DA LI SU ISUS I PRAHRIŠĆANI BILI VEGETERIJANCI? ZA SVE ONE KOJE JE RELIGIJA POGREŠNO UČILA O ISUSU, NJEGOVOM ŽIVOTU I UČENJU NA PLANETI ZEMLJI

Isus ponovo govori i ispravlja…

Ovu sliku sam dobila na poklon, fotografisala sam je, da bih je stavila uz ovaj tekst..😀
Fotografija se zove „Moj Sudija“ – Tako ga je nazivao starac Sampson. Pred njim je i otišao ka Gospodu. Iz vremena četrdesetodnevnog posta u pustinji. Ovaj portret je pronađen u Keliji starca Sampsona

(Prvo su te razapeli, a sada te slave…).
Znam da se ta kosmička drama morala odigrati…

Donji tekst sam prenela sa sajta „Universelles Leben“ i naravno da ovako nešto ne ide u prilog dosadašnjim manipulatorima…

LEKSIKON ZA VAS, ZA SAKUPLJANJE – UVODNA REČ
 
Prve emisije naše serije „Za dobre analitičare – Ko sedi na Petrovoj stolici?“ izazvale su živi eho kod naših slušateljki i slušalaca. U međuvremenu su nam već stigli brojni dopisi u kojima su postavljena mnoga pitanja: o kultnim radnjama, o dogmama, o zločinima katoličke svešteničke kaste, o milijarderskom bogatstvu, o paganskim korenima i o još mnogo čemu… Na neka od tih pitanja i na sledeća koja će im se priključiti, odgovorićemo danas.
Da li su Isus i prahrišćani bili vegetarijanci?
Jedna slušateljka iz Nemačke postavila je sledeće PITANJE: „Ja sam vegetarijanka. Ali kada o tome razgovaram sa svojim prijateljima, oni uvek kažu da u Bibliji ne piše ništa o tome da Isus nije jeo meso. Kako to? U vašoj emisiji je takođe rečeno, da Bog uopšte nije hteo žrtve koje su opisane u Starom zavetu, a i to da Isus nije hteo da ljudi ubijaju životinje. Možete li mi reći nešto više o tome? Postoje li spisi o tome?“
ODGOVOR: Polazi se od toga da su Jeronimu verovatno stajali na raspolaganju svi tada još postojeći spisi o Isusovom učenju. On je po nalogu pape Damaza (Damasus) sastavio Vulgatu, dakle prvu Bibliju. U svakom slučaju, Jeronim je jako dobro znao da Isus nije jeo meso i da je ljude učio da vole i životinje, a ne da ih ubijaju. Jer u jednom pismu Juvenianu Jeronim je dao jedan značajan iskaz na tu temu. On je napisao: „Uživanje životinjskog mesa je bilo nepoznato sve do potopa.
Ali, posle potopa napunili su nam usta vlaknima i smrdljivim sokovima životinjskog mesa … Isus Hrist, koji se pojavio kad je bilo predviđeno vreme, ponovo je spojio kraj s početkom, tako da nam sada više nije dozvoljeno da jedemo meso životinja.“ (Adversus Jovinianum) Iz ovog teksta proizilazi da je Isus očigledno zapovedio da se ne jede meso, što potvrđuju i neka stara jevanđelja izvan Biblije. Uprkos tome, Jeronim je kod sastavljanja Vulgate – današnje Biblije – taj važan aspekt Isusovog učenja prikrio, odnosno preuzeo već falsifikovana dokumenta. To falsifikovanje Isusovog učenja svakog dana moraju platiti životom milioni životinja. Nebrojene milijarde životinja su od tada prepuštene dugotrajnom iscrpljujućem bolovanju u mračnim štalama i ubijanju. Naročito su se hrišćanski narodi pretvorili u mesoždere. Posledice tog prikrivanja istine, za prirodu, životinje, ali i za ljude, nezamislive su. Da su Isus i apostoli bili vegeterijanci potvrđuje se u mnogim apokrifnim spisima. Literaturu o tome možete dobiti u izdavačkoj kući DAS WORT, npr. brošuru „Biblija je falsifikovana. Jeronim, crkveni falsifikator Biblije“. Zašto je Jeronim u tekstu Biblije ostavio iskaze koji razobličuju Petrovu stolicu kao antihrišćansku?

PITANJE: „U prvoj emisiji ste citirali i jedno mesto u Jovanovom Otkrovenju kojim se ljudi očigledno sasvim pozivaju da napuste crkvu. Ako je to tako, zašto je to mesto bilo ostavljeno u Bibliji u kojoj su crkve toliko mnogo sa njim manipulisale?

I kako se zapravo može istupiti iz crkve? Kako se to radi?“
 
ODGOVOR: Mesto koje je ovde pomenuto nalazi se u Jovanovom Otkrivenju, 18,4, i glasi: „Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina.« Moglo bi se dakle reći: poziv da se napusti „kurva vavilonska“. U tom Otkrivenju, koje je poznato i kao „Apokalipsa“, pomenuta „kurva vavilonska“ je kroz mnogo vekova interpretirana kao crkva koja se čak postavila na mesto ranog hrišćanstva. Sada se stvarno postavlja pitanje: „Kako se moglo dogoditi da je ovo veoma uočljivo mesto ostalo u Bibliji?“ Ovde opet moramo spomenuti Jeronima. Upravo smo čuli: on je prikrio neke iskaze u tekstovima Jevanđelja – a s druge strane, pak, ostavio je u njima ponešto što je Petrovoj stolici mrsko. Jeronim je bio ličnost koju je bilo teško prozreti, kao i mnogi teolozi. On je tada, u 4. veku, dobio nalog od pape Damaza da od mnogih postojećih tekstova sastavi jedan jedinstveni tekst, i Jeronim je već tada shvatio koliko je taj zadatak težak, jer je papi u jednom pismu napisao: „Zar se neće naći makar ijedan … koji me, čim uzme ovu knjigu u ruke, neće grditi iz sveg glasa kao falsifikatora i religijskog zločinca, jer sam imao hrabrosti da u starim knjigama ponešto dodam, promenim ili popravim?“ (J.P. Migne, Patrologiae cursus completus, series Graeca – MPG – 29, sp. 525 ff.) Jeronimu je dakle bilo sasvim jasno da mora da donese vrlo samovoljne, odn. nedopuštene odluke. Pritom se mora znati da je Jeronim hteo da u crkvi još pravi karijeru; hteo je da postane papa. Zbog toga je i preuzeo taj nalog, mada je u dubini svoje duše znao da u Bibliji već ponešto nije bilo tačno. U svom ranom dobu bio je sledbenik Origena, koji je hteo da ponovo oživi prvobitno hrišćanstvo i koji je već bio prozreo i falsifikovanje Biblije. Origen je živeo u 3. veku, dakle pre Jeronima, koji je živeo u 4. veku. Jeronim je bio svestan da mu kao Origenovom pristalici preti opasnost da bude proglašen za jeretika i da bude izopšten iz crkve. Zbog toga je krenuo srednjim putem: ponešto je izostavio, kao npr. iskaze Isusa, Hrista, o životinjama. Ali je, s druge strane, uprkos tome ostavio nešto drugo što je veoma značajno, a ljude u kasnijim vremenima je dovelo do toga da čitanjem utvrde: ovde nešto nije u redu; ovde učenje i život crkve nisu u skladu sa onim što stoji u Bibliji – na primer, da sveštenici uopšte postoje. Isus je rekao: „A vi se ne zovite ravi.“ (Mt 23, 8) Ili da crkva opravdava ratove, jer je Isus učio ljude: „Jer svi koji se maše za nož, od noža će izginuti“ (Mt 26, 52) Ovi iskazi, a i već pomenuto mesto u Jovanovom Otkrivenju su dakle ostali u Bibliji. Na ovo se nadovezuje PITANJE: Da li je možda crkva Jeronima proglasila za sveca zato što je falsifikovao Bibliju? Ili zato što se potčinio crkvi?
 
ODGOVOR: To se sasvim može pretpostaviti. On je ispunio jedan veoma važan zadatak za crkvu, jer je tada bilo jako mnogo tekstova. Postojali su takozvani apokrifni spisi u kojima se npr. nalazi veoma mnogo toga o ljubavi Isusa iz Nazareta prema životinjama. Tada još niko nije govorio: „ovaj tekst je važniji nego ovaj.“ Svako je tražio one tekstove koje je smatrao istinitima, koje je sam mogao ispitati srcem. Jeronim je tada to ograničio i stvorio jedan crkveno važeći kanon. I onaj ko je bio veliki grešnik, biva proglašen za sveca, ukoliko je Petrovoj stolici doneo odgovarajuću korist. Iz svega ovog bi se moglo zaključiti: „ Koga je katolička crkva proglasila ili ga proglašava za sveca, taj katoličkoj crkvi mora biti i potčinjen. Bio grešnik ili ne, to pritom nije ni od kakve važnosti?„
 
ODGOVOR: To je tačno. Jer, Jeronim je ispunio zadatak koji mu je postavila crkva, a to je dovelo do toga da ga proglase za sveca.
Svi se „sveci“ mogu svrstati pod ovaj naslov: Da li si grešnik ili nisi, ne igra nikakvu ulogu. Važno je da služiš crkvi. Kao sveca oni poštuju i cara Konstantina, na koga ćemo se još vratiti u jednoj od sledećih emisija. Konstantin je bio jedan brutalan i nasilan čovek koji je naredio da ubiju njegove sopstvene rođake, i njegovu ženu i njegovog sina. A naredio je i da na okrutan način ubiju njegove neposredne saveznike. Crkva odaje čast Konstantinu, jer joj je ovaj obezbedio mnoge povlastice, mnoge privilegije. Tako je i sa mnogim drugim svecima.. Istupanje iz crkve – kako? Jedan aspekt prvog pitanja je još uvek otvoren, naime –
Kako se zapravo može istupiti iz crkve? Kako se to ostvaruje? ODGOVOR: To je verovatno različito u raznim državama na Zemlji. U nastavku teksta vam, kao primer, navodimo kako se to radi u Nemačkoj: Jednostavno se sa legitimacijom ode u nadležno opštinsko odelenje matičnih knjiga ili u prvostepeni sud, tamo se za istupanje plati taksa za istupanje, i tada je istupanje važeće. U suštini je to sasvim jednostavno. Pritom svakako pada u oči to što se istupanje ne vrši kod crkve, već se mora izvršiti kod države. To ukazuje na pobratimstvo crkve i države. Međutim, mala taksa za istupanje koju treba platiti ne može se nikako uporediti sa onim što čovek uštedi. Neko je jednom izračunao da jedan obični crkveni poreski obveznik u svom životu plati toliko crkvenog poreza, da bi od toga lako mogao sebe dobro zbrinuti u starosti, ili čak možda sebi priuštiti neki manji sopstveni dom, ako bi sakupljao kamatu na taj porez. To bi dakle bio put kako se u Nemačkoj čovek može osloboditi te organizacije. U drugim zemljama postoje druge mogućnosti. Ako imate pitanja u vezi s tim, slobodno nam pišite, rado ćemo Vam dati uputstva.

