ANITA MOORJANI – RAK, KOMA, ODLAZAK S ”DRUGE STRANE”, POVRATAK I IZLECENJE

Anita Moorjani, žena koja je imala rak limfnih žlijezda u zadnjoj fazi, praktički mrtva, upada u komu i doživljava iskustvo bliske smrti. Od “tamo” se vraća obogaćena prelijepim iskustvom koji joj liječi rak u roku “odmah” i donosi zanimljivu transformaciju osobnog pogleda prema stvarnosti, samo-ljublju i vrijednostima u životu općenito.
 
POGLEDAJTE VIDEO…
Anita Moorjani in Sedona – Iskustvo bliske smrti – Croatian subs
 
Anita Moorjani će 2014.g. posjetiti Hrvatsku i održati seminar.
 
 
ISECAK IZ KNJIGE – POTPUNO ISCELJENJE – OD ANITE MOORJANI
Knjiga o fascinantnom isceljenju kroz uvid u sopstvenu suštinu i Duhovno carstvo. Ovo je jedna od najmoćnijih poruka ne samo našeg doba, koja nam je dar sa Neba.
MNOGE RELIGIJE MNOGI PUTEVI
Za razliku od hinduističkih tradicija koje sam upijala kod kuće, rano for-malno obrazovanje mi je započelo u katoličkoj školi koju su vodile časne ses-tre. Do vremena kad sam napunila sedam godina, već sam počela uviđati uticaj koji imaju kulturne i religijske razlike. Škola se nalazila u prekrasnoj, prostra-noj staroj zgradi, tri sprata visokoj i krunisanoj ljupkom zasvođenom kapelom. Takođe je bila zgodno smeštena nedaleko od naše kuće, tako da se do nje stiza-lo šetnjom. Prvog dana škole sam novu uniformu obukla prepuna ponosa. Uniforma se sastojala od blistavo bele haljine bez rukava i mornarsko plavog sakoa sa crve-nim amblemom. Osećala sam se zaista dobro i bila zadovoljna sobom, jer, kada sam ušla u školsko dvorište, videla sam da su sva druga deca obučena isto kao ja. Uniforma mi je dala neki osećaj pripadanja. Svaki dan smo počinjali peva-njem himni, u čemu sam takođe duboko uživala. „Kako to da tvoja porodica ne ide nedeljom u crkvu?“, pitao me je jednom Jozef, drug iz razreda, nakon otprilike mesec dana od početka škole. „Zato što nismo Katolici. Mi smo Hindusi i idemo u hram ponedeljkom uveče“, rekla sam. „Moraš reći roditeljima da te svake nedelje povedu u crkvu da se moliš Bogu, inače nećeš otići u raj kad umreš“, kazao mi je Jozef. „Jesi li siguran u to?“, pitala sam. „Jer, ako je to tačno, sigurna sam da bi moji roditelji znali za to.“ „Naravno da sam siguran – pitaj bilo koga u školi. Ili, još bolje, pitaj sestru Meri na narednom času proučavanja Biblije. Ona garantovano zna istinu. Zna šta Bog zaista želi!“ bio je uporan. Jozef mi se dopadao. Izgledalo je da mu je zaista stalo i da zaista želi da odem u raj. Stoga sam pitala sestru Meri i, ne moram ni reći, ona je potvrdila neophodnost da idem u crkvu i proučavam Bibliju ako želim biti u božjoj milo-sti. Ljubazno se ponudila da mi pomogne razumeti reč božju.Kad sam se tog popodneva vratila iz škole, odlučila sam porazgovarati s majkom o onome šta je sestra Meri rekla. „Mama, moji prijatelji i časne sestre kažu da moram nedeljom ići u crkvu i da moram proučavati Bibliju ako želim otići u raj kad umrem.“ „Ne, Beta“, rekla mi je majka, „neka te to ne zabrinjava. Samo svima u školi reci da smo mi Hindusi; onda, kad još malo odrasteš, proučavaćeš naše svete spise, Vede. Ljudi iz različitih krajeva imaju različita verovanja. Nauči-ćeš da, kada umremo, ponovo se rađamo u drugačijim okolnostima.“ „Mislim da deca u školi baš neće poverovati u to“, rekla sam pomalo potiš-teno. „I bojim se. Šta ako su oni u pravu? Ne mogu baš svi da greše. Kako ses-tre mogu da ne budu u pravu?“ Majka me privukla sebi i rekla: „Ne plaši se, Beta. Niko zaista ne zna isti-nu – pa ni sestra Meri. Religija predstavlja samo put do nalaženja istine; religi-ja nije istina. Ona je samo put. A različiti ljudi slede različite puteve.