoj nije bilo:
Njen ton i dalje osta biran,
Ko pre njen pozdrav beše miran.
XIX
Bar da se trgla kad ga srete,
Da posta bleda il’ rumena…
Na njoj se ništa ne pokrete;
Ni obrva, ni usna njena;
Mada je gledo najbudnije,
Ni traga stare Tanje nije
Mogao naći. Barem htede
Razgovor sa njom da povede
I – ne uspe! Upitala ga kad,
I iz kog je došo kraja?
Ide l’ iz njenog zavičaja?
Zatim je pogled oka blaga
Prenela na svog muža s gosta,
Izašla… i on ko kip osta.
XX
Je l’ ovo ista ta Tatjana,
Kojoj je on u pustom gaju
Još u početku mog romana,
U divljem i dalekom kraju,
Pažljivo, da je ne uvredi,
Moralne držo propovedi?
On i sad čuva pismo njeno
Gde srce leži izliveno,
Gde iskrenost, sloboda vlada…
Je l’ ona to, il’ san je bio?…
Ta koju on je ostavio
Sudbini skromnoj njenoj tada,
Zar se sa njime sada srela…
Ravnodušna i tako smela?
XXI
Na počinak on kući krete
I ostavi taj raut bučan.
Snevo je san pun čudne sete,
Čas pun vedrine, a čas mučan.
Al’ evo, i probudio se;
Od kneza N. mu pismo nose;
Večeras zovu… bože, bože!
Ići će k njoj! I što pre može
Odgovor učtiv on mu daje.
U kakvom čudnom snu on bludi?
Šta je to s njim i šta se budi
U hladnoj, lenjoj duši? Šta je?
Dosada? Gordost? Ili snova
Mladosti briga – ljubav nova?
………………………
XXVIII
Promenila se mnogo Tanja!
U ulozi se snašla ovoj
I navike svog teškog zvanja
Stekla u toj sredini novoj.
Devojku tihu ko da traži
U ovoj hladnoj, punoj draži
Zakonodavki sjajnih sala?
A nekad mu je srce dala,
I nekad je u mraku noći
Dok Morfej do nje ne dobludi
Čeznula za njim puna žudi,
I držala na mesec oči
Želeći da ko žena verna
S njim prođe put života smerna.
XXX
Bez sumnje, naš je Evgenije
Ko dete zaljubljen u Tanju.
Ljubavnim snom zanesen bdije;
Sanjari stalno, noću danju;
Glas razuma ne slušajući,
On svakog dana njenoj kući
Odlazi, luta oko trema,
I prati je ko senka nema,
Sav srećan kad joj zaogrne
Ramena sjajna mekim plaštom,
Kada je takne rukom taštom,
Il’ razmakne livreje crne
Pred njome, ili ako stigne
Ispušten rubac da joj digne.
XXXI
A ona – ne primećuje ga;
Ne zapaža bledoću setnu,
Kod kuće mirno prima njega,
Reč-dve mu kaže kad se sretnu,
Pozdravom ga se katkad seti,
A neki put ga ne primeti:
Ne liči ona na koketu;
Ne trpe to u višem svetu.
Da bledi junak naš je stao:
Ne vidi ona il’ ne mari;
Onjegin vene i u stvari
U sušicu je skoro pao.
I svi ga šalju u tom stanju
Lekaru, a on, gde? – U banju.
XXXII
A on ne ide; pradedima
Svoj dolazak da javi hoće,
Al’ Tanja sve to mirno prima
(Njen pol je takav; pun hladnoće!).
Al’ uporne je i on ćudi
I još se nada, još se trudi;
Smeliji no zdrav, s teškom mukom
On bolestan i slabom rukom
Kneginji jedno pismo piše.
Mada je smatro (s puno prava)
Da pošta ništa ne rešava,-
Al’ eto, nije mogo više
Da trpi jade lica svoga.
Evo vam pisma njegovoga.
Pismo
Onjegina Tatjani
Znam, razjašnjenje tužne tajne
Duboko će vas uvrediti.
Kakav će prezir plemeniti
Izreći vaše oči sjajne!
Šta hoću? S kakvom željom kobnom
Otvoriću vam srce svoje?
Kakvom će sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.
Kada je u vašem srcu čednom
Nežnosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun čudnog straha.
Još jedno nas je rastavilo…
Nesrećni Lenski tad je pao…
Od svega što je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan ničim, ja sam zatim
Mislio da sloboda može
Da nadoknadi sreću: Bože!
Kako pogreših, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vašem licu i da patim,
Vaš glas da slušam i da shvatim
Svom dušom svojom vaše čari
I savršenstva od svih veća.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreća!
A ja sam lišen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je čas života moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Već ionako teške dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek će skoro da se skrati;
Al’ da bih bio živ, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da ću vas tokom dana sresti…
Bojim se da se plaše
Od moje molbe oči vaše
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja već čujem.
Da znate kako strašno boli
Ljubavnom žedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gušiti nemir strašću stvoren!
Ja žudim da kraj vaših nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve što krijem;
I sve sto još izreći mogu!
A mesto tog, hladnoćom lažnom
I reč i pogled ja oružam.
Govorim s vama o nevažnom
I veseo vam osmeh pružam!…
Da protivim sebi, strasti,
Više u moći nije mojoj.
Reših: u vašoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.
XL
Naš junak tako rano juri?
Pogodili ste već; dabome!
Moj neizlečiv čudak žuri
Tatjani svojoj, sudu svome!
Ko senka hita on sa trema
U predvorju ni duše nema;
U sali, nikog. S njenog praga