VAŽNA NAPOMENA: ako čovek više ne plaća crkveni porez, on se ne distancira od učenja Isusa, Hrista, već od kulta idola, odnosno paganstva, koje crkva svakako otelovljuje iako sebi navlači ogrtač „Hrist“. Povlastice sveštenika koje vlastodršci okrutno sprovode. Ovde se uklapa i još jedno pitanje koje smo dobili: „Spomenuli ste da su u Stari zavet možda ubačeni i elementi iz vavilonskog paganstva. Postoje li za to uporišta i u Bibliji, ili na čemu vi to zasnivate?“ ODGOVOR: Izraelci su, kao što znamo, tokom više generacija bili u zarobljeništvu u Vavilonu. U to vreme je Kir, persijski kralj, osvojio Vavilon. Biblija sadrži istoriju tog povratka Izraelaca u Palestinu.* U Knjizi Jezdrinoj u 6. poglavlju opisano je u nekoj vrsti osvrta unazad kako je počeo povratak Izraelaca: „Prve godine cara Kira zapovjedi car Kir: dom Božji u Jerusalimu da se sazida da bude mjesto gdje će se prinositi žrtve,… „ (Jez. 6, 3) * usp.: Robert Sträuli, »Tekstualna povijest Biblije« u: Museion 2000, 5/97 – Povratak je bio povezan s nalogom da se ponovo izgradi hram u Jerusalimu. U istom dahu se već pominju životinjske žrtve koje su opisane u Starom zavetu. U Starom zavetu postoje i druga mesta, gde se veliki proroci Starog saveza jasno izjašnjavaju protiv tih životinjskih žrtava. Ko ume da čita između redova i otvorenih očiju, uočiće ponešto. A kako su na to reagovali Izraelci? To ćemo npr. naći u pogl. 3, gde se kaže: „A mnogi od sveštenika i levita i glavara domova ortačkih, starci koji bjehu vidjeli pređašnji dom, plakahu iza glasa gledajući ovaj dom koji se osnivaše, a mnogi opet podvikivahu od radostii.“(Jez. 3, 12) Ovde ipak postoji jedna protivrečnost: jedni kliču od radosti, a drugi plaču. Plaču li od radosti? Ili možda plaču jer osećaju da se tu nešto unosi ili se u ponašanju svešteničke kaste pojačava nešto što s Božjom voljom nema nikakve veze? – Šta se događalo s onima koji su se suprotstavljali? I to je zanimljivo. Prva naredba cara Kira je odmah glasila: „Još zapovjedam: Ko bi učinio drukčije“– Pažnja, sada postaje nemilosrdno – „iz njegove kuće da se uzme brvno, i pobode, i on na njemu da se pogubi, i njegova kuća da bude bunište za to.“ (Jezdra 6, 11) Ovde se, međutim, postavlja pitanje: ako je stvarno Božja volja bila da se Izraelci vrate i da ponovo izgrade hram, na način kako je Kir predvideo – zašto bi se uopšte neko suprotstavljao? I zašto se moralo pretiti tako okrutnim kaznama? Zar ne bi moglo biti da je ovom Kirovom naredbom na tako okrutan način, vec pre svog povratka trebalo istrebiti one koji su još znali da je Božja volja npr. bila da se ne prinose životinjske žrtve? Ako čitamo dalje, naići ćemo na sveštenika Jezdru kome je bilo naređeno da položi temelje i da preradi Pismo. U Jezdri 7, 6 se kaže: „Taj Jezdra vrati se iz Vavilonske a bijaše književnik vješt zakonu Mojsevu, koji dade Gospod Bog Izrailjev, i car mu dade sve što zaiska, jer ruka Gospoda Boga njegova bijaše nad njim,“ Pitanje je samo: Da li je to zaista tako? Ili mu je kralj sve dao jer je Jezdra ispunjavao kraljevu volju? Ako čitamo dalje, onda vidimo da je odmah reč o novcu koji je Jezdra trebalo da sakupi: „…Pa odmah za te novce kupi junaca i ovnova i jaganjaca s darovima njihovijem i naljevima njihovijem, i prinesi ih na oltaru doma Boga vašega u Jerusalimu“ (Jezdra 7,17) I neposredno iza toga piše: „ I još vam javljamo da se ni od jednoga između sveštenika i levita i pjevača i vratara i Netineja i drugih sluga toga doma Božjega ne smije uzimati danak ni poreza ni carina,.“ (Jezdra 7, 17 i 24) Odmah dakle stupa na snagu oslobođenje od poreza, svešteničke povlastice koje su, naravno, sveštenici sami prokrijumčarili u Stari zavet. Prefomulisanje 5. Zapovesti u „Ne ubij namerno“ ostavlja prostor za opravdavanje ubijanja Sada bismo se morali zapitati: Ako je sve to navodno Bog zapovedio – kakve veze onda to ima s Deset zapovesti, na primer sa – „Ne ubij“? Ovde Bog navodno daje nalog za ubijanje, a u Svojim zapovestima On kaže: „Ne ubij.“ Da li je Bog jedan Bog koji sebi protivreči, ili je Bog onaj Apsolutni? Ili su pogrešne Božje zapovesti, ili su pogrešne te naredbe. Crkva je naravno uvek tražila za sebe pravo da „tačno“ protumači Božje zapovesti, a u ovom slučaju crkveno tumačenje glasi: Zapovest „Ne ubij“ važi samo za privatna lica, ali ne i za nosioce vlasti. Ovi poslednji smeju npr. izricati smrtnu kaznu, a smeju i da izdaju naredbu za rat. – Crkvene vlasti tu zapovest tumače onako kako im odgovara. Pokušaj da se još više prikrije ta protivrečnost, predstavlja naravno i najnovije falsifikovanje Biblije: 5. zapovest „Ne ubij“ je promenjena u „Ne ubij namerno“. Ako se to jednom razmotri s pravne strane, stvari stoje ovako: za namerno ubijanje ne postoji opravdanje, zato što je to jedan naročito opak način ubijanja. Za „ubijanje“ je i državno pravo pronašlo mnoga opravdanja, između ostalog i ona koja se tiču vlasti. Zato je verovatno reč „ubiti“ izuzeta iz ove Božje zapovesti, kako bi se po potrebi moglo pronaći Liturgijska (i nekrvna) žrtva – krajnje paganska misao krvne žrtve koja se primenjuje s mističnim preuveličavanjem Pitanje o unošenju elemenata paganskog u Bibliju, koje je kasnije preuzelo crkveno hrišćanstvo: „U drugoj emisiji ste objasnili bezbožničko verovanje u žrtve. Nije li crkveno slavljenje mise takođe liturgijska žrtva u koju su prokrijumčarene bezbožničke predstave?“

ODGOVOR: Ovde se čak radi o centralnom i najgorem falsifikovanju učenja Isusa iz Nazareta. U takozvanoj „liturgijskoj žrtvi“ crkva vidi simbolično – kako ona kaže `beskrvno` – ponavljanje Isusove krvne žrtve na krstu. U svakom crkvenom obredu se ta krvna žrtva ponovo uzima za temu i simbol.Radi se o žrtvenoj misli prapaganskog porekla: prvobitno su to bile ljudske žrtve, zatim su nastale životinjske žrtve, a onda je nastala opet ljudska žrtva, žrtva Sina Božjeg. On je navodno došao na Zemlju da umre kao „žrtveno jagnje“ kako bi se čovečanstvo „pomirilo sa Bogom“. Tako je to razglasio Pavle, tako je to crkva tokom vekova preuzimala, i zbog toga u to, u osnovi uzev, još i danas veruje svaki obični katolik. Ako pitamo „Zašto je Isus došao na Zemlju?“, većina bi odgovorila: „Da bi umro za nas, jer je samo tako On mogao da nas iskupi.“ Isus iz Nazareta, međutim, uopšte nije došao na Zemlju da umre, ka što znamo, već da osnuje Carstvo mira, Carstvo Božje na Zemlji; On je došao da ljudima donese radosnu vest, učenje koje ljude vodi u život u Duhu Božjem, u mir, u veliko jedinstvo života i, pre svega, Bogu u sopstvenom unutarnjem. Ovo znamo iz božanske objave za današnje vreme date preko Gabrijele. To delom znamo i iz ponekih odlomaka jevanđelja, ali pre svega i iz apokrifnih spisa. Moglo bi se reći da je ta misao krvne žrtve, ta „mistika krvi”, preko Pavla došla u takozvano hrišćanstvo. Ko veruje u tu misao o žrtvi, taj ne zastupa Isusovo učenje; on ne zastupa ni hrišćansko učenje, već Pavlovo učenje. Pritom se radi o najgorem falsifikovanju Isusovog učenja uopšte. Jer ovde se prikazuje kao da postoji neki gnevni bog, koji je toliko brutalan i okrutan da zahteva Svoga sopstvenog Sina kao žrtvu koja se prinosi radi okajanja, i zbog toga Ga šalje na Zemlju. Gore i brutalnije ne može da bude. »Krvne žrtve“ i u ratu? Vojnici treba da se žrtvuju za domovinu „Topovi rata“ kao „glasnogovornici vapijuće milosti“ Božje? A propo „misli krvne žrtve“. U Zapovestima stoji: „Ne ubij.“ Ta zapovest je pre nekoliko godina promenjena u „Ne ubij namerno“. Pođimo od činjenice da su katolička, a i Luterova crkva, z a ratove, pa makar i za takozvane odbrambene ratove. Može li se onda streljanje bližnjih, ubijanje drugih oružjem smatrati ljudskom žrtvom, koje se izvršava kako bi se država izbavila, oslobodila? To bi odgovaralo tvrdnji: „Smeš da ubijaš, ali ne namerno. „ Sažeto dakle pitanje: „Radi li se u ratu i o misli krvne žrtve?“ Sigurno ima mnogo vojnih duhovnika koji su tu misao razjasnili vojnicima u Prvom, a i u Drugom svetskom ratu: Oni treba da se daju, oni treba da se žrtvuju za domovinu. – Kardinal Faulhaber, koji je kasnije preterano hvaljen kao navodni borac Pokreta otpora protiv Trećeg Rajha, kao vojni duhovnik u Prvom svetskom ratu rekao je: „Topovi rata“ su „glasnogovornici vapijuće milosti“ Božje. (Karlhajnc Dešner (Karlheinz Deschner), „Sto godina istorije spasenja“, Tom I, str. 253) U tome se skriva misao da je rat pročišćenje, da će se moralne izopačenosti naroda u ratu pročistiti, dakle vojnik bi trebalo da se žrtvuje za neki viši cilj. Ono jezivo u tome jeste naravno to, što su se na obe stane fronta nalazili takvi vojni duhovnici koji su isto govorili svim vojnicima koji su onda jedni druge ubijali. Time je dakle misao o krvnoj žrtvi još uvek aktuelna – ali uprkos svemu tome potpuno paganska. Jer, šta je rekao Isus kad je Petar izvukao mač? Rekao je: „Jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti.“ (Mt 26, 52) Ovim Isusovim rečima nama ljudima upućeno je sasvim jasno upozorenje: ako primenimo nasilje, onda to nije u Božjem duhu, nego ćemo sami morati da žanjemo tu setvu. Značajno je to što je Isus to rekao čak u jednoj takozvanoj odbrambenoj situaciji. Iako je Njegov život bio ugrožen, On je ipak zapovedio jednome od Svojih apostola: „Vrati nož svoj na mjesto njegovo.“ (Mt 26, 52) Crkva bi, naprotiv, drugačije reagovala i rekla bi: „Udri ga! Tuci! Jer ti smeš da braniš sebe i svoje prijatelje; smeš da vodiš pravedan rat.“ Ovim odlomkom iz Biblije, ovim rečima Isusa iz Nazareta, čitavo učenje o „pravednom ratu“ razobličuje se kao nehrišćansko. Crkva je, naravno, u svakom slučaju rafinirana. Ona neće jednostavno reći: „Mi smo za odbrambeni rat“, nego „Rat samo kao zadnje sredstvo – samo onda kada sve drugo ne pomaže.“ Ali ovde odmah treba dodati jedan veliki znak pitanja. Kaže se, doduše, – „kada više ne postoji ni jedno drugo sredstvo, tada se sme posegnuti za oružjem“; ali istorija nas uči da ta „druga sredstva“ nikada nisu bila stvarno iscrpljena. Licemerje u katoličkoj crkvi ne poznaje granice. Licemerje katoličke crkve poprima ekstremne oblike. Pape javno objavljuju: pohvala inkviziciji; genocid prilikom osvajanja Južne Amerike je navodno „srećna krivica“, i još mnogo šta. Iz onoga što smo upravo razmatrali, može se videti kako se prikrivaju i zamagljuju činjenice. Zbog toga nekome ponekad uopšte ne pada u oči dvoličnost crkve. Ali šta je drugo nego dvoličnost to što upravo doživljavamo kada se sadašnji papa izjašnjava protiv istraživanja embriona, tvrdeći da hoće da „zaštiti život“. Isti taj papa, zavisno od situacije, pobrinuće se nešto kasnije da oni koje je on štitio budu opet ubijeni u ratu koji on zagovara – od vojnika koje je blagoslovio vojni sveštenik po papinom nalogu. Licemerje katoličke crkve pokazuje se i u tome što sadašnji papa svesno hoće da se nadoveže na Benedikta XV, jednog od svojih prethodnika, koji se navodno toliko mnogo zauzimao za mir u Evropi. Taj papa, koji je bio na čelu svoje crkve za vreme Prvog svetskog rata, stalno je javno tugovao zbog zla u ratu zbog kojeg je Evropa bila razorena. A šta je on učinio? On se pobrinuo za to da se na obe strane, u Francuskoj i u Nemačkoj, i u svim zaraćenim državama, naročito ojača vojno sveštenstvo. Zašto nije ekskomunicirao nikog od državnika koji su učestvovali u ratu? Crkva je inače vrlo spremna da iskljući ljude koji ne slede njeno učenje. Papa Benedikt XVI je na drugi način isto tako licemerje i šizofreniju iskazao do krajnosti. On je naime branio inkviziciju. Nekoliko nedelja pre svog izbora za papu on je u emisiji ARD-a „Kontrasti“ 3. 3. 2005. dao jedan vrlo smeo intervju. Pritom je izjavio: „Mi smo u kontinuitetu sa inkvizicijom.“ Čovek jedva može da poveruje da je on to tako mirno izgovorio. Ali stvar postaje još neverovatnija, jer je druga rečenica naime imala po smislu sledeći sadržaj: „Ne može se naravno poreći da je inkvizicija donela izvestan napredak, koji se ogleda u tome što su okrivljeni bili prethodno saslušani i ispitani.“ U suštini radi se o čistom cinizmu, ako čovek to sebi predstavi. Jer, „ispitivanja“ od strane inkvizicije bila su povezana sa mučenjima najgore vrste, u kojima su mnogi od ovih „ispitanih“ umrli. Za javnost je to već jedno bezobzirno ponašanje kada jedan kardinal, koji je naslednik inkvizicije – tada je još bio predsednik rimske kongregacije za pitanja vere – toliko bez ustručavanja i javno sme da veliča inkviziciju kao naprednu. Šta bi se verovatno dogodilo nekom drugom koji bi brutalnost, npr. nekog diktatora u Čileu, ili možda i nacista u Trećem Rajhu, označio kao naprednu zbog toga što su u Pinočeovim ili Hitlerovim podrumima za mučenje pre streljanja ljudi bivali još i kratko saslušavani? Naša serija emisija ima naslov: „Ko sedi na Petrovoj stolici?“ Ovakve izjave kao ova papina ipak teraju na razmišljanje… I taj kardinal koji više ili manje sve to zagovara, je sada papa i istovremeno takozvani „sveti otac“. Dakle, znači li to s crkvene strane ipak ponovo: zagovaraj ubijanje, zagovaraj klanje, ali služi crkvi – tada si „svet“. To se može videti na mnogim primerima. I prethodnik sadašnjeg pape, Jovan Pavle II, za koga sada mnogi traže postupak proglašavanja za sveca, povodom proslave 500. godišnjice jevangelizacije Južne Amerike je rekao: „Osvajanje Latinske Amerike od katoličkih španskih osvajača pokazuje doduše crte nasilja, i utoliko je za osudu. Ali budući da je ova „zadivljujuća jevangelizacija“ navodno stvarno doprinela „širenju istorije spasenja“, radi se konačno o „srećnoj krivici“ (Spiegel spezial 3/2005, str.91) – Kakav cinizam leži u osnovi kada se – s obzirom na mnoge okrutnosti koje su počinjene i bezbroj ljudi koji su osvajanje Južne Amerike platili životom – bezočno govori o „ srećnoj krivici „? Izrasline institucionalizovanog praznoverja: Kip Majke božije na struganje, sličice za gutanje – „sredstva za ozdravljenje“? Hodanje na kolenima za dobijanje oproštaja – osloboditi se grehova?