“ IAKO PRIVREMENO UTEŠNE, majčine reči nisu u potpunosti uklonile moje strahove. Kako je vreme prolazilo, strah u vezi s neuklapanjem u religiju mojih drugova je samo rastao, umesto da se smanjuje. Želela sam da mi sestra Meri kaže da ću ipak dospeti u raj, iako sam Hin-duskinja, ali ona to nije htela. Iz onoga što sam učila u školi, moglo se zaklju-čiti da crna sudbina čeka one koji ne dospeju u raj. Šta ako Bog odluči da dođe po mene dok spavam? Sestra Meri kaže da je On svuda i da sve zna. To znači i da zna da nisam krštena! I tako, ležala sam budna noću, ne usuđujući se zaspati, za slučaj da Bog ne poželi iskoristiti tu priliku da mi pokaže kakva sudbina čeka one koji nisu u Njegovoj milosti. Roditelji su postajali sve zabrinutiji zbog mojih briga i neprospavanih noći. Kad su shvatili da mi se strahovi vremenom ne smanjuju, već postaju sve jači, odlučili su da me, u osmoj godini života, premeste u Ostrvsku školu.
Ta britanska škola – grupica od šest zgrada s pripadajućim zemljištem – se ugnezdila na brdima Hongkonga, odmah iznad Bowen Roada. Škola je bila svetovnija, i u to vreme su većinu učenika činila deca britanskih iseljenika koji su bili službenici vlade ili su radili u međunarodnim korporacijama koje su pomogle izgradnju i razvoj grada. Sama škola je bila raskošna, prelepa, pravo umetničko delo svog vremena, sa kabinetima za različite nauke i jezike, eksperimentalnim zoološkim vrtom, sportskim salama i bazenima. Međutim, kao indijskom detetu u dominantno britanskom okruženju, moje teškoće nisu prestale. Većina dece u razredu je bila plavokosa, plavih očiju, tako da su me često zadirkivali samo zbog toga što imam tamniji ten i gustu, crnu, talasastu kosu. Um mi je često bio ispunjen mislima poput: Želela bih da me Bili prestane zvati imenima poput „Sambo“! Pored toga, uglavnom sam bila poslednja koju su birali u sportski tim, i retko kada su me zvali da se uključim u neku igru. Nadalje, druga deca su mi često uzimala stvari, poput knjiga i olovaka, kad nisam gledala. Usled takvog odnosa, osećala sam se usamljeno, tužno i odbačeno, ali u javnosti sam suzdržavala suze i plakala sam u jastuk, u spavaćoj sobi kod kuće. Nisam čak htela ni da mi roditelji znaju da doživljavam maltretiranja u školi, jer nisam htela da me posmatraju kao problem. Na kraju krajeva, već su me premestili iz jedne škole, tako da sam se pretvarala kako se dobro prilagođa-vam i kako sam zaista srećna. Ipak, jedan događaj je imao jak uticaj na mene. Sedela sam u menzi i gle-dala svoja posla kada je Bili, koji je upravo završio s ručkom, ustao sa sedišta dijagonalno od mene. Podigao je poslužavnik sa ostacima hrane i, prolazeći pored mene, namerno prosuo sadržaj poslužavnika pravo u moj ručak. Svi oko mene su prasnuli u smeh. Možda je, ustvari, tek šačica đaka pri-metila šta je Bili učinio, ali meni se činilo da se svaka osoba u prostoriji smeje meni. Osetila sam kako u meni bes ključa. Dostigla sam tačku u kojoj mi je bilo dosta. Dosta mi je bilo da me zovu Sambo, da sam poslednja koju biraju u tim, da me maltretiraju, da mi kradu stvari. Jednostavno više nisam mogla da trpim. Gotovo sam skočila sa stolice, uzela čašu slatkog soka od narandže i okre-nula se da se suočim s Bilijem, koji me je gledao i smejao se. Pogledala sam ga pravo u lice i izlila mu piće po glavi. Sada se zaista čitava prostorija počela smejati, ali, srećom, ovaj put ne me-ni. Gledali su Bilija koji je stajao tu, s lepljivim sokom od narandže koji mu se slivao s kose niz lice i na odeću.

