1. Tekst – EVO KAKO SU AMERIKANCI DOZIVLJAVALI SFRJ – 2. Tekst – BAJKA O JEDNOJ IZGUBLJENOJ ZEMLJI

„Da li je to Grčka? Ne.
Francuska rivijera? Ne.
Da nije Turska?
Austrija?
Švajcarska?
Rim? Ne, sve je to Jugoslavija“. Tim rečima počinje 26-minutni film koji je 1964. snimila američka avio kompanija Pan Am kako bi privukla turiste u ove krajeve.

Turisti uživaju u čarima gradova na obali Jadranskog mora

„Jugoslavija je bila jedina istočnoevropska zemlja u koju je Pan Am leteo tokom Hladnog rata, što je dobar pokazatelj koliko je ta država bila važna u to vreme. Pan American World Airways bila je najveća američka međunarodna avio kompanija između 1927. i 1991.“, stoji u opisu videa.
 
Pogledajte kako je SFRJ izgledala pre više od 50 godina i to iz američke perspektive.
 

Dodajem jedan tekst koji je napisao Stefan Simic, koji je tako lepo opisao Bajku o jednoj prelepoj, izgubljenoj zemlji, zvanoj Jugoslavija.Donji tekst napisao Stefan Simic

 
– BAJKA O JEDNOJ IZGUBLJENOJ ZEMLJI – Napisao Stefan Simic

Ili sam se rodio prekasno, ili se ona rasturila prerano, uglavnom učim geografiju stare Jugoslavije naknadno… Plovim Jadranom, pentram se po Kozari, susreo sam se po prvi put sa Islamom i feredžama u Tuzli, potrčao sam za jednom Makedonkom na splićanskoj rivi i stigao je nešto kasnije u Kotoru, u Starom gradu. Sastavljam lagano razbijeni mozaik i ređam uspomenu za uspomenom. Prelepa je to zemlja bila, kažem bila jer sve bajke traju kratko. Tako i ova naša, Jugoslovenska. Teško je obuhvatiti sve to i u jednom životu a kamoli u jednoj priči nekog tamo dvadesettrogodišnjaka?! Kako ukrotiti taj plemeniti duh i objasniti ga u nekoliko rečenica a ne pomenuti sve te ljude, gradove i sela. Kako dočarati taj cvet dok je još bio u punom zanosu a ne narušiti ništa od njegove lepote i značaja?! Uglavnom, saznao sam za Krležu, slušao sevdalinke, smejao se uz bećarce, probao dalmatinske specijalitete čija imena ne umem ni da izgovorim, uživao u narodnim igrama, prepuštao se zanosnoj lepoti svih tih žena koje su prolazile i svađao se sa samim sobom koja je od koje lepša… Čuo sam za Stradun, Baš Čaršiju, trg Bana Jelašića, no ja sam bar čuo, nešto od toga i video, proveo vikende, neko mi se tamo obradovao i nosim puno lepih uspomena a šta je sa nekom novom decom koja dolaze? Decom koja prvo nauče da mrze i odbace, decom koja nabrajaju gde ne bi išli a ne gde bi išli. I na kraju, uglavnom, ne odu nigde… Važniji su im neki nepostojeći likovi od njihove istorije, važniji su im istražitelji Majamija, roboti, marsovci od svih onih mesta gde su stasavale generacije i generacije njihovih dedova, očeva. Važnija im je Lejdi Gaga