STOP RATU, NEMIRU I BEZ-UMLJU SVAKE VRSTE!

Koliko je čovečanstvo, na početku druge dekade 21. veka i dalje odvojeno od zdrave svesti, čiste i jasne svesnosti, odnosno otuđeno od svoje istinske suštine/biti/bića, jasno se da sagledavati na primeru toga koje i kakve paradigme (kao temeljni obrasci mišljenja, ponašanja i uopšte svesti) i dan danas vladaju ovim našim svetom/stvarnošću, odnosno našom sopstvenom svešću – i na čemu se to temelji naše aktuelno postojanje, uključujući svu neodgovornost i neozbiljnost odsustva jednog zrelog, dubljeg sagledavanja ili pro-mišljanja onog PRAVOG stanja stvari, odnosno istine i stvarnosti same. Kao prvo, činjenica je da smo MI SAMI (u skladu sa stanjem i „širinom“ svoje sopstvene svesti) ti koji su dali ovlast ovima koji sada rukovode našim svetom/stvarnošću da u skladu sa svojim bolesnim i bez-umnim umovima (uzgred, svaki Um je po svojoj prirodi „bolestan“ i „bezuman“ – ukoliko nije u skladu/harmoniji sa Srcem, odnosno unutarnjom celinom i punoćom Bića!) određuju tokove naše globalne stvarnosti. Dakle konce sopstvene sudbine stavili smo u ruke „nekih“ jadnih, sirotih i nesrećnih duša, koje, usled nepoznanja Istine, pola dana mrze sebe samoga a drugo pola – čitav svet. No uistinu uvek i večito, naravno krajnje nesvesni te činjenice, mrze isključivo – samoga sebe! I tako, mi sami ih uzdižemo da budu to što jesu, da budu tu gde jesu i da čine to što čine: imaju OVLAST od nas – i to sve dotle dok im je dajemo odnosno dok im je ne ukinemo!

Toliko o našoj ne-odgovornosti za sve „što se zbiva“.