PITANJE: „Na Internetu su na jednoj licitaciji bili ponuđeni jedan kip Majke božije na struganje iz Altotinga (Altötting) i jedan arak (papira) sličica za gutanje. O čemu se tu radi?“
 
ODGOVOR: Mogli bismo odmah da pitamo dalje: „ Ako se od tih takozvanih sličica za gutanje uzme nekoliko komadića i proguta – postoji li onda i mogućnost da se postane blažen ili svet.“ Isto tako: „Ako se kupi jedna takozvana ‘Majka božija na struganje’ i svakodnevno glođe njena figura tako što se sa njenog tela sastruže nekoliko čestica, hoće li se onda doći i u blaženo ili sveto stanje?“ Ali najpre: Šta je „Majka božija na struganje“? I o čemu se radi kod tih „sličica za gutanje“? Običaj Majke božije na struganje postojao je sve do 20. veka. Neko možda misli da je to ipak „srednji vek“ – nikako, one su očigledno još i danas interesantne, kao što se može videti iz pitanja. Pogledali smo na Internetu i odmah našli odgovor: na internet-sajtu katoličke crkve Švajcarske http://www.kath.ch moglo se pročitati o Majci božijoj na struganje iz samostana Ajnzideln (Einsiedeln): „Sa nje su nastrugali najsitnije čestice i pojeli ih.“ Još preciznije informiše Dr. Edmund Miler (Müller) u „Sredstvima za ozdravljenje“, str 43: „Jedna vrlo očigledna mogućnost da se u slučaju potrebe kao lek uzme lekovita supstanca, bilo je struganje gline sa Majke božje na struganje. Takve umanjene kopije čudotvornog kipa nekad su se mogle nabaviti u raznim mestima hodočašća. Vrlo poznate su sve do 20. veka bile crno obojene Majke božje na struganje iz bavarskog Altöttinga i čudotvorne kopije iz Ajnzidelna, u narodu poznate i kao „lajhajbli (laicheibli)“. Ove poslednje su važile kao čudotvorne i lekovite jer su glini navodno bili dodati zemlja i malter iz čudotvorne kapele, a osim toga i čestice relikvija. To je međutim vredelo samo za one Majke božije na struganje koje je manastir sam prodavao i koje su na poleđini imale utisnut znak Majnradskog gavrana (Meinradsrabe) kao dokaz porekla.“ – takoreći žig. Možemo se samo nadati da se kod tih relikvijskih dodataka nije radilo o delovima ljudskih leševa. Što se tiče takozvanih „sličica za gutanje“, na istom internet-sajtu katoličke crkve Švajcarske se može pročitati da se radi o sličicama svetaca koje su ljudi stvarno jeli. Dr. Miler, u knjizi „Sredstva za ozdravljenje“, str. 44/45 o tome piše opširnije: „U mnogim mestima hodočašća su se ranije mogle nabaviti sličice za gutanje u arcima. Kupac je vodio računa o tome da arak bude posvećen od duhovnika i da je, ako je moguće, došao u dodir i sa čudotvornom slikom koja se poštuje u mestu prodaje.“ Tada su naime postojale relikvije, ali isto tako su postojale i „relikvije za dodirivanje“. Kada je npr. u Bambergu navodno pronađen, odnosno pojavio se, ekser s Hristovog krsta, prema njegovom modelu je iskovano na hiljade eksera koji su bili nakratko dodirnuti tim ekserom. To su onda bile relikvije za dodirivanje koje su naravno imale dvostruku vrednost. Vrednost bilo čega se povećavala više nego dvostruko, ako je došla u dodir s nekom relikvijom. Zbog toga su kupci jako želeli da nabave takve relikvije za dodirivanje i kod ovih sličica za gutanje.„U opasnosti ili nevolji gutane su pojedine sličice, često samo veličine poštanskih maraka, ili su davane bolesnoj stoci.Sličice za gutanje koje su ubrajane u sakramentalije, smatrane su nekom vrstom leka, jer su zbog svešteničkog blagoslova posedovale veliku snagu.“ (Dr. Edmund Miler, „Sredstva za ozdravljenje“, str. 45) Kao „sakramentalije“ crkva, po Dr. Mileru zvanično označava „posvećene i blagoslovene predmete koje verniku obećavaju zaštitu i blagoslov, čuvaju ga od nesreće, i daju mu nadu za ozdravljenje. Tu spadaju ulje, so, palmine grane, krstovi, hodočasničke medalje“ i upravo takozvane sličice za gutanje; a tu spada i Majka božija na struganje. „Još je godine 1903. rimska kongregacija za običaje odobrila upotrebu sličica za gutanje… Jer običaj lečenja gutanjem cedulja za jedenje bio je poznat još u antičko doba“, piše Dr. Miler. Prema tome, gutanje sličica svetaca je paganski običaj. Uostalom,poznati pojam u nemačkom jeziku „Freßzettel“ (cedulja za gutanje) vodi poreklo od tog običaja. Ako bi neka druga zajednica sebi ovako nešto priuštila, tada bi se vrlo ozbiljno posumnjalo u njeno duševno stanje. Ova tvrdnja je verovatno dopuštena građaninu koji misli, bez ikakve namere da se pritom šali na račun bilo koje vere. Ako se u 20. veku na Internetu preporučuje i nudi da se kupi Majka božija na struganje i da se pojedu njeni komadići jer bi se time podstakli nekakvi procesi ozdravljenja, onda bi kod svake druge zajednice banula inspekcija ministarstva zdravlja i rekla: „Vi odvraćate ljude da idu kod lekara!“ I to što se ovde događa zapravo je takođe opasno. To nije samo neka šašava magija, već i opasnost po zdravlje, po zdravlje naroda. Dobili smo još jedno pitanje o ovakvim čudnim običajima: „Odakle zapravo dolazi običaj puzanja za dobijanje oproštaja – dakle puzanje na kolenima kao u Altotingu ili na stepenicama u Rimu?“
OODGOVOR: Običaj puzanja za dobijanje oproštaja ima neke veze sa vežbama kajanja. Veruje se da će se čovek, ako izvršava određene dodeljene mu kazne kajanja – fizička naprezanja koja treba još i da pričinjavaju bol – rešiti svojih greha. Tada se čoveku kojem je oprošteno navodno ukida kazna za greh.Takvi postupci su postojali još u paganstvu. To je povezano sa takozvanim ispovedanjem koje je postojalo još u dzinizmu, u kultu Anaitis u samotračkim kabirskim misterijima ili kod Izide – što se može pročitati u knjizi Karlhajnca Dešnera „Falsifikovana vera“, (Karl-Heinz Deschner „Der gefälschte Glaube“) str. 144: „… gde su se pokajani grešnici pod pretnjama sveštenika bacali na pod hrama, zabijali glavu u sveta vrata, poljupcima usrdno molili čiste i išli na hodočašća, dok se na području primitivne religije“ – jer ono drugo se zove „visoko“, kaže Dešner – „posle ispovesti u vazduh bacalo iverje i slama i klicalo: ’Svi su gresi otišli s vetrom.“ U nekim kultovima misterija su ljudi svešteniku kao zastupniku božanstva priznavali svoju krivicu da bi se tako oslobodili od posledica. U religiji Izide, piše Dešner, „gde je bilo oprosta čak i za otpadništvo“ – dakle za otpadanje od vere – „već je postojala kompletna praksa praštanja kao kasnije u katoličanstvu.“ (str. 115) Poučni iskazi Petrove stolice: besmislice, neverovatnosti, apsurdi. Ko u to ne veruje „isključen je“, proklet Već smo govorili o tome da se po propisima katoličke crkve mora verovati u određene stvari kojima crkva uči ljude. Ako čovek u njih ne veruje, „večno je proklet“.

Sada jedan slušalac pitanje: „U ‚Nojner Rosu’“ – to je jedno fundamentalno delo o veri crkve u dokumentima objavljivanja vere – „se to ranije zvalo ’večno proklet’; danas se kaže ’isključen’.