MOJA PRVA LJUBAV

Nakon povratka u roditeljski dom u Hongkongu nisam se želela integrisati nazad u indijsku zajednicu, budući da sam se osećala kao potpuni društveni ot-padnik. Stoga sam se okrenula građenju karijere, u pokušaju da steknem kak-vu-takvu nezavisnost. „Dobila sam posao!“, uzviknula sam jednog dana, uletevši kroz ulazna vra-ta u stan, u kome je otac sedeo u svojoj omiljenoj fotelji gledajući večernje vesti. Jedna prijateljica me je obavestila o upražnjenom mestu u kompaniji u ko-joj je radila, smatrajući da je posao kao stvoren za mene. Radila je u jednoj francuskoj kompaniji za modne dodatke, koja je svoju robu distribuirala širom Azije. Tražili su pomoćnika menadžera prodaje, za promociju proizvoda i ispu-njavanje narudžbi na veliko, uz mogućnost putovanja u okolne gradove. Proda-ja i distribucija me inače i nisu nešto privlačili, ali bila sam uzbuđena, najviše zbog mogućnosti za putovanja i nezavisnost. „Bravo, Beta! Znao sam da hoćeš!“, zablistalo je lice mog oca dok se okre-tao da me pogleda. „Ispričaj mi sve o tome. Kad počinješ? Kome podnosiš iz-veštaj? Kakve su ti dužnosti?“ „Počinjem prvog dana narednog meseca. Tako sam uzbuđena! Izveštaje podnosim regionalnom menadžeru za izvoz. Ovo radno mesto ima sjajan po-tencijal. Ako se dokažem šefu i pomognem mu prebaciti zacrtanu normu, daće mi neke teritorije da pokrivam sama, nezavisno.“ „Šta to znači?“, pitao je otac, sada s malo manje entuzijazma. „Znači da postoji velika mogućnost da ću putovati po čitavom regionu!“
„Iako sam zaista ponosan na tebe, draga,“ rekao je otac, „ne zaboravi da je ovo samo nešto da ti prođe vreme dok ne pronađeš muža. Ne želim da se toliko posvetiš karijeri da postaneš previše nezavisna za udaju! Tvoja majka i ja se još uvek nadamo da ćemo ti pronaći savršenog partnera.“ „Ao, tata – ne kvari ovaj trenutak! Stvarno sam uzbuđena zbog ovog pos-la!“ „Da, znam“, rekao je. „Pa, nikad se ne zna. Danas nekim muževima ne smeta da im supruga bude zaposlena. Samo ne želim da se kasnije razočaraš ako se tvom budućem mužu ne bude sviđalo što radiš i putuješ, to je sve. Ali, u pravu si – nemojmo danas razmišljati o budućnosti. Danas ćemo slaviti tvoj uspeh!“ „Gde je mama? Želim da joj kažem lepe vesti. Onda vas oboje vodim na večeru – ja častim!“, pitala sam dok sam izlazila iz sobe da telefoniram bratu Anopu i podelim dobre vesti s njim. Konačno su stvari krenule na bolje. Počela sam sticati nezavisnost, kako finansijsku tako i društvenu. KAKO SU GODINE PROLAZILE, roditelji su i dalje pokušavali da mi pronađu muža, ali su polako počeli uviđati da vode unapred izgubljenu bitku. Njihovi pokušaji su me donekle frustrirali, budući da nisu shvatali da, unu-tar granica naše kulture, ja nisam smatrana tipičnom; reputacija mi je bila uka-ljana, usled raskinutih zaruka. Bila sam svesna da me pripadnici moje kulture smatraju samosvesnom, pobunjenicom, idealistom, tvrdoglavom i upornom, što su sve nepoželjne osobine za jednu ženu. Uprkos tome, roditelji su mi se i dalje nadali da ću se, samo ako me upoznaju s pravim muškarcem, promeniti za nje-ga i okrenuti kućanskom životu. U međuvremenu, karijera u francuskoj kompaniji je išla uzlaznom puta-njom, i posao je zahtevao da posećujem susedne gradove. Premda sam i dalje živela u roditeljskom domu kad sam bila u Hongkongu, putovanja su mi omo-gućavala određeni stepen slobode i nezavisnosti, što sam cenila i u čemu sam uživala, i omogućavala su mi da upoznajem razne ljude iz svih slojeva društva. Polako sam počinjala ponovo uživati u životu. Ustvari, osećala sam da sam sre-ćna, popularna i uspešna kad god bih izašla iz ograničenja moje kulture. Volela sam tu stranu svog života – ljude s kojima sam se susretala, posao i putovanja. Uloga tradicionalne indijske domaćice me uopšte nije privlačila. To mi uopšte nije padalo na pamet i nisam videla nikakve koristi u tome da odustanem od onoga što imam, tako da sam nastavljala obeshrabrivati roditeljske pokušaje da mi nađu savršenog partnera. Međutim, negde u podsvesti mi se uvek motalo osećanje da sam na neki način neadekvatna. Osećala sam da sam omanula, ili da nisam dostigla stan-dard koji se od mene očekivao. Taj uporni glasić me je svuda pratio, pobrinuvši se da nikad ne osetim da sam dovoljno dobra ili da sam nešto dovoljno zasluži-la. Na neki način, bila sam oštećena roba… ili manjkava…
JEDNOG DANA KRAJEM 1992., prilično neočekivano, upoznala sam čoveka koji će mi postati muž, premda mi se isprva nije činilo da je on savršen muškarac za mene. Upoznali smo se slučajno jedne večeri, preko zajedničke poznanice.
„Znaš li tipa po imenu Dani Murđani?“, pitala me Naina preko telefona, dok sam sedela za radnim stolom pokušavajući da na vreme završim sedmični izveštaj o prodaji. Naina je bila prijateljica koja nije živela u Hongkongu, već je u tom trenutku bila u poseti, i spremale smo se da te večeri zajedno odemo na piće nakon posla. „Ne, nikad ga nisam srela“, odgovorila sam. „Zašto pitaš, i ko je on?“ „Jedan jako sladak Sind momak koga sam upoznala prošlog leta u Njujor-ku. Izgleda da živi i radi u Hongkongu. Iznenađena sam što ga nikad nisi sre-la“, odgovorila je. „Znaš ti mene. Izbegavam našu zajednicu, naročito nakon ‘incidenta’! Ima mnogo Sinda u Hongkongu koje nikad nisam srela, tako da te to ne treba izne-nađivati“, odgovorila sam. „E, pa sad ćeš ga upoznati,“ rekla je. „Pronašla sam ga i zamolila da nam se pridruži na piću večeras.“
Kasnije te večeri, kad smo Naina i ja ušle u Klub ’97, prefinjeni klub u cen-tru grada, odmah sam prepoznala momka o kojem mi je pričala, iako ga nikad ranije nisam srela. Stajao je sam, opušten, u rolki kestenjaste boje i crnim pan-talonama. Podigao je pogled kad smo ušle, i, premda je došao da se sretne s Nainom, videla sam da pogledom prati svaki moj pokret dok smo mu se pribli-žile i sele. Čak i dok ga je Naina pozdravljala nije skretao pogled s mene, i u trenutku kad su nam se pogledi sreli kroz nas je prostrujalo neko osećanje pre-poznavanja. Kao da smo se poznavali oduvek, i kao da se atmosfera napunila elektricitetom. Bila sam sasvim svesna da i on oseća isto, i počeli smo razgova-rati. Uklopili smo se na toliko mnogo razina, i do kraja večeri smo već razme-nili telefonske brojeve. Na moje oduševljenje, nazvao me je odmah sutradan i pošli smo na večeru. Bio je neverovatno romantičan; doneo mi je cveće i poveo me u ljupki restoran, Jimmy’s Kitchen, koji nam je i danas jedan od omiljenih.

