MISTERIJA: ZASTO JE UBICA IZ VELIKE IVANCE SPALJEN BEZ AUTOPSIJE

Kako je moguće da se niko od trinaestoro ljudi u pet kuća, nije probudio, vrištao, bežao od „monstruma. Kako je moguće da niko nije u selu čuo pucnjeve. Zbog čega je telo Ljubiše Bogdanovića kremirano a da prethodno nije izvedena autopsija kojom bi se ustanovilo da li je zvanična interpretacija događaja održiva.

Ubistvo trinaestoro ljudi u Velikoj Ivanči, selu koje se nalazi između Mladenovca i Topole, koje je, po zaključcima policije izvršio šezdesetogodišnji ratni veteran, Ljubiša Bogdanović, nanevši, na kraju i sebi smrtonosne povrede od kojih je preminuo u bolnici, nakon čega je njegovo telo u „najvećoj taknosti kremirano na beogradskom groblju Lešće“, proizvelo je medijsku histeriju pri čemu su se dnevni listovi Kurir, Blic, Alo, Informer, Naše Novine i ostali utrkivali u veličini slova i njihovom crnilu kojim su i grafički bitno doprineli tonu poruka sadržanih u naslovima.

Prenebregavajući sve zakonske propise o poštovanju pretpostavke nevinosti, mediji su imali za cilj da iskoriste sav potencijal kako bi ljude uveli u stanje šoka i užasa u kome je iznova bilo moguće objavljivati kontradiktorne izveštaje i ovom događaju a ne postaviti sledeća, logična pitanja:

1. Kako je moguće da se niko od trinaestoro ljudi u pet kuća, nije probudio, vrištao, bežao od „monstruma“?

2. Kako je moguće da niko nije u selu čuo pucnjeve (niko nije spomenuo da je ubica koristio prigušivač niti da li je nađen). CZ 88, tzv Tetejac, kojim je po trvrdnjama direktora policije Milorada Veljovića, izvedeno ubistvo, proizvodi veoma snažan zvuk;

3. Zbog čega je telo Ljubiše Bogdanovića kremirano a da prethodno nije izvedena autopsija kojom bi se ustanovilo da li je zvanična interpretacija događaja održiva?

Umesto postavljanja ovih logičnih pitanja uspostavljen je neproblematizovani medijski narativ čijom analizom sadržaja dolazimo do sledećih konstrukcija koje spadaju u domen rubrika „verovali ili ne“:

Zločin je, po medijskom narativu, najpre prijavila supruga Javorka Bogdanović, po navodima listova prošle nedelje: „teško ranjena“; „u bolnicu primljena u kritičnom stanju“ (Večernje Novosti 09.04.2013.) U istom tekstu direktor Urgentnog centra Zlatibor Lončar , izjavljuje da je Javorka, „u pucnjavi pogođena u glavu i vrat“.

No, Javorka je nekoliko dana potom puštena na kućno lečenje. Večernje novosti ne problematizuju ekspresni oporavak „teško ranjene“ Javorke, nakon što je pogođena „u glavu i vrat“ (iz vatrenog oruža), već ciljaju na emocionalni učinak narativa: „Nakon operacije u Urgentnom centru, rane na glavi i vratu zaceljuju, ali velika, neprebolna rana otvorila se na Javorkinom srcu. Vest o gubitku sina Branka i muževljevom krvavom pohodu u kojem je nastradalo još 13 komšija, među kojima i dvogodišnje dete, teško je primila. Skrhana od bola, donela je odluku da život nastavi u Jagnjilu…“ ( Večernje Novosti, 16. april 2013.)

I, umesto da naslov teksta glasi: „Još jedna enigma slučaja ubistva u Velikoj Ivanči: neverovatno brz oporovak žene pogođene „u glavu i vrat iz vatrenog oružja“, on glasi „Supruga masovnog ubice iz Velike Ivanče puštena na kućno lečenje“kao da je to sasvim normalno i uobičajeno u sličnim slučajevima.

