UNUK MEŠE SELIMOVIĆA: “ ZA MOG DEDU SU MUSLIMANI VERA A NE NACIJA..INSISTIRAO JE PRIPADNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI! „

„Bio je nenametljiv, miran i tih. Bio je komunista, levičar, ateista… Za njega su Muslimani vera, a ne nacija. On je insistirao na tome da piše srpskim jezikom, da je pripadnik srpske književnosti, iako mu ime nije srpsko…“, kaže unuk slavnog pisca Meše Selimovića

„Moj život je prilično ravan, zanimljiv i značajan samo za mene, i sva moja sjećanja su samo moja, društveno prilično nevažna: nikada nisam bio u položaju koji bi mogao znatnije i šire da utiče na istoriju, uvijek sam bio jedan od mnogih učesnika u istorijskim zbivanjima“, Meša Selimović, „Sjećanja”.

Pa ipak, njegov život nije bio interesantan samo njemu. To odgovorno tvrdimo, jer sve što je za sobom ostavio nisu samo „otisci u snegu“, već duboki tragovi srpske književnosti. Za njime su ostale knjige, romani i zapisi koji danas jednako vrede kao i pre nekoliko desetina godina i koji će jednako vredeti budućim generacijama. Za sobom je ostavio porodicu i ljubav. Rečju, iza njega je ostalo sećanje, a mi smo ti koji ćemo njegove misli nesebično prenositi.

Ujednom novobeogradskom lokalu novinari portala Dnevno.rs sastali su se sa Nikolom Momčilovićem, televizijskim rediteljem i unukom Meše Selimovića. Odmah na susretu Nikola se našalio: „Ranije sam više podsećao na dedu, kada sam bio mršaviji, sada teško“.

Bio je to emotivan susret – Nikolina mimika, gestovi, ton jasno su stavljali do znanja da govori iz dubine duše, iskreno i setno. Često je zastajao, a važne rečenice izgovarao je vrlo snažno u želji da nam što slikovitije približi život velikog čoveka.

Sa Selimovićevim unukom razgovarali smo o njegovom detinjstvu, porodici, Mešinim knjigama, a otkrio nam je i da je u srednjoj školi pobegao sa časa kada je nastavna jedinica bila, ni manje ni više, nego „Derviš i smrt„.

„Kao što sva deca odlaze kod svojih baka i deka, tako smo i sestra Stasja i ja. To nam je bilo omiljeno. Živeli smo između našeg stana, u kojem smo stanovali sa roditeljima, i bakinog i dekinog. Ti odlasci zauvek su mi urezani u sećanju“, počinje Nikola priču.


Ponosni unuk (Foto: Dnevno.rs)

Detinjstvo

„Kada sam bio mali, deda je već bio nepokretan i stalno je ležao u svojoj sobi. Govorio je veoma tiho i nerazgovetno. Kada bi bila buka nisi mogao da ga čuješ kada priča. Međutim, sećam se njegovog glasa. U stvari, ne mogu da kažem ni da je to glas koji moja majka, tetka ili baka pamte, ali ja se sećam tog njegovog tihog govora. Prvi put sam izašao u novinama, u „Večernjim novostima“ kada sam imao dva ili tri meseca. Deka je davao neki intervju, pa sam i ja bio u njegovom naručju.

Iako je bio mali, Nikola se seća momenta dedine smrti.

„Sećam se trenutka kada smo došli u dedinu kuću na Hvaru. Stigli smo poslednjim trajektom, bili smo presrećni i sve je bilo idilično. Ušli smo u kuću i uključili televizor. Dnevnik je bio na programu, a prva informacija na vestima bila je da je moj deda preminuo. Otac, majka i tetka vratili su se u Beograd na sahranu, a sestra i ja smo ostali kod nekih rođaka.

