UDAR RUSKIH BOGOVA – Vladimir Aleksejevic Istarhov

»Postoje dve istorije: lažna zvanična istorija… i tajna istorija, gde se vide stvarni uzroci događaja«. Hrišćani ništa manje nisu potkresivali znanja od komunjara. Kada su hrišćani preuzeli vlast u Rimskoj imperiji, prvo što su uradili, – spalili su do temelja ogromnu Aleksandrijsku biblioteku, prethodno iznevši otud masu knjiga za uzak krug posvećenih. Komunari su ubijali i zatvarali u tamnice neistomišljenike, a hrišćani su ih jednostavno palili na lomačama. A judeizam je uništio u Sinajskoj pustinji čitav narod – drevne Jevreje – i kao rezultat Sinajskog eksperimenta stvorio je nove Jevreje u vidu biorobota. I eto Vam razlike među religijama. Ako budete ozbiljno istraživali pitanje ko sada realno vlada hrišćanskim zemljama, lako ćete videti da u čitavom hrišćanskom svetu takozvane demokratije, danas vlada židokratija. Kako je to Jevrejima pošlo za rukom da preuzmu vlast? Zahvaljujući čemu? Zahvaljujući religiji. Ali ne samo zahvaljujući jednoj religiju judeizmu, već uz pomoć nekoliko religija povezanih u jedinstven kompleks: judeizma, hrišćanstva i komunizma.Antagonizam takvih religija, kao što su judeizam, hrišćanstvo i komunizam, nosi čisto demagoški i prividan karakter. Protivrečnosti među tim religijama se smišljeno preuveličavaju. A u stvari te tri religije imaju jedne iste korene i jednog gospodara – svetsko jevrejstvo, a još više okultne (tajne – prim.prev.) satanske gospodare. Te religije su kao tri markirane igraće karte jedne iste bande igrača koja igra svoju prevarantsku igru. Njihov zadatak je da sve vreme smenjuju jednu prevaru drugom i da ne daju mogućnost čoveku da izađe izvan granica informacionog polja, u koje su ga utopili. Za tu bandu sve te religije: judeizam, hrišćanstvo i komunizam – to je samo njihovo informaciono oružje, koje je izmišljeno u jednoj istoj radionici i sa jednim istim ciljem: upravljati svešću i ponašanjem ljudi i na račun toga vladati nad njima.Slična situacija je u igri naprstka. U njoj nekoliko lupeža igraju »prevaru« (sa jednim ciljem), igrajući razne uloge u jednoj predstavi pred neiskusnim čovekom. I tom čoveku se čini da se stvarno odvija proces borbe, neko dobija, neko gubi, svi imaju različita mišljenja, sporove, emocije. A na kraju svega čovek ostaje bez para.
2. VERA ILI RELIGIJA
 
Vera – to je sredstvo za obmanjivanje ludaka.
 
Bolje je znati da ništa ne znaš, nego verovati.
 
Religija i vera – to nije jedno isto. Sama reč »religija« (lat. religio) – to je veza. Veza s kim? Sa Bogovima, sa kosmičkim silama. Pojam vere neposredno u pojam religije ne ulazi. Sve religije ne traže veru. Postoje religije koje se baziraju na veri, a postoje i religije koje se baziraju na znanjima.Hrišćanstvo – to je religija koja se bazira na veri, a mnogoboštvo ili vedizam (od reči veda – znanje), o kome ćemo kasnije govoriti, – bazira se na realnim znanjima koja se mogu proveriti. Realnim znanjima nije potrebna vera. Naprimer, Pitagorinoj teoremi nije potrebno da li Vi u nju verujete ili ne. Vi je možete znati ili ne znati. Shvatati ili ne shvatati.Mnogoboštvo – to je samo nacionalni vid zajedničke za sve Arijce religije – vedizma. Mnogoboštvo – to je varijanta vedizma, adaptirana za konkretni narod, za nivo njegovog duhovnog i socijalnog razvoja. To jest sve mnogobožačke religije imaju jedan isti koren – vedizam. U ovoj knjizi nećemo razmatrati razlike u različitim varijantima mnogoboštva. U ovoj knjizi radi jednostavnosti pod vedizmom i mnogoboštvom ćemo podrazumevati jedno isto. Veda – to nije vera. Veda – to je znanje, vedati – to je znati.Sam pojam apsolutne vere nije prihvatljiv za čoveka koji misli. Šta je to apsolutna vera? To je slepo prihvatanje nekakvih doktrina ili ideja kao apsolut. Bez razmatranja, bez dokaza, bez provere, bez dopuštanja mogućnosti alternative. Vera je slepa. Vera isključuje svest. Znanjima, iskustvu, eksperimentu nije potrebna vera. Ne verovati, već znati ili proveriti. Najjače princip slepe vere i nadmoć vere nad razumom izrazio je otac crkve Tertulijan: »Verujem, zato što je apsurdno«. Da li je moguće živeti po ovom principu? Maloumnom čoveku ne samo da je moguće, već je i potrebno. Čovek koji misli treba da se rukovodi suprotnim principom: »Sve podvrgavaj sumnji«. Tertulijan je apsolutno u pravu kod svog prizivanja. Apsolutna vera – to i jeste vera u apsurde. Kad neko učenje ne bi bilo apsurdno, onda, naravno, ne bi bilo potrebe verovati u njega. Ali kada se nudi apsolutna besmislica, onda se bez vere ne može. Vera je pogodna ograničenim ljudima, kod kojih loše radi glava (a takvih ljudi, na žalost, ima sasvim dovoljno). Njima je teško i nemaju šta da misle, rasuđuju, dokazuju, da naprežu svoj neznatan mozak. Teško. A verovati je lako. Rekli su ti – hajde, veruj u ovo, veruješ u ovo, rekli ti – veruj u sasvim drugo, veruješ u sasvim drugo. Nije potrebno naprezati razum.Vera je – strašno oružje za varanje naroda. Čovek koji istinski veruje strašan je zbog svog fanatizma i nesposobnosti ne samo da shvati, nego čak i da sasluša drugu tačku gledišta. Vera u potpunosti parališe čoveka. Pokušajte da razgovarate sa istinski vernim komunistima, za koje je Lenjin (taj pravi đavo) svetac. Nikakve činjenice, argumenti, logika ne mogu da slome njihovu »svetu« veru. Njihov mozak je zalemljen verom i može da misli samo u pravcu progažene pruge njihove religije. I ako se čovek dublje zamisli, počinje da shvata da stvar nije u tome u šta ti ljudi veruju: u lenjine, u hristove ili mojsijeve.Stvar je u »svetoj« veri. Ljudi koji istinski veruju – to su »zombovi«, koji su izgubili ljudski oblik i predstavljaju oružje koje ne misli u rukama onih, koji su im nametnuli ovu ili onu veru. Čak i ako ne uzimamo fanatike koji istinski i sveto veruju, već jednostavno uzmemo tihog hrišćanina bez fanatizma, i tu je lako videti da taj čovek nije punovredan. On ne ume da misli kritički. U njegovoj glavi blok kritičke analize ulazne informacije nikada nije ozbiljno radio, njega su od detinjstva učili da veruje. I takvi ljudi su veoma pogodni bilo kom despotskom režimu.Pogledajte konkretne činjenice. Staljin je po obrazovanju bio visoko religiozno-obrazovan čovek. 12 godina je učio u duhovnoj školi i bogosloviji. I šta? Šta, zar je to od njega napravilo čoveka koji veruje u Hrista? Nimalo. Ali zato je Staljin shvatio najvažnije: religiozna vera – to je moćni instrument vlasti nad ljudima. Čim je umro Lenjin, Staljin je sa daljinskim nišanom počeo od komunizma da pravi novu religiju.Staljinu je bilo lako da od »naučnog« komunizma pravi čistu religiju, pošto su po svojoj suštini HRIŠĆANSTVO I KOMUNIZAM – SRODNE RELIGIJE. Komunizam je izrastao iz hrišćanstva, upivši u sebe sav hrišćanski talog. Čak je komunizam i pravljen u istoj tajnoj »radionici«, u kojoj su spremani i judeizam, i hrišćanstvo, i islam, i masonstvo. O toj okultnoj »radionici« i o ciljevima njenih gospodara mi ćemo govoriti kasnije.Sve religije se prave ne na praznom mestu i ne od nule. Osnovne ideje (i pametne i glupe) se pozajmljuju iz prethodnih religija. Judeizam i hrišćanstvo su većinu svojih ideja i principa ukrali od Arijevaca iz mnogobožačkih religija, smišljeno ih i beskrajno unakazivši. Komunizam, idući u stopu za hrišćanstvom, svoje osnovne principe je pozajmio od hrišćana sa minimalnim izmenama.Čak osnovne rituale i obrede Staljin je preuzeo iz hrišćanstva i u tome mnogo uspeo. U komunizam su počeli SVETO DA VERUJU. Od Lenjinovog leša su napravili mumuiju i smestili »SVETE mošti« u MAUZOLEJ – čisto religiozni objekat. Sve kao što treba prilikom stvaranja novog boga.70 godina milioni ljudi su išli da vide svojim očima SVETE mošti Lenjina i da prime svetost tog sataniste. Reći ćete da su svi ti ljudi bili glupi? Može se i tako reći. A može se reći i tačnije.