od rođene babe… Sve je manje Jugoslovena, ali je zato sve više postjugoslovena. Volim te ljude jer me podsećaju na bratsvo i jedinstvo, radne akcije, zanos izgradnje jednog društva i veru u ljude, u čoveka… Podsećaju me na život gde nije sramota biti Albanac u Beogradu, gde je čast zaljubiti se u Splićanku, gde je kompliment poštovati i ono što nije tvoje. Sastavljam polako svoju staru Jugoslaviju u malom i bar fiktivno postajem njen stanovnik… Prvo su moje priče stigle u sve te gradove pa sam onda ja, naknadno. Zaključio sam da svi mi citiramo iste pisce, da se isto zaljubljujemo, volimo istu muziku, borimo se protiv istih stvari, kroz osmeh oponašamo dijalekte. Shvatio sam da i tamo cveće isto miriše, da se pevaju iste pesme, gledaju isti filmovi, ali da su ipak, duboko u nama, skriveni neki davni nesporazumi za koje nismo krivi mi, nove generacije ali ih i te kako ispaštamo. I tek ćemo…. Iako sam hiljadu puta rekao svojim prijateljima da se nikada nisam osećao kao stranac u Osijeku, niti u Podgorici, niti u Zagrebu, Vukovaru. Lagao sam… Strah se oseća u vazduhu. Podsvest je močvara iz koje sve ispliva. A najčešće ono najgore. Tada vidiš i ono što ne postoji. Granice jesu veštačke, ali su ipak granice a samim tim i ograničenja… Unapred su me sahranili moji odavde kada sam krenuo za Hrvatsku, ispratili su me preplašeni kao da idem ne znam gde. Iako se rat odavno završio, rat i dalje traje u glavama ljudi… Ponekad se pitam za koga su ginuli svi ti heroji sanjajući o humanom društvu i slobodi?! Zamisli samo radničke igre, mogućnost da spavaš gde hoćeš, lakoću prelaženja prostora, ljubav prema drugom, drugačijem?! A šta imamo danas?! Horde obezličenih degenerika, profit kao vrhunsko načelo u svemu, interes kao znak prepoznavanja, sumnju u sve što nas okružuje, strah, iživljavanje, nezasitost, zavist. Imamo gomile drogiranih idiota koji hodaju po zemlji kao po deponiji gledajući šta mogu da iskoriste i bace?! Teško je bilo napraviti sve to, osmisliti, pomiriti nepomirljvo a lako srušiti, upotrebiti naoštrene noževe i od jedne od najcivilizovanijih država napraviti najvarvarskiju. Koliko je samo ljudskih kultova uništeno i od internacionalnih svedeno na lokalni karakter. Recimo kult glumaca od Ljube Tadića, Bekima Fehmiua, Šovagovića, Šerbedžije pa do Mije i Čkalje, Bate i Borisa Dvornika. Kult muzičara i muzičkih grupa od Ive Robića, Ibrice Jusića, Đorđa Marjanovića pa do Korni grupe, Indeksa, Bijelog dugmeta. Kult pisaca od Andrića, Selimovića, Kiša, Pekića… Kult sportista od Ducija Simonovća, Mirze, Ćose, Džaje. Kult radnika, kult poštenja, kult borbe za opšte dobro, kult čoveka, kult ljudskosti….

