STA JE SRECA – TAJNA DUSEVNOG MIRA – DUSEVNI MIR

Ukoliko ne želimo da živimo u zabludi, trebalo bi izbegavati ocenjivanje „onoga što jeste“, jer ćemo kad-tad uvideti da je ta naša ocena bila pogrešna, odnosno zabluda. Svaka naša ocena je samo odraz naše, trenutne, lične privrženosti ili odbojnosti prema nekome ili nečemu, i posledica je sagledavanja stanja stvari van duševnog mira; samo iz njega sagledavamo stvari onakvima kakve zaista jesu: Neutralne.Ocenjivački stav nas udaljava od istine i, samim tim, neizostavno uslovljava patnju.

 
Na primer: – Probudio sam se jutros vrlo rano, odmoran, i u veoma, veoma dobrom raspoloženju. Radosno sam iskočio iz kreveta, na brzinu se sredio, spremio i „uleteo“ u trenerku i patike, nestrpljiv da, ovog divnog nedeljnog prolećnog jutra, širokim gradskim trgovima i parkovima prošetam svoj zadovoljni, blaženi osmeh, i punim plućima udahnem božanstvenu slobodu nebeskog plavetnila i ove „nepodnošljive lakoće“ postojanja. …Prepunim otvorenim srcem, ozarenoga lica, sa oduševljenjem gledam na sve i na svakoga, i – sasvim spontano mi iz dubina svesti, kao mehurić vazduha sa dna okeana, izranja divna i uzvišena misao: „Kako je lep ovaj život! Zaista, zaista ovo je savršenstvo, a ja sam, prosto, blagosloven!!!…“ E, ma koliko se sada naš „romantičarski i sentimentalni“ deo ličnosti mogao osetiti „izneverenim“, otvoreno ćemo konstatovati pouzdanu činjenicu – da se upravo takvih epiteta, odnosno ocena, treba mudro kloniti! Zašto? – Pa, oni sujeverni bi rekli: „Da ne bismo baksuzirali“; a mi ćemo, pošto nismo sujeverni, to samo obrazložiti na sledeći način: Zato što nam već sutra, ili čak već sledećeg trenutka, karma (sam život) može servirati nešto vrlo neprijatno, i ma koliko mi to, čak, sa smirenošću mogli prihvatiti i razumeti kao nešto što nam je, eto, sudbina tako odredila, ipak nam neće pretstavljati prijatnost; tj. u najboljem slučaju – izvesno je da nam neće biti „divno“ i „prekrasno“ kao što nam se to činilo juče, odnosno kao tada kad smo konstatovali onu „životo-nepobitnu činjenicu“. Pa čak i ako tada, sa „novim očima“ odnosno sa novom svešću i novim pogledom na stanje stvari, ne odemo u drugu krajnost – konstatujući sada, u žalu za prohujalim sretnim trenucima, da je život odjednom postao tmuran i čemeran (neko će odmah zavapiti i – „besmislen“) – ipak će on za nas imati, svakako, manju lepotu i čar nego juče, kada smo bili „presrećni“. …To je sušta činjenica naših života, koja je ništa drugo do prost rezultat konstantnog osciliranja našeg karmičkog klatna. Tako, taj isti život (stvarnost) jednima je „manje lep“, „lep“ ili „čaroban“, dok je drugima istovremeno „manje gorak“, „gorak“ ili „čemeran“; a onda sudbina okrene list i sve se opet menja… – i večito tako. Pa, kakav je onda život zaista? – Razmislimo: Da li je, zaista, ŽIVOT taj koji se stalno menja, ili je, možda, promenljiva upravo SVEST koja taj život „farba“ i ocenjuje… – dok je sam život, ispod sve te „farbe“, uzvišeno nedodirljiv, nepromenljiv, istinit i apsolutan?!! Svaka „ocena“ predstavlja samo, i ništa drugo do – subjektivan utisak; svaka je isključivo subjektivna i odraz je našeg EGA, odnosno našeg ličnog stava istanja. Vezujući se za ocene vezujemo se za laž, jer: OPIS NIJE ONO ŠTO JE OPISANO! Shvatimo; kada nas, eventualno, neko nazove „budalom“ – time zaistanije ama baš ništa rekao o nama …iako je zaista jako mnogo rekao o sebi samom! Stoga, svaka ocena kojoj se priklonimo predstavlja samo, i jedino, odraz naše svesnosti, odnosno stanja svesti, datog momenta a ne pravu i apsolutnu istinu. Jasan uvid se ostvaruje jedino iz stanja „čiste svesti“ – iz stanja duševnog mira. Kada postoji takva svesnost, tada jasno uvidjamo da, zaista, ništa nije: ni „dobro“ – ni „loše“, ni „lepo“ – ni „ružno“, ni „brzo“ – ni „sporo“, ni „veliko“ – ni „malo“… – nego ga „ovakvim“ ili „onakvim“ sebi predstavlja samo naša razdvajajuća svest. Takvom svesnošću uvidjamo da je sve samo „TAKVO KAKVO JESTE“: onopostoji, ono je tu i ono ima svoju uzvišenu svrhu tu gde postoji. – I ništa više od toga, ali, i ništa manje od toga! Zbog toga ga ne bi ni trebalo „ocenjivati“, jer ono apsolutno ne zavisi od naše ocene i nije za ocenjivanje. Koju god ocenu dali, pogrešićemo (sa–grešićemo!) i bićemo u zabludi – a to niko istinski ne želi, jer u suštini svakoga od nas leži vapijuća potreba za istinom, a koja jeste izraz unutarnjeg zova našeg istinskog i istinoljubivog bića. …Izmedju ostalog, nije bez razloga ogovaranje, odnosno „tračarenje“, poznato kao „ružna“ (a mi ćemo reći i – štetna!) navika; iako je mnogi shvataju samo kao zabavu. Pridržavajući se te „neprijemčivosti“, sama PATNJA (koja nam je, dakle, već samim rodjenjem karmički „dodeljena“) gubi „tlo pod nogama“, jer: ako danas ne plačemo od radosti, nećemo ni sutra od žalosti! – Ovo će reći da ako se uvek držimo linije Harmonije, koja se, neutralna, nalazi „tačno izmedju“ dveju suprotnosti, samim tim smo van uticaja tih istih suprotnosti, koje nam na neposredan način život