COVEKA MOZETE PROCENITI PO SMEHU ( F.M.Dostojevski)

Malo o Fjodoru Mihajlovicu Dostojevskom

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski

„Ako raj nije u samom tebi, nikada neces uci u njega“- Dostojevski
”Oni koji umeju da govore, govore kratko.” –  Dostojevski
OLJUBAVI- (F.M. Dostojevski)
Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka i grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božije, i celokupno, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaku zraku Božiju volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar.
Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jedared, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas! Decu volite naročito, jer su ona bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete… Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš; „Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?“ Svagda odlučuj ovako: „Pobediću smirenom ljubavlju“. Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Ljubavna smirenost je strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe i pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim si možda već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdražao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

O SMEHU
Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezlobiv smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeu li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov cieli karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je to dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete:jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.
(Dostojevski)
– Laganje je jedina čovečja privilegija koju nemaju drugi organizmi.- Dostojevski
– Lepota će spasiti ovaj svet. (Dostojevski)
– Dušu koja i sama oseća veliku krivicu, dušu koja je tako mnogo podnela, ne treba tako javno i tako prebrzo izlagati prekorima zbog njene krivice jer – tako se može postići suprotno od onoga što se želi, a to naročito biva sa onom koja oseća već nastupe kajanja. – Dostojevski