Jugoslavija očigledno nije mogla da opstane kao što ne može da opstane ni jedan veliki san. Mudrost jedne generacije upropastila je druga a treća je sve to razbila u paramparčad i rasprodala budzašto kao da je tuđe, kao da nikada ništa nije ni postojalo… Već godinama svi oštre noževe, mrze jedni druge… Sa ove distance prosto je nerealno da su svi ti ljudi živeli u miru, pod istim krovom i osvajali svet zajedno?! Sada se polako prodajemo tom istom svetu! Neko prodaje ostrva, neko fabrike i rude a svi podjednako prodaju jedni druge. Svako ponosno iznosi na trpezu ono što ima odričući se elementarnog ljudskog dostojanstva… Verovali smo da smo se borili za nas svih ovih godina, dok smo se, u stvari, borili za njih. Što smo mislili da smo jači bili smo sve slabiji, što smo bili bliži pobedi mi smo, u stvari, sve više gubili i gubili, ni ne sluteći kakav nas kolektivni poraz očekuje… Upravo doživljavamo taj poraz… Duh četništva, ustaštva ponovo provejava. Umesto da gradimo budućnost mi tražimo najmračnije detalje prošlosti, brojimo tuđe mržnje zaboravljajući vlastita prijateljstva. Umesto najlepšeg tražimo ono najgore. Umesto za ljubav prikupljamo činjenice za mržnju. Ukoliko ništa ne pronađemo onda izmišljamo, dodajemo, preuveličavamo… A i tako to obično biva, čim svako za sebe misli da je u pravu, znači da niko nije u pravu, niti će ikada biti jer ga ne zanima onaj drugi… Nabrajaju se zločini tzv. komunizma ne sluteći zločine kapitalizma koji su mnogo veći, koji zagađuju svaku poru društva i čoveka. Ko će da im objasni da osim njihovih nezasitih stomaka i ograničenih umova postoji i nešto drugo? Ko će da im priča o staroj Jugoslaviji, svim tim čudima, ko će da ih nauči da poštuju sebe i sve oko sebe?! Naviknuti su da sve neko treba da im daje a šta su oni dali ovom svetu? Šta osim pohlepe i sebičluka?! Svi se sada podsemavaju iz svojih mišijih rupa prisećajući se vremena kada se živelo. Koliko samo sujete, primitivizma, pakosti?! Koliko samo ničega u beskrajnoj močvari svega i svačega koja guta sve pred sobom… Umesto dana rada počinje da se slavi noć veštica, umesto dana oslobođenja počinju da se slave dani porobljenja. Još nas generacije novih istoričara uče da je bolje da smo sarađivali sa nacistima… Tadašnji fašizam je pobeđen, neprijatelj je bio poznat a ko će da pobedi ovaj današnji, naizgled nevidljivi, koji razara sve pred sobom od vazduha, hrane, biološkog i kulturnog bića čoveka? Sve je više fašista koji ni ne znaju da su fašisti, uništavaju svojim prisustvom sve što dotaknu? Gde je zanos, gde su ideje, gde je žrtvovanje, gde su se sakrile nada i sreća?! Svako veliča svoju ličnu priču skrivajući sve drugo. Ko će ponovo da objedini sve ljude i da ih ubedi da su ljudi a ne zveri?!
Jugoslavija očigledno nije mogla da opstane kao što ne može da opstane ni jedan veliki san. Mudrost jedne generacije upropastila je druga a treća je sve to razbila u paramparčad i rasprodala budzašto kao da je tuđe, kao da nikada ništa nije ni postojalo… Već godinama svi oštre noževe, mrze jedni druge… Sa ove distance prosto je nerealno da su svi ti ljudi živeli u miru, pod istim krovom i osvajali svet zajedno?! Sada se polako prodajemo tom istom svetu! Neko prodaje ostrva, neko fabrike i rude a svi podjednako prodaju jedni druge. Svako ponosno iznosi na trpezu ono što ima odričući se elementarnog ljudskog dostojanstva… Verovali smo da smo se borili za nas svih ovih godina, dok smo se, u stvari, borili za njih. Što smo mislili da smo jači bili smo sve slabiji, što smo bili bliži pobedi mi smo, u stvari, sve više gubili i gubili, ni ne sluteći kakav nas kolektivni poraz očekuje… Upravo doživljavamo taj poraz… Duh četništva, ustaštva ponovo provejava. Umesto da gradimo budućnost mi tražimo najmračnije detalje prošlosti, brojimo tuđe mržnje zaboravljajući vlastita prijateljstva. Umesto najlepšeg tražimo ono najgore. Umesto za ljubav prikupljamo činjenice za mržnju. Ukoliko ništa ne pronađemo onda izmišljamo, dodajemo, preuveličavamo… A i tako to obično biva, čim svako za sebe misli da je u pravu, znači da niko nije u pravu, niti će ikada biti jer ga ne zanima onaj drugi… Nabrajaju se zločini tzv. komunizma ne sluteći zločine kapitalizma koji su mnogo veći, koji zagađuju svaku poru društva i čoveka. Ko će da im objasni da osim njihovih nezasitih stomaka i ograničenih umova postoji i nešto drugo? Ko će da im priča o staroj Jugoslaviji, svim tim čudima, ko će da ih nauči da poštuju sebe i sve oko sebe?! Naviknuti su da sve neko treba da im daje a šta su oni dali ovom svetu? Šta osim pohlepe i sebičluka?! Svi se sada podsemavaju iz svojih mišijih rupa prisećajući se vremena kada se živelo. Koliko samo sujete, primitivizma, pakosti?! Koliko samo ničega u beskrajnoj močvari svega i svačega koja guta sve pred sobom… Umesto dana rada počinje da se slavi noć veštica, umesto dana oslobođenja počinju da se slave dani porobljenja. Još nas generacije novih istoričara uče da je bolje da smo sarađivali sa nacistima… Tadašnji fašizam je pobeđen, neprijatelj je bio poznat a ko će da pobedi ovaj današnji, naizgled nevidljivi, koji razara sve pred sobom od vazduha, hrane, biološkog i kulturnog bića čoveka? Sve je više fašista koji ni ne znaju da su fašisti, uništavaju svojim prisustvom sve što dotaknu? Gde je zanos, gde su ideje, gde je žrtvovanje, gde su se sakrile nada i sreća?! Svako veliča svoju ličnu priču skrivajući sve drugo. Ko će ponovo da objedini sve ljude i da ih ubedi da su ljudi a ne zveri?!

