BOZE, AKO CITAS OVO, UCINI NESTO

Reporter „Blica“ preobukao se u „sirotana“ pa pokucao na vrata više verskih objekata sa rečima da je gladan. Tek poneko parče hleba da mu udeli!

Obukao sam iznošenu odeću i u jednoj katoličkoj crkvi, tri pravoslavne crkve i jedinoj džamiji u Beogradu učtivo rekao da sam gladan i pitao da li mogu da mi daju da jedem, počinje svoju šokantnu priču reporter „Blica“ Momčilo Petrović.
Svaka vaša pretpostavka o ishodu mojih poseta zasnovana na razumu i iskustvu – pogrešna je! – kaže Petrović. Kako navodi na početku teksta, namera mu nije bila da omalovaži bilo koju versku instituciju, ili religiju. On, takođe, upozorava čitaoce da bi na osnovu ovih pojedinačnih primera bilo pogrešno zaključivati o spremnosti verskih službenika uopšte da čine dobra dela.
Kaže da bi bio i neispravan sud da su ljudi koji su odbili njegovu molbu da ga nahrane – loši ljudi. „Možda im se nisam učinio vredan milosrđa“, objašnjava Petrović. S druge strane, on se izvinjava zbog lažnog predstavljanja svim onim dobrim ljudima i ženama koji su ga nahranili. „Uveravam ih da moja ganutost njihovim činom može da se meri sa blagodarnošću pravog nevoljnika“, piše Petrović.
„A sada da vam ispričam kako je to biti niko i ništa u Beogradu i gladan tražiti samilost kod onih koji su sebe proglasili za ovozemaljske predstavnike svevišnjeg čiji je osnovni atribut milosrđe“, počinje svoju priču Petrović.Tamu u katoličkoj crkvi Svetog Ante na Zvezdari razblaživala je samo svetlost sivog neba uokvirenog visokim prozorima.
Gužvao sam kapu u rukama i čekao da me primeti zabrađena žena koja je poslovala ispred ispovedaonice. Uzalud. Pogledala me je, zaključila da me ne poznaje i nastavila dalje da nešto slaže u nišu, pa sam pročistio grlo i rekao:
„Izvinite“… usnama odrvenelim od stida – bilo mi je prvi put u životu da molim za hranu. Izgovorio sam da sam gladan. Nije bila začuđena, i nije očekivala dodatno objašnjenje. Izvela me je u dvorište i pokazala vrata na kojima me je mlada žena opasana keceljom domaćice saslušala sa osmehom razumevanja i rekla da mora da pita župnika.
Ostao sam pred vratima da čekam, i kada se opet pojavila, držala je najlon kesu.
„Sretan vam Badnji dan“, rekla je smešeći se, i ja sam zahvalio, i pometen, okrenuo da pođem.
„A jel i vama danas Badnji dan?“
Bilo mi je žao što ću je možda razočarati. Priznao sam da nije. „Sve jedno, sretan za ubuduće….“ rekla je vedro, i ja sam otišao. Tek iza ugla razmotao sam kesu: pola vekne svežeg hleba, kutija sardine i kuvano jaje. Pomislio sam, Bože, Bože ako te ima, nađi vremena i izlij svoj blagoslov na ovu ženu…
Moja sledeća stanica bila je crkva Svetog velikomučenika Dimitrija. Monumentalna nova građevina nema ništa od sklada i smernosti crkava podignutih po uzoru na srednjovekovna zdanja. I lepo se uklapa u poslovne blokove Novog Beograda.
Prošlo mi je kroz glavu da sam baš našao crkvu gde ću da se molim, dok sam prolazio kroz vrata s pozivom vernicima da daju prilog za dovršenje vrata, ali sam utešio sebe da gotovo u svakoj crkvi tako prikupljaju pare. Unutra, pod zlatnim polilejem, malodušnost me je ipak savladala. Ogledao sam se u mermernom podu, a svuda oko mene gorela je pozlata. Stajao sam, ubog, i čekao da žena koja prodaje sveće završi brojanje pazara, ali me je ona primetila kad je zastala da treći put lizne palac.
„Nemamo mi hranu. Ovo je crkva“, rekla mi je.
„A da pitam sveštenika?“
„Nema nikoga. Svi su otišli!“
Prošle godine obijao sam šaltere socijalnog… Mislim da tamo radi njena sestra. Kako bi ti cvilela da sam nešto Sveti Petar prerušen u mene kuša verne! Da se odjednom ispravim u svoj svojoj veličini i gromkim glasom pozovem sveštenika da nedostojnu izgna iz hrama! I njega, starešinu crkve, da pitam mora li uz svaku ikonu da stavi i sanduče za priloge, a ako su već tamo, zašto su na svakom otvori za ubacivanje novca onoliki! „Zinuli su kao da se u njih ubacuju krofne, a ne novčići!“, reko bih mu…mislio sam, dok su se teška vrata, gonjena oprugom, neumoljivo zatvarala za mnom. Ali, nisam dozvolio da mi gnev pomuti rasuđivanje pa da zbog jedne trule jabuke obedim celo stablo. Otišao sam u pravoslavni hram na drugom kraju grada, Crkvu Svete Petke na Čukaričkoj padini. Fasada od belog mermera pozlata na ikonostasu…da skratim, ostao sam gladan. Sve je bilo kao i sat ranije, samo je žena u prodavnici sveća bila manje neljubazna, a sveštenika zaista nije bilo…Da sam bio gladan od toga mi ništa ne bi bilo bolje, ali navodim ovo za slučaj da Bog čita „Blic“ pa da uzme u obzir. Nek povede računa koga zapošljava. Isto važi i za Alaha. Uz Bajrakli džamiju, jedinu u Beogradu, sagrađenu u XVI veku, tokom poslednjih 12 meseci nikla je zgrada namenjena obrazovnim institucijama Islamske zajednice Srbije i ostalim pratećim službama. Sedeći na klupi u džamijskom dvorištu proveo sam pola sata čekajući da naiđe neko, valjda zato što je bilo doba između podnevnog namaza i ikindije. U zgradi vođen glasovima koji su odzvanjali u holu obloženom uglačanim kamenom bojažljivo sam pokucao na vrata jedne kancelarije.
Tri muškarca sačekala su da mi četvrti sporo, kao da sam malouman, objasni da oni ne drže hranu i da mi ne može pomoći, pa su nastavili razgovor i smeh pre nego što sam zatvorio vrata za sobom…
Alah neka povede računa ko ga zastupa na zemlji…
Kazano je u Kuranu: „Samo Alah ima vlast na nebesima i na zemlji. On kažnjava onog koga hoće, a prašta onome kome hoće.“Ja samo pričam kako je bilo, ispraćen iz Bajrakli džamije gladan. Posao prosjaka brzo se uči. U Crkvu Svetog Aleksandra Nevskog, na Dorćolu, ušao sam rutinski: od koga da se stidim, govorio sam sebi, tu sam bio ljubazno saslušan i jedan mi je mladić s bradom objasnio da tu u blizini, u dobrotvornoj kuhinji SPC, svakako mogu dobiti obrok…Ni njega Bože, ako čitaš „Blic“ ne zaboravi. Ni onog sekretara u kuhinji koji iako sam zakasnio, nije hteo da me vrati praznih ruku, već me je nagovarao da ponesem pasulj, a da mu posudu vratim sutra kad opet dođem!
Nagradi ih nekako, a sa ovima drugima radi šta hoćeš. Carstvo je volja tvoja i na zemlji kao i na nebu. Ja ti samo pišem šta rade kad misle da ih ne gledaš“, završava svoj tekst Momćilo Petrović za „Blic“ i citira reči Svetog Luke: „A on uze onih pet hlebova i obe ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi ih i prelomi, i davaše mučenicima da postave narodu. I jedoše i nasitiše se svi, i nakupiše komada što im preteče dvanaest kotarica“, ali to je bilo davno. Crkve su sada veće i lepše.
(MONDO/Ilustracija: Guliver/Getty Images)