Sa druge strane, ukoliko jasno razumemo prave i najdublje uzroke koji jesu u pozadini svega toga, tada smo u stanju konačno i promeniti celokupno stanje i situaciju. U tom smislu, ZNANJE, RAZUMEVANJE, odnosno SVESNOST ISTINE, jeste taj temeljni pokretač celokupne promene, odnosno ta Svetlost koja čini da sve konačno dođe (bude) na „svoje mesto“. A osnovni uzrok svake dis-harmonije jeste: ODSUSTVO LJUBAVI …odnosno odsustvo PERCEPCIJE LJUBAVI – budući ljubav Jeste, uvek i oduvek, a naša „odvojenost“ od nje (koja neminovno uzrokuje dis-harmoniju, bolest, odnosno iz-vitoperenje svesti) nije ništa drugo do odsustvo percepcije istine, odnosno Ljubavi koja Jeste. Mnogi ne shvataju (pa čak ni približno) šta to znači kada se kaže da – Univerzum nije mesto nego stanje – stanje Svesti. I zato ne mogu shvatiti ni puno značenje istine da suštinu tog stanja svesti (Univerzuma samog) čini energija, odnosno stanje energije, koju imenujemo terminom LJUBAV. …Taj termin upotrebljavamo ne zato što je on jedini prikladan ili tačno odgovarajuć stanju koje nastoji o-pisati (jer nije!), već isključivo zbog nedostatka boljeg odnosno našem umu razumljivijeg. Međutim, istina jeste da to stanje, ta energija, jeste i ono što bismo jednakom tačnošću mogli okarakterisati terminom MIR …i terminom SLOBODA, i terminom HARMONIJA, i ISTINA, i ZNANJE, i SREĆA, i BLAŽENSTVO, i CELOVITOST …i PUNOĆA POSTOJANJA. I sve je to jednako tačno ili jednako pogrešno u nastojanju da što je bliže moguće priđemo direktnom i autentičnom opisu odnosno iskustvu tog Stanja; no za nas, i unutar našeg ovo-zemaljskog postojanja, možda najautentičnije „iskustvo“ tog stanja biva nam dostupno dosezanjem tzv. „Unutarnjeg mira“ – koje može biti, i biva, realizovano od strane svakoga od nas ponaosob, u svojoj sopstvenoj nutrini. I upravo TU počiva to „seme“ celokupne alhemije vezane za transformaciju sveta i stvarnosti, odnosno našeg celokupnog postojanja; naše je samo da ga sopstvenom svesnošću (O-svešćavajući ga) „zalijemo“ i „osunčamo“. Potom će se, po automatizmu zakona Univerzuma – Zakona Ljubavi – sve događati i razvijati samo od sebe: onako „kako treba“! Nije moguće pukom silom promeniti niti Obamu, niti Čejnija, ni Kisindžera, ni Kamerona, ni Merkelovu, ni Olanda …niti Rokfelere ili Rotšilde, kao ni bilo koga drugog od tih aktuelnih ovo-zemaljskih „gospodara rata“, a niti njihove „bolesne umove“, jer će na njihovo mesto (kao i uvek do sada) doći neki „drugi“ isti ili posve slični njima. …Osim ako „silom“ ne podrazumevamo samu unutarnju suštinu, odnosno bit delovanja, same Ljubavi (koja je jedina, i istinska, Sila Univerzuma); e u tom slučaju, možemo reći da se odista sve rešava Silom! Uistinu, pošto stvarna, odnosno istinska, „dijagnoza“ njihovog celokupnog mentalno/duhovno/duševnog sklopa glasi odnosno jeste: „HRONIČNO ODSUSTVO (iliti NE-DOSTATAK) LJUBAVI“, tada je i posve jasno, pa ma kako naizgled paradoksalno zvučalo, da je Ljubav JEDINI i istinski Lek za njih. I, kao što se sa mrakom i tamom, odnosno nesvesnošću i neznanjem, ne vredi „boriti“ (jer je to krajnje uzaludno i kontraproduktivno), neophodno je pre svega UNETI SVETLOST u sopstveno postojanje, a tada će ta Svetlost – po onom automatizmu prirode i njenog unutarnjeg Zakona – „iznutra“ otkloniti sve ostale nepravilnosti ma gde one bile i ma kako se očitovale bilo gde u svetu, i to onda kada bude realizovana „kritična masa“ onih koji su „nosioci“, iliti „bakljonoše“, te i takve Svetlosti odnosno Svesnosti. U tom smislu, zaista sve počinje i zavisi od NAS SAMIH – odnosno od našeg sopstvenog Unutarnjeg Mira.

(Samo, budimo svo vreme nadalje toga svesni: Mir je potpuno isto što i Ljubav!)

Pa, hajde dakle da nešto konačno učinimo po tom pitanju:

– Sve naše predstave o svetu/stvarnosti predstavljaju projekcije našeg sopstvenog EGA: naših privrženosti ili odbojnosti, naših Ocena tog sveta …odnosno naših unutarnjih konflikata. Svemu onome za čega prilikom naših posmatranja i odnosa prionemo, mi mu dajemo „pečat“ svoga EGA. Na taj način, kad gledamo drvo mi ne vidimo drvo, već našu sopstvenu „predstavu drveta“ (predstavu „o“ tom drvetu) – a ta predstava nije, kao što nikada ne može ni biti, realna i odgovarajuća istini i stvarnosti onoga što, na taj način, posmatramo. Ta predstava je samo ishod, odnosno rezultat, medjusobne interakcije mnoštva iskustava prethodno pohranjenih u memoriji naše svesti, a kojih uglavnom uopšte nismo svesni, jer su ona duboko pohranjena na ispod-svesnoj razini, čineći samu suštinu naše ličnosti i noseći odgovornost za njen(naš) mentalno-emotivni sklop, odnosno karakter. Sve te predstave, bilo da su pozitivno ili negativno „obojene“, jesu direktan odraz naših sopstvenih slabosti koje um potiskuje u podsvesno kako bi izbegao suočavanje sa njima. …Ako nas (na prim.) iznervira lavež psa u dvorištu, ili galama komšijske dece, mi ćemo svu odgovornost za naš nemir automatski svaliti na te spoljašnje faktore, ostajući u čvrstom ubedjenju da su oni krivci za našu uznemirenost. – To je direktan primer onoga što nam čini sopstveni EGO pri maskiranju pravog traga i uzroka i navodjenju na robovanje zabludi. EGO nas uvek usmerava na zaključak da je nešto „spolja“ odgovorno za naš unutrašnji nemir, medjutim to je zabluda – jer čoveku stabilnog uma nemoguće je poremetiti mir. Čovekov mir, pa samim tim i sreća, nije stvar nikakvog spoljašnjeg „objektiviteta“, nego je to stvar čisto unutrašnje subjektivnosti – tzv. „apsolutne subjektivnosti“; stoga, ako nam nešto poremeti mir, ne treba, da bismo rešili problem, ići nigde dalje od nas samih, jer se pravi uzrok krije upravo tu, u sklopu naše sopstvene ličnosti – u EGU!  Kada nas nešto uznemiri, to je znak da je EGO na delu i da smo podlegli zabludi svojih predstava. To podleganje upućuje, generalno, na našu ličnu „slabost“, a pošto jedina, i zaista prava, naša slabost jeste u neznanju, odnosno nerazumevanju, istine i stvarnosti – da bismo je prevazišli, ne smemo se samo-zavaravati tražeći „krivce“ okolo, nego uzrok moramo potražiti u sebi… – moramo ostvariti svesnost onoga što se zaista dešava, „onoga što, zaista, jeste“: – Kada nam se (na prim.) svidi neki predmet ili osoba, treba nam biti jasno da se nama ustvari ne svidja „to“ što gledamo (to što percipiramo) nego nam se svidja („doima“) ono Osećanje (osećaj, stanje svesti) koje se u nama probudi posredstvom toga što vidimo; a mi, gledajući taj objekat (predmet, osobu, pojavu), uistinu ne vidimo „njega“ („to“) nego percipiramo samo svoju sopstvenu „predstavu“ o njemu! Odnosno: NIKADA ne komuniciramo sa stvarnošću, nego uvek samo sa svojim sopstvenim predstavama (o) stvarnosti!!!  Te naše predstave jesu iluzija, a takodje su, stoga, iluzorne i sve te impresije koje nam remete naš unutrašnji mir. – Kada nas nešto (na pr.) učini radosnim, možemo da se (istražujući…) zapitamo zbog čega smo to zaista radosni, odnosno šta je pravi uzrok tom našem „uznemirenju“ i da li je ta naša sreća istinska ili samo prividna?! …Ako smo zaista pošteni prema samom sebi, uistinu ćemo otkriti da je ono što nas čini radosnim (baš kao i sve ono što nas čini tužnim i žalosnim) UPRAVO NAŠA SOPSTVENA PREDSTAVA (o tome za šta smo prionuli), pa je, samim tim, iluzorno i samo osećanje izazvano tom predstavom; a što se, pre ili kasnije, i pokaže kao tačno. Pored toga, možemo uvideti da je, uvek, osnovni uzrok svemu tome nerazumevanje istine i stvarnosti, odnosno nepoznavanje samog sebe… – pa otuda, razumljivo, i svi (oni) silni konflikti sa samim sobom. Usled tog, večitog, konflikta mi smo nezadovoljni sobom i svojom situacijom, i nastojimo umaći od toga; samim tim već je aktuelna naša slabost i mi prianjamo za ono što će nam „obezbediti“ (bar po našem očekivanju) utočište od nezadovoljstva. To utočište nalazimo u oseća(n)ju sreće i radosti, koji nam daje iluziju sigurnosti i zadovoljstva samim sobom. Dok, sa druge strane, ako ne uspemo pronaći to „utočište“ tada nas obuzima osećanje depresivnosti, uobražavamo sopstvenu ništavnost… itd. U suštini; i za radost i za tugu važi jedno isto – da su obe suprotnosti, sa svim svojim nivoima ispoljavanja, ipak samo Iluzija, kojoj neizostavno podležemo usled nerazumevanja istine; a ona je sledeća: Sve je besmisleno osim samog MIRA – unutarnji mir je JEDINO ISTINSKO (ISTINITO!) osećanje (stanje) koje možemo spoznati u ovom našem stanju razdvojenosti od Apsoluta. Sve ostalo je iluzija, jer na svetu ne postoji niti jedna jedina stvar, osoba ili situacija koja sama po sebi nosi predispoziciju „plus“ ili „minus“ u odnosu na naše istinsko biće! – To je nepobitna činjenica. …Sve ostalo je samo specifična „opsena“, a spokojstvo duševnog mira je jedino, istinsko, i vrhunsko blaženstvo.