8 comments on “1. Tekst – EVO KAKO SU AMERIKANCI DOZIVLJAVALI SFRJ – 2. Tekst – BAJKA O JEDNOJ IZGUBLJENOJ ZEMLJI

  1. Opet ti udario po deci i mladima! A toliko divnih mladih ljudi, ja ih obožavam, divni su! Očigledno da si ti u već poodmaklim godinama, pa se zavist uselila debelo u tvoje srce. Zavidiš im što su mladi, lepi, uspešni, obrazovani, informisani, a ti…sada prebiraš po tvom životu…nisi zadovoljan bilansom, pa ti drugi krivi. Daj bre čoveče, oladi, memoj da nas truješ! Sa decom mogu da pričam o svemu, a sa tobom…o čemu, majke ti? O bivšoj Jugi… Nemoj ti da slušaš Lejdi Gagu, slušaj Lepu Lukić… sada mi je jasno zašto tebi ljudi nalaze MANE i nazivaju te pogrdnim imenima.

  2. Vesna, izvinite a kome se vi obracate? Primecujem da se obracate u muskom rodu, a to znaci da se meni ne obracate, onda ostaje samo Stefan koji je napisao donji tekst i koji ima samo dvadeset i neku godinu, pa mi nije jasno? Stefan je divan mladi momak koji razmislja svojim mozgom i srcem, nije zatrovan nacionalnim obelezjima kao sto su mnogi, pise o svemu i svacemu, bez dlake je na jeziku i nisam bas sigurna da ga napadaju, njega ljudi vole i cene njegov rad, njegov nacin pisanja. Svaki covek ima oko sebe one koji ga vole i prihvataju i one koji ga ne vole i ne prihvataju, tako je i u mom slucaju, a verujem i u vasem…😀 Ne znam da li sam pogresila sto sam ta dva teksta stavila u isti, sto sam ih spojila i na neki nacin povezala, smatrala sam da oba pricaju o jednoj prelepoj zemlji koju su svi postovali i cenili, dok nam nisu dosli ovi novokomponovani lidercici i mafijoze koji su nas rasparcali na paramparcad i unistili, pokrali, rasturili i doveli do kontejnera…😦

  3. Ovo je predivan članak i zaslužuje puno pažnje i poštovanja jer YU-ga je bila super i ja je se sa nostalgijom sećam jer imam 44 godine i imao sam lepo detinjstvo i bio sam i pionir i omladinac i nije tu bilo ništa tako loše ovo sada je katastrofa!Vi mlađa generacija neznate ništa osim da lupate gluposti a garantujem da bi vam se svideo život kakav je bio u SFR Jugoslaviji.Eh Jugo jugice…

  4. MILE, nisam ja mlada generacija i znam šta je SFRJ, čak sam starija i od tebe dosta, ali je jako ružno napadati mlađu generaciju i kriviti je za mnogo šta. Sve su to nečija deca koja su tu gde su ( a znamo gde su) i ne možeš voleti samo svoje dete, a druge omalovažavati…nazivati ih „gomilom drogiranih idiota, degenerika, fašista, ustaša,, četnika“, kako kaže taj divni Stefan. Prema tome, drago dete, ja ne lupetam, mislim da se nismo razumeli, očigledno ne govorimo o istom. Ovo vreme i ovo okruženje i stanje u društvu u kom smo, „formira“ mlade onakve kakvi su sada. A što se tiče SFRJ živela sam u to vreme kao carica, baš, i bila vaspitana u duhu bratstva i jedinstva i jednakosti…

  5. Nisam ni ja mlada generacija, ali ne vidim da je Stefan u bilo cemu napisanom pogresio, i onaj ko je shvatio, shvatio je sta je pisac hteo reci. Stefan je napisao istinu danasnjeg realnog zivota. Nije imao nameru nikoga omalovazavati i prozivati, niti ja to tako dozivljavam, verujem ni mnogi da to tako nisu strasno doziveli, jer su svedoci nase svakodnevice. Stefan je napisao zivu Istinu! bilo to kom pravo ili krivo. Ako nije, potkrepite sa vasom istinom. Meni se cini da u vama Vesna ima nesto duboko ‘zaceprkano’, sto vas muci, kada ste tako reagovali. Ima mnogo onih koji i nisu tako mladi, ali im se nije svidjalo ni ono Titovo vreme, ali im se ne svidja ni ovo sadasnje. Nece im se svidjati ni ono buduce, jer takvima nikad nista nije dobro. Svi oni koji su u sebi osetili bilo kakvu nelagodu, bunt, bes, ili bilo sta slicno citajuci gornje redove, imaju u sebi oho-ho materijala za „Ocistiti“. Sto pre shvatite, to je bolje za vas, jer u suprotnom to iznutra vodi u bolest. Ja naravno nikome to ne zelim, i zbog toga ovo pisem, da bi se ljudi malo „razbudili“, „iscistili sve iz sebe ono sto ih muci, postali veseli, zdravi i radosni, ljudi koji prihvataju bolje i lepse sutra, ljudi koji znaju da oprastaju i izbrisu iz sebe zlopamtilo i neoprost, netrpeljivost, ne prihvatanje razlicitosti, jer sve to samo njima steti, nikome drugom. A da ima cetnika, ustasa i onih trecih, ima…na zalost svih nas..😦