Ma osnovu medijskog narativa ne možemo znati ni kada je supruga pogođena ni kada je pozvala policiju: „S medija“ izveštava: „Ljubiša je prvo ubio svoga sina Branka, zatim je pucao u suprugu a zatim krenuo da puca po komšiluku“; potom u istom tekstu: „Zločin je prijavila supruga ubice Javorka. Dok je bila na vezi sa policijom čuo se jauk, zbog čega se pretpostavlja da je ubica pucao u u suprugu dok je zvala policiju“.

O istom aspektu Blic ovako izveštava:

„Kako javlja reporter “Blica” sa mesta zločina, prema priči komšija, Ljubiša Bogdanović je najpre u svojoj kući ubio sina hicem u glavu, a potom se uputio ka kućama komšija gde je napravio masakr.“

Sledeći pasus: „U svojoj kući Ljubiša Bogdanović prvo je ubio sina Branka i majku. I, tek nakon što reporter izređa članove ubijenih porodica i emocionalnim šokom zaslepi čitaoce („Potom je izašao iz kuće i krenuo u smrtonosni pohod u kom je napravio masakr u četiri komšijske kuće“) pominje se po prvi put supruga Javorka:

„Kako sazajemo, zločin je prijavila njegova supruga Javorka i dok je bila na vezi sa policijom čuo se jauk, zbog čega se pretpostavljada je on pucao u nju u tom momentu. Mladenovačka policija je odmah krenula na mesto zločina i zatkla Ljubišu u dvorištu svoje kuće. Kako saznajemo, on je pucao u sebe pred policijom.“

I dalje nama podataka o trenutku kada je supruga pozvala policiju, no reporter Blica nas u ovom „izveštaju“ ni nemarava da izvesti o tome, već nas upućuje na nezvanične informacije, prema kojima je: „…Bogdanović potom najverovatnije pokušao da ubije i sebe. U ovom trenutku ubica i njegova supruga daju osnovne znake života i u teškom su stanju.“

Neverovatna nekoherentnost zamagljena diskursom koji računa na proizvođenje emocija i uvođenje čitaoca u stanje šoka, bez postavljanja ijednog logičnog pitanja, osnovna je karakteristika medijskog narativa po kome ne možemo da zaključimo: kada je ubica pucao u suprugu; kako je moguće da osoba koja je u teškom stanju i koja daje „osnovne znake života“ bude puštena iz bolnice nedelju dana potom; kako je moguće da ni jedan medij ne govori o neverovatno srećnoj okolnosti da osoba ranjena vatrenim oružjem u glavu i vrat, ostane živa i bez posledica.

Ali, objašnjenja očigledno nisu potrebna, budući da medijski narativ neometano ide dalje i dalje…Ljubiša Bogdanović, po jednim medijima „monstrum koji je „zavio u crno pet porodica“, po drugim „zavio selo u crno“ a po trećim „zavio Srbiju u crno“: nema psihijatriski dosije, nije se nikada ponašao nasilno; ratni je veteran iz Slavonije, pomagao je komšijama.

Već 11.aprila, „teško ranjena Javorka“ koja je „davala osnovne znake života“ kada je prevezena u Urgentni centar: daje prvu izjavu policiji koju Blic objavljuje u tekstu pod naslovom: Ni miran, ni povučen: „Ubica iz Ivanče tukao suprugu mokrim konopcem i lancem za pse“. Naslov, međutim, ne prozilazi iz „prve izjave koju je Javorka (nakon što se povratila iz stanja u kome je davala osnovne znake života, prim. B.Đ.) dala policiji: „Ljubiša ima veoma preku narav i umeo je i da je udari“, već je zasnovan na izjavi Javorkinog brata koji je „kroz suze ispričao“ novinarima Blica: „Ljubiša je tukao moju sestru Javorku dok su im deca bila mala. Udarao joj je šamare, tukao je mokrim konopcem, a saznao sam i da ju je jednom išibao metalnim lancem za vezivanje pasa…“.