PRONALAZENJE SOPSTVENOG PUTA
Malo je ko – ili čak niko – iz društvenih krugova u kojima sam se kretala delio ili razumeo moj novi pogled na svet. Nisam se više ničega bojala. Nisam strahovala od bolesti, starosti, smrti, gubitka novca, ili bilo čega. Kad vam smrt nije strašna, onda je malo šta preostalo što vas može uplašiti, budući da se uvek smrt smatra najgorim mogućim scenarijem. A, ako vas to najgore ne uznemira-va i ne uzbuđuje, šta onda preostaje? Nadalje, bilo mi je prilično teško ponovo se integrisati u običan život, jer mi se ovaj svet i dalje činio nestvarnim. Ono drugo carstvo mi se činilo mnogo stvarnijim. Kao što sam već opisala, bila mi je neshvatljiva ozbiljnost s kojom se svi odnose prema svemu – npr. koliko su svi pod stresom u vezi s novcem i finansijama, iako imaju toliko drugih, lepših stvari u kojima mogu uživati i na kojima trebaju biti zahvalni. Takođe, nisam shvatala zašto ljudi toliko zanema-ruju sve ostalo – uključujući ljubav, odnose, talente, kreativnost, individual-nost, itd. – zbog novca, i koliko vremena provode obavljajući poslove u kojima ne uživaju. Način na koji ljudi posmatraju život, činio mi se sasvim pogreš-nim. Prioriteti i vrednosti su pogrešno postavljeni, i sve je izgledalo naopako. Shvatila sam da sam, verovatno, i ja pre razmišljala isto tako, ali nisam mogla ni pomisliti da se ponovo vratim tome. Znam da nikad više neću samo zbog novca prihvatiti neki posao u kom ne uživam, razmišljala sam. Moji kriterijumi za posao i obavljanje bilo čega su sa-da mnogo drugačiji. Život i vreme provedeno na ovom svetu su mi mnogo vre-dniji. Pored toga, Dani je uvideo da ni za njega ništa više nije isto, nakon inten-ziteta svega kroz šta je prošao gledajući moju borbu s rakom i povratak s praga smrti. Pre moje bolesti je Dani radio na odeljenju prodaje i marketinga u jednoj međunarodnoj organizaciji, gde je bio na čelu distribucije proizvoda za Aziju. Sada mu je odlazak na posao bio zatupljujući i monoton, nakon svega kroz šta smo zajedno prošli. Oboje smo odrasli, promenili se i toliko toga naučili! Dani je oduvek sanjao da vodi sopstveni posao, i sada sam mu rekla da to i učini. Ohrabrivala sam ga da živi svoj san. Pre mog IBS-a bih bila previše up-lašena da ga ohrabrujem, misleći samo na to koliki je to rizik; kako ćemo se izdržavati ako nam posao propadne? Međutim, stavovi su mi se promenili i ispunjavanje sna mi se činilo mnogo važnijim, kao i to da ne živimo život ispunjen kajanjem. Dakle, ohrabrivala sam ga da započne sopstveni posao koji je oduvek želeo, da pravi i razvija sis-teme za procenu karijere za studente i korporacije. Ispalo je da mu je prelaz od rada za nekog drugog do rada za sebe bio olak-šan, jer ga je kompanija za koju je radio otpustila, budući da je toliko dugo od-sutvovao s posla starajući se za mene. Ranije bi me to veoma uznemirilo. Me-đutim, nakon IBS-a, to sam posmatrala kao samo još jednu potvrdu da univer-zum radi za nas. Pružena nam je prilika da se bavimo nečim uzbudljivijim! Da bismo bili u stanju upustiti se u tu novu avanturu, morali smo drastično smanjiti rashode. Preselili smo se u manju kuću i uveliko smanjili lične izdatke. Završili smo u veoma skromnom susedstvu, prilično udaljenom od užurbanih urbanih područja Honkonga. Kuća nam se nalazila u zabačenom seocetu u bli-zini kineske granice, gde smo bili izolovani od naše zajednice, što nam je dalo priliku da se pregrupišemo i ponovo procenimo sopstvene živote. To je pred-stavljalo drastičnu promenu u odnosu na ono na šta smo navikli, i osećali smo se kao da život počinjemo iznova – novi početak. U PROŠLOSTI BIH DANIJEV gubitak posla ili našu potrebu da drama-tično smanjimo rashode i preselimo se smatrala kao nešto negativno. To bi mi prouzrokovalo veliki strah, jer mi je ugrožavalo sigurnost. Međutim, reči Vrati se i živi svoj život neustrašivo! su mi odzvanjale u umu, i znala sam da će sve biti u redu. Od svih poruka koje sam donela sa sobom iz IBS-a – da smo svi je-dno, da smo u svojoj srži svi ljubav, da smo veličanstveni – ova je bila najjača i neprestano je odzvanjala u meni. I činilo mi se da dolazi i od mog oca i od Sa-ni, moje najbolje prijateljice, jer kad god bih je začula u glavi, čula bih je izgo-vorenu njegovim ili njenim glasom, u zavisnosti od situacije. Sada sam sve do-gađaje posmatrala kao deo velike avanture koja se odvija, i usled toga sam se osećala kao da život počinjem ispočetka, obrisane prošlosti.
 