„Žao mi je što se nisam ranije rodio, mislim da bi mi svašta pametno rekao“

„Moj deka je u Beogradu imao mnogo prijatelja i drago mi je što sam bio svedok njegovih prijateljstava. Kada sam odlazio u bakin i dedin stan, viđao sam tamo i Matiju Bećkovića i Dobricu Ćosića i Žiku Stojkovića. Za mene su oni i dalje čika Matija i čika Dobrica, bez obzira na to šta se sa njima posle dešavalo, mislim na politiku. Njih trojica predstavljaju krug koji nije završen“, priča NIkola.

Kako nam je Nikola ispričao, Meša je bio tih, miran i povučen čovek.

„On je bio nenametljiv, miran i tih. Bio je komunista, levičar, ateista i za sebe je govorio da je srpski pisac muslimanskog porekla. Za njega su Muslimani vera, a ne nacija. On je insistirao na tome da piše srpskim jezikom, da je pripadnik srpske književnosti, iako mu ime nije srpsko.

Jednom je mojoj mami neka muslimanska omladina iz Sarajeva pretila zato što sam ja dobio ime Nikola. Kako muslimansko dete može da dobije srpsko ime? Zbog takvih stvari deda je otišao iz Sarajeva i preselio se u Beograd, jer mu je još tada smetala loša atmosfera. Mislim da nikada nije bio prihvaćen za života koliko je zaslužio.


Ljubav bez granica

Osim što je neizmerno ponosan na svog dedu, Nikola nam je govorio i o svojoj baki, o njihovom odnosu i velikoj, nestvarnoj ljubavi.
Meša Selimović je u knjizi „Sjećanja“ opisao čitav svoj život. Između ostalog, otkrio je da je imao brak pre Nikoline baka Darke, ali i zbog čega se sa prvom ženom rastao.

„Baka Darka je prekinula studije i udala se za dedu. Iz tog braka rodila se moja majka Maša i tetka Jesenka. Oni su, po mom mišljenju, imali potpuno neverovatan odnos. Genijalno su funkcionisali, a baka je ceo svoj život posvetila njemu. Bila je odlučna da sve podredi tome kako bi on imao svoj mir. Nažalost, preminula je 1999. godine za vreme bombardovanja“, rekao je Nikola.

„Ona me branila od nevolja života, štitila od njegovih grubosti, hrabrila kada mi je bilo teško pred teškoćama pisanja, vjerovala u mene kada su svi sumnjali, usmjeravala me svojom fantastičnom intuicijom, moju tvrdoću korigovala svojom mekoćom, hranila me svojom ljubavlju. Bez nje bih sigurno bio sitni profesor ili srednji politički rukovodilac (ni to ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)“, napisao je Meša u „Sjećanjima“.

Pored neizmerne ljubavi prema supruzi Darki, bio je ponosni otac, koji je svojim ćerkama pružio ljubav i izveo ih na pravi put.

„Deda nije bio strog prema mami i tetki. Iskreno, ne znam da li su te priče romansirane za sestrine i moje uši, ali znalo se, kada je njemu bila potrebna samoća, imao je svoju radnu sobu u koju je odlazio i osamljivao se. Zahvaljujući njemu one su živele prelep život. Imale su sve što su devojčice toga vremene mogle da požele. Nije se trudio da rasplamsava njihovu želju za pisanjem.

Smatrao je da to nije život za svakoga i insistirao je da prevashodno završe fakultete. Nije im branio da pišu, ali nije ih ni preterano podržavao. Moja majka je profesor srpskog u penziji, a tetka engleskog jezika. Dakle, nisu mu mnogo „pobegle““, našalio se Nikola.

Sličnosti sa dedom

„Baka je stalno govorila da sam isti deda. Pričala je kako je do mog rođenja najviše na svetu volela Mešu, a onda sam se rodio ja i zauzeo njegovo mesto. Obožavala me je, jer sam za nju bio drugi Meša. Ali sve bake su takve, zar ne?“, skromno je upitao unuk velikog književnika.