Znači li to da čovek danas više nije proklet ako sumnja u katoličko učenje?“

ODGOVOR: To ne znači to, jer „isključen“ znači „večno proklet“. Pre se to govorilo neuvijeno, a sada, u današnje vreme, to je prilagođeno duhu vremena, i formulisano nešto umerenije, naizgled bezazlenije. Ali značenje je isto. Isto tako „isključen“ znači: „isključen iz spasenja“ i prema tome „večno proklet“. U latinskom originalnom tekstu to glasi: „anathema sit“ – što u prevodu znači: „neka bude proklet“. Ovde se nameće pitanje: Nije li ovo menjanje preduzeto i s obzirom na ostale religije? Danas, pošto se malo radi na ekumenizmu i pošto se pokušava da se njime obuhvate i ostali, ta reč je bila možda malo prejaka. Zar nisu sledbenici svih drugih konfesija po katoličkom učenju „večno prokleti“?Opet čitamo kod „Nojner-Rosa“ (br. 381): „Sveta rimska crkva osnovana kroz reč našega Gospoda i Spasitelja, čvrsto veruje, ispoveda i objavljuje da niko izvan katoličke crkve, ni mnogobožac, ni Jevrejin, ni nevernik, niti neko izdvojen iz jedinstva, neće postati učesnik večnog života, štaviše goreće u večnoj vatri koja je pripremljena za đavola i njegove anđele, ukoliko se pre smrti ne priključi njoj, crkvi“ Zapitajmo se sada: Kakva je zapravo ta knjiga „Nojner-Ros“? Za to možemo jednostavno da pročitamo tekst na omotu knjige gde piše: „Ova knjiga sadrži najvažnija dokumenta o katoličkoj veri od vremena apostolske veroispovesti, sve do naših dana. Ovde se, međutim, ne radi o praćenju verskih istina kroz dve hiljade godina crkvene istorije i o prikazivanju svih dogmatskih borbi i odluka, nego o iznošenju nemačkog prevoda onih spisa crkvenog učenja koji su bili od posebnog značaja za crkveno oblikovanje božanske objave…“ Tekst se završava rečenicom: „Upravo danas vernici imaju pravo i obavezu da znaju šta je sama crkva rekla i šta kaže o svojoj veri u dokumentima objavljivanja učenja.“ To znači da se u toj knjizi nalazi „crkveno oblikovanje božanske objave“ – a zar se tu ne bi moralo govoriti pre o „preoblikovanju“, s obzirom na to šta je crkva od toga napravila? Dragi slušaoci, dragi čitaoci, možda ste skloni da na to kažete: „Tu se mnogo priča – ko to može da dokaže?“ Ako hoćete, možete otići u knjižaru i sami pročitati u „Nojner-Rosu: Vera crkve u objavljivanju učenja“. Upravo citirane iskaze naći ćete pod red. br. 381 i 417 – i još ponešto, ta knjiga je zaista jedna izvanredno bogata lektira. Molim, stvorite sami sebi sliku. Ako, kao što smo rekli, nastavite s čitanjem, otkrićete nešto čudno, i možda će to pojačati Vašu odluku da poslušate preporuku iz Apokalipse da istupite iz te kongregacije. Svim ovim neverovatnim neobičnostima, a i okrutnostima, ne bavimo se zbog toga što neka institucija, ili neki klan svojim članovima ili svojim zavisnicima tako propisuje. Svako može naravno – i u našoj državi – postati srećan prema svom shvatanju. Zašto se mi time bavimo? Zato što se na svim tim neobičnostima, na tim neverovatnostima – štaviše mora se reći: na tim izopačenostima – lepi etiketa da je to hrišćanski i da ima neke veze sa Isusom iz Nazareta. I tu su prahrišćani pozvani da to isprave. Dovoljno je što je sveštenička kasta 2000 godina klevetala, ismevala, rugala se i zloupotrebljavala Isusa, Hrista. Došlo je vreme da se zaustavi ta zloupotreba. Prahrišćani su to počeli da rade, a Vas, dragi slušaoci, dragi čitaoci, molimo da to što čujete, kao mudri analitičari analizirate i zapitate se: „ Ko zapravo sedi na toj Petrovoj stolici?“ Ima li to stvarno bilo kakve veze sa Isusom, Hristom? „ Ili, sve što smo danas čuli ne ukazuje na to da je onaj koji sedi na njoj upravo suprotnost svega što tvrdi da jeste? “ Zar „Božji zastupnik“, „Vladar celog sveta“ ne bi mogao biti u stanju da upravlja elementima? Isus iz Nazareta je to mogao. Stiglo nam je jedno pitanje koje glasi ovako:„Preko Radio Vatikana je u junu 2005. objavljeno da je, s obzirom na katastrofalnu sušu u velikim delovima Australije, jedna nedelja bila proglašena danom molitve za kišu. Ako molim Boga za kišu, to onda znači da je Bog odgovoran za to da li pada kiša ili ne? Odakle dolazi to verovanje? Ne dolazi li i ono iz mnogoboštva?“ I još jedno pitanje: „Da li se prahrišćani mole i za kišu?“ ODGOVOR na prvi deo pitanja: U paganstvu, dakle u mnogoboštvu, u kultu idola, bilo je uobičajeno da za vreme, a posebno za kišu, budu odgovorni jedan ili više bogova. Kod Germana je to bio bog Donar, kod Egipćana bog Set, koji je kasnije postao bog Baal, kod Grka bog vremena je bio Zevs, a kod mesopotamskih bogova to su bili Anu i Enlil, da navedemo samo nekoliko primera. Ljudi su tada verovali da su bogovi odgovorni za vremenske prilike, i odgovarajuće tome su morali da prinose i žrtve ovim bogovima da bi pozitivno uticali na vreme. Ako sada katolička crkva poziva ljude da se mole Bogu za kišu, onda je ona u neposrednoj vezi sa paganskom tradicijom. U toj paganskoj tradiciji bilo je takođe uobičajeno da se pojedini ljudi izdaju za zastupnike bogova; setimo se samo faraona u Egiptu. I toga ima u katoličanstvu: Papa je „Hristov zastupnik“. U Nojner-Rosu pod br. 434 čitamo o papi da „rimski biskup ima vlast nad celim svetom“, a u ritualu ustoličenja kojim su sve do 20. veka pape uvođene u službu, kaže se: „Znaj da si ti otac svih kneževa i kraljeva, upravitelj celog sveta.“ Pitajmo ovde ipak dalje: Ako je papa upravitelj celoga sveta – čime on zapravo upravlja? Ako se pogleda današnji svet – čime upravlja papa? – Upravlja li on epidemijama, upravlja li nesrećama, upravlja li katastrofama, katastrofalnim poplavama koje smo doživljavali? Da je li on upravitelj sveg zla koje snalazi ljude, prirodu i životinje? Odgovarajuće ovom logičnom zaključku to bi značilo da on usmerava zlo na ljude. Ali, njega čak poštuju i kao „sveca“. – Tada bi on morao biti u stanju da odlučuje o kiši, poplavama, bolestima, potresima – na primer o cunamiju. On bi onda morao biti u stanju da zapoveda elementima, itd. To bi mu stoga moralo biti lako. On dopušta da ga obožavaju i oslovljavaju kao „zastupnika božjeg“. Međutim, ako rezultati njegove zastupničke delatnosti izgledaju onako kao što smo upravo čuli, tada postoje zapravo samo dve mogućnosti: ili se on samo pravi da je Božji zastupnik i uopšte nema moć uticaja – on ne može da izleči čak ni svoju vlastitu bolest – ili se to što događa na Zemlji stvarno događa uz njegovu pomoć. Tada međutim on nije zastupnik Boga ljubavi, Oca svih ljudi, već može jedino da bude zastupnik boga podzemlja. Tu se opet postavlja pitanje: Ko sedi na Petrovoj stolici? U bibliji piše: „Potčinite sebi zemlju.“ (1. Moj. 1, 28) – šta bi to značilo? Utvrdili smo: ako je papa upravitelj sveta, morao bi biti u stanju da zapoveda Zemlji – poplavama i tako dalje. Isus je mogao da zapoveda elementima. Setimo se događaja koji je opisan u bibliji: Učenici sede u čamcu bojeći se oluje, a Isus zapoveda oluji i vetru. – Isus je dakle to mogao, ali „Božji zastupnik“ to ne može. On to može samo u jednom pravcu, (to smo danas već mnogo puta čuli) – da sve razori. Govorili smo o ubijanju, o zloupotrebi, o iskorišćavanju, o razaranju. S obzirom na prošlost i sadašnjost delovanja Petrove stolice, za nju ovaj iskaz – „Potčinite sebi zemlju“ sve u svemu znači: Razorite Zemlju. Jer su katolička crkva i predstavnici tog duhovnog stava uvek tako postupali. Dopis je sadržavao i pitanje: Da li se prahrišćani mole za kišu? Prahrišćani se ne mole za kišu. Mi znamo da nam je Bog dao jednu divnu planetu. A naš je zadatak da živimo u skladu s prirodom i životinjskim svetom. Da je rečenica „ Potčinite sebi zemlju“ ispravno shvaćena, Zemlja bi još i danas bila divna planeta, jer bi ljudi živeli u jedinstvu s prirodom i životinjskim svetom. Ali to nažalost nije slučaj. Okolina se sve više uništava. To dovodi i do promene klime, a za sve to nije kriv Bog, nego smo mi ljudi sami to prouzrokovali i delimično ili čak namerno izazvali. Kada se mi prahrišćani molimo, mi to ne činimo zbog toga da pada kiša ili sija sunce ili da bude lepo vreme, već nas je Isus učio da se molimo tako da se vrši Božja volja. To konkretno znači: Ako se molimo za prirodu koja pati, tada molitva može da postane delotvorna samo ako se trudimo da tu molitvu i ostvarimo. Ako se dakle pitamo, kako da pomognemo prirodi koja pati, onda treba i da joj pomognemo. Nama ljudima nije potrebna niti katolička niti evangelistička crkva. Nama treba Isus Hrist. Moćni Duh ljubavi boravi u svakom čoveku. Isus, Hrist, je to sveo na jedan imenitelj. On nas je učio: „Sve dakle što hočete da čine vama ljudi, činite i vi njima!“ (Mt 7, 12) Ova rečenica je opšte poznata kao „zlatno pravilo“. Drugačije rečeno: „ Ono što ne želiš da tebi čine, ne čini ni ti drugome. „ – Kad bi svi ljudi širom sveta to poštovali, onda niko ne bi tražio spasenje u katoličkoj crkvi koja praktikuje paganstvo – niti u luteranskoj crkvi koja je samo privezak katoličke crkve.
Mi ljudi trebamo Isusa, Hrista!
A Isus nas je učio, po smislu, da odemo u tihu sobicu i vodimo poverljiv razgovor sa Bogom, svojim Ocem.
JER, BOG JE DUH LJUBAVI. BOG JE DUH MIRA. BOG JE DUH JEDINSTVA. Moćni duh ljubavi stanuje u svakom čoveku, jer je svaki čovek hram večnog Duha, Duha našega večnog Oca. Kada se u tihoj sobici umirimo i molimo se prema unutra i svoje molitve ispunjavamo, mi takođe korak po korak živimo u Božjim zapovestima i u poukama Isusa, Hrista. Tada se menjamo ka pozitivnom, ka dobrom, – i veliki, moćni Duh našeg Oca može da deluje kroz nas.To je, uopšteno govoreći, učenje prahrišćana. Mi odemo u tihu sobicu, kao što nas je Isus učio, i molimo se Bogu, svom Ocu, i Hristu, svom Spasitelju. Mi se međutim okupljamo u jednostavnim prostorijama, u zajednicama koje se zajedno mole, zajedno pevaju, kojima je jasno da je Bog ljubavi sveprisutan u svakom čoveku, u svakoj životinjici, u svakoj biljci, u Majci Zemlji. Isus, Hrist, je učio ljude: „Sve dakle što hočete da čine vama ljudi, činite i vi njima!“ ili drugačije rečeno: Ono što ne želiš da tebi čine, ne čini ni ti drugome – ni čoveku, ni životinji, ni biljci. Ko ostvaruje ovu pouku Isusa, Hrista, taj dopušta da Majka Zemlja i sve što je u njoj, na njoj i iznad nje, živi, jer život je Bog. Ko namerno uništava i ubija, postupa protiv Božje ljubavi.