BRAĆA KARAMAZOVI  –  FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

U većini slučajeva ljudi, čak i zločinci, mnogo su naivniji i prostodušniji nego što mi o njima mislimo. I mi sami takođe.  Ta starica, očevidno, nije bila zla, ali je bila nepodnošljivi despot usled parazitskog života.  Jer socijalizam nije samo radničko pitanje ili takozvanog četvrtog staleža, već, pre svega, ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje Vavilonske kule koja se podiže upravo bez boga, ne da se od zemlje dosegne nebo, već da se nebo spusti na zemlju.  Starac je monah koji uzima vašu dušu i vašu volju u svoju dušu i svoju volju. Kad izaberete starca, vi se odričete svoje volje i predajete je njemu, pristajući na potpunu poslušnost, na potpuno samoodricanje.  A glavno je, ne stidite se toliko samog sebe, jer od toga sve i dolazi.  Glavno je ne lažite samog sebe. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž sluša, dolazi dotle da već nikakvu istinu ni u sebi ni oko sebe ne primećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.  Postoji u narodu nemi jad koji se dugo podnosi; on se zatvara u sebe i ćuti. Ali postoji nevolja neizdržljiva: ona se izliva u suzama i od tog trenutka prelazi u naricanje. To se naročito dešava kod žena. Ali ona nije lakša od neme nevolje. Naricanje utoli bol samo utoliko što još više otruje i pozledi srce. Takav jad i ne želi utehe i hrani se osećanjem svoje neutoljivosti. Naricanje je samo potreba da se stalno pozleđuje rana.  Ja volim čovečanstvo, ali čudim se samom sebi što više volim čovečanstvo uopšte, to manje volim ljude konkretno, to jest posebno, kao pojedince.  I možda bih stvarno pristao da me raspnu za ljude, kad bi to odjednom od mene tražili, međutim, ja nisam u stanju ni s kim da proživim dva dana u istoj sobi, i to znam iz iskustva. Čim je on blizu mene, već njegova ličnost pritiska moju sujetu i ograničava moju slobodu. Za dan i noć ja mogu omrznuti čak i najboljeg čoveka, samo zato što dugo jede u toku ručka, drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja postajem neprijatelj ljudima samo ako me dodirnu. Zato se uvek tako dešavalo: što sam više mrzeo ljude kao pojedince, utoliko je moja ljubav prema čovečanstvu uopšte postajala vatrenija  Izbegavajte laž, svaku laž, a naročito laganje samoj sebi… To što vam se čini gadnim u sebi, čisti se već samim tim što ste to primetili… Aktivna ljubav, u poređenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i zastrašujuću stvar.  Ali i mučenik ponekad voli da se zabavlja svojim očajanjem – od očajanja. Evo ti zaveta: u nevolji traži sreću. Kod tih izuzetno poštenih, ali strasnih ljudi postoji granica koju ne treba prelaziti. Inače će i rođenog oca nožem izbosti. Kad se čovek zaljubi u neku lepotu, u telo žensko, ili čak samo u jedan deo ženskog tela (to sladostrasnik može shvatiti), onda će za nju dati svoju decu, prodaće oca i majku, Rusiju i otadžbinu; iako je pošten, otići će i ukrasti; iako je krotak, zaklaće, mada je veran, izdaće. I upravo je ova neobjašnjivost straha povećavala u njemu strah. Lepota – to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što je neodredljiva, a odrediti je nemoguće zato što je bog zadao sve same zagonetke. Užasno je to što lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. Tu se đavo sa bogom bori, a bojno polje su – srca ljudska. Eto kunem ti se, nju sam tada jedno tri ili pet sekundi gledao sa strašnom mržnjom, sa onom mržnjom koju samo jedna vlas deli od ljubavi, od bezumne ljubavi. Shvataš li ti da se od izvesnog ushićenja čovek može ubiti. Došao je do one granice pijanstva kada neki pijani, do tada mirni, odjednom obavezno zažele da se razbesne i da se pokažu. Eto te nežne gospođice i vole takve, pijanice i podlace! Kod nas u Rusiji pijani su najbolji ljudi. Najbolji ljudi kod nas u najveće pijanice. Uvređenom čoveku je strašno teško kada svi na njega počnu gledati kao dobrotvori. Po mom mišljenju, najbolje se upoznavati pred rastanak. Pitao sam sebe mnogo puta: ima li na svetu takvog očajanja koje bi pobedilo u meni tu ludu i možda nepristojnu žeđ za životom, i zaključio sam da, čini mi se, nema takvog očajanja, to jest do tridesete godine, a posle neću više ni sam želeti, tako mi se čini.
– Ja mislim da svi treba, pre svega na svetu da zavole život.
– Da zavole život više nego njegov smisao?