I tako se, po prvim izveštajima „mirna i povučena porodica“ već sledećeg dana u medijskom narativu pretvara u porodicu u kojoj se žena tuče „mokrim konopcem“ i šiba „metalnim lancem za pse“. Postavlja se pitanje kako je moguće da nakon tako stravičnog zločina, meštani i dalje govore o mirnom čoveku koji se nikada nije nasilnički ponašao. Pa valjda, ako nekoga prebijete mokrim konopcem ili tučete lancem za pse, to ne može da prođe bez vidljivih ozleda, kojih bi se bar neko u selu prisetio bar u trenutku kada onaj koji šiba i zlostavlja ženu udarajući je lancem za pse, izvrši „zločin koji zavija Srbiju u crno“.

Iznošenje novog sleda nelogičnosti (koje niko usled medijski proizvedenog šoka ne problematizuje) paraćeno je, međutim, plasirnjem odabrane retuširane fotografije optuženog(uveliko osuđenog i ozloglašenog) koja je trebalo da sugeriše da se radi o patološkoj ličnosti (i svi su odmah, nakon logistike i formatizacije percepcije kojima su medijski podvrgnuti ponavljali kao papagaji: vidi se na fotografiji…).

Sledeći niz kontradiktornosti pronalazimo u medijskom izveštavanju koje pokušava da objasni motive zločina. Mediji najpre ističu da je „Ljubiša Bogdanović nekada radio u fabrici Crvena zvezda, pa je proglašen tehnološkim viškom i iznajmljivao je poljoprivredne mašine po selu“ (S media) kao i da je „Učesnik rata u Slavoniji devedesetih godina“, dakle ratni veteran.

Motiv otpuštanja sa posla ubrzo se pokazao kao neupotrebljiv. Ljubišin brat, Radmilo Bogdanović u izjavi za Blic kaže:„Ne znam šta mu se desilo. Para su imali. Nikad nije imao nikakav konflikt, svi znaju koliko je dobar bio – i navodi da je Ljubišina kuća bila prava domaćinska kuća, imali su sve mašine, kombajn, dva traktora, dva auta“.

Kontradiktorni su i izveštaji eksperata. Tako je specijalista kliničke psihologije Vlajko Panović, penzionisani stručnjak sa Vojnomedicinske akademije (VMA), upozorio javnost „da se masakri poput onog koji se danas dogodio u Srbiji u skorije vreme mogu desiti i u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj“. „Panović je istakao da je masakr koji je počinio Bogdanović verovatno posledica ratnih trauma, dodavši kako niko ne zna kada će one isplivati na površinu. Pojasnio je da ti ljudi obično nisu svesni svojih nedela i da zločine ne čine iz zadovoljstva…Niko ne može da predvidi kada će da se to dogoditi“ (S media, Vesti).

Sa druge strane ministarka zdravlja Srbije, Slavica Đukić Dejanović u izjavi za RTS kaže „to što je ubica bio na ratištu sigurno ne može bit uzrok višestrukog ubistva u Velikoj Ivanči“.

“To ne može biti neposredni razlog. Traume iz rata i posledice tih trauma kroz posttraumatski stresni poremećaj idu nekoliko dana do nekoliko nedelja od momenta traume”.

I sada dolazimo do pitanja: zbog čega je telo pokojnog Bogdanovića kremirano. Večernje novosti i većina dnevnih listova smešta veoma šturu informaciju o kremaciji u kontekst opisa reakcija „suprugeubice“, Javorke Bogdanović, koja, nakon što se (za manje od nedelju dana) opravila od hitaca koji su joj prosvirani kroz glavu i vrat, od kojih je „davala samo osnovne znake života“, „upratnji kćerki Zorice, Slavice, zeta Radeta i Ljubišinog sinovca Dragana (Radmilovog sina), pod zavojima na licu i vratu, stiže na grob uz obezbeđenje patrole policije koja ovih dana dežura u dvorištu Bogdanovića”, kako bi „predupredila svaku moguću neprijatnost“. Evo opisa kojim počinje tekst Večernjih novosti „Ni suza, ni reči. Jecaja, ni jauka. Javorka Bogdanović se tako, u utorak, oprostila od sina Branka i svekrve Dobrile, na groblju u Velikoj Ivanči, gde od petka počivaju prve žrtve Javorkinog supruga Ljubiše – njegov sin i njegova majka…“