čine večitim krugom radosti i žalosti – krugom Patnje. Samo u duševnom miru – kada je nerazdvojen i nenapet – čovek je izvan patnje, dok svaka aktivnost analitičkog uma (prisustva EGA) donosi razdvojenost, tenziju i, dakle, patnju. Često mi te patnje nismo čak ni najmanje svesni, bar ne u njenom izvornom obliku, jer smo veoma zauzeti konzumiranjem objekata naših EGO-zadovoljstava, pri čemu nam je svesnost uglavnom vrlo usko fokusirana. Medjutim, kad ushićenje prodje svesnost nam se širi i mi, koliko-toliko, uvidjamo da je minulo zadovoljstvo ipak bilo samo površno i privremeno (relativno, prolazno, „sno-liko“), i da ova naša „stvarnost“ ima i svoju drugu suprotnost – drugu stranu medalje! A tada počinje suočavanje sa svim posledicama dotadašnjeg robovanja iluziji… U osnovi zablude i patnje, dakle, stoji odsustvo istinske svesnosti, koje je posledica razdvojene svesti. Usled relativne – „fragmentarne“ – svesnosti, ljudi su skloni da traže, i upražnjavaju, zadovoljstva koja im se u datim okolnostima učine dopadljivima. U trenucima eksploatacije objekata iz kojih crpimo „sok“ tih zadovoljstava, čini nam se da sve to zaista i postoji samo zato da bismo mi u tome „uživali“. Medjutim, tu se naravno krije jedna velika zabluda! Naime; jeste istina da je sve to posledica EGA („palog“ stanja svesti), i da zaista postoji samo zato da bi našoj duši obezbedilo nedostajuće iskustvo, ali PRIRODA ne postoji zato da bismo mi nju nezajažljivo eksploatisali i konzumirali u cilju ispunjenja žudnje za našim, EGO-kreiranim, zadovoljstvima – nego upravo zato da bismo, u ličnom suočavanju sa njihovim Izvorom (odnosno sa samim sobom), naučili da prevazidjemo vezanost za njih (čitaj: robovanje njima) i, time, spoznali izvornu Slobodu, Punoću, i Nerazdvojenost našeg istinskog bića: „Čiste Svesti“! U bilo kom stanju i nivou svesti da se nalazimo, naše istinsko biće nam konstantno šalje suptilne signale o svom prisustvu. Nesvesno osećajući taj „zov“, tu nasušnu potrebu za Nirvanom – apsolutnim zadovoljstvom – neprestano, i naravno nesvesno, nastojimo i „dokučiti“ to Zadovoljstvo (izvor te čarobne „Pesme mitskih Sirena“ u nama), ali to, zbog zablude usled robovanja umu, stalno pokušavajući na pogrešan način: putem zadovoljavanja EGA. Na taj način neminovno doživljavamo razočarenje, i tada sve snage upinjemo da pobegnemo od nastupajućeg nezadovoljstva. To bekstvo nas, tada, opet odvlači u drugu suprotnost… i tako, pošto sve novo sadrži u sebi i klicu starog, mi se vrtimo u krug – i to u jednom smeru: „OD“ nezadovoljstva – „KA“ zadovoljstvu; nesvesni u svom „slepilu“ da taj isti kružni tok istovremeno znači, opet, smer „KA“nezadovoljstvu! Na taj način smo jednoj, EGO-kreiranoj, suprotnosti stalno privrženi dok drugoj konstantno želimo umaći, i time se večno nalazimo u krugu patnje. Usled „prirodne“ naklonjenosti umu i EGO-zadovoljstvima, mi stalno „zatežemo žicu“ na jednu stranu i, time, nesvesni svojih postupaka, sami sebe čvrsto držimo u stanju konstantne otudjenosti i razdvojenosti. Ta Razdvojenost jeste razdvojenost upravo od stanja apsolutnog zadovoljstva, koje se nalazi u miru, nerazdvojenosti i nenapetosti „Čiste svesti“. Na taj način mi, krajnje nesvesno, stalno delujemo upravo protiv svog jedinog i pravog – Istinskog Interesa. Celokupna zabluda je aktuelna zato što je svesnost analitičkog uma uvek samo fragmentarna i, kao takva, ne može da obuhvati potpunu, neograničenu Celinu, koju je moguće spoznati samo iz NE-EGA. Zbog toga mi nikada ni „zadovoljstvo“ ni „nezadovoljstvo“ ne doživljavamo istinski – onakvim kakva istinski jesu – a zato im i pridajemo toliku pažnju, značaj i, time, uticaj na nas. Uvek strahujemo od nezadovoljstava i živimo kroz nadanja i želje za zadovoljstvima; uvek na iskustvima iz prošlosti nastojimo graditi budućnost, dok nas ova večitasadašnjost uzaludno čeka; uvek smo razdvojeni od samoga sebe i nikad nismo – „ovde i sada“! Kada bismo znali istinu, ali ne samo intelektualno već zaista (iskustveno), veoma brzo bismo se, adekvatnom primenom tog saznanja, lišili celokupne zablude i patnje. A ta istina, rečima izražena, glasi da: Nije zadovoljstvo to koje nas čini srećnim, već SREĆA zapravo jeste ono što ostaje kada jeste apsolutno odsustvo nezadovoljstva! To, i takvo, odsustvonezadovoljstva nije relativno, te zato ne zahteva, i ne podrazumeva, prisustvo zadovoljstva (EGO-zadovoljstva) kao svoje suprotnosti, već naprotiv: podrazumeva jasan uvid u suštinu prisutnog nezadovoljstva i, time, njegovo istinsko (pr)osvešćavanje i razumevanje – i tada ono biva zaista dokončano (prevazidjeno), a ne samo potisnuto uzaludnim bekstvom u svoju suprotnost! …Neophodno je smireno se suočiti sa svim onim što može da nam poremeti unutarnji mir i, time, vremenom i razumevanjem, sve to prevazići, a ne – pokunjeno bežati od toga (svojih strahova i slabosti) u okrilje one druge EGO-suprotnosti. Večito, i uzaludno, ćemo juriti za srećom dok god ne shvatimo pravu istinu:NIJE POTREBNO IMATI SREĆU – DOVOLJNO JE NEMATI NESREĆU!
 