UNIVERSELLES LEBEN e.V. – URL: http://www.universelles-leben.org/cms/?id=148&L=10

Wikipedia – Universelles Leben
https://de.wikipedia.org/wiki/Universelles_Leben

 
PRAHRIŠĆANI SU ŽIVELI PO UČENJU I PO UZORU ISUSA IZ NAZARETA. – UVODNA REČ – U nastavku je prikazan sadržaj četvrtog dela naše serije »Za dobre analitičare – Ko sedi na Petrovoj stolici?« Prahrišćani su bili sledbenici Isusa, Hrista Oni su u svoje mišljenje i svoj život uključili Njegovo jednostavno učenje Prahrišćanstvo je nastalo iz kruga u koji je oko sebe okupio Isus iz Nazareta. Nastale su prazajednice – bez sveštenika, bez hijerarhije. U prahrišćanstvu nije bilo pojedinaca koji su se isticali, a kamo li neka vrsta pape koji bi govorio šta je ispravno, nego je to bio labav skup samostalnih zajednica. Članovi prazajednica su imali sve zajedničko. U Novom zavetu čak postoji jedno mesto koje to opisuje. Tamo piše: „ A u naroda koji vjerova bješe jedno srce i jedna duša. I nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko.“ (Dela 4, 32) Iako je to samo jedna rečenica, ipak već iz nje stičemo utisak o tome kako su živeli prahrišćani. Bili su ravnopravni, žene takođe. Svako je živeo od rada svojih ruku. To su bile životne i radne zajednice, a delimično i kućne zajednice koje su proizvodile ono što im je bilo potrebno za život i koje su uvek davale i siromasima ponešto od onoga što su imale. Vrlo je bitno da su tadašnji prahrišćani bili sledbenici Isusa, Hrista, jer su u svoje mišljenje i život uključili učenje tog velikog Duha koji je naš Spasitelj. Oni još nisu bili savršeni, ali su bili na putu da svakodnevno ostvaruju zakonitosti koje je propovedao Isus iz Nazareta. Oni takođe nisu održavali ritualne večere, nego su skromno zajedno obedovali i pritom se sećali Isusa iz Nazareta koji im je doneo to učenje. Dok su jeli sebi su živo zamišljali da Duh Božji deluje u hrani; oni su poštovali život koji je u svemu. Nisu obavljali nikakva ritualna krštenja. Jednostavno su ljude primali u svoj krug. Sve je bilo mnogo jednostavnije, skromnije i genijalnije od onoga što je crkva od toga napravila. Kako su se tadašnji prahrišćani ponašali prema Majci Zemlji, prema biljkama i životinjama? – Znamo da je Jakov, Isusov brat, prvi vođa prazajednice u Jerusalimu, bio vegetarijanac. To je istorijski potvrđeno. Postoje takođe delovi tekstova iz razmene pisama prvih hrišćana koji potvrđuju da oni nisu jeli meso. Sa sigurnošću se može reći da članovi prazajednica najvećim delom nisu jeli meso. Na primer, čitamo šta je jedan tadašnji prahrišćanin, Minucius Felix rekao u dijalogu s Oktavijem: „…toliko se bojimo ljudske krvi, da u svojim jelima čak ne znamo ni za krv životinja koje se jedu.“* * Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 107. Za prahrišćane je peta zapovest „Ne ubij“ važila ne samo u odnosu na ljude nego i u odnosu na životinje. To potvrđuje i Karhajnc Dešner u svojoj knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ gde na strani 278. možemo pročitati: „Kod Ebionita, koje su kao potomke prve zajednice vrlo brzo proglasili za jeretike, koji takođe nisu verovali da je Isus umro kao žrtva za okajavanje greha, hleb i so su predstavljali elemente večere, što se čak protumačilo kao najstariji oblik euharistije (zahvalnosti).“ Za Jakova, prvog poglavara zajednice u Jerusalimu, predanjem je preneto: „Vino i žestoka pića nije uzimao. Isto tako nije jeo meso.“* U prevodima je osim toga više puta zabeleženo: „… on nije nosio vunenu, nego lanenu odeću.“* Ovo upućuje na to da je on svesno poštovao život životinja. * Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums ** Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums U apokrifnim spisima nalazimo – „apokrifni“ znači da nisu prihvaćeni u Bibliju – još mnoge iskaze koji pokazuju da su apostoli bili vegetarijanci. Za Petra npr. piše: „Živim od hleba i maslina kojima samo ponekad dodam neko povrće.“** Ili za Mateja: „Matej je živeo od semenki, voća i povrća, bez mesa“*** Za Jovana: „Jovan nikada nije jeo meso“.****** Clementinske homilije, XII, 6** Clement Aleksandrijski, Paedagogus II, 1, 16*** Kirchenhistoriker Hegesipp prema Euzebijevoj Povijesti crkve II, 2, 3 Ali i crkveni oci svedoče o tome da su se prahrišćčani hranili bez mesa. Na primer, Jovan Zlatousti kaže: „Kod njih ne teku potoci krvi, nikakva se životinja ne kolje niti komada. …Kod njih se ne oseća užasan miris mesnog jela…, ne čuje se buka i razuzdana galama. Oni jedu samo hleb koji zarađuju svojim radom i piju vodu koju im daje čisti izvor. Ako požele bogat ručak, tada se njihova slast sastoji od plodova, i pritom osećaju veće uživanje nego za kraljevskim stolom.“** Homil 69 – Sa tim se slaže i to što u tu prazajednicu nije primljen nijedan lovac, nijedan vojnik. Morali bi prethodno da promene svoje zanimanje. Jer prahrišćani su već znali da je ubijanje ljudi i životinja protiv Božjih zakona, i toga su se držali. Svi prahrišćani su živeli od rada svojih ruku; u njihovom prahrišćanskom Redu zajednice piše sledeće: „Ako neko ne zna nikakav zanat, tada se po svom shvatanju pobrinite za to kako ćete postići da u vašoj sredini ne živi besposlen hrišćanin. Ako pak on neće da postupi po tome, tada je on jedan od onih koji sa svojim hrišćanstvom hoće da pravi posao. S takvima budite pažljivi“** Već iz toga se može zaključiti da u prazajednicama isto tako nisu postojali nikakvi sveštenici. * Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana – Mnoga zanimanja ne odgovaraju prahrišćanskoj slici, što se može videti iz tadašnjeg Reda zajednice: „Delatnosti i poslovi onih koji treba da budu primljeni u zajednicu, moraju se proveriti … Onaj koji je vajar ili slikar mora se upozoriti da ne slika slike idola; treba toga da se ostavi ili ga treba odbiti … Ko je upravljač kolima ili takmičar ili cirkuski rvač ili njihov učitelj, ko je borac sa životinjama, lovac ili javni pomagač kod borbenih igara, treba da se ostavi toga ili ga treba odbiti. Ako je neko sveštenik ili čuvar nekog idolopoklonstva, onda on to treba da ostavi ili ga treba odbiti. Vojnom službeniku, koji služi kao žandarm, treba zabraniti ubijanje. Ako mu ubijanje bude službeno naređeno, tada on to ipak ne sme da izvrši … Ako neće da posluša ova uputstva, treba ga odbiti. Namesnik ili gradonačelnik koji se kiti dostojanstvom purpura i upravlja sudskim mačem, treba toga da se odrekne ili ga treba odbiti.«* * Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 98/99 – Sve ovo pokazuje da su prahrišćani ozbiljno shvatali božanske zapovesti i držali ih se. Harizmatični zadaci prahrišćana u zajednici: proroci, učitelji, iscelitelji; oni su živeli onako kako su učili druge – Budući da nije bilo „posrednika“ prema Bogu, sveštenika ili sličnog, kako se održavala veza tih prazajednica s božanskim svetom ? Postoji jedno mesto u Novom zavetu u Drugoj Petrovoj poslanici u kojoj se to vrlo jasno saopštava. Tamo se kaže: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i Danica se ne rodi u srcima vašima.« (2 Petr. 1, 19) – Kod prvih hrišćana dakle još je postojala proročka reč. Bog je preko prosvetljenih muškaraca i žena govorio prvim hrišćanima, a i svima ostalim, koji su to hteli da čuju, onako kao što je i u Starom savezu Bog govorio Izraelcima preko velikih proroka. To proizilazi i iz jednog drugog mesta. U 1. poslanici Korinćanima, 12, 28 čitamo sledeće: „I jedne dakle postavi Bog u crkvi – prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike.“ Vidimo da su u zajednici postojali sasvim određeni zadaci: Kao prvo, to su bili iscelitelji; oni nisu isceljivali sami, nego su svojom molitvom pojačavali samoisceljujuće snage u onima kojima je bilo potrebno isceljenje. To je bilo isceljivanje molitvom i verom, na kraju krajeva snagom Božjom. Bilo je učitelja koji su prenosili dalje ono što je rekao Isus iz Nazareta, a bilo je i proroka. Ovi zadaci u zajednici nisu se izvršavanli autoritarno, već su se temeljili na harizmi, t.j, na duhovnom zračenju tih ljudi. Ljude koji su preuzimali te zadatke merili su po tome da li to čemu su učili ljude i to što su davali, i izražavaju u svom svakodnevnom životu, u svom ponašanju. Ako nije bilo tako, onda bi to značilo da nisu pogodni za svoj zadatak. „Upravitelji“ i „kontrolori“ koji su više obavljali spoljašnje zadatke, preuzeli su vlast nadovezujući se na paganske tradicije i postali biskupi i sveštenici Zatim je bilo još i upravitelja koji su upravljali zalihama, onih koji su upravljali blagajnom i onih koji su obavljali poslove nastojnika. Ti su se „upravitelji“ zvali „episkopoi“, nadzornici. Iz toga je nastala reč „biskup“, i to su bili biskupi koji su kasnije preuzeli vlast, Postojale su još i starešine, „presbyteroi“ iz čega je izveden naziv „sveštenik“. Vidimo da su oni koji su obavljali pretežno spoljašnje zadatke, kasniji sveštenici i biskupi, preuzeli vlast, a ostala tri područja zadataka, – proroci, učitelji i iscelitelji, koji su kao harizmatični zadaci sa spiritualne tačke gledišta bili važniji za život zajednice, bili su potisnuti, kao što kukavica izbacuje jaje iz tuđeg gnezda. Kako se dogodilo da su se takozvane starešine odjednom toliko uzdigle da su postale sveštenici? Ko je to podstakao? Godine 117. posle Hrista izvesni Ignacije iz Antiohije je rekao : „Sledite svi biskupa kao da je Isus Hrist … a prezbiterjum [sveštenike] kao da su apostoli.“* A dalje se onda kaže: „Dopustite da oni“ – biskupi – „budu vaši vladari i smatrajte ih svojim kraljevima. Donesite im svoj danak kao kralju, jer morate izdržavati i njih i one koji su sa njima.“

