NAZVALA SAM JE MRVICA, DECA JE JOŠ ZOVU I MAZA

Ovo sam ja, Vesna me nazvala Mrvica, a deca me zovu još i Maza, jer se stvarno volim maziti sa svima. Tu u uglu fotografije se malo vidi i moj mali brat i svako veče Vesnu čekamo na ulazu u njenu zgradu. Neko me je ostavio sa mojim malim bratom ispred Vesnine zgrade i napustili su nas zauvek.

Maza i njen maleni brat, ostavljeni ispred naše zgrade.

Ostali smo sami na mislost i nemilost dobrim ljudima, a i onima, manje dobrim.. Neko nam da hrane, neko nas pomazi, a mi smo uvek raspolozeni za mazenje i umiljavanje. I tako je po malo nas zivot dobijao nekakav smisao, bitno nam je da nas ne tuku i da nam povremeno daju ponesto od hrane..Mog malog brata su neki ljudi usvojili. Nije mi zao sto je njemu sada toplo i dobro, ali ja sam ostala sama i nezasticena..Neki ljudi iz komsiluka su mi iza zgrade napravili malu kucicu, ali je neko ukrao i odneo..😦
Dosao je neki veliki kuca i bio je dobar prema meni, stalno me branio, stitio i druzio se sa mnom. I on je negde nestao, opet sam sama. Ali jednoga dana moje komsije su saznale da sam ja skotna i da trebam okotiti malene.. gde cu i sta cu sada, pitala sam se? Neke zene iz ulaza su me stalno hranile, davale su mi sve dobre i lepe stvari, cak i kuvano jelo, koje mi je u ovim hladnim zimskim danima dobro doslo da se malo zagrejem. Zene su sa mnom saosecale, jer su jedna sa drugom pricale, i secale se kada su i one trebale roditi svoju decu i pitale se, kako bi bilo da su kojim slucajem i one bile u takvoj situaciji kao ja sada, da nemaju ni gde spavati, ni sta jesti..😦 Ja se ne zalim, samo da me ne tuku i ne vicu na mene, neki od zlocestih stanara. Ima jedna baba koja stalno vice na mene i ne da mi prici blizo zgrade, vice na te dobre komsinice koje me brane i hrane, ali one nju i ne slusaju, jedna je cak rekla da ce babu strmoglaviti niz stepenice samo neka mi pridje…😀

Ovo su naši mali madići, već su porasli i debeli su, mama ih dobro hrani, sike su joj pune mleka jer je hrane oni, koji je vole..

I tako su me te komsinice smestile u jednu lepu i prijatnu prostoriju koja se nalazi ispod zgrade, ali sa vanjske strane i u nju ne moze niko da udje osim velicine neke macke i mene. U stvari ja sam sama pronašla taj ulaz ispod zgrade i ušla da se tu okotim. Niska, a duboka prostorija, taman da se zavucem i da me niko ne moze dohvatiti.. Posto sam otisla u dubinu te prostorije koja ne sluzi nicemu i koja nema pod, vec je krupniji pesak, kamencici, smestila sam se u jedan cosak i tu sam se okotila. Do nas niko nema pristup i ako neko zeli da nas vidi moraju se skoro do zemlje sagnuti i proviriti u tu prostoriju, sa baterijskom lampom ili upaljacem da bi osvetlili prostor. Sreca da je tako nisko jer te zloceste babe iz zgrade imaju isijas, lumbago i ne mogu nam smetati, inace bi one vikale i ko zna sta jos, ali ovako ne mogu do nas ..😛

Sada imam 4 male bebice koje hoce da papaju siku i tako ja stalno trazim da jedem. Sraca pa su te komsinice dobre i svaki dan mi nesto donose. Neki dan sam imala svasta za jesti…
Evo danas pada prvi sneg i bas je hladno, cujem jednu komsinicu (Vesnu) kako prica da treba naci nacina kako da mi u taj prostor ugura kutiju koju je pripremila i da je nekako uvuce da bih ja mogla u nju da legnem sa svojim bebama, ali ja sam daleko od tog malog i uskog prolaza, pa je tesko kutiju dogurati do mene. Snaci ce se ona, znam ja da ona misli na sve..Evo mi je donela i toplo mleko mmmm bas joj hvala dobro mi je doslo da se malo zagrejem.. Sreca da u taj prostor ne moze niko da udje da me slucajno ne uznemirava, a kisa i sneg ne padaju po meni, bas imam srece.. Jos niko nije video moje malene, jer ih cuvam i ne dam da ih neko dira, dok malo ne porastu i ne otopli, a onda cemo videti gde cemo i sta cemo..