DOPUSTITI I BITI JA
Znam da sam ovo već rekla, ali valja ponoviti: svoj život sada živim iz uživanja, a ne iz straha. To je jedna veoma jednostavna razlika između onoga ko sam danas i ko sam bila pre IBS-a.
Sve što sam ranije činila, činila sam – i ne uviđajući to – da bih izbegla bol ili da bih zadovoljila druge ljude. Bila sam uhvaćena u krug činjenja, težnji, traženja i postizanja; i najmanje sam obraćala pažnju na sebe. Strah mi je bio pogonsko gorivo života – strah da ću razočarati druge, da sam sebična, da nisam dovoljno dobra. U sopstvenom umu sam uvek bila neuspešna. Nakon IBS-a više ne osećam da sam se na ovaj svet vratila da bih išta pos-tigla. Vratila sam se samo da budem. Usled toga, sve što činim, činim iz ljuba-vi. Više me ne brine da li ću sve uraditi kako treba, niti da li ću se uklopiti u pravila i doktrine. Jednostavno sledim sopstveno srce, i znam da tako ne mogu pogrešiti. Ironično je što sam tim putem zadovoljila mnogo više ljudi nego što je moje staro ja ikad uspelo. Razlog za to je što sam jednostavno mnogo sretni-ja i oslobođenija. I to je upravo uveliko uticalo na moje zdravlje. Budući da sada sebe pos-matram kao beskrajno biće, fizička strana se postara sama za sebe, budući da je ona samo odraz onoga što mi se odigrava u duši. Bezuslovna ljubav prema sebi mi neverovatno pojačava energiju, a univerzum reaguje u skladu s tim. Spoljašnji svet odražava ono što osećamo u vezi sa sobom. Kad odbacimo negativna samoprosuđivanja, svom svetu dopuštamo da se preobrazi. Kako se on preobražava, tako smo u stanju osećati sve veće poverenje. A što veće pove-renje osećamo, više smo u stanju da prestanemo pokušavati kontrolisati ishode. Kad se pokušamo prepustiti tom toku i kretati se s njim, umesto da se čvrsto pridržavamo doktrina drugih ljudi i verovanja koja smo nekad imali, mnogo bolje i preciznije odražavamo ono ko i šta zaista jesmo.

Evo stigla i knjiga, ne jedna, vec dve..


KNJIGA: „POTPUNO ISCELJENJE“
– Ovo je knjiga o potrazi za dusom. Toplo vam preporucujem da je procitate s paznjom i razumevanjem, otvarajuci um mogucnostima da ce mnogo toga u sta verujete biti stavljeno na iskusenje, narocito u vezi sa onim sta lezi van granica ovog sveta, u predelima koje cesto nazivamo drugi svet.
– Ovo je iz predgovora dr. Veina Dajera u vezi ove knjige.

KNJIGA: „MOZE LI RAJ BITI NA ZEMLJI?“
– Iz sadrzaja ove knjige:
Kao rezultat, taj spoj osecanja bola smestenog u srcima naseg sveta i zelje da ponovo vratim radost u zivot svakog coveka, postao je osnovna pokretacka snaga koja stoji iza knjige koju upravo citate. Knjiga „Moze li Raj biti na Zemlji?“ je pokusaj da se zaobidje neki od najvecih mitova koje smo p r i h v a t i l i kao merodavne – mitova koji su nas sprecavali da u potpunosti zivimo svoje zivote samo zbog toga sto su to preovladjujuca uverenja u kulturi naseg okruzenja.
Ja verujem da smo rodjenisa znanjem istine o tome ko smo. Ali, odbacujemo to znanje sa odrastanjem i nastojanjem da se uklopimo i prilagodimo drustvu, uslovljavajuci sebe pravilima drustvenog okruzenja. Nauceni smo da trazimo vodjstvo izvan sebe i dok to cinimo preuzimamo na sebe ono sto drugi ocekuju. Potom, kada nismo u stanju ispuniti ta spoljasnja ocekivanja, osecamo da smo nepodesni i puni mana.

