STARAC

Živeo jednom davno jedan starac. Bio je prilično slab, jedva je video, slabo je čuo i kosti su ga bolele. Sedeći za stolom jedva je mogao držati kašiku u ruci i uglavnom je prolivao supu po stolu. Njegov sin i sinova žena su ga dugo tako posmatrali i nakon nekoliko dana odlučili kako će mu donositi jelo u staroj šerpi i smestili ga u jedan ćošak.
Starac je tako jeo svoj ručak u svojem ćošku i uvek je izrazito tužno gledao prema lepo uređenom stolu. Jednom dok je tako gledao prema stolu, ispala mu je šerpa. Žena njegovog sina ga je počela grditi, a jadan starac je samo uzdahnuo i pognuo glavu. Znao je da ne sme ništa reći jer bi ih razljutio.
Nekoliko dana kasnije, starčev unuk, kojemu su bile četiri godine, slagao je u jednom ćošku nekakve male daske. Roditelji su ga upitali zašto to čini?
– Pravim korito, iz kojeg će tata i mama jesti kad ostare, a ja budem veliki – odgovori dete.
Muž i žena su se ćutke pogledali i rasplakali. Od tog trenutka starac je uvek sedeo sa njima za stolom i nikada više nisu s njime loše postupali.

Pouka bi glasila: Ne cini drugom ono sto ne zelis da drugi cine tebi. I u najsitnijim detaljima u sadasnjosti, krojimo svoju buducnost/starost.