Moja mala Lola je prva izašla sa mamom napolje, najnaprednija je od svih ostalih i sa svojom mamom se igra napolju. Junior je u sredini i najslabiji je, nikako da se usudi izaći napolje iz te prostorije, poslednji se odlučio na taj korak i to, jedva..

Tako se nasa mala Mrvica-Maza sinoc popela cak do cetvrtog sprata i ceka da se neko pojavi, da joj daa nešto da pojede, jer treba nahraniti-podojiti malene…
Moja mladja cerka me zove i kaze mama dodji da vidis ko nam je dosao u goste. Izađem na vrata i imala sam sta da vidim, iznenadjenje. Pitam, ko je doveo gore, kaze ne znam…  E onda smo se dobro pocastili, dobro ruckali, napili se vodice i brzo je odjurila kod svojih bebica. Moja sijamkica je pocela frkcati cim je osetila da se neko priblizava njenom terenu, to bi bio rat zivi da ih spojim..😦
Kutija se morala posebno izrezati i zalepiti radi uskog otvora kroz koji je treba progurati i verujem da ce im sada biti lepse i ugodnije..

A, kada budem imala priliku fotografisacu i malene, nadam se da ce biti dobro, zivi i zdravi do tada… Svako vece me ceka ispred ulaza da se malo pomazimo, jako vrti sa svojim malim repicem u znak zahvalnosti i umiljava se, onda ode svako svojim putem, ja u kucu a ona kod svojih bebica…do sutra…😀

Priredila Vesna Mihajlovic

Ovako je izgledao ulaz u naš dom…

****

Ovo je već Maj mesec 2015. god., kada su nas komšije koje ne vole životinje, isterale napolje i zazidale našu kuću gde smo se rodili. Neka se ne iznenade ako nekada i oni budu isterani iz svojih toplih domova…

A sada izgleda ovako, zazidano, nemamo više dom. Komšije koje ne vole životinje su nam zazidale ulaz u naš topli dom, sada smo jako tužni i uplašeni..


Ovo sam ja-Lola i moj mali brat Junior, sada spavamo vani na travi, sreća da je toplije vreme i da ide leto…


Lola i njen mali brat, koga su kasnije usvojili..Lola je crnkica, naša lepotica i radosnica, svakome se raduje i maše svojim repićem..❤

Lola, pozira Vesni dok je fotografiše..


Ovde smo nas troje, Brat-Junior i dve sestrice-Lola(crna) i Mia, na stepeništu ispred zgrade..krajem 2015.god.

Moja mezimica Lola, Juni 2015.god.

Vesna nas uvek hrani, gde god da se zadesimo, ali ona sve lepo očisti posle nas, ne ostavlja prljavštinu i smeće iza sebe i iza nas, samo da komšije ne bi rekle kako smo mi krivi za nered oko zgrade. Mi smo malo neuredni i sve razbacamo, prvo sve pojedemo, a onda bi se sa tim posudama igrali… samo da znate,  nismo gori od ljudi, više ljudi prave nered od nas…😀

Ovde smo već veliki, igramo se iza zgrade i čekamo Vesnu kada će da se vrati iz grada, jer ona nas mnogo voli i stalno nas mazi i hrani…

Najviše na svetu volimo slobodu kretanja i kada se sve troje nađemo pa se zajedno igramo. Mama nas uči kako da se izborimo sa izazovima života i svega što se u njemu krije kao zamka…Ovo je trenutak kada su stigli na autobusku stanicu gde silazim, jer sam im se javila dok su se bezbrižno igrali ispred zgrade na travnjaku..Sada se prave važni i skreću pažnju na sebe, nešto međusobno šapuću…😀
Neko bi rekao, „ma to su obične džukele“, ali Vesna ne misli tako, ona nas drugačijim očima gleda, u stvari ona nas gleda sa srcem, sa Velikim srcem. ❤

Ovo je junior ovih dana, jako je tužan posle nestanka njegove sestrice Lole… :(  Dok sam mu stavljala debeli najlon preko kućice da ga zaštitim koliko toliko od hladnoće, on se pio vodicu a posle se sunčao na zubatom zimskom suncu…