Neko (oni koji imaju vlast) ih je napravio glupima ili još tačnije – programirao ih za određeni tip mišljenja pomoću propagande (informacionog oružja). Ali ako Vi mislite da se lenjinisti u nečemu principijelno razlikuju od hodočasnika Hrista i Mojsija, Vi duboko grešite. Nema nikakve razlike. Maloumnima i jedne i druge čini njihova SVETA VERA. U njoj je svo zlo. Svaki čovek ima svoje lično životno iskustvo, koje čoveka koji misli treba nečemu da nauči. Koliko se puta u svom životu čovek susreće sa svakakvim lupežima i prevarantima? Mnogo puta. I od čega ti prevaranti žive? Od ljudske VERE u nešto dobro. I lupeži obmanjuju te vernike, bogateći se na ljudskoj poverljivosti. Kakav zaključak iz svega toga proističe? Ne treba ljudima slepo verovati, ne treba biti lakoveran i treba se prema njima odnositi diferencirano, ako hoćeš da te ne prevare. Sa religioznom verom se dešava to isto. Onaj, ko sveto i slepo veruje, toga i obmanjuju. Argumenti poput onog da se u religiji ne veruje ljudima, već bogovima ili njihovim prorocima, nisu ubedljivi, jer vernici opšte sa mnogobožačkim sveštenicima, popovima, sveštenicima i hodžama, koji istupaju u ime bogova. Jasno je da je istupanje u ime nekoga veoma lako, pogodno i, što je najvažnije, korisno. Ali sva ta istupanja mogu biti isto tako lažna, kao i istupanja prevaranata. Zaključak – treba ne »sveto« verovati, već misliti. Pogledajte kako su lako lupeži tipa MMM-ovci pokrali pola Rusije. Zašto u tolikim razmerama i tako lako? Zato što smo zemlja vernika. Vera je – veoma opasna navika. Ranije se sveto verovalo u Hrista, zatim u Lenjina i Staljina, a kasnije u svetlu budućnost tipa MMM. Privikli smo da nerazumno verujemo u čuda. Poverovali smo da se može »lako« postati milioner. Našli smo sebi novog Hrista – Sergeja Mavrodi – spasioca »svete« Rusije. E on nas je sve spasio, postao je jedan od najbogatijih ljudi u Rusiji. Naravno, svi ti mavrodi nisu pokrali Rusiju bez pomoći jeljcinske mafije, koja ih je rodila i sa kojom su morali sve da podele. Inače bi svi ti mavrodi odavno ležali u zatvoru.U svetu realno postoje dobro i zlo, to je očevidno svakom čoveku. Takođe je očevidno da zlo (ili drugačije satana, đavo) koristi laž, kao jedno od efikasnih sredstava za obmanjivanje ljudi. Ne govori se uzalud da je đavo – lažov i otac laži. Sada hajde da razmislimo kako je jednostavnije i najefikasnije đavolu ili satani da obmanjuje ljude? Tu čak nema potrebe da se posebno razmišlja. Satani je jednostavnije i najefikasnije da odigra svoju omiljenu igru »naopako«: da sebe nazove bogom, kao kad vuk odene na sebe ovčju kožu, i da ubeđuje ljude da sveto veruju u boga, i to u jedinog i neponovljivog, da ne bi bilo alternative. Odavde zaključak – onaj, ko veruje u boga, umesto da poznaje Bogove, rasuđuje, shvata, oseća Bogove i ima vezu sa njima, može lako da bude uhvaćen na đavolju udicu. Oni koji iskreno veruju u Hrista ili u Lenjina, ne veruju u realni oblik tih ličnosti i njihovih religija, već u zamišljen i sugerisan. Niko od tih vernika nije ozbiljno čitao ni Bibliju, ni Jevanđelje, ni Kapital Karla Marksa, ni Manifest kompartije, a ako je i čitao, onda ništa nije shvatio. Svetao lik tih »velikih« vođa čovečanstva sugeriše narodu lažna crkvena ili partijska propaganda. Propaganda koja priča o čistoći i dobroti mnogih hrista i lenjina, – to je samo ovčja koža, pod kojom se krije zversko vučje keženje tih strašnih religija. Popovi ubeđuju da, ako je čovek iskreno verovao u nešto, iskreno se varao, na onom svetu će mu se sve oprostiti, čak ako nije verovao u ono što treba. To je gruba laž. Nikakve zablude (iskrene ili neiskrene) se ne opraštaju. Bogovi su Vam poklonili razum i dušu i dali mogućnost da ih koristite. A ako ste Vi, umesto da koristite svoj razum i svoju dušu, umesto razmišljanja, »iskreno« verovali u neku glupost, onda, znači, uzalud su Vam Bogovi dali razum. Vi taj poklon niste iskoristili. U sledećem životu nećete biti razuman čovek. Zakon karme je pravedan – šta poseješ, to ćeš i požnjeti.Sada ćemo mi skinuti propagandističke ovčje kože sa hrišćanstva i komunizma i pogledati, šta realno predstavljaju te »velike« religije. A zatim ćemo pogledati kome su korisne te religije, ko ih stvara i sa kojim ciljem. Može se saosećati sa patnjama naivnih vernika posle ovakvog čitanja, ali istina nam je draža. Primetimo da su poverljivost i glupost – sestre bliznakinje. Razbijajući glupu veru, mi poboljšavamo situaciju u mozgu bivših vernika.Dakle, pređimo na delo.
3. APSURDI HRIŠĆANSTVA
 