Za sve one koji zele da imaju ove vredne knjige, mogu da se obrate na:  advaita@hs-hkb.ba  Mile

20 comments on “ANITA MOORJANI – RAK, KOMA, ODLAZAK S ”DRUGE STRANE”, POVRATAK I IZLECENJE

  1. Pa, Vesna Mihajlović, hoćete li se konačno smilovati i razglasiti narodu da na našem jeziku imamo knjigu Anite Moorjani (Murđani) o svemu ovome, koju je izdalo ADVAITA Udruženje za celovito zdravlje, Beograd, Sarajevo. Knjigu smo pre naslovili prema izvorniku (Dying to be Me) – Umiranjem do sebe, a onda smo primetili da se mnogi ljudi boje reči Umiranje, te smo napravili i drugi naslov (i koricu) – Potpuno isceljenje. Pisao sam Vam poruke o tome preko komentara u više navrata, ali od Vas nije bilo reakcije. Deo teksta knjige možete naći na http://www.advaita.tk

  2. Mile dragi prijatelju, da li vam je neko rekao da ste naporan covek?😀😛

    Na nekoliko mesta na blogu, odnosno na svaki vas komentar sam dala repliku da stavite link knjige u komentare, ako je imate, da je svi mogu procitati, sta jos od mene zelite, ne razumem. Mozda hocete da vam stavim reklamu na blog za tu knjigu?, posto ja ne radim za pare, niti je blog namenjen za reklamiranje bilo cega. Moze, ali, onda ja dobijam knjigu na poklon, vazi!? I tako je knjiga moj najbolji i jedini pravi drug..😉

  3. Vesna,
    hvala na odgovoru i izvinjavam se ako sam i što sam propustio uočiti repliku, te sam bio naporan, jer, nažalost, nikad nisam ponovo išao na istu temu. Prosto nisam skontao kako sve funkcioniše.
    Biće mi zadovoljstvo uručiti Vam knjigu, ili poslati, no i dalje ne kontam kako doći do vas. Ja, inače živim u Sarajevu, i povremeno dolazim u Bgd, a inače bih vas rado upoznao. No, knjigu vam može poslati i moj rođak. Javite se na advaita@hs-hkb.ba
    Mile

  4. Mile, Mile, sto uozbiljiste tako temu?😀
    Prvo kazite sta ja da ucinim ovde na blogu u vezi te knjige, pored ovoga gore sto sam stavila? Moje pitanje je da li imate i u elektronskom obliku knjigu?, i ako imate, zasto je ne stavite ovde da je svi procitaju, ili jos ne postoji, posto na Google-u ne mogu da pronadjem osim reklama za prodaju knjige. Da li imate profil na Facebook-u i pod kojim imenom da bih mogli da kontaktiramo, jer je to za mene najlaksi nacin, ili na e-mail?, na ovaj vas nacin se nerado upustam, sve iz razloga da nesto ne zabrljam…😛
    Rado bih vas upoznala, kada budete dolazili u BG, ako nam vreme i okolnosti to dozvole, pozdrav.

  5. Poštovani

    Osobno sam to prošao i znam da je istina što piše “ANITA MOORJANI i sada se ne bojim smrti. Bojao sam se prije, posebno kada bi me „štrecnulo“ s lijeve strane. Sada to primam kao pojavu koja je normalna, jer znam da poslije ovoga tjelesnoga života postoji i onaj drugi život o kojemu se malo piše i govori. Naime vladari svijeta ne žele to prihvatiti jer ako je moja i Anitina prića istinita i oni će morati podnijeti račun za svoj život na zemlji, i to je glavna i bolna točka koju mnogi ne prihvaćaju, jer ne žele platiti za grijehe počinjene na ovome svijetu, jer puno je lakše sve to ignorirati i odati se ljudskoj razvratnosti, i bijedi duše. Osim toga tu je i sotona vladar ubojica, lopova, lažljivaca…koji želi ostati anoniman i prikriven. Jedino će svi koji napuste tijelo vidjeti njega i njegove pomagaće, a tko želi vjerovati neka vjeruje i spasi se, tko ne želi gore za njega, pozdrav

  6. Nakon sto sam na ovom blogu skoro video informaciju o knjizi, otisao sam odmah i kupio je u knjlizari, procitao je u jednom danu i poklonio prijatelju koji je oboleo od raka. Knjiga je sjajna, ali nije to ono zbog cega sad ovo pisem, vec imam jedno pitanje za sve vas koji citate ovaj blog.
    Naime, Anita je dozivela spoznaju tokom klinicke smrti, a posto je to iskustvo logicno nesto kroz sta ne mozete proci svojom voljom, mislim da je najblize tom iskustvu regresija i to konkretno regresija u zivot izmedju dva zivota.
    Moje pitanje je: da li je nekom od vas poznato ko radi takvu vrstu regresije, posto ja nisam uspeo da dodjem do takve informacije.
    Unapred hvala
    Dragan