Tekst sa profila sa slicicama Mrvice – https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10205043847549843&set=t.1052407793&type=1&theater

POSLE DVE GODINE…

MAZA, NJENA DECA I NJIHOVE SUDBINE

Pojavila se tako reći ni od kuda, neko je sa njenim malim bratom ostavio ispred naše zgrade na milost i nemilost. Deca su se sa njima igrali i hranili ih..Videlo se da su mali rastom i da je to takva vrsta pasa koji ne rastu mnogo. Ubrzo sam saznala da je ta mala sestrica skotna, na moje veliko zaprepaštenje, jer sam smatrala da je malena..ali, životinjsko carstvo se ne može meriti sa ljudskim, bar što se kontrole rađanja tiče. Bila je pred porođajem i trebalo je nešto učiniti po pitanju toga…pomoći joj. Još neke komšinice su je mazile i hranile, ali niko nije u kuću hteo, jer su svi imali po nekog kućnog ljubimca.. Ona se sama snašla, pronašavši jedan otvor, nisku prostorijicu, koja je ispd zgrade zjapila potpuno neiskorištena i prazna. Pre dve godine sam pisala o našim-komšijskim zajedničkim ljubimcima, jer su nam se svima uvukli pod kožu, koji su se rodili ispod naše zgrade. Svi smo ih hranili, čuvali, tetošili i mazili, osim osornih i zločestih pojedinaca, koji ne vole ni ljude a kamo li životinje. Sećam se bilo je hladno, 28.januar.2014.god, sneg je padao, sve se ledilo, a ona, naša mala Maza (tako je svi zovemo) na svet je donela njih petoro malih. Jedno nije imalo sreće, odmah je uginulo, ostali su njih četvoro sa mamom Mazom…Dugo ih nismo videli, jer ih je ona dobro čuvala i hranila svojim mlekom u jednom ćošku tog mračnog „sobička“, ali nju mamu smo svi hranili. Svakodnevno je na meniju imala svega i baš je imala sreće što se tiče toga. Znala je ona i osećala dobro ko nju voli, ko je pozitivan prema njoj i ko je nikada ne bi povredio, ali je znala da reži i da zalaje na one od kojih je dolazio strah, nemih ali i zločestoća. Nikada nikoga nije ujela, ali je znala zalajati, jer su je mnogi povređivali, tukli i maltretirali, ona se samo iz predostrožnosti branila…Znala se ona popeti i na 4 sprat, malo bi šapicom lupnula na ulazna vrata, dala bi znak da je tu, čeka da nešto pojede i brže bolje se vraćala svojoj dečici da ih podoji..Komšiju sam zamolila da mi pomogne nekom dugačkom šipkom da uguramo unutra kutiju sa krpama, u prostor gde su bili smešteni naši maleni, pomogao mi je i Maza je svoje mališane sve prenela i utoplila u kutiji, Sa njima je ležala, utopljena, a oni su sisali..Došao je i Maj mesec, neke komšije iznad su se pobunile i terali su ih napolje, iako sam se trudila da sve bude oko njih besprekorno čisto…Oni su već malo porasli i počeli su sa mamom izlaziti i igrati se u okolnom parkiću, bili su radost za sve nas koji smo ih voleli i čuvali..Dvoje su bili svetliji, brat i sestrica, oni su usvojeni i smešteni u dobre porodice, Nasa malena crna, deca su joj dali ime Lola, ona je bila najnaprednija i prva je počela izlaziti sa mamom napolje da se igra, onda ono dvoje svetlijih, a najzadnji je bio taj u sredini na slici, naš mali šeprtljivko, najkržljaviji, izgledao je, kao da je bio neuhranjen u odnosu na sve njih, Junior, tako su mu deca dali ime, on je poslednji počeo da izlati van tog sobička. Jedno veče vraćala sam se kući i zatekla Mazu sa njih troje u parkiću pored tog njihovog otvora, ali male Lole nije među njima bilo. Zabrinula sam se i pogledom snimila okolinu. Primetila sam da je na otvor njihovog prostora neko zakucao ekserima metalnu mekanu žicu. Prišla sam i besnno počupala tu žicu, zavirila unutra uz pomoć svetla sa mobilnog telefona i unutra ugledala šćućurenu malenu crnu mrvicu-Lolu. Bila je uplašena i sama. Pozvala sam je ali se nije mrdala, pomislila sam da joj je neko nešto naudio. Maza je dotrčala i ostali za njom, ušli su unutra svi, u svoju „kuću“. Pogledala sam opet unutra, malena Lola se pomerila i sa njima je skakutala, radovala im se. Sutra dam sam našla zid zazidan, a oni sve četvoro su bili napolju na milost i nemilost. Jedan komšija im je napravio kućicu i postavili smo je malo dalje od zgrade gde nikome ne smetaju, tako da imamo prilaz da ih nahranimo i da se pomazimo sa njima kada poželimo.. Bilo je i onih koji su negodovali, koji su se bunili, pretili trovanjem, azilom, šinterima…to su uglavnom bile isfrustrirane babuskare, penzionerke i njihovi senilni muževi, jer da nisu tavi ne bi ni bili zajedno..Neko im je ukrao kućicu, nestala je, opet su ostali na milost i nemilost.. Doživljavali su razne stresove, jer su ih neki zločesti tukli, maltretirali, napadali, a oni nisu mogli ništa osim da laju..Maza ih je često na očigled svih kroz igru učila kako da opstanu, kako da se izbore sa nedaćama života, pratila sam njihov razvoj i mogu reći, da oni znaju, da su oni pametni i da zaslužuju svu našu ljudsku pažnju..Vakcinisani su, ženkice sterilisane sve u svoje vreme. Junior, onaj nasmotaniji se prikačio jednoj devojčici i ona ga je uspela pridobiti, često je bio ispred njene zgrade, čak je i ponekad spavao na njihovoj terasi jer su živeli u susednoj zgradi u prizemlju. Povremeno je dolazio do naše zgrade da bi se družio da Lolom i mamom Mazom, jer su ostalih dvoje već bili udomljeni. Maza ih je obučavala za životne izazove i nedaće koje su ih mogle da zadese, ali se izgleda ni ona nije nadala da ima zlih i perfidnih ljudi koji mogu da otruju neko živo biće..Kod te devojčice, u blizini njene zgrade su mu u parku između nekog šiblja napravili i postavili kućicu. Prihvatio je svoj novi dom i dalje se sam snalazio, hrane ga svi ko stigne i ko se seti. Kada ovo pišem od suza ne vidim pisati, jer već mesec dana nema naše male crnkare Lole, neko je izgleda otrovao…:'(