Ako Bibliju ne čitate jednostavno, nego se još i zamislite nad pročitanim, onda vidite da radnje biblijskog starozavetnog boga (to jest i judejskog i hrišćanskog) i novozavetnog jevanđeljskog boga (čisto hrišćanskog) ne samo da nisu dobre, već su glupe, ružne, nepravedne i veoma pokvarene. U raju biblijski gog je zaveštao Adamu: »od drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer onog dana, kada ga okusiš, smrtno ćeš umreti« (Bitisanje, 2:17). Prvo, zašto je bog prevario Adama? Adam uopšte nije umro onog dana kada je pojeo plod sa tog drveta, već je posle toga proživeo 930 godina (ako je verovati Bibliji). Lagati – to je veoma loše i nedostojno, tim pre za boga. Ako biblijski bog laže – onda on nije apsolutno dobro, on je jednostavno lažov. Setimo se da je đavo – lažov i otac laži. Znači, biblijski biog – to je đavo? Drugo, zašto je bog hteo nešto da sakrije od čoveka, tim pre od svoje slike i prilike? Nečasno i nedostojno. Reklo bi se bog, čak i ako bi on želeo ljudima dobro, trebao je da radi sasvim suprotno, da ne skriva znanja od ljudi, već da njima uči sebi slične. Ali skrivati, šta je dobro i šta je zlo, – to jednostavno nije lepo. Kako čovek može da se ponaša dobro, ako ne zna šta je dobro, a šta loše? Znači, biblijski bog je imao druge, loše namere.Zašto je to njemu bilo potrebno da od čoveka krije znanja o dobru i zlu. Njemu je bio potreban povod da istera čoveka iz raja, da ga ponizi, da mu sugeriše misao o njegovoj navodnoj grešnosti, da od njega napravi svog roba i da mu se ruga. Podlost i sadizam. Može li dobar Bog to da čini? Ne, naravno. Opet ispada, da je biblijski bog – đavo, koji sebe naziva bogom i, kao vuk, oblači na sebe ovčiju kožu. U nekanonskom Jevanđelju gnostika o podloj zamisli toga boga napisano je crno na belo. Treće, zašto je prirodna seksualnost ljudi – sramna, grešna i treba je skrivati? Pa Adama i Evu je takve stvorio niko drugi, već sam bog. Zašto ih je onda bog stvorio seksualnim, mogao ih je stvoriti jednopolnim? Ali, kad ih je već stvorio takvima, onda zašto je to loše, a ako je već loše, onda zašto ljudi treba da odgovaraju za loš rad boga? I zatim, seksualnost postoji ne sama radi sebe. Njen cilj je razmnožavanje i stavranje novog života. Judohrišćanski bog (gospod) se trudio da od ljudi sakrije njihov prirodni (podaren od pravih Bogova) oblik razmnožavanja, produžetka vrste i razvoja života. Znači, judohrišćanski bog – to je bog smrti?Četvrto, biblijski bog se sve vreme sklanja od svoje lične odgovornosti za svoj rad i hoće tu odgovornost nepravedno da prenese na nekoga drugoga, našavši žrtvenog jarca. Zmaja je prokleo zbog toga, što je naučio Evu da otkine plod sa drveta spoznaje dobra i zla. A šta je loše uradio zmaj? Samo je rekao istinu da od toga ploda nećeš umreti, i razotkrio je laž toga boga.Biblijski bog ne voli istinu i kažnjava onoga ko je govori. Osim toga, svi postupci zmaja su posledica toga, kakvim je zmaja stvorio taj bog. Jer to je, kao i sve ostalo, stvorio bog, a ne još neko drugi. Tako da biblijski bog ni sam ne shvata, šta on stvara i ne upravlja situacijom, ili ne želi da snosi odgovornost za rezultate svoga rada. Zmaja je bog prokleo (ni za šta), zemlju je prokleo.Isterao je Adama i Evu iz raja. Zbog čega? Zašto? Pa evo zašto (Bitisanje 3:22): »I reče Gospod Bog: Eto, Adam je postao kao jedan od Nas, poznajući dobro i zlo; i sada da ne proteže on svoju ruku, i da ne uzme takođe sa drveta života, i ne okusi, i da ne počne večiti život«. Evo čega se bog bojao – da čovek ne postane besmrtan kao on.

Evo zašto je isterao ljude iz Raja. Eto Vam njegova slika i prilika. Laž. Čak i ako pretpostavimo da je čovek uradio nešto što nije trebalo. Pa oprosti mu, još jednom ga nauči, pomozi mu da ispravi grešku. Pa ti si milostivi i milosrdan. Ali ne, odmah ga je žestoko kaznio. Takve reči koje su ostale u Bibliji posle bezbrojnih prepisivanja, kao što su »jedan od Nas«, jasno dokazuju, da Bibliju nije pisao bog, već ljudi, izmišljajući monoteističku religiju ne na praznom mestu, već na temelju mnogoboštva. U navedenoj epizodi biblijski (jevrejski) bog se pojavljuje kao lažljivac, žestok, nepravedan, koji ne ume da oprašta, boji se da izgubi dominaciju nad čovekom, odlazi od svoje odgovornosti i prenosi odgovornost za svoje radnje na druge. Samo traži povod da ponizi čoveka, da ga učini svojim robom i dalje da se iživljava nad čovekom. Judohrišćanski bog – to nije nikakav bog, već pravi đavo, koji sebe naziva bogom. Šteta što je zmaj ispao nedovoljno mudar i lukav. Nije umeo da nauči ljude da pojedu plod sa drveta života i da time samim učini da ljudi postanu besmrtni kao bogovi.Biblijski potop. Rešio bog da istrebi sve živo pomoću potopa. Zašto tako komplikovano? Pa, kako se kaže, bog je stvorio sav svet ni iz čega, jedino snagom volje. Što nije uzeo i uništio sve tako lako snagom volje, ako on to ume. Zašto koristiti takav složeni i dugotrajni fizički proces, kao što je potop? Šta, oslabio mu duh? I ako je hteo da uništi sve živo, zašto je onda naložio Noju da uzme na splav od svakog stvora po jedan par da se ponovo razmnožavaju? Apsurd, besmislica. I ako se kaže da je taj bog uništavao ljude zbog grehova, zašto je onda zveri potopio? Za kakve grehove? Nema logike.Potop je – sasvim protivprirodna radnja za boga. Bog – to je suština univerzalne snage i moći. Bog samo snagom volje može da učini sve, šta hoće. Bog ne može da se bavi takvom glupošću, kao što je izazivanje potopa radi realizacije svojih želja. Taj postupak nije za njegov nivo, to nije božanstvana tehnologija. Božanstvena tehnologija – to je misao i reč. A to što radi biblijski bog, – to je tehnologija đavola ili jednostavno jeftina laž. A ustvari u istoriji čovečanstva je bio jedan grandiozan potop posle nestanka Atlantide, koji je potresao ljude i na kome su popovi pokušali da odigraju svoju igru, pridavši mu za njih pogodan mistički smisao, mada su mogli, naravno, da smisle pametniji smisao. Posle potopa (Bitisanje 8: 20-21) »priredio je Noj žrtvenik Gospodu; i uzeo je od svih životinja čistih i od svih ptica čistih i prineo za spaljivanje na žrtveniku. I osetio je Gospod prijatan miomiris«. U čemu je prijatan miomiris? U smradu od izgorelih tela živih bića? Čudan ukus ima hrišćanski bog. Izraz sadizma i nekrofilije. Čist đavolizam.Rodio se Isus Hristos u Vitlejemu. Car Irod je hteo da ga ubije, ali nije znao gde se nalazi, zato je naredio svim svojim vojnicima da ubiju sve novorođene dečake. Hrišćanski bog je saznao za to. I kakvi su postupci boga? Umesto da urazumi ili uništi cara Iroda (snagom svoje volje opet, ili nekako drugačije), on saopštava Josifu i Mariji o Irodovim namerama i predlaže im da beže iz grada. A šta će biti sa drugom decom? Neka ih ubijajaju? Nije mu žao? Šta, nema snage da se obračuna sa Irodom ili mu je svejedno i popušta pred zlom? Mogao je, ali nije zaustavio zverstvo. Ili je jevrejskog boga baš briga za ubistvo neodabrane dece, on se brine samo za odabrane Jevreje.
BIBLIJSKO POREKLO ČOVEKA
 