Dok je moja baka još bila živa, bio sam sa jednom drugaricom kod nje na ručku. Onako neobavezno, drugarica ju je upitala: „Bako, pa šta ste vi radili dok je on pisao?“ Moja baka Darka je odgovorila: „Ja sam ga volela.“

Gimnazija i bežanje od „Derviša“

„Išao sam u Filološku gimnaziju u Beogradu i naravno da su svi znali da sam unuk Meše Selimovića. Tamo sam stalno pohađao nekakve sekcije, bio sam veoma aktivan. Na jednoj od tih školskih predstava zbog politike sam se posvađao sa profesorkom srpskog jezika. I tada sam odlučio da ne odem na sledeći čas, iz inata.

Ispostavilo se da je naredna nastavna jedinica bila „Derviš i smrt“, ali bez obzira, ostao sam dosledan sebi. Naravno, izgladili smo odnos i već sledećeg časa odgovarao sam „Derviša“. Odgovarao sam kao i svi drugi učenici, nisam rekao ništa što drugi nisu znali, osim što sam malo više govorio o tome kako je knjiga nastala. I dobio sam pet“, zadovoljno i ponosno priča Nikola.

„Kada ‘Derviša’ pročitaš sa 17 ne ostavi te ravnodušnim, ali na potpuno drugačiji način ga doživljavaš sa 25 ili 35 godina“
Meša Selimović inspiraciju za svoje knjige tražio je u sebi bliskim ljudima i događajima. Čitajući njegove knjige, osećate svaki trenutak njegove radosti, gorčine ili sete zbog određene situacije.

„U knjizi „Derviš i smrt“ opisano je ubistvo njegovog brata. On je bio u partizanima, tačnije, svi Selimovići bili su u partizanima. Pred sam kraj rata njegov brat bio je oslobođen u Tuzli i sačekao je dete i ženu, koji su bili pušteni iz nekog od logora. Pošto je kuća bila razrušena, on je dočekao svoju familiju, uzeo je iz nekog magacina krevet, postavio ga je u nekoj školi kako bi smestio porodicu.

Međutim, bio je osuđen i ubijen zbog tog kreveta. Mog dedu je to užasno pogodilo, razorilo ga je. Imao je užasan osećaj krivice, jer je trebalo da reaguje na vreme. Izgubio je brata zbog gluposti. Zato nikada nije prihvatio partizansku spomenicu i celog života osećao je gorčinu i greh svega toga“, objasnio je Mešin unuk.

Nikola je televizijski reditelj, ali planira da na osnovu dedinih knjiga režira seriju ili film.

„Moj otac i stric su reditelji i time sam se vodio kad sam upisivao fakultet. Polovina moje familije su „jezičari“, a druga polovina su filmski i televizijski reditelji. Razmišljao sam šta bi bilo najbolje za mene i onda sam video da tata ide na snimanja četiri sata dnevno, a da majka u školi provodi osam sati… Tu dolazimo do zaključka zašto sam ovo upisao i uspešno završio“, kroz smeh govori Nikola.

„Sve dedine knjige su mi omiljene. Dugo sam voleo „Ostrvo“, a mnogo vremena mi je bilo potrebno da „Derviša“ pročitam po drugi put. Planiram da „Sjećanja“ pretočim u film ili seriju. Moja prva zamisao bila je da „Tvrđava“ bude moj prvi film, ali na kraju sam se odlučio za „Sjećanja“, jer su ličnija i interesantnija su mi rediteljski.

Ima raznih epoha i sve to bih mogao likovno i filmski lepo da prikažem, a pošto je to autobiografska knjiga, mogao bih da se konsultujem sa majkom, tetkom i sa njegovim prijateljima koji su još živi. Najviše bih voleo da nađem detalje kojih nema u knjizi, a koji bi ušli u scenario.

Svi koji su čitali knjige Meše Selimovića pored sebe su obavezno držali svesku i olovku. Misli i rečenice koje su izlazile iz pera slavnog književnika nemoguće je zaobići.