Poslednji put sam je videla ispred zgrade, pomazila sam je, ona me vodila do njene nove kućice, koju joj je napravila jedna divna žena, komšinica koja se brine o psima lutalicama na način kako joj mogućnosti dozvoljavaju. Vraćala sam se iz trgovine sa punom kesom, kupila sam za njih hranu, jer svaki dan su od mene imali jedan obrok i mleko. Dovela me Lola do svoje kućice i legla unutra. Čučnula sam i pomilovala je, kao da mi je rekla, eto konačno sam prihvatila ovu kuću, sada je moja. Komšinica se dugo trudila da je obrlati i da prihvati tu kućicu kao njen dom.. Nalila sam joj mleko u posudu iz koje je pila, tu je sa njom bila i naka mala lutalica, koja se sa njom družila, koja se i hranila uz Lolu..Popile su sve mleko koje sam im sipala, a onda je legla u kućicu. Nalila sam im još mleka za kasnije i otišla kući. Bio je 26.10. 2016. Tu noć, nisam oka sklopila iz nepoznatog razloga, jer ja nikada nemam problema sa snom, mogu da spavam, ali, tu noć sam osećala da će se desiti nešto što mi neće biti drago, ne pomišljajući na Lolu. Uvek kada hoće da se desi nešto loše, nekakav jako ružan predosećaj imam u telu, u mojoj psihi, nešto mi saopštava da se nešto loše sprema, dešava, nešto što će em žestoko pogoditi u srce. Takav osećaj sam imala onda kada mi je rođeni i jedini brat poginuo u teškoj saobraćajnom nesreći, još neke situacije su mi bile na taj način pokazane, jako mučna noć…Već 27.10. (četvrtak) Lole nije bilo u dvorištu, nije se čuo njen glasić, niko u dvorištu nije lajao, što mi je bilo neobično. Ona je čuvala svoj teren, osećala je da pripada tu, i niko nije mogao proći neopaženo..lajala je, što je u mnogima izazivala bes, ljunju i negodovanje, pa su je mnogi i maltretirali, udarali..Jednom, pre mesec dana je iz ulaza izašao mladić, sin od komšije i Lola je lajala na njega, komentarisala sam Lola prestani, neko će et ubiti zbog tog tvog lajanja, mladić se okrenuo i rekao mrtav hladan „ja ću je ubiti“. Ta izrečena rečenica je bila zapečpaćena njegovim besom…Mislim da je Lola osećala u tom mladiću posledice droge…

