U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM OSMEHOM

„Ono što tražimo to ćemo i naći“, kaže dr Lazar Trifunović, „a ono što se nalazi u nama, to ćemo i privući, pa je zbog toga najveće i najvažnije putovanje unutar sebe i sređivanje sebe iznutra“…

Umeće traganja… To nisu samo daleka putovanja na koja se otiskivao da bi otkrio uzroke svojih nemira i sumnji i istraživao drevne medicinske tehnike u najzabitijim delovima planete: Nepalu, Tibetu, zapadnoj Africi, Južnoj Americi, Indiji, u kojoj je bio devet puta. Umeće traganja je i sve drugo čime se bavi: homeopatija koju praktikuje u svojoj ordinaciji u Novom Sadu, joga koju redovno vežba, fotografija kojom se amaterski bavi, fondacija koju je osnovao zbog pomoći nezbrinutoj deci…

„Umeće traganja, pretpostavljam da je to ono na šta se naslanjam da bih došao do unutrašnjeg mira“, govori Lazar Trifunović dok korača po tepihu od zlatnožutog, smeđeg, zagasitobraon, oker, rđacrvenog, narandžastog opalog lišća u novosadskom Dunavskom parku, sunčanog dana kojim nas je nebo častilo na samom pragu zime… „Samo stalnim istraživanjem pre svega sebe, a zatim i sveta oko nas, možemo doći do spoznaja. To možemo postići čitajući knjige, razgovarajući s drugima, putujući… mnogo je načina, ali nikad ne smemo da pomislimo da nešto znamo, jer to zaustavlja naš razvoj. Za umeće traganja važno je da znate da ne znate i da stalno tražite. Ono što tražite to ćete i naći, a ono što se nalazi u vama, to ćete i privući, pa je zbog toga najveće i najvažnije putovanje ono unutar sebe i sređivanje sebe iznutra. Ostalo dođe samo po sebi.“

Od sina uglednog novosadskog ginekologa očekivalo se da, kada je završio medicinu, krene utabanom stazom i nasledi očevu praksu, ali je doktor Lazar Trifunović posle nekoliko godina traganja za drugačijim metodama lečenja odlučio da završi homeopatiju na Univerzitetu Vestminster u Londonu, u kome je tada živeo.

Spremali ste se da upoznate Castanedin Meksiko, ali ste pred sam put promenili odluku i otputovali u Indiju i Nepal i ostali tamo godinu dana. Šta vas je navelo da to učinite?

„Imao sam 28 godina kada sam završio medicinu i naizgled pucao od zdravlja – svaki bi doktor to rekao – a bio sam depresivan, pun nemira, košmarnih misli i osećanja. Često sam se budio s mišlju: ’Oh, ne, još jedan dan’. Sanjao sam o tome da se nasmejem kada ujutro otvorim oči i pomislim da je divno što je svanulo. Pročitao sam sve što je Castaneda napisao, a prve četiri knjige skoro da znam napamet. Hteo sam da otputujem u Meksiko u nadi da ću naći ono što bi mi pomoglo. Ni danas ne znam zašto sam nedelju dana pred polazak promenio odluku i otputovao u Nepal i odmah dobio prvu lekciju: pred najvećim budističkim hramom u Katmanduu video sam gladnu decu koja sa zemlje skupljaju pirinač i jedu ga, vedra i nasmejana. Zapitao sam se kako mogu da budu toliko puna radosti, a  jedu ono što nađu na ulici. Šta je sa mnom? Gde je nestala moja životna radost? Mesec dana kasnije obreo sam se u Indiji. Najpre u svetom gradu Varanasiju, u koji se svake godine vraćam. U njemu sam se upoznao sa jogom, ajurvedom, homeopatijom i sida medicinom. Krenuo sam dalje i jedini plan koji sam imao bio je da nemam plana. Prepustio sam se, nisam znao ni koji je dan, ni koliko je sati. Sam, s ruksakom, šatorom, vrećom za spavanje, išao sam tamo gde me je put nosio. Za godinu dana prešao sam oko devet hiljada kilometara, putujući od severa do krajnje tačke na jugu, od istoka do zapada, i otkrivao mesta koja nisu na turističkim maršrutama, a koja bi mogla da kriju stara znanja. Činjenica je da se moj život posle toga značajno promenio.“www.lovesensa.rs