  7. Dragane, niste se izjasnili na kom geografskom podrucu vam je potreban regresoterapeut? U Pancevu zivi i radi covek Aleks Radovic, a na Facebook-u ima svoju stranicu: Andjeli, Regresoterapija, Regresija alex „https://www.facebook.com/pages/Andjeli-Regresoterapija-Regresija-Alex/1571350919750183?ref=ts&fref=ts“ i to savrseno radi..

    koca1111 – Podelite to svoje iskustvo sa nama svima, mozda iz svega toga, neko nesto nauci, spozna, pomogne sebi ili nekom drugome, i nije dovoljno samo onako nabaciti i ostaviti ljude u neizvesnosti, jer svi zele nesto da nauce, nesto da dozive i izlece..onda niste ni morali to polovicno iznositi. Vidite da na ovom blogu delimo svi sve, samo da bi ljudi bolje i zdravije ziveli. Hvala vam, naravno da je to vasa slobodna volja.😀

  8. Dragane, licno vam ne nudim nista, ali vam dajem na uvid informacije, jer sam na mom profilu i na jednoj grupi pitala, da li neko zna za dobrog Regresoterapeuta. Mozete pogledati i po svojoj slobodnoj volji odluciti se za, ili protiv, kako zelite…😀

    GRUPA A.H.

  9. Draga Vesna, čitajući ovaj divan blog o Aniti dojmilo me i inspiriralo da podjelim moju priču o odlasku na drugu stranu i tamošnjeg boravka od sat i 10 minuta. Doživjela i preživjela potpuno razdvajanje tijela i duše. Osim divne čiste bezuvjetne ljubavi i bezgraničnog prostora drugih negativnih stvari nije bilo. Tako je nastao moj Život s dušom

  10. Draga Nina, drago mi je da ste i svoj dozivljaj ovde opisali, volela bih kada bi se ljudi malo vise otvorili i pisali o svojim onostranim dozivljajima, a sigurna sam da ih ima mnogo…🙂
    ***

    Bhagavad-gita – Onaj ko se rodio sigurno će umreti, a nakon smrti će se sigurno ponovo roditi.

    By A.C. Bhaktivedanta Swami Prabhupada – Vedsko znanje

    Bhagavad-gita 2.27

    jātasya hi dhruvo mrtyur
    dhruvaḿ janma mrtasya ca
    tasmād aparihārye ‘rthe
    na tvaḿ śocitum arhasi

    “Onaj tko se rodio će sigurno umrijeti, a nakon smrti će se sigurno ponovo roditi. Stoga, prilikom neizbježnog izvršavanja svoje dužnosti, ne trebaš žaliti.”

    Živo biće se mora roditi u skladu s aktivnostima koje vrši u životu. Nakon što završi sa jednim razdobljem aktivnosti, mora umrijeti i roditi se da bi započelo sa drugim razdobljem aktivnosti. Tako prolazi kroz ciklus rođenja i smrti, jedan za drugim, i ne dostiže oslobođenje. Taj ciklus rođenja i smrti ne podržava nepotrebno ubijanje, klanje i ratovanje. U isto vrijeme, nasilje i rat su neizbježni činitelji za održavanje zakona i reda u ljudskom društvu.

    Pošto je Gospodin želio doći do bitke, bitka na Kuruksetri je bila neizbježna, a dužnost ksatriye je da se bori za pravi cilj. Zašto bi se plašio ili žalio zbog smrti svojih rođaka, ako izvršava svoju dužnost? Nije mu dolikovalo da krši zakon i uslijed toga postane podložan posljedicama grešnih djela, kojih se toliko plašio. Izbjegavanjem svoje dužnosti ne bi mogao spriječiti smrt svojih rođaka i degradirao bi se jer je izabrao put pogrešnog djelovanja.

    Bhagavad-gita 2.28

    avyaktādīni bhūtāni
    vyakta-madhyāni bhārata
    avyakta-nidhanāny eva
    tatra kā paridevanā

    “Sva stvorena bića su u početku neispoljena, zatim ispoljena, a nakon uništenja ponovo neispoljena. Zašto onda žaliti?”

    Ako prihvatimo da postoje dvije vrste filozofa, jedni koji vjeruju u postojanje duše i drugi koji ne vjeruju u postojanje duše, ni u kom slučaju nema razloga za žaljenje. One koji ne vjeruju u postojanje duše sljedbenici vedske mudrosti nazivaju ateistima. Ali čak i ako rasprave radi prihvatimo ateističku teoriju, nema razloga za žaljenje. Nezavisno od postojanja duše, materijalni elementi su prije stvaranja neispoljeni. Iz tog suptilnog neispoljenog stanja nastaje manifestacija, kao što iz etera nastaje zrak, iz zraka vatra, iz vatre voda, a iz vode zemlja. Iz zemlje nastaje mnogo različitih manifestacija. Uzmimo na primjer veliki neboder, koji se manifestira iz zemlje. Kada se sruši, manifestacija ponovo postaje neispoljena i na kraju ostaje u obliku atoma. Zakon o održanju energije vrijedi, ali stvari se tijekom vremena ispoljavaju i postaju neispoljene – to je razlika. Zašto onda žaliti, u ispoljenom ili neispoljenom stadiju? Na neki način, stvari nisu izgubljene čak ni u neispoljenom stadiju. I na početku i na kraju, svi elementi su neispoljeni; ispoljeni su samo u sredini. To ne predstavlja nikakvu pravu materijalnu razliku.

