DIRLJIVA PRICA O SUDBINI JEDNOG MALOG, CRNOG PSA – BRAVO ZA ALEKSANDRU

Bravo za Aleksandru: Usvojila je psa koji će nakon 13 godina života na ulici, konačno dobiti topao dom!

Više puta smo vam pisali o tome zašto je divno udomiti napuštenog, uličnog psa, ali i o udomljavanju starijih pasa. Aleksandra Filipović iz Beograda jednim potezom postala je uzor svima nama. Ona je u svoj topli dom prihvatila psa u godinama, koji je do nedavno, 13 godina živeo na ulici i spavao u rupi ispred zgrade na Karaburmi. Poslala nam je svoju priču, i mi je sa zadovoljstvom objavljujemo.

„Njegovo ime je Crni. Ima više od trinaest godina. On ne može da govori, ali će vam njegove oči ispričati priču. Zagledajte se u njih i videćete dušu uličnog psa. Njegove oči će vam reći da se rodio u Srbiji, u Beogradu, verovatno u nekom dvorštu kao štene nesterilisane kujice koja se kotila više puta godišnje. Ako pažljivo gledate, u njegovim starim očima videćete iskru, toplo sećanje na ljubav, na mekano krzno svoje majke i na vreme kada je bio istinski srećan. A onda iskra ugasne. Ubije je onaj džak kroz koji je poslednji put video mrtve oči svoje majke. Čuje tužno cviljenje braće i sestara, koji u mraku gaze jedni po drugima. Mokra dlaka mu se kostreši od straha, a njegove tada još uvek plave mlečne oči vide samo mrak. I čuju sve jače jauke. A onda, tišina. Sam je, uplašen i gladan, hladno mu je. Njegove noge još uvek nisu dovoljno snažne da ga nose tamo gde on želi. Uspeo je da se zavuče u neku pukotinu i tresući se, zaspi. Tada još uvek nije znao da će mu ta pukotina ispod zgrade biti dom narednih nemirnih trinaest godina.

ŽIVOT U RUPI ISPRED ZGRADE
Ne morate mnogo da tražite, da biste u njegovim očima prepoznali ljude iz zgrade koji su prihvatili maleno crno štene koje je moglo da stane na dlan. I sada se njegove oči ozare kada vidi lica koja je toliko godina voleo. Posebno lice usamljenog starog gospodina koji mu, iako i sam malo ima i sam jedva hoda, svakog jutra donosi doručak. Kada zgrči oči, Crni će vam pokazati i one koji su ga tukli i terali. I tako malen i uplašen, smetao im je. A ako želite da vidite, pokazaće vam njegove oči i oštricu noža ludaka koji nikad nije pronađen, niti je tražen. Oštrice koja mu je posle nekoliko godina mirnog života ispred zgrade, pokidala kožu. Ujutru su ga dobri ljudi pronašli i odneli veterinaru. Ljudi iz zgrade iznad rupe u kojoj je živeo su se sažalili i sakupili dovoljno novca za njegovo lečenje. To je ona zahvalnost koju ćete videti u očima malog crnog psa prema svakom ljudskom biću, čak i prema onome koje ga šutne, udari ili pogodi kamenom. Jer njegove oči vide, pamte i vole. Pamte njegove oči i čoveka kojeg je svakoga jutra od zgrade, Crni pratio na obližnju benzinsku pumpu na posao. Čekao ga je Crni na toj pumpi mnogo godina pošto se čovek odselio i promenio radno mesto.

PRIJATELJ
U jedan deo svog srca crni ne pušta nikoga. To je mesto na kome je sačuvano sećanje na njegovog najboljeg prijatelja – malog bezimenog žutog psa. Napušteno štene koje se iznenada pojavilo ispred zgrade. U njegovim je očima Crni prepoznao svoju muku u teret i odmah su postali nerazdvojni. Sve su radili zajedno. Strahote života na ulici u društvu su bile podnošljivije. Umeli su da budu i istinski radosni. Uživali su u svojoj mladosti, igrajući se sa drugim psima i sa ljudima koju su imali vremena da zastanu. Sve do trenutka kada je nesavesni vozač ubio malog žutog psa. Nije čak ni zakočio, niti se okrenuo da pogleda. Video je Crni krv, jauke i trzaje koji su mi bili dobro poznati jer se jetio svoje majke i braće. Otada do dana dašnjeg, Crni je ostao potpuno sam. Nije želeo društvo drugih pasa, nikada nije imao svoj čopor, postao je samotnjak koji se bojao da drugog psa pusti u svoje srce, jer su svi koje je neizmerno voleo nestali zauvek, majka, braća i mali žuti pas.