Otvorimo Bibliju i pogledajmo mit o poreklu čoveka od Adama i Eve. Prvi (navodno) ljudi Adam i Eva su rodili dva sina – Kaina i Avelja, nikakve kćeri nisu imali, nikakve žene i uopšte nikakvih drugih ljudi na zemlji navodno nije bilo. Zatim je Kain ubio Avelja, na zemlji je ostalo svega 3 čoveka (Adam, Eva i Kain), i bog je prognao Kaina »u zemlju Nod, na istoku od Edema. I našao je Kain svoju ženu; i ona je začela i rodila Jenoha (Bitisanje 4: 16, 17). Odakle se kod Kaina pojavila žena? Sa kim se to on oženio, sa kozom, šta li? I čitav kasniji rod Kainov je takav, na taticu. Jenoh je rodio Irada; Irad rodio Mehialeja i t.d. Od koga to oni rađaju? Sami od sebe, šta li? Potpuni apsurd.Ljudi ne čitaju Bibliju. A dovoljno je pažljivo pročitati samo jednu stranicu Biblije, i judohrišćanski mit o poreklu čoveka puca kao mehur od sapunice.Osim toga biblijska istorija – to je istorija jevrejskog naroda. Neka Kain rađa od nepostojećih žena, Jevreji su lukav narod, oni će uvek naći od koga da rađaju. Ali odakle drugi narodi vode poreklo? Odakle su se pojavili Rusi, Belorusi, Ukrajinci, Tatari, Gruzini, Kirgizi, Kazahi, Tadžiki, Litovci, Kinezi, Japanci, Turci i stotine drugih naroda? Kakva je istorija tih naroda? Ja sam lično Rus po krvi i po duhu. Mene malo interesuju Kainove pustolovine i njegove jevrejske lukavštine, o kojima se, uzgred, prećutkuje. Ja hoću da znam poreklo Rusa i ruske istorije. Pokažite mi, gde je to zapisano u Bibliji. Toga nema. Onda šta će meni ta knjiga? I šta će ta knjiga svim drugim narodima, osim Jevreja? Zašto umesto proučavanja ruske istorije nama nameću proučavanje jevrejske istorije? Da bi nam odbacili našu nacionalnu svest, prekinuli veze sa našim precima, sa našim rođenim Bogovima.A sa kakvom patetikom hrišćanski popovi govore da njihova religija izučava ne nekakva sitna pitanja, već globalna pitanja poput: »Ko smo mi? Odakle potičemo? Kuda idemo?« Pa šta? Ko smo mi? Odakle smo potekli? Umesto logičke slike porekla čoveka apsolutna glupost i odsustvo smisla. Takvo nešto ne postoji čak ni u primitivnim religijama.Zašto je bog stvorio takvog nesavršenog čoveka? Mogao je da stvori i nešto bolje. A kad već ništa bolje nije umeo da stvori, onda nema potrebe da sve vreme krivi čoveka za svoje smrtne grehove. Ni božje zakone ne ispunjava, i boga loše shvata, i ne živi kako treba. Ko je kriv zbog toga? Pre svega sam hrišćanski bog, pošto nije umeo da stvori boljeg čoveka. Ako kompjuter koji misli loše igra šah, onda za to nije kriv on, već onaj ko ga je stvorio. Ako je bog tvorac čitavog sveta, onda on odgovara za sve što postoji na svetu i što se u svetu dešava.Hrišćanska ideja o sličnosti bogova i ljudi nas tera da mislimo, da nije bog stvorio čoveka prema svojoj slici i prilici, već čovek zamišlja bogove prema svom liku. Setimo se oštroumne primedbe drevnog grčkog pesnika i filozofa Ksenofana (VI – V vek pre n.e.): »Kad bi mačke imale svoga boga, one bi mu pripisale lov miševa«. Može se veoma dugo nastaviti sa opisivanjem ružnog i apsurda judohrišćanstava. U ovoj knjizi radi kratkoće zaustavićemo se na izrečenom, a ko ima vremena, može kao dopunu da pročita knjigu Leo Taksilja »Zabavna Biblija« (2), u kojoj je autor razotkrio i sjajno ismejao idiotizme i besmislice judohrišćanstva. Nedostatak Taksiljeve knjige je u tome, što on osim gluposti, besmislica i ludorija, nije video više ništa u judohrišćanstvu.Ali judohrišćanstvo – to nije jednostavno ludorija, to je daleko opasnija stvar. Pa sva ta ludorija postoji već hiljadama godina. Znači, nekome je to pogodno. I sva ta ludorija rešava neke konkretne zadatke. Taksilj nije shavtio da se hrišćanstvo ne piše za ljude koji misle kritički i kojih je malo. Ono se piše za gomilu i ti opisi ludorije su ustvari psihološki oblici, koji udaraju ne po razumu, već po emocijama, isključujući svest i programirajući ličnost kroz podsvest.Taksilj nije shvatio da je judohrišćanstvo – ozbiljno ideoploško oružje, čiju ćemo suštinu mi analizirati, ali najpre da pogledamo centralnu ideju hrišćanstva.
4. IDEJA SPASENJA ČOVEČANSTVA UZ POMOĆ HRISTA
 