Informaciju o tome da je telo Javorkinog supruga kremirano pronalazimo među glosama, podržanu standardizovanim sintagmama i floskulama kojima obiluje medijski narativ o zločincu:

„Dok se Javorka Bogdanović, iz kuće svoje kćerke Zorice Lazić u Jagnjilu, spremala da krene u Ivanču, telo njenog supruga Ljubiše, ubice trinaestoro komšija i rođaka, kremirano je na beogradskom groblju Lešće. Kremacija je izvršena bez prisustva rodbine. Urna sa pepelom biće zadržana dok porodica ne odluči šta će sa njom. Ukoliko je u narednih šest meseci ne preuzmu, urna će biti sahranjena na nekom mestu u groblju Lešće.“

Isti izvor nam otkriva da će „inspektori beogradske policije pokušati još jednom, za mesec do dva, da razgovaraju sa Javorkom Bogdanović, kako bi pokušali da bace više svetla na nezapamćeni masakr koji je počinio njen suprug. Javorka, koje je jedina preživela krvavi pir supruga Ljubiše, dosad je ispitana dva puta u bolnici, ali policiji nije bila od pomoći“.

Zbog čega su, međutim nadležni organi Republike Srbije dopustili da telo bude kremirano kada se zna da im pepeo nakon kremacije neće pomoći da otkriju da li je zvanični narativ podržan autopsijom?

Da li su nadležni organi republike Srbije dozvolili kremaciju kako bi „zlo odnela voda“?

Telegraf citira reči „jednog meštanina iz Velike Ivanče“.

“Niko od mojih nije ubijen, ali svejedno, sve nas je zavio u crno i ne treba da leži na našem groblju”…. Kako saznajemo iz istog izvora „Stanovnici Velike Ivanče organizovali su i potpisivanje peticije kojom žele da se izbore za to da Bogdanovića ne sahrane na lokalnom groblju“.

Blic, citira izveštaj originalno objavljen na stranici http://www.svet.rs/planeta/muskarac-ubio-13-osoba-u-velikoj-ivanci-kod-mladenovca koji prenosi izjave meštana koji, međutim, ne znaju ko je pokrenuo peticiju: “U našem kraju neko je pokrenuo peticiju da se Ljubiša ne sahrani u Velikoj Ivanči. Ne znam ko je to…“.U tekstu, neimenovani meštani sela Velika Ivanča govore o „zlu koje treba da odnese voda“… No, peticija, ma ko da ju je pokrenuo, ipak ne zhavteva kremiranje ozloglašenog pokojnika, ali to pitanje se u tekstovima na portalima Sveta, Telegrafa, Blica i ostalih medija, jednostavno ne postavlja.

Umesto toga i dalje se traga za motivima zločina: „Kao mogući ključ za zločin Ljubiše Bogdanovića, u Ivanči su u sredu potražili porodično nasleđe koje u ovom selu zovu “prokletstvo Bogdanovića”, o kome se ćutalo…. Svedoče da se nije samo ubio Ljubišin otac vešanjem, već da je ta sudbina pogodila i njegovog dedu. …

Dodaju da je Ljubišin stric lečen u duševnoj bolnici i da je tokom lečenja umro. Navode, takođe, da je snaja njegovog bratanca misteriozno stradala davljenjem u porodičnom đermu…“ Dakle, meštani „navode“, „dodaju“ „svedoče“, o „prokletstvu porodičnog nasleđa; dok novinski izveštaji više ne govore da je zločin prijavila supruga već da je „zvala žena iz kuće Despotovića“, koja je policiji rekla da „neko pucao na njenog muža“i da je potom „jauknula“ (isti obrazac je primenjen i u prvobitnom izveštaju po kojem je Javorka pozvala policiju i takođe jauknula)… No, potom se čitaoci upućuju na izjavu policije koja kaže da je ta žena „umrla tog trenutka“…

