SMRT JE VRHOVNA ILUZIJA – Alakh Niranjan

Meni drag prijatelj, Alakh Niranjan, koji je napisao i knjigu „Apsolutna Istina“. Ovo je jedan od njegovih vrednih tekstova, o smrti kao iluziji, ispod imate mnogo toga istinitog iz univerzalne istine… 😀

SMRT JE VRHOVNA ILUZIJA

Koliko puta smo, samo, u svom životu zaplakali za nekom dragom osobom u trenucima kada nas je sam život surovo suočavao sa neminovnošću definitivnog, i tog konačnog sudbinskog, rastanka od nje? Koliko smo se samo puta u toku ovog svog jedinog života ozbiljno rastužili čak i na samu pomisao da bi smrt mogla, jednom, pre ili kasnije, raširiti svoj tamni plašt nad glavom nekog nama veoma bliskoga, ili čak nad nama samima – suočavajući nas time sa neizbežnom nam činjenicom te „jedine zagarantovane izvesnosti“ našega postojanja? Definitivno previše puta, jer tu, u suštini, nije ni bitna brojka, odnosno „kvantitet“, već cela poenta leži jedino, i upravo, na samom teretu kojeg takvo iskustvo nameće na naša (nejaka) pleća.

Upravo iz tog razloga, svi smo mi, manje ili više, silom prilika razvili jedan moćni odbrambeni mehanizam, koji ima za ulogu „spasiti nas“ od suočavanja sa tim zastrašujućim usudom. Ali, taj zaštitni mehanizam se u svojoj pravoj biti očituje, naravno, ne u nastojanju izbegavanja same smrti (jer nam je ionako sasvim jasno da je ona „neminovnost“), već u – izbegavanju bavljenja njome i iole ozbiljnijeg razmišljanja (kontempliranja) o njoj! Valjda, verujući u svom strahu i slabosti, da ako pred neizbežnim naletom kakve divlje zveri brže-bolje okrenemo leđa i čvrsto zažmurimo, zver će „nestati“ a mi ćemo tako prigrabiti spas!… No, iako možda i postoji neki minimum šanse da bismo poneku preteću zverku i mogli „zbuniti“ takvom svojom iznenadnom i iracionalnom reakcijom, jedna stvar je sasvim sigurna i krajnje izvesna, a to je da ZVERI SVOGA UMA ne možemo nikada: od njih se nikuda ne možemo sakriti i od njih nikada ne možemo pobeći, jer – pobeći od sebe se ne može. To je definitivna, i neporeciva, činjenica!

Pa, ako već stvari tako stoje – ako je svako bekstvo ništa drugo do samo iluzija našega uma – onda, u svemu tome, poenta jedne krajnje prioritetne stvari, jedne ultimativno bitne životne činjenice, biva savršeno jasna: da moramo, pa kako god znamo i umemo, pronaći pravi, potpuni i definitivni način da, jednom za svagda, izađemo na kraj sa tom najvećom noćnom morom koja opterećuje naše podsvesno, a bogami i svesno, postojanje – tom vrhovnom od svih „Zveri“ koje zagorčavaju naše ovozemaljsko trajanje – strahom od smrti, odnosno, jer se ovo upravo na to i svodi – samom Smrću.

E, sad – da li taj način može biti u ikakvoj saglasnosti sa principima ma kakvog „bekstva“ i nekakvog „žmurenja“? Pa, sasvim sigurno je da ne!

Pripitomiti bilo koju zver, a što dobro znaju svi vrsni krotitelji i dreseri, ne da je moguće, već je i relativno lako izvodiva stvar – ali samo pod jednim ključnim uslovom: da se prethodno, bez straha i uzmicanja, suočimo sa njom, stavljajući joj time sasvim jasno na znanje da se našim strahom neće moći nahraniti, a potom (kad je taj prvi uslov ispunjen) da joj „uđemo u um“, odnosno, u prevodu – da dopustimo sebi pristup dubinskom razumevanju onih suptilnih principa koji leže u njenoj (zverinjoj) imanentnoj prirodi. Time, i jedino time – mi postajemo autoritativni gospodari celokupne situacije (uključujući sopstveni život i življenje), i konačno napuštamo poziciju onog (tako nam dobro poznatog) ubogog i potlačenog roba, bespomoćne „žrtve“ kojom se okolnosti igraju po svojoj volji i koja je samo nemoćna „lutka“ na pozornici sopstvene sudbine.

Zato; ako težimo životu dostojnom čoveka, a sigurno je da težimo upravo tome jer ništa drugo ne može nadomestiti beskrajnu punoću toga iskustva, onda toj i takvoj nemoći jednom mora doći kraj – a on nastupa, dakle, isključivo suočavajem …i razumevanjem: RAZUMEVANJEM ISTINE!