Centralna ideja hrišćanstva glasi: Isus Hristos je preuzeo na sebe grehove čak za čitavo čovečanstvo i samim tim je spasio čitavo čovečanstvo. Šta ova ideja označava?Od čega nas je to on spasio? Od smrti, od Pakla, od đavola, od čega? Šta, posle tog spasenja ljudi neće umirati, neće dospevati u Pakao, već će svi otići u Raj? Ili će Pakao zatvoriti, ili će ljudima u Paklu biti veoma lepo i prijatno? A ako se Pakao ne zatvara i ljudi i dalje dospevaju tamo, gde im neće biti lepo, onda o kakvom spasenju se govori?Koga je on spasio? ČITAVO čovečanstvo? Čak i one ljude koji su živeli hiljadama godina pre njega? I one, koji žive posle njega? Eto, mi živimo sada skoro 2000 godina posle Hrista. Da li nas je on spasio ili ne? Da li je preuzeo na sebe sve grehove ili ne? Preuzeo je one grehove koje mi još nismo uspeli da napravimo? Spasio je i one koji se još nisu rodili i koji nisu uspeli da naprave grehove? A on je već njihove grehove preuzeo na sebe? Uzeo je pre 2000 godina ono, čega još nije bilo? Apsurd.Ideja uklanjanja od individualne odgovornosti i prenošenja čitave odgovornosti na nekakvog jednog žrtvenog jarca (makar i dobrovoljnog) ružna je i nepravedna.Ako je neko VEĆ PREUZEO na sebe grehove ČITAVOG čovečanstva i sve je VEĆ unapred SPASIO, onda sada čitavo čovečanstvo može da radi sve, šta hoće: da ubija, kolje, siluje, krade, kleveta. Sve jedno, sve grehove je na sebe preuzeo Hristos i SVE je spasio (od nečega, ne zna se od čega).Primetimo odmah da se često brkaju pojmovi »pokazao put spasenja« i »spasio«. To su sasvim različite stvari. Pokazao je put spasenja – to je jedno – to je učitelj. Spasio – to je drugo – to je heroj, koji ne samo da je jednostavno nekoga nečemu naučio, nego je i nešto konkretno herojski i korisno uradio. Često popovi govore da je Hristos – i učitelj i heroj. I ko bajagi nečemu pametnom uči, i kao da je nešto herojki učinio. To, čemu Hristos uči, mi ćemo razmotriti kasnije (u glavi 5) i prikazaćemo svu pokvarenost hristovog učenja, a za sada porazmislimo malo o tome, šta je Hristos učinio. Uopšte, čitava ta špekulacija oko hristovog spasenja začuđuje svojom glupošću. Kad bi Hristos bio običan čove, tada bi bi bilo jasno: on je učinio nekakav veliki podvig, značajan za čitav narod, i njemu se priređuju slava i počasti. Sve bi bilo ispravno. Ali u hrišćanstvu Hristos se smatra bogom u ljudskom obliku. Svi podvizi boga treba da zadivljuju i nadahnjuju (ili obrnuto, da se doživljuju kao prirodni), a ne samo jedan i to neshvatljiv i ne baš mnogo jak.Zašto je odabran nekakav jedan podvig (koji uopšte nije neobičan i razuman) i oko njega se podigla tolika galama. Pa, recimo, spasio, pa šta, dobro. Čemu se tu naročito diviti i oduševljavati? Svemoćni bog je učinio nešto lepo. To je normalno i prirodno za boga, on je apsolutno dobro. Osim toga, bog je mogao sve da spasi (u bilo kom smislu te reči) lako i jednostavno jednim treptajem snage volje bez tamo nekakvih slanja svoga sina, bez njegovih patnji, mučenja, iživljavanja nad njim, raspeća na krstu i drugih apsolutno neshvatljivih i ludačkih komplikacija. On je svemoćni bog. Čemu sve te izmišljenje teškoće? Očigledno je da su sve te teškoće neprirodne za boga i nimalo ne liče na podvige boga, koji lako i jednostavno može da čini sve, šta hoće.Čak i sadržaj toga podviga je smešan. Spasio. Ma kako tumačili taj podvig, bog bi mogao da u tom smislu učini nešto razumnije, kao naprimer:- uništiti apsolutno zlo đavola (ako za to, naravno, ima snage);- preraditi čoveka na bolje;- preraditi čitav ovaj svet na bolje;- likvidirati Pakao i t.d. Osim toga, zar bog nema drugih značajnijih podviga od tamo nekakvog spasenja? Bog je čitav ovaj svet stvorio NI IZ ČEGA jedino snagom volje. Baš taj osnovni podvig u prvom redu treba da zadivljuje i oduševljava. Jer pre »spašavanja« treba stvoriti svet, stvoriti čoveka, dati mu slobodu volje i t.d. Ipak osnovna hrišćanska religiozna histerija caruje oko hristovog »spasenja«.