Ni traga ni glasa od provere navedoda o okultnom „porodičnom prokletstvu“ i potrebe da se obrazloži kako je došlo do promene u odnosu na prethodne izveštaje policije (i medija) po kojima je poziv stigao od Javorke Bogdanović, a kamo li od postavljanja logičnog pitanja: Kako je moguće da se dozvoli kremacija tela ubijenog čija bi autopsija mogla da pokaže da li meci kojima je Bogdanović „izvršio samoubistvo“,odgovaraju pištolju koji je držao u ruci, te da li je Bogdanović bio pod dejstvom psihotropnih lekova? Ko je dozvolio kremaciju i kako će sada Javorka Bogdanović pomoći u istrazi koja bi morala da počiva na autopsiji tela čoveka koji je proglašen za ubicu trinaestoro ljudi, na osnovu kontradiktornih i veoma nelogičnih policijskih, lekarskih i medijskih izveštaja?

No, nema sumnje da je telo pokojnog Bogdanovića kremirano u najvećoj tajnosti i po kratkom postupku. Na isti način osujećena je mogućnost ispitivanja misterioznogsamoubistvaambasadora Srbije pri NATO,Branislava Milinkovića koji se decembra 2012.na aerodromu u Briselu, „nakon što je sačekao pomoćnika ministra spoljnih poslova Srbije,Zorana Vujića, koji je doputovao sa delegacijom, ujednom trenutku na nadzemnom parkingu za VIP osobe polako odvojio od grupe, preskočio ogradu i skočio desetak metara usmrt“. I to nakon što je toga dana prisustvovao sastanku ministara spoljnih poslova zemalja članica NATO i čitavog dana, kako kažu očevici, „bio vrlo dobro raspoložen“ (Večernje novosti, 06. decembar 2012.)

Zabrana nošenja oružja: projekat Novog svetskog poretka

Odmah nakon zločina u Velikoj Ivanči mediji su počeli da najavljuju promenu zakonskih okvira zaza dobijanje dozvole za posedovanje i nošenje oružja: 9.aprila, direktor policije Milorad Veljović uizjavi za Radio-televiziju Srbije najavio je da će uskoro Vladi Srbije biti upućen novi nacrt Zakona o oružju i municiji koji će predviđati veću kontrolu ljudi koji poseduju oružje; 11.aprila, poslanici Demokratske stranke u Skupštini Srbije podneli su Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o oružju i municiji; dok je profesor beogradskog Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić bio najprecizniji: 10.aprila u izjavi koju je dao agenciji Beta,rekao je da bi Srbija trebalo da donese zakon kojim bi građanima bilo zabranjeno da drže oružje u privatnom posedu, te da bi oružje u Srbiji trebalo da poseduju vojska, policija i službe bezbednosti, kao i privatne agencije za bezbednost i lovačka udruženja i to po strogo utvrđenim pravilima.

kontrola-uma02

Zanimljivo je, pri tom da se zabrana posedovanja i nošenja oružja širom sveta od Australije do Britanije, odvijala po identičnom obrascu: oružani masakar praćen stanjem šoka i tuge nakon kojeg bi usledila brza politička akcija i donošenje veoma strogih zakona o oružju. Medijski narativi o nekim od slučajeva tvrde sledeće:

Marta 1996, 43-trogodišnji Tomas Hamilton, „ušetao“ je u osnovnu školu u škotskom gradu u kome je živelo 8000 ljudi i ubio 16. dece pretškolskog uzrasta i njihovu učiteljicu sa četiri legalno posedovana pištolja. U nedeljama koje su usledile otpočela je kampanja za zabranu nošenja oružja tokom koje je 750,000 ljudi potpisalo peticiju koja je već sledeće godine pretočena u zakon.

U Australiji je iste godine (1996), zabrana posedovanja i nošenja oružja usledila 12 dana nakon što je „naoružani ubica ubio 35.ljudi u Port Arturu, u Tasmaniji“. Nakon toga, uništeno je oko700,000 komada oružja od strane federalne vlade Australije.