(A.I. – 65.str)
 
Svi mi imamo težnju za postignućem apsolutnog zadovoljstva, jer je to prirodno stanje našeg bića. Svaka duša vapi za potpunom slobodom i srećom – a svako od nas, robujući EGU, misli da je takvu slobodu i sreću moguće postići samo što čvršćim vezivanjem za objekte naših čulnih zadovoljstava i njihovim što obilnijim konzumiranjem. Ljudi pretpostavljaju da je osnovni preduslov za Sreću: imati mogućnost neograničenog konzumiranja željene hrane, željenog pića,željenog životnog okruženja, seksualnih partnera po svom slobodnom i ničim sputavanom izboru, kao i svih ostalih, „mogućih i nemogućih“, prohteva EGA. Da bi im to bilo što dostupnije, svi se nastoje izboriti za takve pozicije (statusni položaj) gde će imati, koliko je moguće veću, moć i vlast nad ostalima. Budući da je, za taj cilj, najidealnije sredstvo NOVAC, on je i postao CILJ a materijalno bogatstvo preduslov za „SREĆU“. Mnogi (da ne kažemo – svi) koji su to i postigli sada su, bili oni toga svesni ili ne, još nesrećniji nego dok su samo „sanjali“ o svemu tome. A to je i sasvim razumljivo, jer su dosegli svoj zacrtani cilj a on im nije doneo ni trunku onog istinskog unutarnjeg ispunjenja, već ih je, još naprotiv, učinio praznijim nego ikada – došli su do „kraja puta“ a istinski cilj i smisao, zapravo, ipak nisu „ni omirisali“… Istinsko bogatstvo i sreća mogu se naći isključivo iznutra, a ne spolja, i oni se ne mogu „postići“ već isključivo „ostvariti“ – jer oni jesu „OVDE i SADA“. Oni se postižu o-svešćavanjem a ne „postizanjem“! Dok god su ljudi van duševnog mira, oni nemaju nikakve šanse da postignu (ostvare) ono čemu celog života teže a što im je uvek „tako blizu a, ipak, tako daleko“. Istinska sreća je isključivo rezultat potpune psihološke nezavisnosti, a nikako posledica vezanosti za spoljašnje (materijalne, iluzorne) objekte kao izvore zadovoljstava. To vezivanje znači robovanje, a istinskog zadovoljstva i ispunjenja nema bez apsolutne Slobode. …Vezujući se za objekte koji su ništa drugo do Odraz relativnosti i nesavršenosti EGA, vezujemo se za iluzorne vrednosti (koje, stoga zapravo, ne možemo ni nazivati „vrednostima“!), te upravo u tom, i takvom, vezivanju leži uzrok svih naših problema, odnosno Patnje u celini. Svako bogatstvo je relativno ako ga posmatramo, i ocenjujemo, kao „ONO ŠTO JE U ODNOSU NA NEŠTO DRUGO“: mogu imati neprocenjivo zemaljsko (materijalno) blago, ali ako me ono ne ispunjava, ja sam ipak nezadovoljan, „prazan“ i nesrećan – dakle siromašan; dok, sa druge strane, onome ko apsolutno ispunjenje nalazi tamo gde ga je i jedino moguće naći – u samome Sebi (suštinskom Samospoznajom) – tome nije potrebno ništa spoljašnje a ipak je u apsolutnom zadovoljstvu! – To nije zadovoljstvo kakvim ga mi, kroz EGO, poznajemo i zamišljamo, već je to „apsolutno odsustvo nezadovoljstva“ – a to je stanje koje bismo, možda donekle, najpre mogli „nazreti“ pod pojmom:„Apsolutna punoća unutarnje, a ipak sveprožimajuće, kosmičke Harmonije“; ili jednostavno: „Apsolutna ispunjenost sveprožimajućom Prazninom!“ Ne postoji ništa „izvan“ mene – izvan „JA“ – (to važi za svakoga od nas) jer se jedino tu, u Nutrini, nalazi istinsko Bogatstvo i Blago; samo ga treba „aktivirati“ i spoznati. Što je manje tog unutarnjeg blaga (što smo ga manje svesni), to čovek više žudi za spoljašnjim „sjajem“ i bogatstvom – kao kompenzacijom. To je Zakon! Prema tome; setimo se da – nije bogat onaj koji mnogo ima već je bogat onaj kome ništa ne treba da bi bio srećan – taj već ima SVE. Veličanstveni duhovni Biser, veliki mudrac i Gjana-Jogi, u svetu dobro poznati,Paramhans Svami Vivekananda (1863–1902), na jednom mestu je rekao:„Mi umiremo od žedji sedeći na obali najveće reke, mi umiremo od gladi sedeći pored gomile hrane. Blaženi univerzum je upravo ispred nas, a mi ga ne vidimo. Mi smo svo vreme u njemu, pa ipak ga tražimo.“ Takodje, veliki indijski svetac i pesnik Kabir-das, aludirajući na ovu istu čovekovu nesvesnost, rekao je: „Smešno mi je, i čudno, kad čujem da je riba žedna u vodi.“ Ovaj divni mudrac spevao je, pored mnoštva drugih, i jedan divan Badjan (Bhajan – indijska devocijska pesma u slavu Boga), pod nazivom – „Nemoj pasti u vezanost“ („Mat kar moha tu“), u kome, izmedju ostalog, kaže: „Slušajte braćo, u sebi zlatni rudnik nadjite!“ …Poenta je i više nego jasna.
 