U vezi iluzornosti svega osim mira, govori nam i sledeća priča:

„Kraljica Madalsa (jednom davno u Indiji; prim.) načinila je zavet kada se udala da oni koji budu rodjeni iz njene materice više neće ulaziti ni u jednu drugu. Njena deca, zavetovala se Madalsa, neće više morati da se radjaju. Kada bi osetila da je trudna, pričala bi s tim bićem: „Ti si čisto sopstvo, ti si radostan, ti si slobodan, večan, besmrtan, ti si SAT-ĆIT-ANANDA“… Čitala bi budućem detetu lepe knjige, pevala duhovne pesme i nikada nije bila neraspoložena. A kad bi se dete rodilo, kraljica je stavljala u detetovu sobu lepe slike, držala tamo vedre knjige i imala vedre misli u društvu svoga deteta. I prema svoj deci koju je rodila ophodila se na isti način. Oni nikada nisu dobijali igračke u obliku nekakvog oružja, jer ih majka nije pripremala za rat nego za mokšu – potpunu slobodu. Sva deca ovog kraljevskog para postali su svami-ji, i đivan mukte – za života oslobodjeni. Kad bi poodrasli dovoljno, slala bi ih u ašrame i oni su postajali jogiji i rišiji – mudraci. Tako je kraljica Madalsa rodila šest sinova od kojih je petoricu već uputila na duhovni put. Kad je najmladji imao pet godina, starija braća već su bila otišla. Tada kralj reče svojoj kraljici: „Molim te, ovo dete nauči nauku vladanja i upravljanja kraljevstvom, tako da i nas dvoje, kada dodje vreme, možemo otići i povući se iz sveta.“ Kraljica je prihvatila kraljevu molbu i svoje šesto dete učila svemu što je potrebno da zna jedan kralj. Tako, kad je dečak napunio sedamnaest godina, kralj mu je predao krunu i kraljevstvo. Kralj i kraljica su mu dali poslednja uputstva i savete i počeli da se spremaju za odlazak u šumu da bi tamo do kraja svojih dana provodili vreme u meditaciji. Kad su se opraštali, sin im reče: „Veoma sam srećan što odlazite da učinite nešto za svoju dušu. Ali možda će se desiti da poželim da podelim sa vama neko svoje osećanje ili da vas nešto upitam. Zato bih voleo da znam kako da vas nadjem.“  „O da, spremila sam ti nešto!“ – kraljica skide prsten sa svoga prsta i pruži ga sinu – „Kad god ti budemo potrebni, kad poželiš da nam se obratiš za savet ili da kažeš nešto, naći ćeš odgovor na unutrašnjoj strani prstena.“ Mladić je uzeo prsten i stavio ga sebi na prst. Majka i otac su ga blagoslovili i otišli. …I pošto u ljudskom životu nisu svi dani jednaki, jednog dana je mladi kralj imao ozbiljnih neprijatnosti i bio je veoma nesrećan. Nije znao šta da radi, pa se setio majčinog prstena. „Pitaću majku.“ – odlučio je. Skinuo je prsten i zavirio. Na njegovoj unutrašnjoj strani je bilo ispisano: „I to će proći!“. Mladi kralj se utešio; ovoj nevolji će doći kraj, neće dugo trajati. Vreme je prošlo i neprijatnosti su iščezle. On je bio izuzetno srećan i pomislio je kako bi njegovi roditelji sigurno bili veoma radosni kad bi to znali. Skinuo je prsten i pogledao unutrašnji krug. – Tamo je već bila poruka: „I to će proći!“ (preuzeto iz „Iz Tame ka Svetlu“, od Paramhans Sri Mahešvaranande).