U Kanadi, zakon je izmenjen 1989.godine, nakon ubistva 14 studentkinja u Montrealu koje je izvršio „revolveraš ženomrzac“ a u Nemačkoj 2002.godine, nakon što je „devetnaestogodišnji student ubio 16.ljudi, uključujući 12 profesora u Erfurtu 2002.godine“.

Prema analizama koje je sproveo Džoel Skauzen, teoretičar i analitičar politike,specijalista za filozofijuprava i Ustavnuteoriju, dizajner visoko-bezbednosnih stanova iskoloništa, oduzimanje oružja u zemljama širom sveta deo je globalističke agende koja ima ambiciju da sve zemlje stavi pod kontrolu svetske vlade i zakona koji se donose u krugovima koji deluju iza scene.

Cilj ove agende je da reguliše svaki aspekt života: hranu, vazduh, vodu, odgajanje dece, edukaciju, prirodnu sredinu, ekonomiju, zdravstvenu zaštitu, prevenciju zločina i rat. Da bi bila u mogućnosti da sprovede svoje planove, svetska vlada mora najpre da oduzme oružje od građana, nakon čega će samo sprovodioci njene politike i poslušnici imati oružje koje će koristiti u obračunima sa onima koji ne budu pristali na ropstvo u Novom svetskom poretku Da bi se to postiglo, deluje se na vlade pojedinačnih zemalja koristeći taktike izazivanja konflikata u svim područjima života koji omogućavaju da se zakoni izmene i poništi sloboda ljudi.

Jedna po jedna čvrsta tačka na kojoj su počivali međunarodni poredak, školski sistemi, kultura, autonomija pojedinca, rastakani su i zamenjeni zakonima Novog svetskog poretka, nakon što je stari targetiran i redukovan ili poništen subverzijama, ratovima, napadima, fols fleg operacijama i psihološkim operacijama izvedenim uz neophodnu i presudnu asistenciju medija koji su globalizovani i/ili kooptirani u Novi svetski poredak, metodama koje su u SAD počele da se primenjuju od 1949.godine u okviru programa „Ptica rugalica“ kojim su mediji, filmska industrija i kultura počeli da se oblikuju po intencijama CIA-e, što se kasnije realizovalo i na globalnom planu.

Skauzen smatra da je danas neophodno da ljudi nauče da prepoznaju lažne napade ili falce flagoperacije, koje vlada SAD kontinuirano sprovodi a u koje treba ubrojati Perl Harbur, rušenje Svetskog trgovinskog centra jedanaestog septembra 2001.godine, masakr u školi Sendi Huk u Konektikatu i mnoge druge. Vlada je nemilosrdna i kreira ubistva putem kontrole uma i hipnoze, što je upotrebljeno u slučaju ubistva u školi Sendi Huk.

Samo onaj, smatra Skauzen,j ko je pod dejstvom hipnoze i psihotropnih lekova koji menjaju ponašanje ljudi i vode kontroli uma, mogu da izvedu zločin kakav je masakar u školi Sendi Huk, čiji je cilj bio da doprinese ukidanju drugog člana ustava SAD koji obezbeđuje da Amerikanci poseduju oružje kao sredstvo zaštite od struktura sistema i vlade koja bi namerila da zavede sistem kojim se ukidaju prava i slobode građana.

Slična stvar je urađena u Škotskoj 1996. kako bi se uvela kontrola oružja u Velikoj Britaniji. Tvrdilo se da je ubica izvršio samoubistvo nakon masakra, ali metak u njegovoj glavi nije odgovarao pištolju koji je bio u njegovoj ruci. Radi se o sistemu čistog zla spiritualnih dimenzija. Užasavajući rezultati masovnih ubistava koja prethode zabrani posedovanja i nošenja oružja širom Zapada, praćeni su, smatra Skauzen, prećutkivanjem svih činjenica koje bi mogle otkriti istinu o događaju.