– Obavezno tako, da zavole pre logike, obavezno pre logike i tek tada će i smisao shvatiti. Bog je ženi poslao histeriju jer je voli. Oni koji u boga ne veruju, oni počnu razgovor o socijalizmu, o anarhizmu, o preuređenju sveta prema novom modelu, a to ti je isti đavo, ta ista pitanja, samo sa drugog aspekta. U osamnaestom veku bio je jedan stari grešnik koji je kazao da kad boga ne bi bilo trebalo bi ga izmisliti. I tebi savetujem da nikad ne misliš o tome, a pre svega o bogu: postoji li ili ne postoji? Sve su to pitanja potpuno nesvojstvena umu stvorenom sa pojmovima samo o tri dimenzije. Glupost je plitka i naivna, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena. Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke. Da bismo zavoleli čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice – ljubav nestaje… Retko će čovek pristati da prizna drugog za patnika (kao da je to neki čin)… Apstraktno se još i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad. Ponekad se govori o ”zverskoj” surovosti čoveka, a to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa. Ja mislim, ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici. Ja pouzdano tvrdim da postoji kod mnogih ljudi i naroda u čovečanstvu posebna osobina – sklonost ka mučenju dece, i samo dece. Prema svima ostalim subjektima ljudskog roda ti isti mučitelji odnose se čak blagonaklono i smireno, kao obrazovani i humani Evropljani, ali veoma vole da muče decu, i u tom kontekstu čak i vole decu… Naravno, u svakom čoveku se krije zver, zver gneva, zver strasne raspaljenosti od vriske mučene žrtve, neobuzdana zver puštena sa lanca, zver bolesti stečenih u razvratu, podagri, bolesne jetre i ostalog. Jer u tom slučaju sveukupno saznanje sveta ne vredi onih suzica detenceta upućenih „bogi“. Ja ništa ne shvatam, a sada i neću ništa da shvatam. Hoću da ostanem uz činjenice. Odavno sam odlučio da ne shvatam. Ako zaželim da nešto razumem, odmah izneverim činjenice, a ja sam odlučio da ostanem uz fakta… Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi, molim te? … Potpuno se odričem te apsolutne harmonije. Ne vredi ona suzice ni onog jednog namučenog deteta, koje je tuklo sebe u grudi malenom pesnicom i molilo se u smrdljivom klozetu svom „bogi“ neiskupljenim suzicama svojim. I ako su stradanja dece otišla na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati istina, onda ja unapred tvrdim da cela ta istina ne vredi toliko. Jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode. Shvatiće da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikad, neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici. Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Briga tih jadnih stvorenja ne sastoji se samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka i celog čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni druge: „Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt vama i vašim bogovima! “ I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima. Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest. Ali ti nisi znao da čim čovek odbaci čudo, odmah odbaci i boga, jer čovek ne traži toliko boga koliko čudo. Ti nisi sišao sa krsta kad su ti vikali, ismevajući te i izazivajući: „Siđi s krsta i poverovaćemo da si to ti.“ Ti nisi sišao zato što nisi hteo da porobiš čoveka čudom i žudeo si za slobodnom verom, a ne za izazvanim čudom. Želeo si slobodnu ljubav a ne ropsko oduševljenje nevoljnika pred moćima koje su ga zaprepastile jednom zauvek. Nespokoj, smetenost i nesreća – to je današnja sudbina ljudi… Mi (crkva) smo ispravili podvig tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi su se obradovali što su ih ponovo poveli kao stado i što su, najzad, sa njihovih srca skinuli tako strašan dar (sloboda izbora), koji im je doneo toliko muka. Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, uništiti sebe, drugi – nepokorni, ali slabi uništiće jedni druge, a treći koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: „Da, vi ste imali pravo, jedino ste vi znali njegovu tajnu i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih.“ O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi i nemoćni, i voleće nas kao deca zato što smo im dozvolili da greše. Mi ćemo im reći da će svaki greh biti oprošten ako je učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše zato što ih volimo, i kaznu za te grehove uzećemo na sebe, neka tako bude. Jer, ako postoji neko ko je najviše zaslužio našu lomaču, onda si to ti. Sutra ću te spaliti, Dixi. (Inkvizitor Hristu) Svako je kriv pred svima za sve ljude i sve grehe. Kad ljudi budu shvatili ovu misao, nastaće za njih carstvo nebesko i to ne u snovima već stvarno. Nema dragocenijih uspomena za čoveka od onih iz ranog detinjstva u roditeljskoj kući, i to je skoro uvek tako, ako u porodici ima bar malo ljubavi i sloge. Stara tuga u velikoj tajni života ljudskog postepeno prelazi u tihu dirljivu radost; umesto mlade vrele krvi dolazi smirena vedra starost. Gospodo moja, je li mogućno da je sada, u naše vreme, tako čudno sresti čoveka koji bi se sam pokajao za svoju glupost, i javno priznao svoju krivicu? Nikada ljudi nikakvom naukom i nikakvim kriterijem koristi neće umeti da podele pravedno svoje vlasništvo i svoja prava. Uvek će biti svakom malo, i svi će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog… Sada svako nastoji da što više izdvoji svoju ličnost, hoće da u samom sebi oseti punoću života, međutim, iz svih njegovih napora umesto punoće života, rezultira samo pravo samoubistvo, jer umesto konačnog definisanja svog bića, zapadaju u apsolutno otuđenje. Jer su se u našem veku svi izdelili na jedinke, svako se usamljuje