(A.I. – 71.str)
 
TAJNA DUSEVNOG MIRA
 
Duševni, ili unutarnji, mir je stanje potpune psihičke i emocionalne opuštenosti i nenapetosti. To je stanje kada je um potpuno utišan i kada srce uživa u blaženom miru i spokojstvu unutarnje harmonije, odnosno: kada se „Um kupa u lotosu Srca“ – kako kaže drevni Hindu tekst. Čim je um aktivan (buka misli…), tada je prisutna, manja ili veća, unutarnja napetost (tenzija) i mir je „svetlosnim godinama daleko“. Pošto je „aktivni“ um (um koji je zauzet bavljenjem svojim predstavama i misaonim slikama) um koji analizira, znači da, ponovimo, „aktivni“, „analitički“, um predstavlja EGO; a čim je prisutan EGO, poremećena je i frekvencija za prijem Istine. Ta „Frekvencija“, frekvencija Istine, pretstavlja: ODSUSTVO SVAKE FREKVENCIJE. – Odsustvo bilo kakvog „talasanja“ unutar uma. Da bi se um utišao (doveo u stanje nenapetosti i nerazdvojenosti – stanje bez frekvencije, stanje „ne-uma“), neophodno je obuzdati sopstveni duh i usmeriti ga na „opažanje bez prijanjanja“. Naime, kada ni za šta ne prijanja, duh je miran – i tek tada je u stanju da nam da na uvid (da nam predoči) istinske informacije o „onome što jeste“. Duh je ekspandirana energija duše, baš kao što je i svetlost ekspandirana energija Sunca, ali on je, izmedju ostalog i spoznajni instrument uma: instrument percepcije. On je „element“ koji sobom objedinjuje sva čula i uslovljava njihovo funkcionisanje. Čim on prione za neki „objekat“, čula prenose umu informaciju a ovaj, automatski, vrši „filtraciju“ te informacije – prepoznavanje i analiziranje iskustva na osnovu ranije stvorenih i uskladištenih predstava – i potom odgovarajuće reaguje na nju. Na taj način, mi ostajemo u čvrstom uverenju da su nam upravo čula verno prenela tu, i takvu, informaciju – nesvesni da, tako, uvek iskušavamo samo sopstvene predstave o realnosti a ne samu realnost! Kada duh ni za šta ne prijanja, tada je EGO „mrtav“, „iskopčan“, i svesnost nam nije zaražena iluzijom. Tada egzistira istinska svesnost – svesnost Opažanja, jasnog Uvida. Dok, čim duhom prionemo, EGO je aktivan i na scenu stupa „vrednovanje“ opažanja. – Vrednovanje opažanja i opažanje su dva potpuno različita pojma: prvo predstavlja „prefarbavanje“ istine i akt iluzije, a drugo jeste akt istinske svesnosti odnosno jasnog sagledavanja prave suštine stvari. Stoga, da bismo bili u stanju spoznati apsolutnu objektivnost (ISTINU), neophodno je realizovati istinsku svesnost. To je tzv. “svesnost trenutka“. Prvo što trebamo shvatiti jeste sledece“:MOJE „JA“ JE TAMO GDE JE MOJA SVESNOST. To znači da JA ZAISTA JESAM tamo gde je moja svesnost. – Činjenica da je moje telo tu gde jeste, ne znači ama baš ništa: telo jeste tu, ali, dakle, ja nisam! Ja nisam telo, ja sam svest; ili, da kažemo to isto ali malo drukčije – da se bar malo distanciramo radi pojašnjenja: ja nije telo, ja je svest! Ja se nalazi(m) tamo gde mi je svesnost. …“Udubio sam se u čitanje ove knjige.“ – To znači da sam se JAudubio u čitanje ove knjige. E sad, jasno je da se moje fizičko telo, logično, ne može „udubiti u čitanje“, te to jasno znači da ja nisam moje telo, nego da sam ja u svesnosti o čitanju knjige! Identičan je i primer: „Odlutao sam, na trenutak, u mislima“. …Pa, ko je odlutao?! – JA sam odlutao! …Ja sam odlutao, a ne moje telo. Uostalom, zar i sami ne kažemo: „Moje“ telo?! Ta svesnost, svesnost trenutka, znači biti „ovde“ i „sada“, ili jednostavno: BITI. Ako samo malo obratimo pažnju na način funkcionisanja uma, uvidećemo da je on aktivan, postojeć, odnosno aktuelan, samo onda kada je zauzet bavljenjem prošlošću ili budućnošću – pri čemu „budućnost“ predstavlja ništa drugo do kreaciju izgradjenu na osnovu iskustava iz, same te, prošlosti. Kada je um aktivan, svesnost („ja“) nam je ili u prošlosti, ili u budućnosti. Mi tada živimo u iluzijama, a istina je ovde svakog, sadašnjeg, trenutka samo što je ne primećujemo. – To je ono što nam čini EGO; on je taj koji razdvaja. Medjutim, kada nepodeljenu pažnju usmerimo na sam um – kada duh odvojimo od prijanjanja za objekte „spoljašnjeg“ sveta i uvučemo njegove pipke nazad u samu unutrašnjost školjke uma (što se u praksi drevne naučne discipline samoostvarenja – Yoge – naziva Pratjahara) – tada EGO trenutno biva „ugašen“ i otvara se prostor jedne vanvremenske (nestvorene i nerazorive), savršeno nove a istovremeno i praiskonske, dimenzije beskrajne JASNOĆE. Tada um konačno spoznaje „život posle (svoje) smrti“, nikada do tad spoznato stanje „ne-uma“, odnosno realizuje jednu do tada mu potpuno nepoznatu autentičnu životnost, i po prvi put ostvaruje stanje svoje izvorne, istinske aktivnosti: umire „preokupacija“ a radja se „akcija“ – akcija istinskog razumevanja. Rodjena je pažnja koja nije više ona pažnja relativnog uma, koja uvek opaža samo svoje sopstvene mrtve predstave, već pažnja žive jasnoće: AKTIVNA PAŽNJA. Pri toj, i tek pri toj, pažnji svesnost nam je „ovde i sada“! Dakle, kada duh prijanja tada nam je svesnost površinska, „spoljašnja“; medjutim kada ne prijanja on je tada „u sebi“, svojoj suštini, te tada „prožima“ – i svesnost nam je suštinska i svesagledavajuća. Tada nema EGA, koji bi nas zaveo u iluziju, i tada se nalazimo „kod svoje kuće“ – u samom Sebi („istinskom JA“). „Istinsko JA“ je Svesuština, te kada sam u „njemu“ tada nisam razdvojen ni od čega (jer EGO je taj koji razdvaja na „ja“ i na „objekat“ – „ne-ja“; EGO unosi odnos). Kada nema EGA, tada ja nisam SVESTAN nego tada JESAM SAMA SVESNOST! – Takva svesnost ne prijanja nego prožima, pa joj je, stoga, dostupna istinska, „unutrašnja“ (apsolutno objektivna!), spoznaja o „onome što jeste“. Ta svesnost je, dakle, nastala iz aktivne pažnje – a to je pažnja koja ne prijanja za predstave uma već postoji samo opažanje, tj. jasno uvidjanje, ili kako bi to Radjniš rekao: SVEDOČENJE. Tada smo neutralni posmatrači samoga sebe i celoga sveta: nepristrasni Svedoci „onoga što jeste“. To je SVESNOST TRENUTKA. Kada se ostvari takva svesnost – takvo stanje svesti – tada gde god da se svešću prebacimo (šta god da opažamo), mi ulazimo u samu suštinu „vidjenog“. Što će reći da tada sagledavamo „vidjeno“ iz njegove sopstvene, suštastvene perspektive, ali sa punom svesnošću Istine – istine njegovog „izdvojenog“ položaja, kao i njegovog položaja u kontekstu neotudjivog „sastojka“ sveobuhvatne Celine. – Direktno u sebi spoznajemo istinu onoga što opažamo, a znanje realizovano takvim uvidom jeste Istinsko Znanje. To, odnosno tek to, je istinsko razumevanje „onoga što jeste“. Dakle, duševni mir je osnova svega – jer istinska svesnost proizilazi iz aktivne pažnje a ova iz duševnog mira. Onaj ko nije u stanju da ga ostvari – da obuzda („zauzda“) svoj „pomahnitali“ um – ne može poći putem istinskih, dubokih unutarnjih spoznaja i istinskog razumevanja. Duševni mir je (uvek) moguće trenutačno ostvariti, ali za onoga ko je ceo život „prebrzo živeo“ i ko, usled robovanja umu (EGU), nema onaj spontani afinitet prema miru, to uopšte nije tako lako i jednostavno izvodivo. Da bi se um smirio (doveo u stanje ne-uma), potrebno je „uvući čula“, odnosno „pipke“ duha uvući nazad unutar samog cenzora (uma). Kad se to desi, tada nema rasipanja energije te je ona konačno na okupu. Svesnost tada dobija jedan sasvim novi, autentični, kvalitet izvorne čistoće i životnosti i biva u položaju jasnog opažanja svih suptilnih tendencija samoga uma – poput prozračnog beskrajnog neba svesti kroz koje plove paperjasti oblaci misaonih slika. Ovo stanje se najlakše postiže svesnim (voljno nadziranim) umirivanjem tela, koncentracijom na sopstveno disanje (njegovim umirivanjem i produbljivanjem) i usmerenjem pažnje na misli koje same doleću i odleću unutar našeg unutrašnjeg univerzuma (mikrokosmosa), ali ne prijanjajući duhom za te misli, nego ih samo opažati i „ispraćati“: kada doplove – dobro došle i neka ih; a kada odu – sretan im put i neka idu. Dajući blagoslov njima, dajete blagoslov sebi. U protivnom, čim duhom prionemo za odredjenu misao (misaonu sliku), mi je automatski „oživljavamo“, odnosno dajemo joj energiju (našu sopstvenu!) kojom će ona, bez ikakve milosti i sažaljenja, potom delovati na nas. Dakle, za one koji tek počinju ovladavati sposobnošću umirenja uma, poželjno je da ceo „postupak“ spoznaju u potpunom mirovanju tela, jer da bi naučili time ovladati neposredno, prvo trebaju naučiti da to ostvare posrednim putem. To se postiže, kao prvo, smeštanjem tela u neki udoban položaj – najbolje ležeći ili sedeći. Potom uspostavljamo kontrolu duha, usmeravanjem pažnje i koncentracije (uskladjeno sa produbljenim laganim disanjem) na svaki pojedini deo tela – počev od prstiju stopala pa, lagano, sve do vrha glave – kako bi se otklonila svaka prisutna napetost. Na taj način širimo svesnost i postajemo svesni svake želje za pokretom (tenzijom) čim se ona javi u umu, i prevazilazimo je (ne prijanjamo za nju). Svaku