Otvara vrata… ali šta ga
Pogađa tako, ko bi reko?
Kneginju on pred sobom gleda;
Nedoterana sedi, bleda,
Sa tugom čita pismo neko,
Na hladnu ruku obraz kloni
I tiho potok suza roni.
XLI
Ko ne bi bio sad u stanju
Da odgonetne tugu njenu,
I da prepozna jadnu Tanju
U kneginji, u ovom trenu?
Pun sažaljenja i pun jada,
Njoj Onjegin pred noge pada,
A ona drhti, setna, bleda,
I Onjegina nemo gleda
Bez čudenja, bez svakog gneva…
Sve shvata: izraz koji moli,
Prekorni pogled prepun boli…
Devojka skromna koja sneva
S negdašnjim srcem, živih čula,
U njoj je opet vaskrsnula.
XLII
Ne podiže ga ona, ćuti.
Očiju s njega još ne skida
Premrlu ruku nežne puti
Od žudnih usta ne otkida.
O čemu Tanja misli sada?
Tišina dugo, dugo vlada
I tiho najzad ona veli:
Sad ustanite, ma šta hteli,
Ja hoću da se razumemo.
Da 1′ pamtite još vrt kraj sela
Gde sam se nekad s vama srela
I slušala pred vama nemo
Sve predike i opomene?
Danas je, evo, red na mene.
XLIII
Mlađa i možda lepša ja sam
Bila u bednom selu našem,
I volela vas; i šta? šta sam
Našla u hladnom srcu vašem?
Odgovor beše strogost sama.
Ne, novi nisu bili vama
Devojke čedne ljubav, jadi…
I sada – bože! – krv se hladi
Kada se u snu setim tamnom
Pogleda onog, hladnog glasa…
Al’ ne krivim vas: toga časa
Postupili ste časno sa mnom
I spasili me od mnogih zala…
Svom dušom vam na tome hvala.
XLIV
U pustinji, daleko, sama,
Van taština i dvorske svite
Nimalo se ne svidah vama…
Pa što me sada progonite?
Što sada vašu pažnju skrećem?
Da l’ zato što se sada krećem
U višem društvu. što ga primam.
Što ugled i_bogatstvo imam,
Da l’ što nas dvor sad pazi tako
Jer ranjavan je muž u boju,
I što bi sad sramotu moju
Primetili u društvu lako
I mogla bi u toj sredini
Sablažnjiv ugled da vam čini?
XLV
Ja plačem… Ako Tanju jadnu
Vi niste još zaboravili.
Uz gnev i vašu jetkost hladnu
Meni bi dani draži bili
– U mojoj kad bi bilo vlasti –
Od ove vaše sramne strasti
I pisma onog što ste slali.
Nekad ste barem poštovali
U meni mladost punu snova,
I štedeli ste srce vrelo.
A šta je sada: vas dovelo
Pred moje noge? Raskoš ova!
Zar s vašim srcem, s vašom časti
Da robujete takvoj atrasti?
XLV1
Sva raskoš ta je, Onjegine,
Pozlata mog života mučnog;
Jer čemu sve te svetkovine
I uspesi kod sveta hučnog?
Dala bih rado odmah sada
Sve, sve te krpe maskarada,
Sav ovaj blesak, dim i sjaj.
Za svoje knjige, divlji gaj,
Za boravište naše bedno.
Za mesta gde sam kraj mog sela
Vas, Onjegine, nekad srela
I za to groblje neugledno
Gde stoji krst i senka grana
Nad grobom gde je moja nana.
XLVII
A moguća je sreća bila…
No udes moj je rešen sada.
A možda i ja, što bih krila,
Nepažljivo postupih tada.
Zaklinjala me mati jadna,
A spremna beše duša hladna
Na svaku novu volju neba.
Udala sam se. Sada treba
Da odete, jer ja vas molim.
U srcu vašem pored strasti
Ponosa ima, ima časti;
Zašto da krijem? Još vas volim,
Al’ drugom ja sam poverena
I ostaću mu verna žena.
Izašla je, i Evgenije,
Ko zgromljen još na mestu stoji.
Kakvih se misli vihor vije,
I šta se u tom srcu roji?
Al’ mamuza se zveket čuo,
Tatjanin muž je iskrsnuo
I mog ćemo junaka sada,
U ovom crnom času jada,
Da ostavimo, možda s tugom,
Zanavek… Dosta leta, zime,
Lutasmo istim putem s njime!
Kliknimo sada jedan drugom
Ko pozdrav naše »ura!« slavno
Vreme je (zar ne?) već odavno
XLIX
Moj čitaoče, ma ko bio,
Da oprostim se s tobom želim
Ko prijatelj i sadrug mio…
Pa zbogom. Ma šta putem smelim
Tražio ti kroz strofe moje;
Da l’ uspomene burne svoje,
Da 1′ odmor što od truda leči,
Da 1′ žive slike, jetke reči,
Il’ pravopisne moje greške, –
Daj, bože, da bar jednu mrvu
Za maštanja, za radost prvu,
Za novinarske spletke teške
Nađeš nad mojim pognut slogom!
Raziđimo se s ovim. Zbogom!
RUŽA
Gde nam je ruža,
Drugari moji?
Svela je ruža,
Već ne postoji.
Ne, ne govori:
Vene i mladost!
Ne, ne govori:
Životna radost!
A cvetu kaži:
U zdravlje, žalim!
I ljiljan mali
Nama pokaži.
NEREIDA
Sred bistrog valovlja što miluje Tvaridu
U svetli rođaj zore spazih Nereidu.
Ja gledah skriven i od strepnje skoro lud
Dok poluboginja nad čistom vlagom grud
Ko labud belu izdizaše meko,
Dok penast mlaz iz kose joj je teko.
* * *
Utonuću u muk. Al’ ako u dan tuge
Mojih je struna bruj prostrujao kroz druge;
Ako mladića sluh moj vapaj kosnu tih,
Jer čudni lanac slih od ljubavi i muka;
Ako si, mila, ti treperila od zvuka,
Prebirajući dugo u tišini stih,
Jer jezik srca moga ču, pun strasne snage;
Ako sam voljen ja, dok ne skrije me muk,
Nek’ lire potonji ovoploti se zvuk
Zavetnim imenom prekrasne moje drage.
I kad mi večni san života sklopi krug,
Nad mojom urnom ti tad reci sa ganućem:
Mom srcu beše drag, odužio je dug
Pesme i ljubavi poslednjim nadahnućem.