    • Da baš tako je to kao što kažeš;lepo je nekad bilo i spokojno ali mi se trebamo truditi i zalagati da do rata više nikad nedođe i da se borimo za bolji život,a šta je bilo,bilo je i ne ponovilo se više nikad,nigde.Dok ovo pišem uz laganu muziku,razmišjam i filozofiram u sebi kako možda negde u nekoj dimenziji postoji neka „paralelna Jugoslavija“ u kojoj se život odvija normalno i gde ratnog zla nije bilo i gde su svi srećni i veseli i da niko nema pojma šta se je sve odigralo?Ja želim da to bude tako ali nažalost nemam neke veće koristi od toga osim zadovojstva koje mi moja mašta pruža.

  6. Evo jos jedan tekst Stefana Simica

    Imamo prekosutra 5 godina mature i pitala me drugarica da napišem govor u ime našeg odeljenja.

    Odbio sam iz prve, bez ikakvog razmišljanja…

    O čemu bih mogao da pišem? O propasti generacije? O neobrazovanju? Primitvizmu? Nepoverenju? Apsolutnoj nezainteresovanosti za zajednicu? Nemanju posla? Nemanju perspektive? O sve gorem školskom sistemu koji stvara idiote? Medijskom? Kulturnom? Političkom? O tome kako pucamo kao društvo po svim šavovima? O tome kako udaramo jedni na druge? Zavidimo? O tome kako mrzimo iz dna duše?

    I kada bih pročitao tako nešto, čemu sve to? Koga uopšte briga za to? Koga briga za bilo šta ljudsko na ovom svetu?

    Eventualno bi možda neko podrignuo u znak odobravanja a posle nastavio krišom da čačka zube ili da procenjuje da li je nakit na drugarici preko puta bižuterija ili pravi…

    Mogao bih da pričam o Jeleni Karleuši, Ekremu Jevriću, Farmi? Možda bi me tada razumeli? Mogao bih da pričam o tome kako okrećemo glavu jedni drugima kada se sretnemo na ulici? O tome kako ću biti srećan ako od nas dvadeset i nešto iz odeljenja dođe bar deset?

    Mogao bih o tome ali neću…

    I biće to super matura. Stvarno ne sumnjam. Biće jedenje, pijenje, ljubljenje, grljenje, igranje, malo Ceca, malo Jeca, malo Džej, malo Toma. Isplivaće na površinu sve ono potisnuto, sevnuće po neka strast, po neka zakasnela suza, po neki trač i izvinjenje i sve će se nastaviti po starom.

    I umesto da se zbližimo, pomognemo jedni drugima, uradimo nešto za grad, zemlju, mi ćemo da isfoliramo to veče i ništa neće da se promeni.

    Umesto da se zbližimo mi će da gledamo ko je šta obukao, čije odelo i haljina koliko košta. Merićemo ko je šta uradio, hvalićemo se, zavidećemo i to je to.

    I šta? Treba da pričam neke patetične priče, ne pada mi na pamet. Muka mi je više od cile – mile foliranja, šlihtanja, namigivanja, prijateljstava, zagrljaja i obećanja za jedno veče…

    To što naše odeljenje neće imati govor – možda će biti i najbolji govor te večeri?! Možda najbolji u poslednjih deset – dvadeset generacija?

    Nekada se sve može reći ćutanjem, ne kažeš ništa i sve si rekao. To je pravi utisak. To je prava slika današnjice. A ne kojekakve prazne priče i baljezgarije kao što su – “Ti divni cvetovi mladosti koji su poleteli ka nebeskim visinama i blistaju u punom sjaju nošeni vetrovima sudbine ispisuju najlepše stranice života…”

    Kakvog bre života?! Kakvog bre crne mladosti?!

    Dokle ćemo da budemo licemerni? Dokle ćemo da se foliramo i da se prikazujemo boljim nego što jesmo dok nam je, u stvari, sve gore? Dokle ćemo da se prostituišemo sa kojekakvim mrcinama za neke bedne pare?

    Svako treba iskreno da kaže ono što ima, ono što mu je na duši, ako još uvek ima dušu a ne da lažemo jedni druge.

    Zato mi nemamo ništa da kažemo, to je naš govor!

    Mislim da smo time sve rekli!

    Hvala!

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s