Sve je dakle prolazno i, samim tim, iluzorno osim samog MIRA. Sve suprotnosti, sva uznemirenja, su prolaznog karaktera – što će reći: iluzorna. Zbog toga je, umesto traženja utočišta vezivanjem za iluziju, potrebno spoznati istinsku egzistenciju u okrilju unutarnjeg mira. – On je večan: Jeste, uvek je Bio i uvek će Biti. On je uvek „tu“, samo smo mi uglavnom „uznemireni“ ne dajući time sebi ni najmanju šansu da ga percipiramo. Svuda u prirodi takođe vlada apsolutni Mir, jer se on nalazi i u suštini svakog nevremena i nemira: svaki nemir kad-tad prolazi, i onda opet dolazi do izražaja ono što je oduvek „ovde i sada“ odnosno „svugde i uvek“!  Upravo unutarnji Mir je ono čemu svako od nas ODUVEK žudi – što je i potpuno razumljivo, jer on predstavlja Prirodno stanje bića. …On je to stanje koje svako od nas non-stop (svakoga trenutka i u bilo kojoj situaciji!) nastoji ostvariti, mada te činjenice, ustvari, ni najmanje nismo svesni: on je ono što narkoman traži u drogi; on je ono što alkoholičar traži u piću; on je ono što gurman traži u ukusnoj hrani; on je ono što avanturisti traže u izazovima; on je ono što kleptoman traži u kradji i zgrtanju stvari; on je ono što „vorkoholik“ traži kroz svoju konstantnu preokupiranost poslom; on je ono što karijeristi traže u svojim ambicijama; on je ono što labilne osobe i „sitne duše“ traže u ličnom eksponiranju; on je ono što razni bludnici traže u svojim perverzijama; on je ono za čim nimfomanka traga u seksu i kroz njega …itd.itd. – jer jedino unutarnji mir je taj koji donosi potpuno ISPUNJENJE. Duševni Mir, a ne zlato, je ono za čim tragaju kopači zlata! – Oni imaju predstavu da će zlato („bogatstvo“) utoliti sve njihove goruće želje, doneti im osećaj ispunjenja i moći, i time osloboditi ih ontološkog straha; odnosno da će ih ono lišiti njihovog konstantnog, životnog, unutrašnjeg nemira. Njihov EGO ih drži u fantastičnoj iluziji da je „zlato“ ono što je „Emiter“ njihove sreće i spokoja, i za čim nužno treba tragati – i na taj način tragično previdjaju pravu istinu, koja se nipošto ne nalazi izvan, nego uvek, i isključivo, unutar sopstvenog bića. Dakle; oni tragaju – ne za zlatom, nego (zapravo i uistinu!) tragaju za svojim MIROM: svojim UNUTARNJIM MIROM!  Taj MIR je ono čemu svakog pojedinog trenutka svoga života svi mi konstantno težimo. Zbog težnje za njim mi nastojimo utoliti svoje želje, umaći svojim strahovima, bolovima, neprijatnostima… odnosno žudimo za ispunom onog mračnog bezdana naše svekolike unutarnje ispraznosti. Ceo život konstantno ulažemo napore da kroz „sticanje“ koječega, i realizaciju kojekakvih iluzija, donesemo sebi ispunjenje te Praznine, a potom – shvativši da nam ništa od svega toga (svih tih iluzija), naravno nije ni za pedalj popunilo zjapeći Bezdan, kao i uslovivši svim tim nastojanjima upravo ogromnu količinu „razdvojene“, napete, negativne energije na svojim plećima – žarko želimo svu tu „tamnu“ energiju izbaciti iz sebe i postići, po mogućstvu, „totalno pražnjenje“. Znači; čitava naša egzistencija se, robujući EGU, odvija kao na nekom ogromnom klatnu: prvo, u jednom otklonu, silno žudimo da realizujemo ISPUNJENJE svoga bića, „zatrpavajući“ Prazninu svim i svačim, a potom, u suprotnom otklonu, željni bekstva od tog silnog nagomilanog smeća i tereta („bremena“), žudimo da svoje biće ISPRAZNIMO od sve te napetosti i negativnosti, kojima smo se svesrdno punili ne prepoznajući na vreme mračnu stranu svih tih „sjajnih“ objekata naše pređašnje požude! E, ta „klackalica“ neumitno uzima svoj danak, i uzimaće sve dotle dok ne shvatimo svu dimenziju svoga robovanja besmislu i konačno se, „širom otvorenih očiju“, zauvek ne odreknemo sveg tog fantastičnog ludila. Kada se to jednom konačno i desi, po prvi puta ćemo uvideti da je „ONO“ što smo, u svom neznanju, ranije sagledavali kao Bezdan „apsolutne praznine“, ustvari moćni Okean „apsolutnog ispunjenja“ („svepotencijalnih mogućnosti“); odnosno, konačno shvatamo da se istinski ispunjen može biti jedino samom „PRAZNINOM“ – jer apsolutna Praznina i apsolutna Punoća jesu JEDNO ISTO!!! …Stoga kada smo u duševnom miru, tada obitavamo unutar tog „JEDNOG ISTOG“.  Nesvesni te suštinske činjenice, odnosno nesvesni onoga što nam zaista nedostaje, mi ceo svoj život transformišemo u traganje za „nečim“ što nam izmiče uvek kad nam se učini da smo ga „taman“ dosegli – tako da smo večno, naravno isključivo svojom zaslugom, izloženi autentičnim „Tantalovim mukama“. To traganje, zapravo, predstavlja ništa drugo do nastojanje bekstva, i na taj način mi večito: PRODUBLJAVANJEM NEMIRA NASTOJIMO DOSEGNUTI I SPOZNATI MIR (!?!). – A to je toliko nizmeran apsurd, da sam po sebi najviše i najbolje govori o dubini naše, uobičajene, nesvesnosti Istine i Stvarnosti. To za čime zapravo večito tragamo (MIR), jasno je, ne „postoji“, i zbog toga ga ne možemo ni (pro)naći – pa je stoga i samo traganje apsurd! Mir jeste samo POSTOJANJE, i on je ono što jeste (uvek, oduvek i zauvek) kada se eliminiše svaki napor, napetost i nemir. Dakle; pošto je iluzorne prirode sve ono za čim u svojim životima stalno jurimo i za čim tragamo, prvo što moramo učiniti jeste odreći se te svoje večite opsesije, jer se time, zapravo, odričemo robovanja opseni. Time ćemo konačno otvoriti vrata spoznaji da Odričući se – mi se zapravo ne odričemo ničega Realnog, odnosno sebi ne uskraćujemo ama baš ništa zaista bitno, već otpuštajući od sebe iluzije stvaramo „prostor“ da, na njihovom upražnjenom mestu, sagledamo pravu realnost, odnosno ono što oduvek JESTE. Odreći se možemo samo onoga što imamo, a pošto nikada i nismo imali ništa (osim Iluzije!) jasno je da je Put Odricanja: Put Slobode – Put ka istinskom, i potpunom, uživanju života sa svim potencijalima njegove bezgranične egzistencije. Upravo stoga, Jogiji, mudraci, imaju jedno blagotvorno „geslo“: „Odreci se i uživaj!“