„Imao sam srednjoškolsku knjigu sa beleškama gde sam sa strane običnom olovkom zapisivao sve dedine citate. S druge strane, poslednjih godina pratim ove mlade ljude, koji su na „Fejsbuku“ pokrenuli grupu u čast mog dede. Tamo možete pronaći njegove najlepše rečenice. Mislim da super rade i da se neizmerno trude. Priznajem da je i meni palo na pamet da pokrenem tako nešto, ali kasno. Kažem, vidim da su aktivni i brzi. Neka ih“, iskren je Nikola.

Na pitanje da li se u životu vodi dedinim mislima i koje citate bi posebno izdvojio, Nikola je kratko i šaljivo odgovorio:

„Mnogo ih je, ali kako sam sada u kasnim tridesetim često koristim: „Četrdeset mi je godina, ružno doba: Čovjek je još mlad da bi imao želja, a već star da ih ostvaruje.” U poslednje vreme taj citat me malo zabrinjava, ništa drugo“.

„Čitao sam mnoge njegove intervjue, koje moja mama čuva, a i one koje sam i sâm nalazio. Drugačije je kada njegove reči čitate u knjigama i kada pročitate jedan njegov intervju iz „Politike“. Knjige su ipak apstraktne i posvećene svima, dok intervjui ipak imaju ličnu notu“, tvrdi Momčilović.

U porodici Selimović-Momčilović često se govori o deda Meši, a sećanja na njega svakodnevno su prisutna u mislima svakoga od njih.

„Ko god želi da štampa ili ekranizuje nešto iz opusa mog dede mora da prođe proveru moje majke i da dobije njenu saglasnost. U tome im i ja dosta pomažem. U našoj porodičnoj arhivi nalaze se tri verzije „Derviša“, napisane njegovim rukopisom. Skoro sam se „igrao“ i iznova čitao. Dve verzije pisane su ćirilicom, a jedna latinicom“, otkrio je Nikola i tom prilikom sa nama podelio spise svoga dede.

Meša Selimović – strastveni Zvezdaš

„Moj otac je veliki navijač Crvene zvezde, jedan od onih „najvećih“. Jednom prilikom, tačnije, prvi put, on je sa svojom drugaricom, a istovremeno i drugaricom moje mame došao na večeru u kuću Selimovića. Nakon večere, deda je primetio da se moj tata zbog nečega ne oseća lagodno.

Pitao ga je: „Šta je, mladi gospodine, zašto ste se tako uzvrpoljili?“ Ocu je bilo neprijatno, ali je prevalio preko usana da za deset minuta počinje neka Zvedina utakmica, verovatno veoma važna u tom trenutku. A dedin odgovor je bio: „Jao, stvarno, pa što ne kažete“. Eto, sport ih je zbližio, a moj tata je tada prvi put i upoznao moju mamu“, prepričava Nikola.

Jednom je Selimović napisao…
…da u životu postoji strah od mnogih stvari, a naročito „strah od prazne hartije, strah od nepoznatog sveta u koji ulaziš pišući…“

Nikola je apsolutno saglasan sa dedom i priznaje da često oseti strah od „belog papira“.

„Strah osetiš čak i u osnovnoj školi kada ujutru moraš da predaš ili pročitaš sastav iz srpskog jezika, a kamoli kada pišeš nešto što drugi ljudi konzumiraju. Roman, film, članak, emisija, teško je naterati se. Imam mnogo ideja koje bih sproveo, a mnoge će verovatno ostati samo na nivou ideje, isključivo zbog straha. Taj strah od „belog papira“ jeste grozan. Mogu da zamislim kako je dedi bilo. Posle „Derviša“ od njega su mnogo očekivali.

Ali srećom on je pisao samo remek-dela“, dovršio je priču Nikola Momčilović, televizijski reditelj i unuk velikog srpskog književnika Meše Selimovića.

(Dnevno, Kurir)

One comment on “UNUK MEŠE SELIMOVIĆA: “ ZA MOG DEDU SU MUSLIMANI VERA A NE NACIJA..INSISTIRAO JE PRIPADNIK SRPSKE KNJIŽEVNOSTI! „

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s