GRANICE NASEG (USKRSNUCA) POSRNUCA

Da li je baš sve dozvoljeno? Da li je „sve“ za „sve“? Otvoriti se i pokazati i ono čega se još, možda, i sami plašimo – moralno je i životno pitanje koje, neki put, kosi umetnost, nauku.

AS

.. Možda i život. Svoj, tudji život…Koje su to granice? Da li ih ima i da li ih sami svojim strahom i teskobom stvaramo? Možda, sa druge strane, svojom hrabrošću i smelošću, još se dovoljno ne poznajući, kucamo na neka vrata najtamnije strane našeg „Ja“? Možda će to kucanje nekome pomoći da pronadje svoja prava vrata, svoju zaboravljenu stazu, svoju zaboravljenu hrabrost, svoj zaboravljeni dodir? Moćda će se i podsetiti svojih mukotrpnih putovanja po svojoj duši. Možda nekome neće pomoći uopšte. Možda. Sa druge strane, gde se sve to završava? Ili, možda, kako se sve završava? Da li imamo hrabrosti da o „gde“ i „kako“ bilo šta uopšte pretpostavimo? Pomislimo, recimo, na nekoga  ko, možda, nije dorastao svemu ovome.  Pomislimo li nekada na nekoga, čija duša ne može da prepozna svu dubinu i „veličinu“ iznetog. Pa dobro, kada onda počinje odgovornost? Kada počinje briga za nekoga? Ili je ovo, sve navedeno, možda,  samo prikriveni strah onoga koji sve pomno prati i sebe poistovećuje sa čitavom ljudskom populacijom?  Popularni „okidač“ ima svoje dve strane. Na žalost. Jedna je zamagljena i mračna a druga, paradoks, zamagljena i svetla. „Možda“ je zaista velika reč. U pojedinim trenucima toliko žilava, toliko značajna i toliko vanvremenska. „Možda“ stvara nedoumice, postavlja istinske i izmišljene granice. Ima pet slova i samo u takvom redosledu pokazuje ko je, pokazuje šta je. Opet, potpuno je neobjašnjiva. Potpuno. Od granica nemoći i pada, do granica čovekovog najvećeg uzleta i uskrsnuća…

LKIU                                                                                       Zakoračili smo u nešto što je nekada suštinski i neprikosnoveno nazivano zlom. Danas, to nije slučaj. Prirodno, ljudi su često bili u zabludii i posle izvesnog vremena su te iste zablude ispravljali. Medjutim, da li je baš sve bilo zabluda? Možda nije? Igranje po granici zla i dobrog, gde se granica na onu drugu stranu sve više pomera, odavno je počela. Skoro da smo zaboravili kad. Možda smo u sve to „igranje“krenuli samo da bi sebi još jednom pokazali i potvrdili koliko smo hrabri i jaki. A šta ćemo sa onima koji nisu „jaki“ kao mi? Kuda će njih odvesti pretpostavka „možda“ i reč „igranje“?  Pomerili smo granice umetnosti i slobode. Toliko smo pomerili da više, opet reč „možda“, ne znamo gde se šta završava a o početku i značenju nam više ništa ne pada na um – samo, eventualno, izbledelo sećanje… Pomeriti granice sve više i više, imperativ je novog vremena seckalice. Samo je potrebno da nadjemo korisnost, isplativost i praktičnost u primeni. Zavisno od okolnosti reč „umetnost“ ćemo nadenuti na početku ili na kraju.  Pitanja  slobode i umetnosti, sveli smo na, „možda“ isključivo tehničko pitanje. Na kraju ćemo,  ukoliko se opravdaju očekivanja i uložena sredstva, sve nazvati još jednom dostignutim napretkom.

SAZA                                                                                    Da li je baš tako? Previše je to jednostavno i vidljivo. Suviše vidljivo da bi od sve one tajne i od svih onih ideala ostalo samo, makar, početno slovo.  Priznajem, bojim se. Duboko se bojim da naša zatamnjena podsvest bez ikakve kontrole izadje. Njena granica je nepoznata. Kao i da je nema. Kako će je neko shvatiti? Kako će je neko, možda, primeniti? Da li će to shvatiti kao naše životno uskrsnuće ili naš životni i ljudski pad? Da li, možda, pomoći ljudima sa nekom protivtežom dobrog? F. M. Dostojevski je bio taj koji je pokušao da razotkrije svaki delić svoje duše. Ljudske duše. On je bio taj koji je najteži krst poneo – krst patnje i bola. Nosio ga je kroz potisnutu i burno razotkrivenu  podsvest i do skoro nemerljive granice zla. Opet, nikada nije dozvolio da čoveka ostavi bez nade. Nikada. Čak i kada je njegova mračna strana sve nosila pred sobom.  Poistovećivali su ga sa  najužasnijim junacima njegovih dela, pritom, zaboravljajući njegovo uvek ponudjeno iskupljenje. Valjda i zbog toga jer je shvatio svu veličinu slabosti krhkog i, nekada, potpuno, na prvi pogled, nepredvidljivog čoveka. Kome je uopšte potrebna danas takva slabost? Ovo je vreme jakih. Vreme malih i do kraja narcisoidnih malih bogova. Potpuno otudjenih od „najzaostalijeg iskupljenja“ velikog pisca.  Sada, nema iskupljenja. Činiti bestijalnosti i govoriti, bože moj, pa tako je u celom svetu, pa ja samo prenosim realnost sadašnjeg sveta – to je mantra današnjice. Kakav pad! Prikrivena surovost, perfidnost i frustriranost nudi se kao najbrže rešenje i spasenje.  Kome? Ostaje nam samo da uživamo u novim i neotkrivenim sadržajima podsvesti kojih će se dokopati majmoderniji promoteri savremenog sveta. A korisnik? Ubirač šarene laže i lažnog ideala najsurovije beskrupuloznosti savremenog sveta, šta on može da učini? Pritisnut svakojakim nedaćama, po nekoj zakonitosti života – posrnuće. Jaki, odvažni, suprotno tome, neće. Da li je ovaj svet stvoren samo zbog jakih i „samosvesnih“? Ako i jeste, ne sme se dozvoliti da poverujemo u to.

Izvor:http://www.vrteska.com/

One comment on “GRANICE NASEG (USKRSNUCA) POSRNUCA

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s