Pismo hrišćanima u Smirni, 7-8, citirano prema Barbari Eisenbliss, »Rimsko prekrivanje hrišćanstva«, Museion 2000, 2/96, str. 32
** Ordascalia 9, citirano prema Karen Jo Torjesen, »Kada su žene još bile sveštenice«, Frankfurt, str. 158 Naziv „biskupi“ nije izmišljen u prazajednicama, nego je to još u paganskim kultovima koji su tada postojali u okruženju hrišćanstva, bio naziv za sveštenike i nadzornike. U knjizi Karlhajnca Dešnera „Ponovo je zakukurikao petao“ na strani 226 o tome čitamo sledeće: „Biskupima su se zvali bogovi kao nadzornici dobrih i loših ljudskih dela kod Homera, Eshila, Sofokla i Pindara … Platon i Plutarh su tu reč upotrebljavali i za vaspitače, tako su se zvali kinički šetajuci filozofi , ali kao kultni službenici biskupi su postojali još u drugom veku pre Hrista. Prema teologu Šnajderu hrišćanski pojam biskupa razlikuje se od paganskih sličnosti samo po diktatorskoj vlasti koja je s njom povezana.“To dakle znači da su biskupi, koji su tada preuzeli vlast u prahrišćanstvu, vladali lošije, sprovodili grublju diktatorsku vlast nego što je bio slučaj u paganskim crkvenim obredima. Oni su se nadovezali na te paganske korene i u njima utemeljili polaganje prava na vlast, tako da se s pravom može govoriti o totalitarnom kultu lažnih bogova. Prahrišćanske zajednice su živele u okruženju kultova idola čiji su elementi sve više i više prodirali u prahrišćanstvo – U paganskim kultovima postojali su sveštenici i biskupi, bilo je čak i papa. Reč „papa“ izvodi se od „pater patrum“ što znači „otac otaca“; to je bio najviši papa kulta Mitre. Čitava hijerarhija kakvu danas poznajemo u katoličkoj crkvi potiče iz tih kultova idola. Ko čita prahrišćansku istoriju prvih godina posle Isusa iz Nazareta, saznaće da su u čitavom okruženju postojali kultovi. Ne samo jevrejski kult tradicije, nego npr. kult Mitre čiji su sledbenici negovali kult groba. U njemu su sva posvećivanja proizlazila iz grobnica, slično kao što se danas postupa u katoličkom verovanju, gde Petrov naslednik svoju službu navodno prima iz Petrovog groba. Oni su imali kult mrtvih, a imali su i žrtvene životinje. Sve to je oblikovalo okruženje ranog prahrišćanstva. Sigurno je da su odatle u prahrišćanstvo uneseni ovi i drugi sadržaji, ali to nije poticalo od Isusa. Izuzetno veliki uticaj Pavla presudno je doprineo tome da se prvobitno hrišćanstvo skoro potpuno udalji od svog izvora, od učenja Isusa iz Nazareta – Važnu ulogu pritom odigrao je i Pavle, koga je oblikovalo rimsko verovanje u mnogo bogova, i koji je došao iz paganstva, a sam nikada nije živeo zajedno sa Isusom iz Nazareta. Pavle, koji nije poznavao prahrišćanstvo, je međutim svoje predstave vrlo dominantno uneo u prahrišćanstvo: kao prvo, poglavarski način mišljenja; kao drugo, on je ženu vratio u drugi plan, što u prahrišćanstvu, gde su mnoge žene vršile i proročku službu, nije bio slucaj. A među onima koji su sledili Isusa iz Nazareta, koji su Ga pratili na Njegovim putovanjima, stalno su bile prisutne i mnoge žene. Ali ne samo ova dva aspekta – Pavle je još štošta izbacio iz prahrišćanstva i umesto toga uneo svoje paganske predstave. Moguće je da se Pavle svojim paganstvom mnogo više umešao u hrišćansko učenje nego što se misli. U drugoj poslanici Timoteju npr. stoji: „Postaraj se da dođeš brzo k meni ;: … Luka je sam kod mene. Marka uzmi i dovedi ga sa sobom; jer mi je dobar za službu … Kad dođeš, donesi mi … i knjige, a osobito kožne.“!(2 Tim 4, 9-11) Pavle je dakle imao blizak kontakt s Markom, kojem se pripisuje Markovo Jevanđelje, i sa Lukom, kojem se pripisuje Lukino Jevanđelje. Jedno drugo mesto kaže nam još nešto: Postoji jedan kanon Muratori koji potiče iz ranog 3. veka i poseže za jednim od najstarijih dokumenata toga vremena. U njemu se može pročitati da je Pavle uzeo za pomoć jednog koji je upućen u pravo, – prema jednom drugom prevodu: jednog koji zna da piše. Radilo se o lekaru po imenu Luka. Citat: „Taj lekar Luka je posle Hristovog uznesenja, pošto ga je Pavle kao naučno školovanog čoveka bio poveo sa sobom, pod svojim pravim imenom napisao jevanđelje, u skladu sa Pavlovim pogledima. … Ni on međutim nije video živog Gospoda.“ Dakle, ni Pavle ni Luka nisu doživeli Isusa dok je bio na Zemlji, ali su napisali jevanđelje, i, kako to ovde stoji, očigledno zajedno. Dakle, moguće je da je Pavle izvršio još mnogo veći uticaj nego što se do sada pretpostavljalo. Kako je Pavle došao do toga da vlada u prahrišćanstvu? Pavle je bio čovek koji je osećao izvesno divljenje prema hrišćanstvu koje je upoznao. Međutim, u njemu je bilo živo još vrlo mnogo vlastoljubivih predstava. U svom ličnom životu Pavle nije sasvim postupao onako kako je Isus poučavao, npr. Njegovim rečima: „Koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga!“ (Mk 9, 35) Pavle, koji pred očima nije imao živi primer Isusa iz Nazareta, bio je dakle vlastoljubiv. Tako je npr. u svojoj poslanici Galatima napisao: „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!“ (Gal.1, 8) Iz toga možemo zaključiti da je u njegovom misaonom svetu bilo nečega vrlo pretećeg za one koji drukčije misle. To se misaono blago zatim povezalo s predstavama i kultovima iz paganskog okruženja i na taj način je postupno nastalo nešto što više nije imalo nikakve veze s pravim prahrišćanstvom. Vlastoljublje i službena hijerarhija su se spojile i tako je postupno iz prahrišćanstva proizašla crkva. Kaže se da je Pavle imao viziju, da je navodno primio reči Gospoda. Navodno mu se pojavio Hrist i rekao: „Ja sam Isus kojega ti goniš.“ (Dela 9, 5) Nakon te vizije Savle je navodno prestao da progoni Isusa i priključio Mu se. Tako kaže predanje. Ako je i bilo tako da je Pavle prestao da progoni Isusa, to još nikako ne znači da se odrekao svog polaganja prava na službu, da se razračunao sa učenjem Isusa i da je za sebe samog prihvatio učenje Gospoda. Pavle je ušao u prahrišćanstvo sa zahtevom: on je čuo Gospoda, i sada bi moralo biti onako kako on sebi zamišlja da bi to moralo biti. A zatim je uneo propise. Isus iz Nazareta je na primer, kao što smo već utvrdili, izričito odbacio misao o žrtvi u smislu žrtve za klanje. Pavle ju je, nasuprot tome, preuzeo iz paganstva i uveo u hrišćanstvo. On je začetnik misli da je Isus iz Nazareta morao biti žrtvovan na krvav način kako bi se Boga izmirilo s čovečanstvom – misao koja je Isusu iz Nazareta bila potpuno strana. A Pavle je je uneo. Tako se on nadovezuje na krvne žrtve o kojima smo već čuli. To piše i poznati istoričar Karlhajnc Dešner u svojoj knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ na strani 200: „Pavle stalno propoveda o pomirenju i spasenju, o sredstvu pokajanja ‘u Njegovoj krvi’ spasenja, ‘preko Njegove krvi’ mirotvorstva, ‘preko Njegove krvi prolivene na krstu’ “. Drugo, možda još gore falsifikovanje učenja Isusa iz Nazareta učinio je Pavle rekavši po smislu: „Važno je da verujete u Boga, i u Hrista, Njegovog Sina, onda više nisu odlučujuća dela u sleđenju Nazarećanina. „ Pavle je propovedao: „Mislimo dakle da će se čovjek opravdati verom bez djela zakona.“ Tako piše u poslanici Rimljanima 3, 28. Uostalom, u potpunoj suprotnosti sa mnogim iskazima Jakova, koga zovu „sluga Boga i Isusa Hrista, Gospoda“ koji je posle Isusovog vaskrsenja pripadao jezgru prazajednice u Jerusalimu. On je rekao: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima vjeru, a djela nema? Zar ga može vjera spasiti?“ I: „…Tako i vjera ako nema djelâ, mrtva je po sebi.“ i: „Ali hoćeš li razumjeti, o čovječe sujetni! da je vjera bez djela mrtva!“ I: „Vidite li dakle da se djelima pravda čovjek a ne samom vjerom.“ I: „Jer kao što je tjelo bez duha mrtvo, tako je i vjera bez dobrijeh djela mrtva.“ (Jak. 2, 14; 17; 20; 24; 26) – A šta je rekao sam Isus? Citirano isto tako iz Biblije, iz Jevanđelja po Mateju: „Svaki dakle koji sluša ove moje riječi i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovjek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer bješe utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje riječi, a ne izvršuje ih, on će biti kao čovjek lud koji sazida kuću svoju na pijesku: i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno.“ (Mt 7, 24-27) Pavle je Isusovo učenje falsifikovao još i u drugim bitnim elementima. On je hrišćanstvo potpuno prilagodio misaonom blagu Imperije Romanum tumačeći da se hrišćanin mora pokoravati svetovnoj vlasti jer je ona uspostavljena i određena od Boga i da je ona navodno Božja sluškinja koja mačem pravedno kažnjava onoga koji čini zlo. (Rim. 13, 1-4) – učenje s razornim posledicama u sledećih skoro 2000 godina. Isus je, nasuprot tome, rekao: „Podajte dakle, ćesarevo ćesaru i Božje Bogu.“ (Mt 22, 21), a na drugome mestu čak piše: „Većma se treba Bogu pokoravati nego li ljudima.“ (Dela 5, 29) Crkva je naravno rado prihvatila Pavlove reči da bi opravdala smrtnu kaznu, a i ratove za koje je često blagosiljala oružje. Jedna druga stvar, koja nije nebitna: Pavle je izgleda imao velike muke s vegetarijanstvom, jer od njega potiče rečenica: „Sve što se prodaje na mesarnici, jedite, i ništa ne ispitujte savjesti radi“ (1 Kor. 10, 25) To naravno ima pogubne posledice sve do danas. Kolju se milijarde životinja jer u bibliji stoji ta rečenica. Mi međutim znamo, a to smo i ovde objasnili, da su prvi hrišćani živeli vegetarijanski. Ovi Pavlovi iskazi stoje u krajnjoj suprotnosti sa onim čemu je ljude učio Isus, a i sa onim što su se prahrišćani iskreno trudili da žive. Prvobitno hrišćanstvo je razoreno ciljano širenim klevetama koje je širila sveštenička kasta huškanjima, progonima, mučenjima i ubistvima – Dakle Pavle je govorio protiv Isusa. Isusova misao je bila živa u prahrišćanima tadašnjeg vremena. Oni su hteli da iskažu čast Isusu, ispunjavajući korak po korak Njegovo učenje. Kako to da se onda Pavle sa svojim praznoverjem, s mnogobožačkom verom, s vladarskim načinom mišljenja, mogao učvrstiti u prazajednicama? S jedne strane Pavle je osnovao mnoge nove zajednice koje su imale malo dodira s prvim prahrišćanskim zajednicama u Jerusalimu i u Palestini, i verovatno je u njima mogao prilično neometano da širi svoja ubeđenja. S druge strane, pak, mnogi su spoljašnji faktori doprineli slabljenju ranog hrišćanstva. Od samog početka su postojale klevete, da prahrišćani ubijaju decu, ili da slave nekakve seksualne orgije – i takve stvari. Ciljano su širene glasine protiv njih; koristili su ih kao žrtvene jarce. Posle nekog vremena rimski carevi su iz toga izvukli zaključke i počeli da progone hrišćane. Kao žrtve tih progona, prvi su pali najbolji iz prazajednica, to su bili oni najistrajniji i najrazboritiji. A posle tih progona prahrišćanima su uvek iznova pristupali ljudi spolja koji su donosili svoje ideje o paganskim ritualima. Dakle, postojao je pritisak i spolja i iznutra, koji je tokom vremena oslabio prahrišćanstvo. Zanimljivo bi bilo pitati: Ko je širio glasine; ko je podsticao progone prahrišćana? U Novom zavetu je jasno vidljivo da je još Isus iz Nazareta bio oklevetan i optužen, i to od tadašnje svešteničke kaste koja je za Njega npr. po smislu govorila: „To je sin đavola“ i „On propoveda lažnog boga“. Nazvali su Ga sektašem, a ljude koji su Ga sledili „sektom Nazarećanina“. Taj pojam nam je poznat iz Dela apostolskih. Kasnije, u Rimskom carstvu, sveštenici su isto tako uvek bili prvi koji su počinjali da šire takve klevete i to ruku pod ruku s državnim institucijama. Progon prvih pravih hrišćana sprovodila je carska uprava. Ona je svakako bila u savezu sa onima koji su izmišljali glasine i sa klevetnicima iz svešteničke kaste, tako da su država i sveštenička kasta već tada udruženo radile protiv prahrišćana. Postoji čak jedno predanje iz prahrišćanskih pisama u godini 50. do 130. o mučeniku Justinu koji optužuje sveštenike u Jerusalimu: „Pronašli ste odabrane muškarce iz Jerusalima i razaslali ih u sav svet da objavljuju kako je u hrišćanstvu navodno nastala nekakva bezbožna sekta, da biste mogli protiv nas da dignete tužbe koje sada izgovaraju svi koji nas uopšte ne poznaju. “** Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 82 – „Koji nas uopšte ne poznaju“ znači da u gradove dolaze stranci i idu kod vlasti, rimskom namesniku i kažu, po smislu: „Tu je neka sekta na koju morate da pazite“. – Sveštenici su dakle slali svoje posebne opunomoćenike svuda gde su postojale takve prazajednice, da kleveću prahrišćane i da kažu: „Pazite, to je sekta!“ Rimski zakon, Zakon dvanaest ploča je određivao: Ne sme se uvoditi novi bog osim onoga kojeg odobri car. Budući da tada hrišćanski bog još nije bio prihvaćen od cara, svako ko je pred sudom rekao „ja sam hrišćanin“, morao je umreti. Ti ljudi, iznajmljeni klevetnici, postigli su to da svuda, pre svega oni čvrsti i naročito izdržljivi u zajednicama, budu uhapšeni, mučeni i ubijeni. Kada čitamo pismo mučenika Justina, ponešto nam se učini poznato: očigledno da su još tada postojali opunomoćeni klevetnici, danas bi se to reklo „opunomoćenici za sekte“. Ta se ustanova održala sve do danas i prema tome stara je okruglo 1900 godina. Pomoću vlasti biskupa, koju su oni sprovodili diktatorski i totalitarno, prvobitno hrišćanstvo je preokrenuto u svoju suprotnost. Prahrišćanstvo je razoreno glasinama, hajkama, progonima, a sigurno i ubistvima i sličnim stvarima. – Kako je onda došlo do toga da su se biskupi progurali u prvi plan? Kako je došlo do institucije? Biskupi su bili u najpovoljnijem položaju. Oni su upravljali novcem; naravno da su novac davali samo onome ko im se pokoravao, i tako mogli izgrađivati svoj poziciju u vlasti. Nastojali su da u zajednice prime što je moguće više novih članova. Novi su članovi značili više prihoda, a više prihoda je značilo više moći. Da bi mogli primiti nove članove, stalno su pravili kompromise u vezi s učenjem. Oni su dakle odgovarali tadašnjem duhu vremena, paganskim kultovima misterija, brinući se za to da vera koja se tada propovedala u prazajednicama, u velikoj meri izlazi u susret udobnosti ljudi. A tu je spadao i bog koji će, ako je moguće da oprosti sve grehe – samo zahvaljujući tome što čovek veruje. To je shvatanje koje je obeležavalo još stare idolatrijske kultove.