SAMOCOM IZBEGAO SMRT  – Njegove oči samo naslućuju da ga je pre nešto više od godinu dana upravo to što se nije družio sa ostalim napuštenim psima poštedelo zla ubice. Trovač je danima harao Karaburmom, ubijajući na desetine mačaka, pasa, ptica… U 21. veku, u Evropi, u prestonici jedne države koja sebe naziva civilizovanom, psihopata je neometano rasturao zakonom zabranjen smrtonosni otrov po ulicama, parkovima i igralištima. On, koji sebe naziva čovekom, je otrov od koga životinje umiru u najgorim mukama, krvareći iznutra i spolja, u grču, neometano prosipao otrov uglavnom za praznike. Ne treba ni pomenuti da nije bio ni tražen, naravno ni pronađen, iako je sve redovno prijavljivano policiji, koja je preko volje samo odrađivala uviđaje. A otrov, koji je smrtonosan, uklanjali su sami građani. I to će vam reći njegove oči, samo ako želite da vidite. Pokazaće vam mesta gde su pronalazili ukočena mrtva tela njegovih krznenih komšija, koji su uprkos svemu, sa radošću i zahvalnošću u očima trpeli sudbinu pasjeg života na ulici.
KONACNO BOLJI ZIVOT
Njegovo ime je Crni. Ima više od trinaest godina. On ne može da govori, ali će vam njegove oči ispričati priču. Zagledajte se u njih, u njihovu tešku dubinu i videćete dušu onoga koji je nekada bio ulični pas.
Crni za nekoliko dana, posle dugog i teškog života na ulici, u svojoj starosti, konačno odlazi u svoj prvi pravi dom, gde će mu društvo praviti tri mačke i dvoje ljudi i koje će Crni konačno pred sam kraj svog života moći da nazove zaista svojima. Nadamo se da će ponovo osetiti ljubav i sreću, kao nekada davno uz one koje je takođe zvao svojima, a koji nisu imali sreće – majku, braću, sestre, malog žutog psa, otrovane pse i sve napuštene životinje koje nikada nisu dočekale svoj dom. Zagledajte se nekad u oči nekog Crnog u svom komšiluku. Sagnite se, pomilujte ga, recite mu neku blagu reč, nahranite ga, utoplite i njegove oči će takođe progovoriti.“ –  Zivotinje.rs

P.S. Ako ne mozete da ih udomite, makar im olaksajte, pomozite tim jadnim i nezasticenim zivim bicima na bilo koji nacin. Nahranite ih, jer mnogo se hrane baca u kontejnere, mada se ni tamo na zalost ne moze nista dugo zadrzati, jer su i ljudi gladni pa ceprkaju po kontejnerima i traze da prezive..😦 Ne bacajte stari hleb, sacuvajte ga i u kesici ponesite sa sobom kada izlazite na posao, u grad, bilo gde… Ostavite negde pored Autobuske stanice, pored kontejnera, na mesta gde se oni krecu i olaksajte im i spasite tako dragocen im zivot, makar i na kratko, jer oni zaista znaju biti zahvalni. Ja to radim cesto i verujte da me neki ljudi gledaju kao da sam pala s Marsa, ali mene to ne dotice, jer ja to iz srca uradim i pomognem.. Stavila sam gore slicicu kao ideju kako pomoci pticicama da prezive hladnu zimu koja je ispred nas. Ucinite dobro delo, osecacete se mnogo bolje, verujte mi, a i srecnije, jer ste pomogli nemocnima.Ucite i svoju decu da vole zivotinje, jer one su nam date da u njima i njihovoj lepoti uzivamo, ali i da im pomognemo na njihovom putu evolucije, kao svesnija bica. 😀

14 comments on “DIRLJIVA PRICA O SUDBINI JEDNOG MALOG, CRNOG PSA – BRAVO ZA ALEKSANDRU

  1. Маните се срцедрапатељних прича и погледајте људе око себе. Лако је волети животиње. Треба волети људе.

    • Толико си пун негативне енергије,да нас све овде на овом блогу једноставно трујеш и загађујеш!

      • Јака ти је та твоја „позитивна“ енергија када је моја, како ти кажеш, негативна тако лако ремети.

      • Нормално када немаш аргументе. Ниси у праву али више немаш „доказа“ за своје „тврдње“. Очигледно је да си ти пун негативне енергије када неколико реченица може да те смори.

    • Очигледно ти је јако досадно па смараш и себе и друге са тоталним негативностима.А ко те је море питао за било какве аргументе?Лепо сам ти рекао…

      • Критикујући мене истовремено критикуеш себе на исти начин.

        Уосталом, ти си почео тиме што не дозвољаваш другачија мишљења од свог „супериорног и једино тачног“. И много те боли када се неко с тобом не слаже нарочито ако има аргументе.

        И опет потврђујеш свој диктаторски став: „Лепо сам ти рекао…“ Претиш?

      • Мислим да је овом твојом последњом „изјавом“ све разјашњено.

  2. Напротив. Лако је волети животиње јер су оне увек захвалне за све добро што им урадите. Тешко је волети незахвалне и себичне људе.

    Онај ко воли људе, воли и животиње. Онај ко воли животиње може да буде сигуран само у једно: воли самога себе.

  3. Necu nista da kazem Aco, zelim reci da mi nije drago sto tako negativni ljudi svracaju ovde na blog samo da se istresaju…😦 U svemu nadju ono najcrnje. To nije tesko, ali hajde da u onom najcrnjem nadjemo nesto sto je lepo.. Pogledajte ponovo sve svoje komentare. gde god da ste ih ostavili ovde na blogu i sami cete videti kako vibrirate..😦

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s