Onaj naš divni Jogi, Vivekananda, rekao je (takodje u Londonu 1896.):

„Filozofija insistira na tome da postoji apsolutno zadovoljstvo koje se nikad ne menja. To zadovoljstvo ne mogu biti radosti i uživanja ovog sveta, pa ipak Vedanta pokazuje da je sve što je radosno u ovom svetu samo delić te prave sreće jer je to jedina sreća koja postoji. Svakog trenutka mi zaista uživamo to apsolutno blaženstvo, mada je ono prikriveno, pogrešno protumačeno i iskarikirano. U bilo kom blagoslovu, blaženstvu ili radosti, čak i u sreći lopova koji krade, ispoljava se to apsolutno blaženstvo, ali se ne prepoznaje i pogrešno se tumači zbog raznih spoljašnjih okolnosti. Ali da bismo to razumeli moramo sve iznegirati kako bi se pozitivna strana uopšte pojavila. Moramo se odreći neznanja i svega što je pogrešno da bi nam se istina sama razotkrila. Kada budemo shvatili istinu, stvari kojih smo se u početku odrekli poprimiće novi oblik i formu i pojaviti nam se u novom svetlu. Ali da bismo ih razumeli moramo prethodno doživeti bljesak istine; prvo ih se moramo odreći da bi nam se one vratile kao božanske. Moramo se odreći svih naših mizerija i patnji, svih naših malih zadovoljstava.“…  Ako smo shvatili da: Na nas ne utiče istinska stvarnost nego isključivo naše sopstvene predstave o njoj, a koje su kreacije našeg sopstvenog uma (EGA); onda je jasno da smo mi sami (naš um) isključivi kreatori te stvarnosti i tog sveta u kojem živimo, sa kojim smo u neposrednoj interakciji, i koji deluje na nas kao što i mi delujemo na njega: kao što on gradi i stvara nas, tako istovremeno i mi gradimo i stvaramo njega. Prema tome, gledano iz našeg ugla poimanja stvarnosti, EGO je: I onaj koji deluje, i onaj (ono) čime se deluje – kao i onaj (ono) na čega se deluje! Odnosno, mi uistinu živimo (ovako kako živimo) u – SVETU SOPSTVENIH MISLI!!! Da li je sada nešto jasnija ona „fantastična“ spoznaja do koje smo ranije došli a koja nam je predstavila sam Univerzum kao autentičnu tvorevinu energije MISLI?!!  Ta „apstrakcija“ je zapravo najviša stvarnost – što već odavno više ne treba da nas zbunjuje, već trebamo samo shvatiti da Paradoks jeste sama suština postojanja; odnosno: Najviša, i apsolutna, Apstrakcija jeste najviša, i apsolutna, Stvarnost! – Sve suprotnosti samo su „naizgled“, a u Apsolutu, odnosno u svetlu istine, one su JEDNO (i) ISTO!  Pošto smo uvideli ovu istinu, i shvatili da ono što mi nazivamo „svetom“ i „stvarnošću“ jeste ništa drugo do odraz našeg sopstvenog EGA, sada nam nije teško sasvim jasno sagledati istinu da svet nije ništa „odvojeno“ i „nezavisno“ od MENE, već da smo mi, organski, JEDNO: Ja sam Svet i Svet je Ja! …Tako da – celokupni problem našeg postojanja nije u tome što smo (jer nismo!) „razdvojeni“ od sveta (celine postojanja), već jedino, upravo, i „samo“ u tome što nismo svesni našeg, izvornog i autentičnog, jedinstva i nerazdvoj(e)nosti!!!  EGO je taj koji nam stvara predstavu o sopstvenom „ja“, kao konkurenciju onome što nije „ja“. Na taj način nas on „razdvaja“ od našeg istinskog bića, dajući nam takvu svesnost kao da smo zaista razdvojeni. Potom, logičnim sledom stvari, mi svim silama nastojimo izrabljivati „okolni svet“ (uključujući tu i sopstveno telo!), kako bismo obezbedili blagostanje našem „ja“. Pri tome, medjutim, nismo ni najmanje svesni da mi uopšte(!) ne izrabljujemo svet (u svoju korist) već da time izrabljujemo sami sebe – na sopstvenu štetu!  