tendenciju u umu, svaku želju za pokretom, puštamo da biva „sama sa sobom“ a mi bivamo samo izdvojeni, nemi, posmatrač: svedok. Uzgred, pri tome možemo jasno osvestiti činjenicu da smo mi sami, i telo – dva ustvari različita, iako „simbiotički“ vrlo povezana, entiteta! Čitav taj „proces“ jeste čin SAMOKONTROLE; što, svakako, nije „kontrola“ u smislu nekog usiljenog samo-obuzdavanja, već samosagledavanje i nadziranje sa mnogo pažnje, nežnosti i stvarnog razumevanja. Takva samokontrola je osnovni preduslov svake discipline, a bez ove je postignuće bilo koje vrste – jednostavno neostvarivo. Kada, ovom jednostavnom praksom, počnemo proširivati i produbljivati iskustvo takve samosvesti, uvidećemo, izmedju ostalog, koliko smo samo nesvesnih, bespotrebnih i besmislenih kretnji činili, i neprestano činimo. To su, uglavnom, sve sitni pokreti (tenzije) lišeni svesne i stvarne potrebe, a koji nam skupa oduzimaju izuzetnu količinu energije – i to sve na uštrb nas samih: u korist jačanja EGA i održanja iluzorne svesnosti. Docnije, vežbom i vremenom, takvu samosvest možemo postići bilo kad i bilo gde, odnosno spontano bitisati u njoj bez obzira na vrstu (ne) aktivnosti koju trenutno vršimo. Jednom kad ovladamo realizacijom takve samosvesnosti, tada ćemo biti u stanju da zaista shvatimo šta mi zapravo činimo, i da li ima ikakvog smisla to što činimo, pri „normalnoj“ svesnosti – kada je EGO aktivan i kada ga „hranimo“. Shvatićemo da je svaku aktivnost, bilo umnu bilo fizičku, neophodno (pr)osvešćivati, kao i da to nikako nije moguće onima koji čvrsto robuju navikama i nižim instiktima. Na primer: – Pušač mahinalno (nesvesno) podje rukom za kutijom cigareta, izvadi jednu, prinese je ustima i zapali; verovatno „znajući“ da je ta navika izuzetno štetna kako po njegov fizički, tako i po njegov psihički „sklop“, ali – to je „jednostavno jače od njega“! …Kad bi bio zaista svestan svog postupka, odnosno same tendencije, i, naoružan ispravnom voljom, zapitao sebe da li mu je „baš sada“ ta cigareta neophodna, uvideo bi da je mogao „bar“ još nekoliko minuta bez nje. – No, i po isteku tih nekoliko minuta, opet bi važila ista stvar… I konačno, kada pušač istinski uvidi jasnu činjenicu da taj „prag izdržljivosti“ istinski ne postoji (kada u potpunosti osvesti svoju želju, odnosno suštinu same vezanosti, kao i njom izazivane postupke), spoznaje da on ZAISTA može bez te cigarete, odnosno cigareta uopšte, i da je njegovo istinsko biće neuporedivo snažnije, slobodnije, i moćnije od te želje, kojoj je robovao samo zbog odsustva istinske svesnosti! E, unutarnje ispunjenje, koje tad neposredno može spoznati, mnogostruko kompenzuje ono sitno zadovoljstvo koje ga je svo vreme držalo u „blatu ropstva“ i ubijalo mu i zadnju trunku stvarnog samopoštovanja. Takvo iskustvo konačno radja seme afiniteta prema, onoj divnoj, „liniji većeg otpora“ i daje mu jasan putokaz pravca u kojem se nalaze prava sreća, istinska sloboda i stvarno ispunjenje. …A tada se, čak, više ne mora (i ne može) govoriti ni o kakvom sputavanju ili „izdržavanju“, jer sama želja u potpunosti otpada od uma – biva prevazidjena – i više nas ne uznemirava. Tada „linija većeg otpora“, čudesno i veličanstveno, postaje „linija bez otpora“! Ovde je potrebno shvatiti jednu stvar. Naime; Sreća jeste prirodno i izvorno stanje našeg bića. Baš zbog toga mi, zapravo, ne možemo podneti ni jedan jedini trenutak u razdvojenosti od tog stanja – ili to, kad već moramo, podnosimo vrlo, vrlo teško. Budući da je to tako, a u nedostatku znanja i sposobnosti za neposrednim konzumiranjem tog „božanskog nektara“ te uživanjem u njemu, po inerciji one „linije manjeg otpora“ okrećemo se instant zadovoljstvima, koja nam, naravno, uvek „ušpricaju“ samo kratkotrajnu, i nadasve bledu, senku onog stvarnog Ispunjenja koje nas, uvek i zauvek, čeka unutar našeg stvarnog bića. I dok god se, kao dete lizalice, grčevito držimo te „senke“, nećemo se moći okrenuti, i predati, opojnim i blaženim zracima tog našeg Unutarnjeg Sunca.  Tek direktna (neposredna) spoznaja svojih istinskih snaga i mogućnosti, donosi čoveku unutarnje ispunjenje i zadovoljstvo, koje nije lažno, jer je ono suština njegovog sopstvenog bića koje je počeo da spoznaje! …Svaka navika i psihološka zavisnost predstavljaju samo odraz, i izraz, EGA. Sve su to proizvodi naših želja i strahova i služe samo, i isključivo, održanju EGA, odnosno našoj razdvojenosti od Suštine („istinskog JA“).
 