U hrišćanstvu je osnovna pažnja poklonjena Hristu-»spasitelju«, a ne bogu-tvorcu sveta. Zašto? Zato što kod običnog vernika činjenica stvaranja čitavog sveta ni iz čega ne izaziva nikakve posebne emocije. Pa šta, stvoren i stvoren, hvala bogu. A to, što čovek može da laže, obmanjuje, zavidi, krade, ubija, a zatim će ga neko spasiti – to zadivljuje i oduševljava. To naročito oduševljava malograđanina, posebno maloumnog. To je odlično. To je divno. To izaziva masu najjačih pozitivnih emocija i veoma se sviđa malograđaninu, i na toj truloj ideji popovi mogu dobro da se poigraju. Zato se na toj ideji i pravi špekulacija.Ali sva glupost te hrišćanske ideje spasenja samo izgleda kao čista glupost. Ustvari to je veoma vešt i fin psihološki trik. On nije sračunat za čovekovu svest, već za njegove emocije, za podsvest. Niko od vernika se čak i ne zamisli o suštini tog »spasenja«. A zašto? Zato što na njihov mozak deluje emocionalni psdihološki šok od tog »najneobičnijeg spasenja«, i njihov mozak se prebacuje sa analize na burne pozitivne emocije. Desna moždana hemisfera, koja odgovara za emocije, isključuje rad leve hemisfere, koja je odgovorna za logičko mišljenje.Kod čoveka se formira jasan emocionalni stereotip o toj ideji. U budućnosti hrišćanin nikada ne može da razmišlja o toj ideji, on može samo da je doživljava. Nikada u budućnosti nećete moći da razmatrate tu ideju sa hrišćaninom na logičkom nivou. Njegovo logičko mišljenje će se uvek isključivati i prebacivati na emocije. To isto se dešava i sa svim ostalim dogmama hrišćanstva. Njihova logička besmislenost se prekriva pozitivnim ili negativnim emocijama. Kao glavna negativna emocija pomoću koje hrišćanstvo programira ličnost, koristi se strah, i strah hrišćanstvo kultiviše i naduvava do nebesa. Ako budete kritikovali Hrista, Vaša kritika će naleteti na nesavladiv emocionalni zid straha pred antihristom.Eto tako se programira i unakazuje mozak hrišćanina. Tako hrišćanstvo ruši logičko mišljenje čoveka i nabija u glavu hrišćanina masu emocionalnih stereotipa i emocionalnih kompleksa. Za osnovne hrišćanske dogme hrišćanin ostaje umno paralisan čovek. Ponovno programiranje takvog čoveka za normalno mišljenje veoma je teško. Sve je veoma pragmatično i prozaično. Reći ćete da nisu svi podložni toj prevari. Da, nisu svi, ljudi sa kritičkim načinom mišljenja nisu podložni. Ali takvih je malo, i hrišćanstvo nije sračunato za njih. Svaka religiozna histerija mora da se oslanja na uboštvo mišljenja širokih narodnih masa. Tada je ona efikasna.Odsustvo logičkog smisla u hrišćanstvu se kompenzira prisustvom pozitivnih ili negativnih stereotipova o svim osnovnim hrišćanskim dogmama.Treba istaći da ni jedna ideja ne nastaje na praznom mestu. Svaka ideja ima svoje poreklo. Ta podla ideja svaljivanja svoje odgovornosti na druge ima daleko drevniju tradiciju od hrišćanstva. Nastala je ta trula ideja u Izraelu. Najpre su Jevreji smislili posle dugih bezobrazluka da svaljuju svoje grehove na živog jarca, koga su demonstrativno proterali iz grada i time samim, navodno simbolično čisteći svoju dušu. Odavde je i potekao izraz »žrtveni jarac«. Zatim je bila praksa da nešto slično rade i sa čovekom. Odabirali su čoveka, čitavu godinu dana ga hranili, ispunjavali sve njegove želje, a posle toga su ga isterivali iz grada. Kao kulminacija razvoja te podle ideje je i nastala ideja Hrista-spasitelja – dobrovoljnog žrtvenog jarca.Dalje u hrišćanstvu je prisutna još jedna ideja koja začuđuje svojom neprincipijelnošću – ideja skidanja odgovornosti putem ispovedanja i pokajanja. To jest dođe čičakoji je: ubio, silovao ili pokrao desetine ljudi. Ispoveda se, pokaje se, da svetoj crkvi novac (što je najvažnije) i skidaju mu se grehovi. Nego šta, jeste da je svašta učinio, ali vratio se bludni sin u ruslo »svete« crkve, ispovedao se, pokajao, osvestio, očistio dušu. »Oprašta ti se, rabe božji, idi s Bogom, idi dragi, idi rođeni, kradi, ubijaj dalje, kad nakradeš više, ponovo dođi, samo ne zaboravi da doneseš više novaca za bogougodna dela«. Začuđujuće licemerje. Ali veoma unosno i opet pragmatično za crkvu. Bez te ideje ljudi bi najmanje 5 puta ređe išli u crkvu i bar 10 puta bi manje donosili novaca.I to takođe nije glupost. To je takođe psihološki trik, sračunat ne na intelekt, već na emocije i podsvest.Uporedite koliko je pametnija, principijelnija i pravednija mnogobožačka ideja individualne KARME. Samo ti, svojim dobrim ili lošim postupcima, zarađuješ sebi svoju karmu (duhovni zbir dobrih ili loših dela). I nikakav Hristos ti je ne može očistiti, promeniti ili preuzeti na sebe. Ni pomoću novca ni pokajanja je nećeš skinuti. Samo tvoja individualna dela mogu nešto da promene. Ako činiš dobro – poboljšavaš svoju karmu, ako činiš loše – pogoršavaš. Logično i pravedno. I ne možeš svoju tešku karmu da skineš trenutno, kao u hrišćanstvu: ubio si, pokajao se – i ti si u Raju. U mnogoboštvu to je složeno i teško. Možda nije dovoljno proživeti jedan život u naporu da se pridigneš i poboljšaš svoju karmu. I to je pravedno.Sada pogledajmo Hrista-spasitelja, koji je uzeo da spašava čitavo čovečanstvo, ne umejući da spase čak ni samoga sebe. Kada su Hrista raspeli na krstu, nekoliko sati su mu dosađivali svedoci toga procesa i ljudi sa najzdravijim mišljenjem su mu govorili: »…spasi Sebe Samog; ako si ti Sin Božiji, siđi sa krsta… druge si spašavao, a sebe samoga ne možeš da spasiš; ako je On Car Izraela, neka sada siđe sa krsta, i poverovaćemo u Njega; nadao se na Boga; naka On sada izbavi Njega, ako je On ugodan Bogu« (po Mateju 27: 40-43). I šta je Hristos uradio? Pa ništa. Šest sati je visio na krstu i nije umeo sam da siđe. Očigledno su savesno prikucali eksere na krstu. Osećajući sopstvenu nemoć, Hristos je klonuo duhom (i to Vam je Bogočovek) i obratio se za pomoć drugome spasiocu – svome Bogu-ocu: »…oko devet sati zavapio je Isus glasno: Bože Moj, Bože Moj! Zašto si me ostavio?« (po Mateju, 27: 46). Ali ni to nije pomoglo, očigledno Bog-otac se bavio nečim važnijim od spasavanja svoga voljenog sina. Pogođen podlošću svoga voljenog tatice, »Isus, opet zavapivši glasno, ispusti duh« (po Mateju 27:50). Na tome se scena sopstvenog spasenja završila. Zavesa, burni, dugotrajni aplauzi.Sledeća scena – spašavanje čitavog čovečanstva. Zamislimo spasioca na vodi koji ne ume da pliva i to zna, ali sedi na dužnosti spasioca, prima priličnu platu i dužan je da spašava sve utopljenike. Najpametnije za njega za vreme povika u pomoć – jeste da postupi kao heroj »12 stolica«, to jest da istrči u susret utopljeniku sa transparentom »Spašavanje utopljenika je – stvar ruku samih utopljenika«.Hrišćanstvo je pošlo tim istim putem. Ono izjavljuje: »DA, deco, Hristos Vaj je sve VEĆ spasio, ALI (duga pauza sa više značenja), ako budete loše plivali i ne umete da se spasite, potonućete i otići u Pakao. Tako vam je to. A šta se Vi mislili? Takvi su zakoni naše spasilačke stanice. Amin. Glupost? Nema logike? Ne sviđa Vam se? Tražite drugu spasilačku stanicu«.
5. HRIŠĆANSKI MORAL. ČEMU UČI HRISTOS?
 
»Ne može se živeti prijatno, ne živeći razumno, moralno i pravedno, i obrnuto, ne može se živeti razumno, moralno i pravedno, ne živeći prijatno«Epikur (mnogobožac) Sveta knjiga hrišćana jeste Biblija. Ona se sastoji od dva dela: Starog Zaveta (urezan i adaptiran judeizam za nejevreje) – oko 80% Biblije i Novog Zaveta (Jevanđelje Isusa Hrista) – oko 20% Biblije. U ovoj glavi ćemo razmotriti Hristovo učenje – Jevanđelje. U glavi 8 ćemo razmotriti judeizam.Svaka religija formira norme i ideale dobrog moralnog čoveka, na koga čovek treba da se trudi da liči, koga treba podražavati.U glavi 4 već smo razmatrali Hrista-spasitelja kao heroja, sada da ga pogledamo kao učitelja. Čemu je on učio?
PONOS
 
Hrišćanin ne može da bude ponosan. Gordost je – jedan od najjačih hrišćanskih grehova. Hrišćanin treba da bude smiren i strpljiv. Smireno da trpi sva iživljavanja nad sobom. Hristos je učio: »Ako te udare po jednom obrazu, podmetni i drugi« (po Mateju 5:39). Trpi ubogi čoveče, ti si prolazan, ništavan, RAB božji (i to prema božijoj slici i prilici). Rob! Na kultivisanju tih vrlina vaspitava se jadan narod, koji sve trpi i još se ponosi svojom sramnom strpljivošću. Nad njime se iživljavaju kako hoće, a on, umesto da ustane i svrgne gnusnu vlast i preuzme dostojan život, sve trpi. A hrišćanski popovi pevaju, da je »bog trpeo i nama zapovedio«, »svaka vlast je od boga« (vlast lenjinih, trockih, jeljcinih kod njih je od boga). Ovo jadno stanje našeg ruskog naroda – to su plodovi hrišćanskog vaspitanja. Hrišćanstvo vaspitava pokorne i smirene robove. Zar nije bolje odmah podmetnuti svoju zadnjicu pod nogu gospodara ili glavu – pod sekiru?
 
