KO LAZE VISE, A KO LAZE BOLJE? U SUSRET PROSLAVI SEDAMNAEST VEKOVA DRZAVNOG HRISCANSTVA

Naše vreme se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara, nego da proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa Konstantinom, pa je red da se sa njim i završi…

Konstantin I Veliki, kralj Galije, Britanije i Hispanije, a zatim i car Rimskog carstva i prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, posle smrti je  kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama se poštuje kao svetac i „ravnoapostolni car“.Međutim, istorija priča sasvim drugu priču.Kao i njegov otac, Konstantin je biomnogobožac, poklonik Sunca i doživotni paganin. Postoji priča koja opisuje njegovo putovanje iz Marseja u Trir gde je posetio neimenovani Apolonov hram. Tu je „doživeo susret“ sa Apolonom koji mu otkriva proročanstvo prema kome je upravo on, Konstantin, predodređen za vladara celog sveta. Od 310. godine na Konstantinovom novcu pojavljuje se Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika. Još jedna priča je zabeležena, ne zna se kada, ali opisuje drugu viziju koju je car imao tokom borbi s Maksencijem. Bio je to osvetljeni krst na nebu, posle čega je naredio vojnicima da na oklope ucrtaju figuru za koju se danas veruje da je predstavljala monogram Isusa Nazarećanina. Ova priča se u krilu crkve forsira kao dokaz Konstantinovog preobraćanja, međutim, to je zauvek ostalo obavijeno velom misterije. Istoričari ćute, skrivaju istinu i artefakte koji ne odgovaraju utvrđernom estsablišmentu zatrpavaju po depoima i arhivama. Ne retko ih i uništavaju u prilog očuvanja „vere“, a ne izostaju ni falsifikati kojih je crkvena istorija prepuna i koja je od tih istih istoričara prećutno odobrena. Što bi stari rekli: „Vrana vrani oči ne vadi“. Gotovo je neverovatna sklonost velikog broja ljudi, ne samo kod nas, već i u celom svetu, da slave krvoloke kao svoje junake, pa čak da se sa njima međusobno utrkuju sve u smislu: „Naš je psihopata veći od vašeg manijaka“. U narodu je mnogo i onih koji se poistovećuju sa zločincima, a u ovo moderno vreme i sa svojim nacionalnim kriminalcima, ne uviđajući pri tom da tako saučestvuju u njihovim zločinima. Sve izgleda kao težnja tome da što je neko pobio više ljudi ili počinio gnusnih zločina, to postaje veći kandidat da mu se podigne spomenik. Gotovo da nema naroda koji ne slavi nekog svog krvoloka kao junaka kojima diže spomenike i peva hvalospeve, ali nije uvek baš tako. Eto, na primer Grci i Makedonci se već dve decenije glože oko toga čiji je Aleksandar Veliki, inače jedan od najvećih osvajača u Istoriji. A da li se iko zapitao, čitajući istoriju, ko je bio Aleksandar Veliki – osvajač? Šta osvajači rade? Osvajaju, to jest surovo otimaju ono sto je tuđe, pljačkaju, žare, pale, masakriraju, siluju i žensko i muško i decu. Strahotno je i zamisliti kakav je krvavi trag za sobom ostavio Aleksandar Makedonski od Balkana pa sve do Indije. Ipak, Makedonci teže da u temelje svoje državnosti ugrade život jednog od velikih krvoloka, čemu se Grci oštro protive tvrdeći da je monstrum njihove gore list. „Iver ne pada dalje od klade“, kaže naša narodna mudrost, pa tako i crkva ima svoje ubice koje proglašava svecima. Priče su o njima toliko izmešane sa onim zaista velikim ljudima, da više niko tu ne može da razabere ko je ko. Tako se vajnim vernicima često može desiti da se za duhovnu pomoć mole nekome zločincu koji zajedno sa svojim promoviteljima i kanonicima verovatno sedi u nekom od najdubljih kutaka „pakla“.