POSVECENO PISMO (G.G. MARKES)

166211_1704454125167_1052407793_1908983_8269389_n

Posveceno pismo (G.G. Markes)

Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta
i darovao mi nešto malo života,
iskoristio bi ovo vreme najbolje kako znam.
Verovatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam,
ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.
Cenio bi stvari prema njihovom značenju,
a ne prema njihovoj vrednosti.
Spavao bih malo, više bih sanjao,
znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svetla.
Hodao bi kad se drugi zaustave,
budio bi se kad drugi spavaju.
Kad bih imao mrvicu života, obukao bi se jednostavno,
okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje telo, nego i svoju dušu.
Uveravao bih ljude, kako se varaju,
kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.
Ne znaju da stare baš zato što izbegavaju ljubav!
Deci bi napravio krila,
ali uzeo bi im ih dok se ne nauče leteti.
Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću
već s napuštenošću.
Toliko stvari bi se naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da svi žele živeti na vrhu planine,
zaboravljajući da se istinska sreća skriva u
samom načinu penjanja na vrh.
Naučio sam da kad novorođeno dete
uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo gledati na drugoga odozgo
samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo.
Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti,
ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u
grob, to ću zaboraviti.
Govori uvek što osetiš, a čini što misliš.
Kad bi znao da te danas posljednji put vidim pospanu,
snažno bi te zagrlio i molio se
da mogu biti tvojim anđelom čuvarom.
Kad bi znao da su to posljednje minute što te vidim,
rekao bih ti ‘volim te’ i ne bi glupo pretpostavljao da to znaš.
Uvek ima nekakvo sutra
i život nam daje mogućnost učiniti dobro delo,
ali danas je sve što mi ostaje,
hteo bih ti reći da te veoma volim.
Sutra nema nitko zagarantirano-niti mladi, niti stari.
Možda danas poslednji put promatraš one koje voliš.
Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš,
žalićeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme
za jedan osmeh, za jedan poljubac,
da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje.
Budi stalno blizu onih koje voliš,
govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš
i budi prema njima dobar;
nađi vremena i reci im ‘žao mi je’,’oprosti’,’molim te’,’hvala’
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ.
Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli.
Zato se moli za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Pokaži svojim prijateljima i bližnjima
kako su ti veoma potrebni.
  – Gabriel Garciá Márquez