v272507p0 (2)

http://www.mondo.rs

7 comments on “BOZE, AKO CITAS OVO, UCINI NESTO

  1. Za mene je ovo vise nego strasno i mnogo me rastuzuje i zalosti! Slazem se sa gospodinom Momcilom, da nikog ne treba osudjivati ,jer neznamo koliki je neciji duhovan nivo, ali dela su ta koja uvek govore vise od reci!! Cini mi se da biblija poucava ljude , a pogotovu one koji sebe nazivaju Bozijim namesnicima, da svojim nacinom zivota budu pravi primer takvog zvanja!! To sigurno nije ni malo laka uloga , ali ako su je se vec prihvatili , onda treba odgovorno i sa ljubavlju da je izvrsavaju i budu tu za gladne, bolne i nesrecne!! Optimista sam i vrlo pozitivna , i zato verujem da ce ova godina biti puna dobrih promena kako za sve ljude ,tako i za nasu planetu,te ce biti svi zadovoljni, ispunjeni ljubavlju i srecni!!
    Dragoj Vesni i svim blogerima, zelim od srca sve Bozije blagoslove i tople pozdrave!!

  2. Sa postovanjem svim tragaocima za Istinom

    Nesmijemo nikako smetnuti sa uma da je ova Planet nista vise a ni manje samo
    jedna skola za Duse, a bog dao ovdje je to tako udrobito da imamo jednu cijelu lepezu, skalu,ljestvicu ili vec kako se rangira u stepenu osvijestenosti kao naprimjer od A pa do Z.