Zvala sam komšinuicu, bila mi je nedostupna, sutra dan zove komšinica mene i pita šta je sa Lolom, da li znam nešto gde je? Kod te komšinice je Lola često znala prespavati u stanu, posle sterilizacije, ona joj je davala terapiju kada je bila bolesna, od stresa(što su je nehumani ljudi tukli, maltretirali), po telu sje imala fleke, delove gde joj je dlaka opadala, u jednom periodu bila je sva šarena, izvukla se i oporavila, ali ne zadugo…. Naša Lola je nestala, jednostavno niko ne zna gde je i šta se sa njom desilo. Svakodnevno oplačem, ne mogu da se pomirim da je nema, naše ljubimice. Znala je svojim čudnim kretnjama sa svojim telom, posebno zadnjim delom kada hoda, kada vam prilazi vrti guzom i repićem, pa sam je često zvala „vrtiguskica moja lepa“. Ona bi se radovala i odmah bi legla na pod, sve četiri u vazduh da je mazim..Znala je, bila je jako pametna, nikom nije pakostila, ali je nekim ljudskim smradovima smetala i eto, nema je više, jednostavno je nestala.

Njena kućica je premeštena u blizinu gde ima još tri psa koja su na tom mestu već desetak godina, nikoga ne diraju i životare tu. Njihove kućice su već dotrajale i skoro u rasulu, sada imaju Lolinu veliku da sve troje mogu da stanu u nju. Ja sam im odneka čebad ivunenu jamboliju sam podelila na više delova, tako da svakom bude toplo. Junioru sam stavila veliki jastuk koji je imala Lola u kućici, čebe i pokrila sam i zaštitila kućicu dsa debelim najlonom, da ga vetar ne uznemirava u hladnim zimskim danima. Prekrila sam i ostale dve sa najlonima, zakucala sve što sam ja kao žena znala i mogla, nadam se da će ovu zimu preživeti bez velikih posledica. Junior oseća da mu više neme sestrice, jako je tužan i neraspoložen, sav je skrhan bolom. Juče sam sedela sam njim i dugo kroz suze pričala sa njim o Loli, gledao me pravo u oči, podizao svoju šapicu, milovao me po ruci i verovali ili ne oči su mu bile pune suza..tužno me gledao…Sada kada Lole nema, pretužna sam, ali sam se i zapitala, zašto mi se ovakva bol priređuje, zašto moraju da se dešavaju ovako bolne stvari, pa se setih jednog mog uvida koji mi je svojevremeno bio prosleđen, a on je glasio: „Za šta god se budeš vezala, biće ti oduzeto“…

Sretoh neku veče gore spomenutog mladića na ulazu i obratih mu se sa pitanjem, „komšija da li znaš nešto o Loli, o kučetu iz dvorišta“, znajući šta je iz njega izašlo pre mesec dana, odmah je odgovorio „ZNAM“, onda se i sam zbunio naglim odgovorom kao da je moje pitanje očekivao. Nisam stigla ništa da ga pitam, sam je nastavio onako zbunjen, pa kaže: „rekla mi je jedna komšinica da je neko otrovao“. Obratila sm mu se sa rečima:“Da li taj ko je ubio Lolu misli kako će lako da umre, imaće vremena da se zabavi sam o sebi samome..Želeo je brzo da napusti razgovor, vidno uznemiren mojim rečima, samo je ponavljao: „ne znam ja ništa, ne znam ja ništa“ i brzim koracima napustio ulaz u zgradu.

Zna onaj ko o nama svima sve zna i niko nikad nije utekao kosmičkom sudu pravde, svako dobije ono što i zasluži, kako ja, tako i svi drugi, jer, Zakon Uzroka i Posledice radi bez prestanka i besprekorno.