Pavle ga je preuzeo; a kasnije ga opet, potpuno oblikovano, nalazimo kod Lutera. Biskupi su takođe naredili i da se, posle progona hrišćana, one koji su prinosili žrtve caru, koji su dakle bili otpali od hrišćanstva, što je moguće pre prime natrag u zajednice. Biskupi su dakle sve to razvodnili; u svakom pogledu su nastojali da se zajednice prilagode rimskoj državnoj vlasti. To se npr. vidi po tome da je u vremenu koje je sledilo, ženama bilo zabranjeno da preuzmu vodeće funkcije, onako kao što i u rimskoj državi nije bilo moguće da žena obavlja vodeće funkcije. U prazajednicama su međutim žene često bile upravnice kućnih zajednica. Dakle i tu su biskupi preokrenuli prahrišćanstvo u njegovu suprotnost. Najbogatija prahrišćanska prazajednica bila je zajednica u Rimu. Iz pisama iz doba prahrišćanstva može se jasno zaključiti da je, kada bi se zajednica okupljala na sastanak zajednice, najvažnije pitanje bilo kako pomoći onima koji su u nevolji i siromašnima. Veoma je dirljivo to čitati. Na primer, prahrišćani su morali tačno da znaju gde ko stanuje, ko je siromašan, ili gde je neka udovica. Oni su morali stvarno dobro da poznaju svoj deo grada, kako bi se moglo pomoći onima kojima je to bilo potrebno. Prahrišćani su doslovno svi radili da tim siromasima pruže pomoć i podršku. Samo je zajednica u Rimu svakog dana snabdevala 1500 siromašnih. Prahrišćani u Rimu su snabdevali i siromašne zajednice kao što je bila ona u Jerusalimu ili one u Maloj Aziji koje nisu bile toliko imućne. Tako je Rim stekao jedan određeni status jer je tamo bilo više bogatih građana članova zajednice. Oni su s vremenom postali oholi. Već godine 190. rimski biskup – on je sebe već zvao „biskup“ – otkazao je pripadnost crkvenoj zajednici svima onima koji nisu hteli da prihvate rimski uskršnji običaj. Rimski uskršnji običaj bio je paganski. Prahrišćani u Maloj Aziji se doduše nisu o tom brinuli, ali se kroz taj događaj već nagoveštava dalji razvoj: Iz Rima su počeli da vuku konce, da postavljaju ultimatume i uvode elemente o kojima Isus nikad nije govorio. Potrajalo je još nekoliko vekova dok Rim stvarno nije postao vladajuća sila – barem u zapadnom području crkve; na Istoku, u pravoslavnoj crkvi, čak ni do danas Rim nije glavni grad. Međutim već tada, u najranijem dobu, pokazali su se zahtevi Rima da bude „prvi“. Kasnije je biskup Viktor I. ekskomunicirao celokupnu maloazijsku crkvu. Taj proces učvršćivanja paganskih sveštenika, idolopoklonika, s njihovim predstavama, s njihovim ritualima, počeo je već u 2. veku posle Hrista. Već tada se počelo sa uvođenjem svetih tajni. Postojao je oltar, a posle nekog vremena je biskup sedeo na posebnoj stolici, i konačno, od nje je nastao presto. U 3. veku je onda uvedeno da sveštenici imaju posebno odelo, što pre nije bio slučaj, dakle tek prilično kasno. Uvedena su hodočašća i procesije, kao u paganskim kultovima. Počelo se sa obožavanjem svetaca. Isus je doduše izgovorio blaženstva, ali On nikada nije rekao da nekoga treba „proglasiti blaženim“ – to je nešto sasvim drugo. Za „svece“ uopšte nije bilo mesta u učenju Isusa, Hrista. Uostalom, zašto? Jer svaki je čovek imao – i ima! – mogućnost da sam nađe Boga u sebi. Zbog čega bi onda Njemu bili potrebni „sveci“ kao posrednici na nebu? Uvedeni su praznici koji su se poklapali sa paganskim praznicima. Mnogi važni crkveni praznici su do danas praznici paganstva. Božić, 24. decembar, npr. bio je praznik najvišeg boga sunca: Sol invictus, nepobeđeno sunce. Marijino uznesenje u nebo, 15. august, bio je važan praznik Dijane, koja je bila velika mnogobožačka „ majka božija“. Taj proces je dakle započeo vrlo rano, a zatim je tokom dva veka doveo do toga da je prvobitno učenje Isusa iz Nazareta, dakle prahrišćansko učenje, stvarno postalo paganska religija. A kada je došao car Konstantin (285. do 337.) trebao je samo da „stavi tačku na i“ – i crkvu je konačno proglasio državnom crkvom. Crkva, koja je već tada postala uveliko paganska, potpuno spremno je skrenula na tu liniju. To npr. vidimo po odnosu prema ratu i nasilju. U knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ od Karlhajnca Dešnera, na strani 507, čitamo sledeće: „Konstantin je 313.godine hrišćanima dao potpunu versku slobodu. Sinod u Arelateu je 314.godine doneo zaključak o ekskomunikaciji vojnika dezertera. Ko je odbacio oružje bio je isključen; pre toga bi bivao isključen onaj koji ga nije odbacio.“ Car Konstantin je od ove skroz na skroz paganski oblikovane crkve napravio državnu crkvu. U vreme cara Konstantina postojale su dve religije koje su bile otprilike podjednako jake: hrišćanstvo i kult Mitre. Ovaj zadnji je u Rimu već imao 800 crkava. Kada pogledamo te crkve, videćemo da imaju srednji brod, levo i desno klupe, napred oltar, stepenice prema gore, gore svod, a na ulazu škropionica sa posvećenom vodom – kao u nekoj jednostavnoj katoličkoj crkvi. U kultu Mitre prepoznajemo odjednom korene katolicizma. Skoro da bi se moglo reći da je katolička crkva u pravom smislu nastala manje od prahrišćanstva, a mnogo više od paganskih kultova. Od prahrišćanstva su u najboljem slučaju preuzeti ime i jevanđelja. U kultu Mitre postojalo je isto tako sedam svetih tajni; čak se i reč „sveta tajna“ upotrebljavala u kultu Mitre. Kult Mitre je jedan od mnogih paganskih kultova koji su se tada praktikovali u Rimskom carstvu. Verovatno su ga rimski vojnici doneli iz Vavilona u Rim. U knjizi Johanesa Lajpolda (Johannes Leipold) „Okruženje prahrišćanstva“ čitamo: „Mitra je staroiranski bog neba i svetlosti koji se u Avesti slavi kao čuvar ugovora i otelovljenja vernosti ugovoru. Od pre otprilike 400 godina pre Hrista on se pojavljuje u svim natpisima kraljevske kuće.“ Radi se dakle o jednom starom učenju o nebu, o jednom učenju o bogu svetlosti, koje kaže da spasenje dolazi od tog boga svetlosti. Vera Mitre je došla iz Vavilona i u sebi je sadržala astrološke elemente i svakojake kultne uticaje. Uticajni magičari su bili njeni najrevnosniji misionari. Ako posmatramo te magičare, njihovu odeću, kako sede na prestolu – to je tačno onako kako danas na svom prestolu sedi papa ili biskupi i kardinali. Isto tako je zanimljivo da su imali različite stepene sveštenika, onako kako nam je poznato iz katolicizma. Iz knjige „Okruženje prahrišćanstva“ dalje saznajemo po smislu: postoje mnogi spisi, ali nedvosmisleno je sigurno, da je svakom stepenu pripadao poseban kostim odnosno simbol, čija je predaja obavljena na svečan način. Svaka duhovna služba bila je neizbrisivo povezana sa znakovima dostojanstva, odorama i simbolima. Zna se da je u kultu Mitre postojalo krštenje, pričest, krizma i sveta tajna pokajanja. To će se nekome učiniti i poznatim. Isus, međutim, tako nešto nije ni uveo niti je hteo, a ni prahrišćani. U kultu Mitre slavila se večera, ali ne baš večera kakvu su imali prahrišćani, već obredna, onakva kakvu danas slavi katolička crkva, obredna večera. U tim radnjama poput večere učestvovali su i sveštenici. Iz gore navedene knjige citiramo: „Sveštenik je pritom izgovarao takozvane reči blagoslova i govorio: ‘Muškarce si spasao prolivanjem večne krvi’“ Krv bika, kultni obed, obećavala je dakle posvećenicima život u nebu i uskrsnuće. I ovde srećemo opet životinjske žrtve iz paganskog svešteničkog kulta i prepoznajemo da krvna žrtva, koju je preuzela katolička crkva, svoje poreklo ima u kultu Mitre; u kome su npr. verovali u uskrsnuće tela. Isus međutim o tome isto tako ništa nije rekao. Ali danas se to propoveda u katoličkoj crkvi. Taj paganski obred je poznavao i „sudnji dan“ i još mnogo šta što je sastavni deo katoličkog crkvenog poretka. Ako čovek to pročita redom i pogleda slike, tada zapravo vidi čisti katolicizam. Neki autori pišu da je Konstantin verovatno hteo da spreči nesuglasice koje je sa sobom donelo paralelno postojanje dveju religija, i odlučio se za hrišćanstvo. Mnogi službenici i vojnici su paganski kult Mitre, koji su iz Vavilona doneli u Rim, odatle ponovo nosili u sve zemlje. Vojnici i službenici su naravno temelj carstva. Hrišćanstvo je ipak bilo rašireno kod bogatijih, ali i među siromašnijim slojevima. Obe religije su bile otprilike jednakovredne i mnogi istraživači kažu: „ Konstantin je jednostavno hteo samo jednu religiju. Hteo je mir u svom carstvu. „ On je, kao što je rečeno, stavio tačku na i, tako da je tada nastala jedna jedinstvena religija, jedna čudna mešavina. Odmah zatim, na Nikejskom saboru godine 325. on je zabranio kult Mitre – u njegovom carstvu smela je da postoji samo jedna religija. Odlučujući za uvođenje te jedinstvene religije u duhu cara Konstantina, bio je Nikejski sabor godine 325. Tada je naime postojala još jedna struja u prahrišćanstvu, koje je već bilo uveliko preokrenuto u svoju suprotnost, struja koja je pokušavala da se nadoveže na prvobitno hrišćanstvo. To su bili takozvani arijanski hrišćani koji su se pozivali na Origena. Origen je bio veliki filozof i mislilac koji je živeo u trećem veku i koji se još u svom vremenu borio protiv falsifikovanja prahrišćanstva, npr. i protiv falsifikovanja Biblije. On je shvatio: ovde nešto ide kako ne treba; prahrišćanstvo je zapravo bilo nešto sasvim drugo – Origen je godine 250., za vreme Decijevih progona hrišćana bio teško mučen i četiri godine kasnije umro je od posledica. Ali njegovo učenje i njegova misao širili su se dalje. Jedan od njegovih sledbenika bio je Arije iz Aleksandrije u Egiptu, koji je to učenje pronosio dalje. On je bio Konstantinov savremenik. I na tom Nikejskom saboru 325. došlo je do jedne odluke vezane za prahrišćane. Car je odredio: Arije i njegovo učenje nisu u pravu, već crkva u Rimu koja mu se tada suprodstavljala. Pre nego što pređemo na ovo teološko sporno pitanje, pomenimo još da je na tim saborima i sinodima često i vegetarijanstvo bilo „političko pitanje“. Može se npr. pročitati: godine 314. na crkvenom sinodu u Ankari, bio je sačinjen i donesen dekret, da svi sveštenici i đakoni koji su bili vegetarijanci treba da se isključe, doslovno: „Zaključeno je da oni koji su u sveštenstvu bili sveštenici i đakoni i koji su se uzdržavali od jedenja mesa, treba da ga jedu, i na taj način, ako hoće, pobede sebe.“ To znači da je trebalo da pobede odvratnost prema jedenju mesa. „Ali ako pokažu gađenje, makar i prema jedenju povrća pomešanog sa mesom i tako se dakle ne pokore pravilu, neka budu udaljeni iz službe.“** Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums, str. 50 „Ne pokoravati se pravilu“ – znači da je jedenje mesa već bilo pravilo, štaviše, važno pravilo da bi se uošte moglo postati sveštenikom u katoličanstvu. To je utoliko više začuđujuće, kada je ipak celo prahrišćanstvo bilo vegetarijansko. Kako bi se obezbedilo da će svi članovi koji su sada primljeni u katoličku crkvu stvarno i jesti meso, novoprimljeni su morali izgovoriti kletvu, i to kletvu protiv Nazarećana. Zvuči neverovatno, ali ovaj citat je dokazan. Oni koji su trebalo da budu primljeni, morali su izgovoriti sledeće reči: „Proklinjem Nazarećane, one tvrdoglave, koji poriču da je zakon žrtvovanja dao Mojsije, koji se suzdržavaju jedenja živih stvorenja i koji nikada ne prinose žrtve…“**** Citat prema J. Parks, The Conflict of the Church and the Synagogue, str. 398 – Vidimo da su se još u IV. veku vodile ogromne duhovne borbe, borba oko toga šta je zaista učenje Isusa iz Nazareta, a falsifikovanje tog učenja je već bilo snažno uzelo maha. To se na tom crkvenom saboru pokazalo i u spornim teološkim pitanjima o kojima se raspravljalo. Između ostalog, raspravljalo se o pitanju da li je Isus iz Nazareta Sin Božji ili je On Bog sam. Atanasije, crkveni otac, je tvrdio da je Isus iz Nazareta inkarnacija Boga. Jednom Rimljaninu kao što je bio Konstantin je tako nešto bilo blisko, jer su Rimljani znali samo za jednog glavnog boga, Jupitera – i eventualno još jednu božju inkarnaciju. Zbog toga se Konstantin u interesu ujedinjenja svoje državne religije odlučio za verovanje da je Isus iz Nazareta, odn. Hrist, „pravi Bog od pravoga Boga“, onako kako još i danas stoji u apostolskom ispovedanju vere. Protivnik, Arije, je nasuprot tome, kako su prahrišćani verovali, zastupao shvatanje da je Isus iz Nazareta Sin Božji koji je ispunjen Bogom, ali nije identičan s Bogom. To je bilo važno postavljanje skretnica od strane jednog rimskog cara, a rezultat još i danas spada u nedeljno ispovedanje vere rimokatoličke crkve. Današnji prahrišćani, iz Božje reči preko usta proroka današnjeg vremena, znaju da je Isus iz Nazareta došao na ovu Zemlju, kao Sin Božji, da donese Carstvo mira, i da je bio ispunjen Duhom Svoga Oca – Bogom. Još vekovima posle toga postojalo je takozvano Arijansko hrišćanstvo. Ali vera rimo-katoličke crkve još i danas je – što se npr.može videti po tekstu katoličke veroispovesti – oblikovana zaključkom crkvenog sabora koji je dekretom doneo Konstantin, – da je Hrist „ po svom biću jedno s Bogom“. Možda će nam pitanje ko je stvarno bio Isus izgledati kao teološko sitničarenje. Međutim, to nije sitničarenje; radilo se o tome da je crkva htela da učini veru što je moguće jednostavnijom. A tada je, shodno duhu vremena, u paganskim obredima postojala težnja koja se svodila na sledeće: htelo se imati samo jednog Boga, – jednog Boga koji oslobađa od svih greha, ako se ispravno obavljaju svi rituali. Verovanje u mnogo bogova je u tom vremenu već bilo malo oslabilo. I u hrišćanstvu je trebalo da bude isto tako, da postoji samo jedan Bog, ali je od Boga-Oca, Boga-Sina i Svetog Duha načinjen jedan Bog koji se prikazuje u tri osobe. Vera prvih hrišćana je međutim bila drugačija. Postoji jedan Bog, a Hrist, Sin Božji, otelovio se kao Isus iz Nazareta i ljudima doneo zakonitosti života i snažnu i vodeću spasiteljsku iskru, spasiteljsku snagu. A budući da je to tako, i svaki čovek ima mogućnost da Hrista doživi u sebi, i poštovanjem zakonitosti stigne do Boga – ali ne pomoću crkvenih rituala ; a to je već razlika. Isus je bio ispunjen Bogom, a nije bio Bog sam. On je bio Sin Božji koga je Otac poslao i koji je bio ispunjen Duhom Oca. To je oživelo tadašnje prahrišćanstvo, a oživljava i današnje prahrišćanstvo. Sasvim jasno formulisano, može se reći: kult misterija je paganski kult. Konstantin je bio oblikovan paganskim kultom, i na kraju krajeva, postupanje današnje svešteničke kaste jeste od Konstantina nasleđeni paganski kult navučen preko vere u jednog Boga. To je konačno tako. Ono što nije došlo iz kulta Mitre došlo je iz kulta Atisa, Dionizija, Herkula, Ozirisa i Izide. Bilo je mnogo kultova koji su išli u sličnom pravcu. Konstantin je živeo poštujući te kultove i zbog toga ih je potpomagao. Premda je on hrišćanstvo samo po imenu uzdigao u državnu religiju – on je u stvari u njega uneo paganske kultove. Konstantin je i sam bio pagan, što znači da se još raspitivao u proročištu i dao je da se njegov sopstveni lik iskuje na novčiću kao bog sunca. Tada je bilo sasvim uobičajeno da se car naziva bogom; morale su mu se takođe prinositi žrtve kao bogu. Konstantin nije bio kršten za života. Tek je na samrtnoj postelji pristao da primi svetu tajnu krštenja, ali ne od rimokatoličkog sveštenika, nego od jednog arijanskog hrišćanina. Ali sve to za crkvu ne igra nikakvu ulogu. Ona mu i danas odaje posebnu čast. Poznato je da je Konstantin bio okrutan čovek, ratni vođa koji je naređivao da njegove zarobljene neprijatelje bacaju medvedima, koji je naređivao da ubiju čak i njegove sopstvene rođake. Ali sve to ne igra nikakvu ulogu za Petrovu stolicu! Ona ga i danas poštuje kao sveca, jer je Konstantin crkvu učinio državnom religijom, a to je za crkvu važno. Konstantin je crkvu snabdeo ogromnim privilegijama. Razvlastio je paganske hramove i predao ih crkvi. Vernike je oslobodio većine poreza. On je takoreći osigurao prihode vernika. Davao im je velike poklone. I danas je to tako, bar kod nas u Nemačkoj, da država neizmerno mnogo potpomaže crkve. Država isplaćuje biskupima i kardinalima mesečne plate od 8.000 – 10.000 evra (!) Država isto tako preuzima troškove obrazovanja teologa, nastavu veronauke u državnim školama i još mnogo čega. Crkve su pored toga oslobođene mnogih poreza. Kada se sve te subvencije saberu, dođe se do neverovatne sume od 14 milijardi evra godišnje koje nemačka država isplaćuje crkvama kao pomoć. A to je ono što crkva voli. Još i danas imamo državnu crkvu … Još i danas imamo državnu crkvu, koja je više crkva vladajućih. Jer ko danas ide na hodočašće do Petrove stolice? To su oni koji vladaju, koji smeju da stegnu ruku poglavaru katoličke crkve, onome koji zastupa Petrovu stolicu. Petrova stolica je tokom vremena donela nove zakone, koji su okrutni kao i oni iz tadašnjeg paganskog kulta – zakone koji su apsolutno suprotni učenju Isusa, Hrista. Sigurno bi bilo zanimljivo da se u nastavku uzmu pod lupu sve dogme, rituali i kultovi današnje državne, tj. vladine religije, kako bi se istražilo odakle dolaze ti kultovi, odakle dolaze te dogme i ti rituali? Tako će svako moći da prepozna kome služi: konstantinskoj državnoj tj. vladinoj religiji – ili Isusu, Hristu.