VESELJE I SREĆA
 
Hrišćanski heroj ne može da bude veseo i srećan. Takav život nije hrišćanska vrlina. Čovek treba da pati i da se muči. I što viče, to bolje. Najbolji hrišćanski heroji – to su mučenici, bednici, ubogi, nakaze, ludaci, koji ne žive normalan život na zemlji, već se muče. Svim tim velikomučenicima i blaženim (ludim) podigli su masu crkava. Ti ljudi su bili rugobe, čitav život su se mučili i život drugih trovali svojim mučenjima. Ah, kako je to lepo. A da su oni proživeli život veselo i srečno, to bi hrišćanskim popovima bilo veoma neprijatno. DA li vi često vidite popove koji se osmehuhu ili smeju?Hristos propoveda: »Teško vama, koji se sada smejete! Jer proplakaćete i zaridati… Blaženi vi koji sada plačete, jer ćete se smejati« (po Luki 6:21-24). Hristos nešto obećava u budućnosti, ali neće da se ljudi smeju sada, njemu je prijatnije kada oni plaču. Njegov je zadatak da im oduzme sreću u sadašnjem vremenu, a o njegovim zloslutnim planovima za budućnost porazgovaraćemo dalje.
INTELEKT
 
Kakav treba da bude intelektualni i duhovni potencijal hrišćanskog heroja? »Blaženi UBOGI DUHOM, jer njima pripada carstvo nebesko« (po Mateju, gl.5, r.3) – bolje se i ne može reći. Jasno i glasno je rečeno, da je hrišćanstvo sračunato za maloumne ljude sa slabom voljom. »tako će poslednji biti prvi i prvi poslednji« (po Mateju, 20:16). Komunisti, ukravši tu formulu od hrišćana, izrazili su je u vidu principa: »Ko je bio ništa, taj će postati sve«. Naravno, većina religija koje se baziraju na veri, vole maloumne, intelektualci nisu potrebni takvim religijama, a sa maloumnim je lako i udobno.U hrišćanstvu čovek se nikada ne ceni prema snazi intelekta, već se ceni prema snazi njegove vere. Ko ima jaču veru, taj je i bolji. Sa takvim uspehom se mogu testirati ljudi pomoću udaraca cepanicom po glavi. Ko ima jaču glavu, taj je i bolji hrišćanin.
SMELOST, STRAH, SAMOUVERENOST
 
Hrišćanin ne treba da bude suviše smeo. Njegova smelost se veoma žestoko ograničava. Najvažnije je da on ne sme biti smeo u odnosu na višestojeće: prema bogu; prema predstavnicima boga – popovima; prema miropomazanicima božijim – vlastiteljima (sva vlast je od boga). Biblija i Jevanđelje su protkani sistemom zastrašivanja čoveka i bogom i đavolom, trude se da u duši čoveka poseju neodoljiv strah da ne sme da uradi ništa, što mu odozgo nije dozvoljeno. On treba da bude smeo samo onda, kada izvršava komandu višestojećih šefova.Naravno, plašenje bogom je – logički sasvim besmisleno, pošto se hrišćanski bog smatra za apsolutno dobro, zašto ga se onda plašiti? Plašenje đavolom takođe je besmisleno, pošto đavo u hrišćanstvu nije primarna figura, to je tvorevina boga, a pošto je tako, onda sve ono, što je od đavola, to je automatski i od boga. Ali smisao i logika u hrišćanstvu nisu najgalvniji. Najglavnije je – osloniti se na jedno od prirodnih i moćnih ljudskih osećanja – osećanje straha, maksimalno naduvati to osećanje i dalje igrati na tome.Hrišćanstvo je – religija koja se bazira na strahu. Hrišćanstvo razvija i kultiviše plašljivost. Bez ljudskog straha hrišćanstvo ne može da postoji. Zbog toga je pravi hrišćanin – strašan plašljivko. Njegova plašljivost je takva, da se on ne samo boji da uradi nešto što nije dozvoljeno odozgo, da naruši nekakve kanone, nego čak se boji da ne pomisli drugačije, nego što mu je propisano, boji se da se ne upozna sa nekakvim drugačijim jeretičkim mislima drugih ljudi. Boji se »đavolskog« iskušenja. Boji se svakog drugačijeg mišljenja.Hrišćanstvo u prvom redu vaspitava strah od mišljenja i na račun straha čini hrišćanina umno paralisanim.Pokušajte da ponudite čitanje ovog rada ili njemu sličnih istinskom hrišćanskom verniku. U prvom slučaju prva reakcija će biti strah, koji se prikriva raznim rečima tipa: »Meni to nije potrebno, nije mi interesantno«, a realni motiv je sasvim drugačiji – on se boji. I osim straha ovde postoji još i osećanje nesigurnosti u sopstvena ubeđenja. Hrišćanin se boji da njegova visoka »sveta« vera ne pukne kao mehur od sapunice posle opštenja sa jakim oponentom i u njegovoj glavi, umesto hrišćanske kaše, nastane neprijatna praznina i da se ne oseti kao potpuni ludak, koji je proživeo prethodne godine, verujući u himere. Čovek bi rekao, pa ti si hrišćanin i osvojio si moćnu i mudru religiju, postao si daleko jači i bogatiji duhovno, čega se imaš bojati? Boje se, strašno se boje. To se dešava još i zato, što intuitivno hrišćanin shvata da nikakvim ozbiljnim znanjima i ubeđenjima on ne vlada. Sve što se u njegovoj glavi nakupilo posle osvajanja hrišćanstva, to nije neki moćan logički sistem, to je – kaša, i on to oseća instiktivno.Ipak hrišćaninu se čini da odsustvo moćnog sistema pogleda u njegovoj glavi – to nije krivica te »velike« religije, to je njegova sopstvena krivica. To je posledica toga, što on nije dovoljno vremena posvećivao izučavanju tog »velikog bogatstva«, a drugi su to bogatstvo osvojili, i on neće da u njihovoj pozadini izgleda kao ludak prilikom opštenja sa oponentom. I teško mu je da poveruje, da nije u njemu problem, problem je u toj samoj »velikoj« religiji, čiji je istinski sadržaj jednak nuli, bez obzira na to, što njome hrane narod 2000 godina. Ne može da poveruje u to, da je kod svakog hrišćanina isto takva kaša u glavi.Strah – to je glavni uzrok svih ljudskih psihičkih kompleksa. Hrišćanstvo smišljeno programira pomoću straha ljude koji su iskompleksirani i nesigurni u sebe. Čovek koji je siguran u sebe, može da učini hiljadu puta više, od onoga ko nije siguran. Hrišćanstvo smišljeno ponižava i spušta dušu čoveka. Čini čoveka stotinu puta slabijeg. Pravi od njega raba božijeg. U stvari ne božijeg, naravno, već roba jevrejskob »bogom izbranog naroda«, o kojem ćemo još porazgovarati u glavi 8 o judeizmu.
SEKSUALNOST
 