    Ako prihvatimo vedski zaključak izložen u Bhagavad-giti da ova materijalna tijela s vremenom bivaju uništena (antavanta ime dehah), ali da je duša vječna (nityasyoktah caririnah), uvijek moramo imati na umu da je tijelo kao odjeća. Zašto onda žaliti za promjenom odjeće? U odnosu na vječnu dušu, materijalno tijelo nema stvarnog postojanja. Ono je poput sna. U snu možemo misliti da letimo nebom, ili sjedimo na kočiji kao kralj, ali kada se probudimo možemo vidjeti da nismo niti na nebu niti na kočiji. Vedska mudrost podstiće samospoznaju na osnovi nepostojanja materijalnog tijela. Stoga, bez obzira da li vjerujemo u postojanje duše ili ne, nemamo razloga žaliti nad gubitkom tijela.

    Bhagavad-gita 2.22

    vāsāḿsi jīrnāni yathā vihāya
    navāni grhnāti naro ‘parāni
    tathā śarīrāni vihāya jīrnāny
    anyāni saḿyāti navāni dehī

    Kao što osoba oblači novu odjeću, ostavljajući staru, duša prihvaća nova materijalna tijela, napuštajući stara i beskorisna.

    Prihvaćena je činjenica da atomska osobna duša mijenja tijelo. Čak i suvremeni znanstvenici koji ne vjeruju u postojanje duše, ali koji u isto vrijeme ne mogu objasniti izvor energije u srcu, moraju prihvatiti neprestane promijene kroz koje tijelo prolazi od djetinjstva do dječaštva, od dječaštva do mladosti i od mladosti do starosti. Nakon starosti, proces promijene se prenosi na drugo tijelo. To je bilo objašnjeno u trinaestom stihu ovog poglavlja.

    Atomska osobena duša biva prenijeta u drugo tijelo milošću Nad-duše. Nad-duša ispunjava želju atomske duše kao što jedan prijatelj ispunjava želju drugog. Vede, poput Mundaka Upanisade i Cvetacvatara Upanisade, uspoređuju dušu i Nad-dušu sa dvije prijateljske ptice koje sjede na istom drvetu. Jedna ptica (osobna atomska duša) jede plod drveta, a druga ptica (Krsna) jednostavno promatra Svog prijatelja. Iako su ove dvije ptice kvalitativno jednake, jedna je opčinjena plodovima materijalnog drveta, dok druga jednostavno promatra aktivnosti Svog prijatelja. Krsna je ptica koja promatra, a Arjuna je ptica koja jede. Iako su prijatelji, jedan je gospodar, a drugi sluga. Pošto je atomska duša zaboravila taj odnos, prelazi s jednog drveta na drugo, ili iz jednog tijela u drugo. Podređena ptica, jiva ili duša, veoma se teško bori na drvetu materijalnog tijela, ali čim pristane prihvatiti drugu pticu kao vrhovnog duhovnog učitelja – kao što je Arjuna učinio dobrovoljno se predavši Krsni da bi ga Krsna poučio – odmah se oslobađa sveg jadikovanja. To je potvrđeno u Mundaka Upanisadi (3.1.2) i Svetasvatara Upanisadi (4.7):

    samane vrkse puruso nimagno
    ‘nicaya cocati muhyamanah
    justam yada pacyaty anyam icam
    asya mahimanam iti vita-cokah

    “Iako se dvije ptice nalaze na istom drvetu, ptica koja jede je potpuno obuzeta tjeskobom i mrzovoljom kao uživatelj plodova drveta. Ali ako na neki način okrene lice prema svom prijatelju, Gospodinu, i spozna Njegove slave – ptica koja pati se odmah oslobađa sve tjeskobe.” Arjuna se sada okrenuo prema svom vječnom prijatelju, Krsni, i od Njega sluša Bhagavad-gitu. Slušajući tako Krsnu može shvatiti Gospodinove slave i osloboditi se jadikovanja.

    Gospodin ovdje savjetuje Arjuni da ne jadikuje zbog tjelesne promijene svog starog djeda i učitelja. Treba biti sretan da će ubiti njihova tijela u pravednoj borbi tako da se odmah mogu pročistiti od svih posljedica raznih tjelesnih aktivnosti. Onaj tko položi svoj život na žrtveni oltar ili na bojnom polju u pravednoj borbi odmah biva pročišćen od tjelesnih posljedica i uzdignut na viši položaj života. Tako Arjuna nije imao razloga jadikovati.

    Atma.hr

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s