u svojoj jazbini, svako se udaljava od drugog, skriva se i skriva šta ima, i završava time što se sam odbija od ljudi i sam ljude odbija od sebe. Ali kako to često biva, svi zločini koji se izvršavaju sa neobičnom drskošću najčešće uspevaju. Tuđa nesreća ne opameti čoveka. Voli čovek pad pravednikov i sramotu njegovu. LJudi žive radi zavisti jednog prema drugom, radi ugađanja telu i razmetanja. Koliko je na zemlji, u istoriji čovečanstva, bilo ideja koje su deset godina ranije bile nezamislive, i koje su se odjednom pojavljivale, kad je dolazio na njih tajanstveni red njihov, i širile se po celoj zemlji? Krotka ljubav je strašna snaga, najmoćnija, kojoj nema ništa slično na svetu. Naročito upamti da ne možeš nikome biti sudija. Jer niko ne može na zemlji biti sudija zločincu pre nego što sam sudija ne oseti da je i on isto takav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je, možda, on najviše kriv za zločin tog što pred njim stoji. A kad to shvati, onda može postati sudija. Ne boj se ni slavnih, ni silnih, nego uvek budi mudar i plemenit. Znaj meru, znaj i pazi rokove. Kod pametna čoveka razumu će uvek doći vreme. Ja se ne bunim protiv svog boga, ja samo njegov svet ne primam. Nemoguće je čak i zamisliti svu sramotu i moralni pad s kojima je ljubomoran čovek u stanju da se saživi bez ikakve griže savesti. Otelo nije ljubomoran, on je lakoveran. (Puškin)… Ljubomorni najpre i opraštaju, i to sve žene znaju. Osuđujem sebe za sav život, ceo moj život kažnjavam. Ocena jednog Nemca o ruskoj školskoj omladini: „Pokažite ruskom učeniku kartu zvezdanog neba, o kojoj on do tada nije imao pojma, on će vam sutra vratiti tu kartu popravljenu.“ Nikakvih znanja i beskrajna uobraženost. Danas se gotovo svi sposobni ljudi strašno boje da ne budu smešni i zbog toga su nesrećni. Postoje trenuci kada ljudi vole zločin. Mnogi su ljudi pošteni zahvaljujući tome što su glupaci. Ponekog je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima. Neka te bog sačuva da bilo kad tražiš oproštaj od voljene žene za svoju krivicu! Naročito, od voljene, naročito, ma koliko bio kriv pred njom! Hajde, pokušaj da pred njom priznaš krivicu, „kriv sam, kaži, oprosti, izvini“, odmah će se sručiti kiša prekora! Nikako ti neće oprostiti otvoreno i jednostavno, već će te poniziti kao neku prnju, nabrojaće ti i ono što nije bilo, sve će uzeti, ništa neće zaboraviti, dodaće svoje, i tek će ti tada oprostiti. I tako će najbolja, najbolja od njih! Poslednje mrve će sastrugati i sve će ti sasuti na glavu, takav strvoder živi u njima, u svima do poslednje, ja ti kažem, u tim anđelima bez kojih mi ne možemo da živimo! Kakva je to vera ako je nasilna? Pored toga, u veri ne pomažu nikavi dokazi, naročito materijalni. Satana sum et nihil humanum a me alienum puto. (Satana sam i ništa ljudsko mi nije tuđe) Na žalost, istina je gotovo uvek neinventivna. Bio sam kod cele medicine: da postave dijagnozu, znaju odlično, celu će ti bolest detaljno izložiti, ali, da izleče, ne umeju. To je u našem veku reakcionarno verovati u boga, a ja sam đavo u mene se može. Kada bi na zemlji sve bilo razumno, onda se ništa ne bi dogodilo. Ali kolebanja, nespokoj, borba vere i neverovanja, to je ponekad takvo mučenje za čoveka sa savešću, da je bolje obesiti se. O, mi smo (Rusi) prirodni, mi smo zlo i dobro u najčudnijoj simbiozi, mi smo ljubitelji Šilera i prosvećenosti, a istovremeno pravimo skandale po krčmama i čupamo brade pijandurama, kompanjonima u pijančenju. O, mi smo dobri i divni, ali samo onda kada je nama dobro i lepo. Naprotiv, mi smo obuzeti najplemenitijim idealima, ali samo pod uslovom da se ostvaruju sami po sebi i da nam na sto padaju s neba, a što je najvažnije, da budu badava, badava, da za njih ništa ne platimo. Osećaj niskosti pada isto tako je neophodan tim razuzdanim i strasnim prirodama kao i osećanje najuzvišenije plemenitosti. Ljudi koji mnogo pate od epilepsije, prema dokazima najiskusnijih psihijatara, uvek su skloni neprestanom i naravno, bolesnom samooptuživanju. Ali što je jača vlast, tim je strašnija njena primena! Ta srca veoma često žude za nežnošću, lepotom i pravednošću, i to upravo radi kontrasta sebi, svojoj neobuzdanosti, svojoj surovosti, žude nesvesno, i upravo žude. LJubav prema ocu, koju otac ne opravda, besmislena je i nemoguća. Ne može se ljubav stvoriti ni iz čega, ni iz čega samo bog stvara. Onaj koji rodi, nije još otac, a otac je onaj koji rodi i zasluži. Isteraj prirodu na vrata, ona će uleteti kroz prozor. Znajte da nema ničeg uzvišenijeg, jačeg, zdravijeg, i korisnijeg za budući život od neke lepe uspomene, naročito ponete iz detinjstva, iz roditeljske kuće… Ako čovek sakupi mnogo takavih spomena i ponese ih sa sobom u život, onda je spasen za sav život… Čovek često ismeva dobro i lepo: to je samo od lakomislenosti. Ne bojte se života! Kako je lep život, kada uradiš nešto dobro i pravedno. 

One comment on “COVEKA MOZETE PROCENITI PO SMEHU ( F.M.Dostojevski)

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s