Dobar hrišćanin ne može da bude seksualan, seks – to je navodno osnovni greh. Najbolji hrišćanin – to je impotent i kastrirani ili, u najgorem slučaju, čovak koji jedanput godišnje ima odnos sa svojom ženom radi produžetka roda (naravno, bez svakakvih tamo orgazama i drugih polnih »nastranosti«). Uzgred, za razliku od mnogobožačkih religija skoro sve jednobožačke religije nastoje da potisnu prirodnu seksualnost ljudi, da je ograniče i uzmu pod žestokom kontrolom, za razliku od plašljivosti, koju hrišćanstvo na sve moguće načine razvija. Zašto te religije to čine, jer seksualnost – to je najglavnija biološka funkcija za produžetak ljudskog roda? Pa evo zašto.Stvar je u tome, što su za čoveka seksualni doživljaji jači od religioznih. Oni su prirodni, naturalni i primarni, a religiozni doživljaji sekundarni, i ako popovi ne mogu da potisnu seksualnost, onda nikada neće moći da učine čoveka robom svoje crkve.A svaka jednobožna religija ima svoj glavni cilj – vlast i gospodarenje nad ljudskim dušama, i seksualnost je glavna smetnja u tome, zbog čega ga i nazivaju osnovnim grehom. Seksualna energija je najmoćnija snaga koja formira ličnost. Oslobođena seksualnost čini čoveka slobodnim, a hrišćanskoj crkvi razvijeni i slobodni ljudi nisu potrebni i opasni su.Hrišćanskim popovima su potrebni nerazvijeni, iskompleksirani, ograničeni i uplašeni ljudi. Od njih je jednostavno napraviti RABOVE božije. Zato još od detinjstva, dok seksualnost još nije stekla svoju snagu, hrišćansko vaspitanje se trudi da potisne seksualnost, da je ograniči, stegne u žestoke okvire, i samim tim potisne i slomi samu ličnost čoveka. Uplašiti ga, unakaziti njegov mozak, utuviti u glavu čoveka ludačku misao o grešnosti najprirodnijih ljudskih ispoljavanja.Seksualno nerazvijen, iskompleksiran čovek sa siromašnom psihikom ne može da dobija od života zadovoljstvo i u životu će patiti i mučiti se. A to je upravo ono, što treba crkvi, pošto je takvim ljudima mesto jedino u crkvi ili manastiru. Srećni ljudi retko idu u crkvu. Ona im ničemu ne služi. Njima je interesantniji realan život.Budući religija smrti, hrišćanstvo se trudi da potisne seksualnost kao mehanizam prirodnog rađanja novog života. Hrišćani aktivno propagiraju institut neprirodnog jednopolnog života – monaštva. Reč »monah« vodi poreklo od reči »monos« – jedan, sam. Monaštvo to je – odsustvo porodice, odsustvo međupolnih odnosa. Taj nakaradni institut jednopolnog života može biti dobar samo za degenerike-homoseksualce i lezbejke.Zašto su hrišćani smislili »bezgrešno« začeće? Zato da bi sugerisali misao, da je prirodno začeće uvek ne samo grešno, već je ono i veliko čudo života. Ono rađa novi život. I to je divno i veličanstveno. Samo hrišćanska religija smrti može da mrzi prirodno začeće.Treba istaći da je seksualna energija – veoma jaka stvar i, ako se nikako ne ograničava, može da poprimi i rušilačke forme za fizički i psihički zdravog čoveka. Zato su razumna ograničenja svrsishodna. Ako su u mnogobožačkom Rimu u periodu pada vladali neobuzdana seksualna sloboda i seksualni razvrat, to je jedna krajnost. Kod hrišćana klatno istorije se pomerilo u drugu krajnost – potiskivanje seksualnosti i njeno proglašenje grehom. Krajnosti nisu potrebne. Svuda je dobra zlatna sredina. Ne treba potiskivati seksualnost, već treba vaspitavati seksualnu kulturu, u kojoj postoje i seksualna sloboda, i racionalna ograničenja.
 
UDAR RUSKIH BOGOVA – Vladimir Aleksejevic
 

10 comments on “UDAR RUSKIH BOGOVA – Vladimir Aleksejevic Istarhov

  1. Tekst je savrsen treba ga citati ,citati i slati ljudima. Ovo je sve tako logicno imeni potpuno blisko,jasno . Istina Bog ti je dao razum i dusu i koristi to ,a ne slepo verovati . Odusevljena sam ….

  2. Svaka cast piscu ovog clanka!Nezelim da uvredim nikoga,nek svak veruje u sta hoce.Sve religije su zaista samo filozofije pa i Hriscanstvo i biblija,crkva..,sve je to samo jedna ogromna izmisljotina koja ljudima ispira um vise od 2000 godina.Ja verujem u kosmos,besmrtnost duse,vecnost i sl. a Bog je tu sa nama i mi smo Bogovi i sve je Bozije,a ko je i sta je Bog,to nikada necemo saznati zato sto smo mi ljudi toliko opaki i zli da bih Boga odmah ubili kad bi nam se ukazala prilika za to.Budimo dobri i bice sve dobro i verujmo u sta god hocemo,a ne kako nam hodze i popovi propovedaju.

  3. Odličan text o tome kako Kršćanstvo shvata Boga.Po njima On je licemjerni sadistički gad.Treba ovo kopirati i ubaciti u sve biblije kao predgovor.Bez reinkarnacije nemoguće je shvatiti bilo koji duhovni put.

  4. Bolje je znati da ništa ne znaš, nego verovati.
    Kada bi ljudi ovo razumeli….inaće odličan tekst…Treba objaviti da mnogi shvate i zloupotrebu verovanja i religije….Sve je jedan veliki interes, nažalost…

  5. Dragi Mile, napisali ste: „a Bog je tu sa nama i mi smo Bogovi i sve je Bozije, a ko je i sta je Bog, to nikada necemo saznati zato sto smo mi…“ Kako necemo nikada saznati sta je Bog, u svakom trenutku mozemo saznati svako za sebe, samo ako to zelimo. Kada udjemo duboko u svoje bice, svi odgovori su nam tada dostupni, samo se trebamo nauciti slusati unutrasnju tisinu sta nam govori…😀 Jedno jutro pri samom budjenju spustila mi se recenica iz duha ili iz moje duse, u vidu pitanja i odgovora i ne znam kako to objasniti, ali misao tog trenutka nije bila moja, vec je taman ‘pristigla’ i ona glasi: Sta je svest? Svest je Bog!
    I ja Znam da je to tacno, to je za mene Istina. 1611/11
    Svima lep pozdrav i Daruka, kako mogu da Te nadjem na Facebook-u? 😉

  6. gospodin Istarhov ocito nije nikada imao prilike da porazgovara sa nekim od gnosticara ili procita neko njihovo delo, u sta sumnjam
    mislim da je zeleo da napise nesto sto ce se mnogima svideti
    koliko je uspeo u tome…?
    svima koji su komentarisali preporucujem video
    SEX TAJNA VRATA RAJA
    mozda BIBLIJA bude bar malo jasnija

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s