(A.I. – 48.str)
DUSEVNI MIR
 
Mi kroz EGO (a polako ćemo razotkrivati sve njegove „tajne“!), kao kroz „šarene naočari“, primamo sve informacije o svetu u kojem živimo i na osnovu toga gradimo svoj lični Stav. Prema tome, jasno je da su i sve naše predstave o istini zasnovane na „lažima“, pa su i one (predstave), kao takve – lažne. …To je veoma slično situaciji kada prljavim rukama želimo da se napijemo kristalno čiste vode sa planinskog izvora: svaki put kada šakama zahvatimo vodu i prinesemo ustima, mi ćemo, zapravo, okusiti uvek, i samo, prljavu i zagadjenu vodu, i ništa drugo – ali, naravno, ne krivicom vode i izvora, već razlog i odgovornost trebamo potražiti tamo gde zaista i jesu: u nama – u sopstvenoj nečistoći! I dokle god odbijamo osvestiti činjenicu da je naša sopstvena „Prljavština“ (a upravo EGO je taj koji nas drži u toj vrsti slepila) odgovorna za iskrivljenu percepciju sveta i stvarnosti, mi ćemo i bitisati isključivo u tom svom EGO-kreiranom svetu, a ne u onom jedinom istinskom i realnom. Pošto, dakle, ne znamo ni za šta drugo osim „laži“ – jer živimo „u“ njima i „kroz“ njih (kroz EGO) – mi smo, razumljivo, i skloni tome da smatramo da je takva egzistencija jedina moguća i da je, sve u vezi sa tim, jedina i prava istina. Medjutim, naše istinsko biće (Istina) uvek dolazi do izražaja ako ne pre, a ono – kada laži (te naše prividne i umišljene „istine“) dovedemo do vrhunca jedne od suprotnosti. Tada ona druga suprotnost počinje da privlači klatno sudbine i mi, potom, iskušavamo sve posledice svoje razdvojenosti od onog nenapetog stanja – „istinskog JA“! Naša najveća pogreška i zabluda je što mi ta razdvojena stanja (medjusobno uslovljene suprotnosti) vrednujemo i ocenjujemo, i delimo na „pozitivna“ i „negativna“, te, potom, uporno ulažemo napore na bekstvo od „negativnih“ – ka okrilju „pozitivnih“ iskustava i impresija. Ali, pošto su to samo dve medjusobno-uslovljene suprotnosti, koje se, prirodno, večito naizmenično smenjuju, mi smo takvim životnim stavom čvrsto pozicionirani unutar začaranog kruga iz koga nema izlaza. Ovo zaista nije teško shvatiti. No; ma koliko to moglo neverovatno zvučati: Izlaza ipak – IMA. Ako shvatamo da je upravo EGO taj koji se nalazi u tom Krugu, i ako shvatamo da se mi sami grčevito držimo za njega dajući mu pogonsku energiju, onda nam biva savršeno jasno da je potrebno (ali i apsolutno neophodno) samo da ga – pustimo od sebe! To je veoma slično primeru vozača motocikla na tzv. „Zidu smrti“: – Zamislimo ogromno bure (u originalu je oko 8 metara u prečniku i 7 metara visoko) bez gornjeg poklopca, čije se dno nalazi na zemlji. To „bure“ služi za izvodjenje akrobatske tačke kružne vožnje motocikla (ili čak automobila) po unutrašnjoj strani njegove oplate, pri čemu centrifugalna sila uskladjena sa odgovarajućom brzinom omogućava hrabrom vozaču da, prkoseći zemljinoj teži, ostvari svoju nameru. To bure se popularno naziva „Zid smrti“ – pre svega zato što i najmanja greška vozača, u smislu pada koncentracije, može biti fatalna po njega. Dakle, zamislimo sada jedno takvo bure – čija je jedna uzdužna polovina od dna do vrha osvetljena suncem, dok je druga u potpunom mraku i senci. Vozač motocikla izvodi svoju tačku ciklične vožnje po zidu. Na nesreću, on ima urodjeni, neopisivi, strah od tame! Tako, sedeći na svom motociklu, i držeći ručku za gas, on je „osudjen“, znači, da pola kruga preveze na svetlu a pola – u tami. – Kada se nadje na mračnoj polovini zida on je prestrašen, nezadovoljan i nesrećan, a kada se nadje na osunčanom delu onda je opušten, zadovoljan i srećan, odnosno „srce mu je na mestu“. I tako; on se vrti u krug, zapravo, bežeći od tame ka svetlu – ali posle svetla ga opet, neminovno, čeka tama. Dok god sedi na motoru i, bežeći od tame, dodaje gas, jasno nam je da on zapravo nikuda ne beži – i ne može da pobegne – jer čim izadje „iz“ tamne polovine, on započinje nužan put „ka“ istoj! Njegovo bekstvo je besmisleno, ali on toga nije svestan jer je obuzet strahom od jedne suprotnosti (tame) i željom za drugom suprotnošću (svetlom). Zbog togstraha i te želje, on pojačava gas ne bi li što pre pobegao od jednog u okrilje drugog… – uporno dodaje gas a njegov um ga drži u iluziji da će uspeti da pobegne. Medjutim, vremenom, umor čini svoje i naš vozač počinje bivati sve ravnodušniji – i prema tami, i prema svetlu. Tada polako počinje smanjivati brzinu i, samim tim, prirodno, gravitacija ga počinje privlačiti ka zemlji – gde najzad može da se zaustavi i konačno spozna MIR. Zaustavljajući se, skidajući ruku sa ručice za gas i napuštajući motor, vozač izlazi iz bureta, i …odjednom, za divno čudo, uvidja da se obreo na toliko sanjanom blaženom svetlu – Suncem obasjane poljane!!! …Možete li zamisliti njegovu sreću, spokojstvo, ispunjenost i blaženstvo!?!
 
Objašnjenje ovog primera je verovatno izlišno, ali da bi svima sve bilo savršeno jasno:
 
– „Bure“ predstavlja svet suprotnosti (Univerzum);
 
– „Motocikl“ predstavlja EGO („lažno JA“), za koji se, pogoneći ga, grčevito držimo nesvesni zablude u kojoj se nalazimo;
 
– „Vozač“ smo mi (naša svest);
 
– „Sunčeva svetlost“ označava istinsku, autentičnu prirodu našeg bića, i zbog toga je „vozaču“ tako prijatno kada je na osvetljenom i osunčanom području;
 
– „Tamna strana“ predstavlja „tamnu stranu“ naše sopstvene ličnosti, naše životne bolove i strahove, sa kojima, uglavnom uvek, po svaku cenu izbegavamo suočavanje;
 