    A vec dalje u duhovnom razvoju na slijdecem denzitetu to je uredjeno tako da su
    vecinom grupisane duse istog ili priblizno slicnog vibracijskog nivoa osvijestenosti.

    Sa postovanjem

    Matija

  3. Nikada se ne zna koje potrebe ljudi oko nas imaju… Onaj koji moli ne pruza ruke bez razloga. Secam se, u Subotici sam jednoj maloj Romkinju kupila sladoled. Bila je sretna, ali je morala da pokaze istinaj sladoled nekom iz grupe kojoj je pripadala. Posmatrala am scenu iz daleka i bila sretna posmatrajuci devojcicu kojoj je bilo dozvoljeno da ga pojede. Mozda ga je vec zaboravila ali ja ipak mislim da se u tim momentima osecala kao i sva deca, uzivala je u carobnim ukusima koje je sama izabrala, a poslala sam je da sama izabere, naruci i plati svoje kuglice. Njena sreca je bila poklon za mene.🙂 Treba ziveti otvorenog srca i razmisljati o tome, samo o tome da svi ljudi imaju svoje dostojanstvo a mi nismo ti koji smeju da ga narusavaju.

  4. Hvala vam svima i drago mi je da ima sve vise i vise dobrih ljudi. I sama sam jednom prilikom pokupila vise decice sa ulice koji su prosili, nahranila ih i obukla. Nahranila sam mnoge, za koje ne znam ni ko su ni sta su, ni odakle su. Jednom prilikom sam dala nepoznatom coveku muzeve nove cipele, koji je zvonio na vrata i trazio nesto da mu dam za jelo…😀 nahranila ga, jer sam taman zavrsila spremanje rucka, skinula sam na sred ulice majicu sa sebe i dala nekoj siromasici koja mi je trazila neki dinar i uz put mi je rekla kako mi je majica lepa. Znala sam da joj se svidja. Ima mnogo takvih primera u mom zivotu i verujte da je to za mene trenutak srece i radosti, kada se celo moje bice raduje i uzdize u nevidjene visine, kada mogu pomoci, nesto pruziti/dati ne trazeci za uzvrat nista. Nikada nista ni od koga ne ocekujem, i uvek imam onoliko koliko mi treba. Ovo sve verujte nije hvala, ali sam zelela da podelim sa vama, ne bi li se jos neko „probudio“, da pogleda malo oko sebe, jer takvih dusica ima svuda oko nas, od komsiluka pa na dalje. Kada sam bila mala devojcica i sama sam bila u situaciji i potrebna za pomoc od drugih, tako da mi taj osecaj i iskustvo nije strano. Hvala Bogu na svemu. Jos jednom vam hvala svima od srca i svako dobro vam zelim…🙂

  5. Nije prvi put da u našim (pravoslavnim) crkvama pokazuju arogantnost i nadmenost kada ih molite za pomoć. i to ne samo za pomoć, nego za savet ili ako samo pitate nešto. Pre nego što sam se krstila, još kao tinejdžerka davno, u tri crkve su me najurili samo zato što sam pitala koliko to košta? A dandanas dešava se često kada idem u crkvene radnje, posebno onu u Beogradskoj ulici, tam redovno neće da kažu dobar dan ako ne kažem Pomoz BOg, ili ako kažem doviđenja neće da kaže doviđenja nego ćute!!, jedino ako kažem S’Bogom, onda odgovore. Kakvi osuđivači!!!!

  6. i još nešto, da pomognem sa mojim savetom: prave prosjake kojim je potrebna HRANA razlikovaćete od profesionalnih prosaca (koji provereno, od prosjačenja sami ili preko dece, najčešće po Zelenom vencu zarađuju ZA KUĆE i trafike po periferiji) tako što ako prosjaku ponudite hranu i on uzme, taj čovek je gladan, ako ponudite hranu i on vas otera u PM što se redovno meni dešava (čak i deca koja prosjače po nalogu svojih roditelja koji zarađuju na taj način, mogu da vas izvređaju ako im ponudite sendvič ili hranu) ..dakle ako vas neko zamoli za hranu dajte mu, ali ako odbije hranu i traži novac a pri tom se na vas ljuti ili neće onda ne činite mu medveđu uslugu i ne držite to stvorenje na ulici svojim dinarom.

  7. Oseti se to jako dobro i vidi, ko je na ulici iz muke a ko po necijem naredjenju. Negde sam cak procitala ili cula da nije dobro davati milostinju onima koji prose, jer u tom slucaju pothranjujete aspekt siromastva u sebi. Da li je to tacno ne znam, ali i ima neke logike donekle. Rado bih cula nekoga, ko o tome nesto vise zna…😀

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s