Robujući iluziji mi imamo predstavu o svom sopstvenom „ja“ kao zasebnom „ostrvu“ među mnoštvom drugih u zajedničkom, opštem, okeanu. Shodno toj predstavi, mi sebe doživljavamo kao specifičan izolovani entitet, koga odredjeni „prostor“ deli od drugih, isto tako izdvojenih i izolovanih entiteta. – Vodena masa okeana predstavlja prostor koji ta ostrva medjusobno razdvaja, odnosno: okean predstavlja EGO. …Onaj prostor koji mene razdvaja od ostalih jeste ujedno i prostor koji me razdvaja od moje sopstvene suštine – celine postojanja; a to je moj sopstveni EGO. No, iako je taj prostor (okean) jedan, i jednak, za sve, ipak je činjenica da onaj prostor koji, sa moje subjektivne tačke gledišta, mene lično okružuje – predstavlja moj sopstveni razdvajajući faktor: Moj sopstveni „oklop“ je taj koji me razdvaja od sveta i, time, od mene samog. Upravo prianjanje za predstavu o tom „prostoru“ formira mi predstavu o mom sopstvu kao „ostrvu“. I tako, robujući toj iluziji, mi egzistiramo u veoma moćnoj zabludi, koju može razotkriti samo onaj ko počne da prevazilazi, te konačno prevaziđe, svoj sopstveni EGO – svoju sopstvenu predstavu o razdvojenosti, i prostoru koji razdvaja. Onaj ko ne podlegne iluziji – iluziji da je samo ono što se vidi „iznad vode“ jedina i prava istina i stvarnost – taj ostvaruje istinsku svesnost: da je „razdvojenost“ samo iluzorna, a da je istinski, „organski“, oduvek sve u apsolutnom i nerazdvojnom Jedinstvu!  Dakle, prevazilaženjem svoga EGA ne postižemo nikakvu „objektivnu“ promenu: okean koji „razdvaja“ je i dalje tu, ostali su, da tako kažemo, i dalje „razdvojeni“ od nas …medjutim – mi od njih više nismo! Ta promena je ustvari čisto „subjektivna“ – apsolutno subjektivna – pa samim tim i apsolutno objektivna, tj. ISTINSKA. Svi smo mi u istoj poziciji, medjutim ono što Prosvetljenu osobu „izdvaja“ od svih ostalih bića u prirodi – onaj Kvalitet zbog kojeg je ona „kruna“ svih živih bića, odnosno vrhunac, i cilj, same Evolucije – jeste ZNANJE: ona ZNA da ona nije razdvojena od celine postojanja, dok ostali to ne znaju! – Znanje je (taj) prosvetljujući faktor: Znanje je Svetlost! Oni koji ne znaju, ti se još uvek, i neprestano, trude da isuše okean ili da bar nekako premoste taj prostor… i u tome su već unapred osudjeni na neuspeh; dok oni koji znaju, jasno uvidjaju da ne postoji ništa što bi uopšte trebalo „premostiti“ ili „isušiti“… – znaju da ODUVEK sve egzistira u nerazdvojnom jedinstvu: znaju ISTINU.

– – –

Stoga, Spoznanjem Istine (koja O-slobađa) „iznutra“ menjamo stvarnost jer uspostavljamo kompletno „Novu Paradigmu“ koja tada počinje biti temeljna okosnica celokupnog (našeg) postojanja. I, to čak ni ne zato što time sada omogućujemo, odnosno „dozvoljavamo“, Univerzumu da tu nešto „menja“… Ne! Već zato što u skladu sa tom „Novom“ paradigmom mi sada konačno i konkretno ŽIVIMO Istinu i Stvarnost, onakvom kakva ona – „Takva-kakva-jeste“ – uvek i oduvek Jeste. To je Življenje Transparentne Ljubavi …svesno, svugde i uvek, jer ona Jeste: ovde i sada, pa ma gde i ma kada!😉

Alakh Niranjan

http://www.apsolutnaistina.com

5 comments on “STOP RATU, NEMIRU I BEZ-UMLJU SVAKE VRSTE!

  1. Ко зна у каквој видео игри и компјутерској симулацији ми живимо и ко све управља са нама?Нећемо ми рат али ето…,неко нам га гадно намеће…Али доћиће и тим ратним играма крај једног дана…

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s