Istoričari lažu mnogo, ali popovi to izgleda rade daleko bolje. Eto, ove se godine među Srbima promalja novi mit o caru Konstantinu, rođenom nišliji, kako se to već ovde kaže. Izgleda da je mit o caru Lazaru i Nebeskoj Srbiji postao deplasiran pa se sad brže bolje utrkuju da zauzmu centralno mesto u slavljenju „hrišćanskog jubileja“. Čekam samo kad će nekom da padne napamet i izvali, kako je i Konstantin Srbin, veliki ravnoapostolni car „velike nebeske Srbije“.Tako se ovde svi od reda, i crkva i političari i „naučnici istoričari“ bacili na trku oko proslave jednog od ubedljivo najsurovijih rimskih careva. Drugim rečima, proslavlja se godina jubileja Milanskog Edikta u Nišu, konstantinovom rodnom Naisu, što je isto tako logično kao što bi bilo proslavljati nišku roštiljijadu u Milanu. Postoje dva različita pogleda na ličnost Konstantina: jedan je crkveni, a drugi istorijski. Istoričari lažu da se ne bi zamerili bilmezima na vlasti, ali su za to nemilosrdni prema despotima koji su davno pomrli. Za razliku od njih, Crkva laže stalno: kada kakvog krvopiju, da bi mu se dodvorila, proglasi svecem, onda on ostaje pod oreolom za sva vremena. Istorijski dokumenti nedvosmisleno dokazuju da je „hrišćanski“ car, koji je uistinu bio mnogobožački car, bio više nego surov. Jedna od zabava, koje je najviše voleo, bila je bacanje ratnih zarobljenika divljim životinjama koje su ih rastrzale. Poznata je njegova izjava da je „samilost prema zarobljenicima glupa.“ Veliki „svetac“ je takođe ubio svog prvorođenog sina Krispa, a na zahtev svoje majke, Svete Jelene, ubio je svoju ženu strašnom smrću – umrla je zaključana u pregrejanom kupatilu. Može biti da je car postao svetac dok je posmatrao kako njegovi vojnici čine pokolje. O njemu postoji čak i priča kako je video Hrista. Kako se posle ovoga posvetio vidi se po tome što je od tog događaja, pa nadalje, uveo pravilo da njegova vojska nosi odsečene glave neprijatelja na kopljima. Hrišćani su oko tri veka bili miroljubivi ljudi, sve dok Car to nije iz korena promenio. Poveo ih je u bespoštedni, genocidni rat, i to jedne protiv drugih. Koliko je Konstantin najveća prevara u istoriji Crkve, očigledno je i po tome kako se na freskama i ikonama prikazuje. Dok se na njegovom pravom liku od mermera vidi lice izvitopereno zlom, na crkvenim prikazima mu je dat Hristov lik. Crkvena hijerarhija je zauvek ostala slepa za sve njegove zločine. Tvrdnja da je isključivo Milanskim Ediktom zaustavljen progon hrišćana nije tačna. To je dve godine pre Konstantina učinio Galerius, jedan od imperatora iz tog, takozvanog doba četvorovlašća, a Konstantin je to kasnije samo potvrdio. Ni prva, niti ova druga odluka se nisu isključivo odnosile na Hrišćane, već se radilo o sveopštoj toleranciji za sve religije u carstvu. Istorijska je činjenica je da je Konstantin naložio i finansirao izgradnju crkve na Hristovom Grobu, Bazilike Svetog Petra i Crkve Svetih Apostola, ali je, u isto vreme, zidao i mnogobrojne paganske hramove širom carstva, što i nije ništa naročito, jer čak i danas neki bezbožnici zidaju crkve, a i mnogi su kriminalci veliki crkveni dobrotvori i donatori. Na Trijumfalnoj kapiji cara Konstantina nema hrišćanskih simbola, ali su tu zato prikazani Apolon, Dijana i Herkul. U jeku rastućeg hrišćanstva i zidanja hrišćanskih crkava car je takođe kovao novac na kome ga kruniše rimska Boginja Sreće. Iz istog perioda potiču i hrišćanske molitve u kojima se Hristos upoređuje sa suncem, to jest sa Bogom Sunca. Kao vrhunac, car je naredio da Hrišćani slave jedan od najvećih paganskih praznika, Zimsku kratkodnevicu, kao svoj Božić. Zna se da je on bio taj koji je kanonizovao ono što danas nazivamo Novim Zavetom, kada je naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata 131verskog teksta koji su predati na 1. Vaseljenskom Saboru. Rekao je: „Pretražite knjige, i sve što je dobro zadržite, a što je zlo – odbacite. Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. Sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda…“ Čuveni Nišlija je, kao rimski imperator, nosio titulu vrhovnog paganskog sveštenika, i sa njom je i umro. Uopšte nije jasno kako su Mnogobožačkom Prvosvešteniku davane titule kao što su „Glava Crkve“ i „Hristos na Zemlji.“ I ne samo to, nego kako je neko ko uopšte nije bio kršten, a radi se o nesalomivom hrišćanskom zakonu, mogao da bude naslikan u crkvama kao pravoslavni vladar. Da sprdnja bude još veća, navodno, Konstantin je kršten nekoliko trenutaka pre nego sto je ispustio svoju poganu dušu. To se desilo pošto se car odrekao Svetih Otaca, stožera današnje pravoslavne, i takođe rimokatoličke crkve, i vratio na vlast jeretike koje je nekada proganjao i ubijao. Jeretici su sigurno ovo izmislili, ali i da nisu, zvanična crkva ovakvo krštenje ne priznaje. Paganski „Patrijarh“ je najviše slavljen zato sto je sazvao prvi hrišćanski Vaseljenski Sabor – instituciju koja je utvrdila principe državnog hrišćanstva. Velika većina episkopa iz carstva se nije odazvala, jer to su bili oni pametniji, koji, kroz iskustvo iz progona, nisu verovali krvniku zbog toga što bi mu to dalo priliku da ih lako pobije sve na istom mestu. Car se na Saboru pojavio sa velikom dijademom njegovog omiljenog boga Apolona. Jedan od Svetih Otaca ga je opisao kao „vesnika od Boga, obučenog u odeću koja se sjajila kao sunčevi zraci – prekrivenog zlatom i dragim kamenjem.“ Milanski Edikt je proglasio toleranciju za sve religije, a Sabor je tu toleranciju oduzeo onim hrišćanima koji se nisu slagali sa novim pravilima. Car je zagarantovao da će svaki takav „jeretik“ biti prognan, a da će onaj kod koga se nađu knjige protivne Saboru – biti ubijen. Šta se to ustvari slavi ove godine u Nišu? Sa Hristom je počelo hrišćanstvo, a sa Konstantinom hrišćanska civilizacija. Civilizacija, sa jedne strane, podrazumeva kulturu, što će reći visoku umetnost, književnost, i uopšte mogućnost za stvaralaštvo. Sa druge strane, ona podrazumeva i sve metode koji su njen uslov, a to su diktatura, tortura, krvava osvajanja, intrige, ubistva, prevare, laži, bespoštedna borba za vlast, i slično. Naše vreme se već uveliko naziva post-hrišćanskom erom. Predstavnici mnogih crkava se ove godine sastaju, ne samo da proslave jubilej jedne od najvećih prevara, nego da proglase kraj hrišćanske ere, hteli oni to ili ne. Ona je počela sa Konstantinom, pa je red da se sa njim i završi…

Izvor teksta:http://www.alexanthorn.com

2 comments on “KO LAZE VISE, A KO LAZE BOLJE? U SUSRET PROSLAVI SEDAMNAEST VEKOVA DRZAVNOG HRISCANSTVA

  1. Nisam znao da je tako visoko uzdignut u pravoslavlju.Kad malo bolje pogledam sliku,isti Silvester Stalone🙂

  2. Pratim ovaj sajt i ova statija se kosi vasim ucenjem o reinkarnaciji. Zasto sudite Aleksandrom Makedonskom kada vi verujete u reinkarnaciju? Zar Gospod nije dao sansu Aleksandru Makedonskom da se ispravi? Slava Bogu. Mene je on pokazao istinu o reinkarnaciju, i pokazao mi je da reinkarnacija Aleksandra Makedonskog je bio Juda Ben Hur. Pogledajte film i videcete da nije slucajno sve to sto se desilo Juda Ben Huru. Da nije slucajno sto je pobedila rimska mornarica u borbu sa antickim makedoncima. Da nije slucajno sto je Juda Ben Hur mrzeo osvajce a nije znao da je on bio takav u proslom zivotu. To je sve reinkarnacija. Slava Bogu.

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s