kontrola-uma

To je jedan od razloga zbog kojeg se primenjuju crneoperacije -samo vladini agenti su dovoljno ubedljivi da zapretepoštenimpolicajcima, lekarima i ostalim ljudima koji su u prilici da shvate da činjenice ne odgovaraju interpretaciji i njima se preti gubitkom posla ili života kako bi ih naterali bi suzbijudokaze koji sugerišu na postojanje operacija u kojima po pravilu postoji nekoliko izvršilaca ubistava od kojih je jedan, onaj koji se optužuje za zločin podvrgnut različitim tehnikama kontrole uma.U većini slučajeva važno je da drogirani i podvrgnut kontroli uma, patsu (žrtveno jagnje false flagoperacije), bude eliminisan ukoliko programirano samoubistvo ne profunkcioniše.

Mediji veoma kontrolisano izveštavaju o ovakvim slučajevima i neprekidno konstruišu i rekonstruišu svoje izveštaje. Ukoliko jedna operacija nije dovoljna, proizvodi se serija akcija, što potvrđuje očajničku potrbu vlade u senci da uvede zabranu posedovanja oružja od strane populacije pre nego što se otpočne sa sprovođenjem Agende 21.

Crne operacije su po svojoj prirodi tajne i obmanjivačke: veoma mali broj ljudi odlučuje šta će se predočiti i drugim učesnicima nižeg nivoa i široj publici. Istraživanje ovih operacija i njihovo razumevanje pomaže ljudima da razumeju kako vlade zapravo funkcionišu. Da bi se to postiglo, neophodno je tragati za alternativnim izvorima i aktivno ispitivati svaki uspostavljeni narativ. 11.aprila ove godine počasni predsednik Vrhovnog suda Italije i bivši istražni sudija vrhovnog suda, Ferdinando Imposimato (Ferdinando Imposimato), čovek koji je procesuirao pokušaj atentata na papu Jovana PavlaII, u intervju koji je dao za ArticoloTre websiteoptužio je Bilderberg grupu da je stajala iza terorističkih napada u Evropi.

Strategija tenzija i terorističkih napada sprovođena u okviru operacije Gladio, prema dokumentima kojima raspolaže Imposimati, izvođena je sa ciljem zastrašivanja naroda kako bi on sam zatražio više kontrole i nadzora u cilju svoje veće sigurnosti.

Gladio je dizajniran da demonizuje političku opoziciju i predstavljao je moćan manevar Velikog brata koji se poslužio teroristima i masonima uvezanim sa strukturama obaveštajnih službi SAD. Da bi se realizovali planovi Bilderberga bilo je neophodno ubiti na stotine nevinih ljudi, dece i žena i ta ubistva pripisati levičarskim i desničarskim organizacijama.. Brojni službenici u italijanskim državnim institucijama omogućili su da se uspostavi i održi organizacija velike laži. O ovome se u medijima koji rade na velikom poslu promene mentalnog koda srpskog naroda i inžinjeringu nacije, ne govori. Baš kao što ni pepeo kremiranih tela ne govori ništa o drogama koje su korišćene u cilju kontrole uma.

Biljana Đorović

Izvor: http://www.vestinet.rs

5 comments on “MISTERIJA: ZASTO JE UBICA IZ VELIKE IVANCE SPALJEN BEZ AUTOPSIJE

  1. Pa nego šta da je u pitanju kontrola uma a za to sve je odgovoran HAARP,antene su postavljene na sve strane i mogu da manipulišu sa ljudima,vremenom i još koješta kako god hoće i žele!Novi svetski poredak…UŽAS!!!

  2. Paranoja, sve skupa. Napravljena da se izgubi osecaj da nesto mozemo da promenimo. Da smo odgovorni za svoja dela. I da se sva krivica svali na nevidljive ljude iz senke, a ne na nas i nase izbore i inertnost.

  3. Logicno je izvrsiti autopsiju zbog mogucnosti da je do promene ponasanja doslo zbog npr. tumora u mozgu, trovanja halucinogenim biljem (nekada su u Srbiji tako rasturani svatovi trovanjem pica bobicama jedne biljke korova) i sl.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s