Lola je bila malo kučence, biće puno ljubavi za sve, iako su je mnogi maltretirali, ona je sve bezuslovno volela..
Verovala je ljudima, zato je i nastradala…
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=376007826065580&set=a.109309836068715.1073741828.100009690966767&type=3&theater

 

5 comments on “NAZVALA SAM JE MRVICA, DECA JE JOŠ ZOVU I MAZA

  1. Ma moja Vesna
    Hvale vrijedan Vaš korak u traženju pomoći, ali takvih ljudi ima na stotine tisuća ne samo u
    Srbiji, ima ih i kod nas u Hrvatskoj.I ovdje popovi žive ko bikovi na gmajni i čekaju i traže samo da im se da, bore se i takmiče ko će bolji auto voziti i ko će ljepšu ljubavnicu imati.Kod Vas se popovi bar mogu javno ženiti, ali kod nas to rade javno iako ne smiju po vjeri, ali ni gospon Papa im ne može ništa
    Tragično je što ti ljudi ne znaju naći izlaza. On po svojoj naivnosti ne znaju nego glasati za ove iste što su pokrali državu, a kad opet dođu na vlast, opet će nastaviti krasti i svoje gurati, ali još je tragičnije što ni kod vas u Srbiji, a ni kod nas u Hrvatskoj više nema ljudi.
    Jedan moj prijatelj je davno rekao da se ljudi gusto siju, a rijetko rađaju, ja ću tome danas dodati da se uopće više ne rađaju ljudi, rađaju se bebe koje se od malena uče da žive na krađi i lopovluku i nitko me ne može uvjeriti da to nije tako. Danas treba birati one koji će manje krasti, ali to je teško izabrati i znati koji će manje krasti, jer kada dođu na vlast svi kradu, ali eto mi ih u svojoj jadnoj glavi opet biramo jer nemamo koga poštenoga.
    Onaj mali pošteni čovjek je nestao, a živječi u ovakvome društvu, mislim da bi i on počeo krasti da dođe na vlast.
    Sreća, bar što još uvijek ima ljudi koji žele sa malim pomoći ovima kojima treba,samo što je njih previše kojima treba, pa je to sve jako teško.
    Volio bi znati ima li itko recept-ideju, bilo što, kako se izvući iz i od toga pokvarenoga društva, odnosno kako ozdraviti društvo, a ne pobjeći od njega?
    Naša djeca to su izgleda shvatila, odlaze van, a nama starima je izgleda ostalo, da živimo tu gdje jesmo dok ne krepucnemo, ali neka, neka bar naša djeca uspiju živjeti normalan život jer tu kod nas to sigurno ne bi mogli.

  2. Nadam se da će nakon ovog napisa neko usvojiti i Mrvicu. Kad mi je uginuo Puli, kućni ljubimac punih 15 godina, usvojio sam dvoje skitnica. Jednu čupavu kujicu koja podseća na oštrodlakog jazavičara samo sa dužom, „šatiranom“ dlakom i dosta velikog crnog „dodža“. Nije mi to bio veliki problem jer živim na selu i imam dvorište. Inače, samo selo je dosta čudno, odnosno, starosedioci. Ne verovatno da gotovo niko ne drži svoju mačku već zatvaraju tuđu kad im se miševi popnu na glavu, a tek svaka deseta kuća ima psa u dvorištu. U pitanju su Guncati kod Barajeva, a slično je i u ostalim selima oko Barajeva. U stvari, i nije čudno kad se vidi da gotovo niko više ne drži ni stoku pa kako će ljubimce koje nisu navikli da pojedu – nisu sigurni da su jestivi…..

  3. Prekrasno Vesna😀 Morala sam ti napisati ovaj email da ti kazem da si divnaaa,krasna dobra dusa,da mi je cast sto primam tvoje meilove,sto si mi u prijateljima na fejsbuku …a ko zna mozda budem imala priliku da te i uzivo upoznam …grliim te cvrsto dobra Vilo a i Mrvicu sa njenim bebama 😀 Behka

    Von meinem iPhone gesendet

    >

  4. Hvala svima na lepim rečima, posle dve godine dosta toga se promenilo, neko je imao sreće, a neko na žalost i ne. Moja mala Lola je nestala, najverovatnije ej neko otrovao…😥

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s