Donji tekst je od Samaela Aun Weora i stavila sam ga za bolje pojašnjenje, da shvatimo od kada datira poreklo ego-a, kada su tadašnji ljudi iz druge polovine lemurijanske rase dobili slobodnu volju a zatim zloupotrebivši je, dobili i Ego u amanet, zloupotrebom seksualnog centra i seksualne energije, u stvari sve je to povezano i sa onom biblijskom Jabukom, Adamaom i Evom, izbacivanjem iz raja, Edenskog vrta, ma svašta ćete tu naći…😀
U gornjem tekstu postoji jedna rečenica koja kaže: „Uživanje životinjskog mesa je bilo nepoznato sve do potopa..“ A to znači da se sadržaj tekstova u nečemu slažu, sami nađite sličnosti i šta se poklapa …😀

BLOG – DESETO (10) PREDAVANJE  IZ „B“ FAZE – „POREKLO EGA – EGO-a“ – Samael Aun Weor

https://vesnamihajlovicblog.wordpress.com/2016/10/02/predavanje-iz-b-faze-poreklo-ega-ego-a-samael-aun-weor/

2 comments on “DA LI SU ISUS I PRAHRIŠĆANI BILI VEGETERIJANCI? ZA SVE ONE KOJE JE RELIGIJA POGREŠNO UČILA O ISUSU, NJEGOVOM ŽIVOTU I UČENJU NA PLANETI ZEMLJI

  1. Svako ima pravo da iznese svoje mišljenje o nečemu, a to svakako može i ne mora biti istina, jer istina ili jeste, ili nije. Nečije mišljenje ili percepcija, viđenje nečega, može biti blizu istine, ali isto tako i jako daleko..

    Jedan moj uvid koji sam neki dan ‘dobila’ glasi:
    Naša ubeđenja, često nemaju nikakve veze sa univerzalnom/božanskom istinom. 127/13

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s