DESIDERATA

Idi mirno kroz buku i užurbanost i sjeti se mira koji se može naći u tišini.

Koliko je to moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima. Govori
svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge, čak i glupe i neuke, i oni imaju svoju priču. Izbjegavaj bučne i agresivne osobe, one su teret duhu.
Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan,
jer uvijek će biti većih i manjih od tebe. Raduj se svojim dostignućima kao i svojim planovima. Održi entuzijazam za svoj vlastiti poziv ma koliko on bio skroman, to je pravo blago u promjenjivim vremenima. Budi obazriv u svojim poslovima, jer svijet je pun prevara. Ali neka ti to ne smeta da vidiš vrline koliko god je ima. Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Pogotovo nemoj glumiti ljubav. A nemoj ni biti
ciničan prema ljubavi, jer usprkos svoj ogorčenosti i razočarenjima, ona je vječna kao i trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti.
Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće. Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave discipline, budi blag prema sebi.
Ti si dijete svemira, ništa manje nego što su to drveće i zvijezde. Imaš pravo da budeš ovdje. I bilo ti jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kao što bi i trebao.
Dakle budi u miru s Bogom ma kako to zamišljaš, i bez obzira
kakav ti je posao i kakve aspiracije u bučnom kaosu života zadrži mir
u svojoj duši. Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svijet.
Budi pažljiv.
Teži da budeš sretan.

Desiderata
www.youtube.com/watch?v=Tmm3Xea512A

DESANKA MAKSIMOVIC

67083_1580382823462_1052407793_1648921_2956573_n

STREPNJA( Za mene jedna od najlepsih njenih pesama)

Ne, nemoj mi prići!
Hoću iz daleka da volim
i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići!
Ima više draži ova slatka strepnja,
čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva.

Desanka Maksimovic

 

ŽENA

Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.

Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.

Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.

Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.

Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.

 

Desanka Maksimovic♥♥♥

…..

SLOVO O LJUBAVI


Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećeš spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge
i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimović

 

Predosećanje –

Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak,
blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ćes biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svež i mek.
Čini mi se već davno znan,
znan kad poznadoh te.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah,
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno smeši u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Desanka Maksimović –
…….


Govori Tiho (Desanka Maksimović)

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo.

Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza.

Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu
nečijem tužna.

Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas
teško bude.

Desanka Maksimović

4 comments on “REČI POZNATIH – MOĆ UMA

  1. Hvala ti Vesna na potsjecanju jer i kad procitamo knjigu, clanak i sl., cesto zaboravimo na neke dobre detalje iz knjige ali ti nas draga Vesna uvijek ugodno iznenadis. Hvala ti od srca.

  2. Bog je stvorio coveka, a zena je stvorena od coveka zbog coveka. Stvoreni jesu zena i covek da budu zajedno. O ovome kroz Sveto Pismo govori Gospod. Ko ima zenu, dobio je dobro, dobio je ljubav od Gospoda. Svakoj zeni je njen covek glava, a Hristos je glava svakom coveku, a Bog je glava Hristu. Bogu sto Hristu je glava neka je sada i uvek slava. * Psalam 103:1-5 *

    • Brate u Hristu, sve su to ljudi iskarikirali, pogresno protumacili i ženu spustili na dno dna, po tome, žena bi trebala biti zlo, kako je religije, posebno hriscanska svrstava i omalovažava..Ne slažem se sa tim učenjima gde se žene omalovažavaju, i nismo mi napravljene od ničijeg, ni od čijeg rebra, loš vam je bio prevodilac, samo da bi nas muškarci mogli gaziti i sa nama manipulisati. Sreća da se svest ljudska budi i da dolazimo do samospoznaje, ko mi uistinu jesmo…Umesto da se ljudi bakću sa religijama, bolje bi bilo da rade na buđenju svoje svesti…Veliki pozdrav…😀

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s