– „Kruženje motorom“ predstavlja našu uzaludnu životnu trku bekstva od nezadovoljstava i žudnje za zadovoljstvima; u širem smislu označava Samsaru(svet ciklične egzistencije na „točku“ ponovnih rodjenja i smrti), odnosno sam proces Reinkarnacije. Kada breme EGA postane preteško (vozačev umor), tek tada je vozač spreman da ostvari istinsku svesnost o uzaludnosti celokupne besomučne jurnjave – staložen uvid i svesnost da nema nikakvog realnog razloga STRAHU i ŽELJI – i potpuno smiren (u Duševnom miru) privodi vožnju kraju (prestaje dodavati „gas“, odnosno hranu EGU), odbacuje motocikl (odbacuje EGO i napušta svet patnje – svet suprotnosti), i izlaskom iz bureta (Samorealizacija) spoznaje autentičnu blagodet Sunčevog prisustva (Apsolutnu Istinu i stanje Nirvane – večnog vrhunskog Blaženstva)! Činjenica da se mi još uvek nalazimo tu gde jesmo – unutar (ovog svog) sveta suprotnosti, odnosno unutar sfere njegovog uticaja – samo je pokazatelj toga da se mi još uvek nalazimo unutar svog bureta i da se još uvek držimo svog motora, kojem, u zavisnosti od stepena (ne)svesnosti o uzaludnosti i besmislenosti celokupne „jurnjave“, neko od nas daje jači a neko slabiji gas. Ta svesnost nam je utoliko čistija i šira, ukoliko smo bliži stanju unutarnjeg (duševnog) mira – a to je duševno stanje „vozača zasićenog jurnjavom“. „Duševni mir“ jeste stanje potpune mentalne i emocionalne opuštenosti, „ispražnjenosti“, odnosno bolje reći rasterećenosti – bez želja i strahova, koji nas drže u okovima EGA. Tek u tom stanju smo u mogućnosti da realno uvidimo vrednost istinskih kvaliteta – kvaliteta koji karakterišu Apsolut, a to su: Mir, Red, Nenapetost, Nerazdvojenost, Neprijemčivost, Nepristrasnost, itd. Takva svesnost je ostvarljiva jedino iz Duševnog mira, jer u duhovnom svetu važi jedan drevni, suštinski zakon koji glasi: ISTO PRIVLAČI ISTO. Dok god smo razdvojeni od tog stanja nije nam moguć pristup istinskim spoznajama. – Zbog toga je duševni (unutarnji) mir ključ od vrata koja razdvajaju svet suprotnosti i istinsko, apsolutno postojanje! Najveća Moć koju posedujemo je ono što nam se uopšte ne čini kao nekakva moć, a to je – SLOBODNA VOLJA. Na osnovu nje, mi posedujemo sposobnost da vršimo sopstveni IZBOR, a na osnovu kojeg i snosimo odgovarajuće posledice. – Ako je naš izbor da „držimo gas“, snosićemo posledice tog izbora i vrtećemo se u krugu patnje. Što je gas jači – to je vožnja bremenitija teskobom, problemima i patnjom, jer je pojačan uticaj suprotnosti na nas. Zbog toga je jedini, istinski ispravan izbor taj da, postepeno, potpuno staloženo, „otpustimo gas“ i, time, prevazidjemo uticaj ovog relativnog sveta. To predstavlja naš izbor da ostvarimo –Duševni mir. Kada smo u duševnom miru, tada EGO nema uticaj na nas i tek tada možemo da pristupimo putu spoznaje suštinskih istina. Te spoznaje realizujemo putem duboke, suštinske kontemplacije, a kasnije i meditacije, pri svesnosti koja nije opterećena zabludama, iluzijama i prošlošću. Svaka naša aktivnost, „pozitivna“ ili „negativna“, koju vršimo van stanja duševnog mira, povlači za sobom odgovarajuću posledicu! To je suština KARME – uzročno-posledičnog Ustrojstva, na kome se temelji postojanje svega što je u stanju razdvojenosti od Suštine (Apsoluta). Na tom principu se temelji postojanje celokupnog Univerzuma – pojavnog sveta – kao i proces reinkarnacije, čiji fenomen egzistira samo zato da bi nam, iskustveno, bilo omogućeno da spoznamo svu iluzornost i lažnost ovoga sveta u kojem bitišemo i za kojeg se čvrsto vezujemo, a koji je ništa drugo do posledica razdvojenosti našeg sopstvenog bića – posledica robovanja EGU i iluzornoj percepciji. Tako, iz života u život mi snosimo posledice svoje karme i samo je pitanje vremena kada će nam teret EGA postati nepodnošljiv, kada ćemo ostvariti svesnost sveukupnosti svoje zablude i započeti svoj put svesnog prevazilaženja EGA – put spoznaje „istinskog JA“ (Apsolutne Istine).(A.I. 25.str) Dok god je osoba razdvojena od duševnog mira ona podleže uticaju jedne od dve suprotnosti; tačnije – podleže istovremeno obema, samo jednoj neposredno a drugoj posredno. Stanje duševnog mira – Neprijanjanja – predstavlja apsolutnu ravnotežu izmedju dve suprotnosti. Pri takvoj, izvornoj, Ravnoteži objektivno ne postoji ni jedna suprotnost, i mi smo u savršenoj harmoniji. Čim smo razdvojeni od tog stanja, ravnoteža je narušena (jer je, automatski i usled ogromne privlačne sile, na sceni prianjanje jednoj od suprotnosti) i ustrojstvo akcija–reakcija momentalno počinje da deluje! (A.I. 65.str) Ljudi, oni manje upućeni, uglavnom smatraju da je „duševni mir“ isključivo ono stanje koje se postiže nekakvim dugotrajnim, nepomičnim, sedenjem u položaju za meditaciju (najčešće tzv. „Lotosu“). – Izmedju ostalog i to; ali samo ukoliko je ta „nepomičnost“ prirodan spoljašnji odraz stvarne preorijentacije usmerenja uma sa razine spoljašnje „horizontale“ na meditativnu dubinu (iliti visinu) unutarnje „vertikale“. Medjutim, sam duševni mir, kao stanje koje nije „Od ovoga sveta“(!), nije vezan niti za vreme, niti za prostor, pa samim tim ni za mesto, iliti telesni položaj, bilo kog duhovnog praktikanta; jer to superiorno Stanje nije svojstvonijednog bića koje, eventualno, „dopusti“ da se ono njime (kroz njega) izrazi, već ono predstavlja sam suštinski KVALITET, odnosno, upravo: manifestovanu Suštinu samoga „praktikanta“. Zato, budući da duševni mir jeste ono što smo skloni okarakterisati kao „meditativno stanje“, trebamo shvatiti da je on, odnosno meditacija, uistinu ostvariv svugde i uvek: dovoljno je (ali i nužno) samo da budemo ovde i sada! Prema tome; kada smo u meditaciji tada smo u duševnom miru, i obratno.
 
(A.I. – 125.str)
http://apsolutnaistina.com/

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s