Sećam se …tada sam imao između četiri i pet godina, kako sam se jednog toplog i sunčanog letnjeg popodneva zadesio sasvim sam u dnu dvorišta naše porodične kuće. Sestra je bila u školi, majka je radila nešto u kuhinji, otac je dremao na svom trosedu u dnevnoj sobi – a ja sam, usred kovitlaca svoje večite dečje jurnjave i vrlo često nestišljive urođene hiperaktivnosti, iznenada, i ničim izazvano, jednostavno – zastao. …Vreme kao da se na trenutak zaustavilo! Ptice, koje su bile na drveću samo par metara od mene, sada sam čuo kako se oglašavaju iz neke velike daljine. Strujanje vazduha više nisam osećao, a ja sam, kao privučen nekom nevidljivom rukom, čvrsto se prihvativši za staru žičanu ogradu, osetio neki do tada potpuno nepoznati, veoma čudnovat poriv…

Po prvi puta u tom mom kratkom životu, bilo mi je dato da uputim jedan tako prožimajući, tako „obuhvatajući“, pogled ka svetu oko sebe, da mi se čitav taj „ogromni okolni svet“ pred mojom svešću, još nesviklom na tu i takvu vrstu iskustva, odjednom pojavio i prikazao kao sastavni, integalni deo jednog čudesnog, dotada neslućenog prostora unutar MENE SAMOGA – unutar moga sopstvenog bića!… To je bio zaista čudnovat osećaj, jer sam tada u jednom jedinom ali doista bezgraničnom trenutku, iskusio neku, nikada ranije spoznatu, iznenadnu krajnje duboku BLISKOST sa svim stvarima i pojavama što me okružuju i sa celokupnom prirodom uopšte: od najmanje travke – do golemog Sunčevog diska, koji je moćno sjao tu nad mojom zamišljenom dečjom glavom… I, upravo taj „disk“ najednom privuče svu moju pažnju! – U misli mi nezadrživo, i neočekivano, poče navirati snažna plima nekih sasvim neobičnih, ali iznenađujuće jasnih, odgovora na pitanja kojih nikada ustvari nisam ni bio svestan da „čuče“ tu negde u skrivenim odajama moga srca; tačnije: moj um i moje srce su sve jače i sve više bivali preplavljeni moćnom bujicom izuzetno snažnog osećanja, ili tačnije rečeno iskustva, fenomena zvanog – PROLAZNOST. …Gledao sam oko sebe i, kao da ih vidim po prvi put, zapažao mnoštvo stvari od kojih mnoge, možda koliko već sutra, više neće biti tu! Pomislih na svoju sestru …na moje drage roditelje …drugare iz ulice …i, u tom istom trenutku, u kom se sažeo neizmerno dugi niz budućih godina, postade mi SAVRŠENO JASNO da će ovaj kratki, prekratki tren koji čini ove naše, nama tako dragocene, živote uskoro nepovratno prohujati upravo u onom nemerljivom vremenskom procepu između dva treptaja oka – pa čak ni toliko: ustvari, VEĆ je prohujao!… I, sad, šta predstavlja ovaj sićušni delić vremena dodeljen svakome od nas, pa ma koliki on bio, u odnosu na samu Večnost?!!

Iznenada, i samo od sebe, kroz celo biće mi prostruja neka dotad nepoznata seta a srce mi se bolno stegnu pri pomisli na tu notornu činjenicu – na taj tako skori, neminovni, rastanak od mojih najvoljenijih i čitavog ovog čarobnog sveta. U tom trenu, s velikom tugom pomislih i na sve one ljude koji su, poput mene samoga, u istoj ovakvoj sudbinskoj situaciji, pa, poput slamke spasa, pokušah naći utehu u tome da će čovečanstvo ipak nastaviti da opstaje, i postoji, i nakon toga što nas samih, jednom, ovde više odavno ne bude. No; slaba mi beše ta uteha – baš kao kad bebici damo u ruke šarenu zvečku kako bi smirili njen plač, al ona je zgrabi, dvaput zadrma, i tresne je što dalje od sebe …jer bebin prazan stomačić ne možemo zavarati zvečkom! Tako, ni moja duševna „glad“ se ne mogaše utoliti takvom „šarenom lažom“, jer u trenu shvatih da će neminovno doći i taj dan – pre ili posle, ali nesumnjivo, i to „dok okom trepneš“ – kada će čovečanstvo, u globalu, pa sve i ako nađe usput dovoljno razuma da samo sebe ne izbriše sa lica ove divne planete, jednog dana doći do te tačke gde dalje više, jednostavno, neće biti puta… Jer, iako to moglo potrajati još milionima, pa i milijardama godina (negde sam, tih dana, na TV-u ulovio informaciju da Sunce i ceo svemir postoji već „nekoliko“ milijardi godina), ipak će jednom, pa „kad-tad“ to bilo, doći ONAJ trenutak kada će Sunce konačno „isprazniti svoj rezervoar“ a jeziva tama i mraz zauvek okovati smrću i večitim zaboravom ovaj naš divni, plavo-zeleni, tako voljeni svet!… – To je moje dečje biće tada kristalno jasno iskusilo i doživelo! I, odjednom, srce mi se još više steže, jer mi nagrnu neka neizreciva, još veća tuga i žal za svime što postoji: i za svim tim poznatim i nepoznatim ljudima, i za svim ovim dragim životinjama i biljkama, i za svim stvorenjima skupa …i, za čitavim ovim („MOJIM!“) svetom, koji će netragom nestati i potonuti u Ništavilo. …A, možda me i najveća tuga obuze upravo zbog tog sjajnog diska, zbog samog milosrdnog i blagodatnog Sunca, jer – zamisli samo: milijardama godina bilo je tu, podarilo i nastavljalo darivati život svemu što živi, nikada ništa za uzvrat ne tražeći, i sad odjednom – nema ga više… Tek tako! Pa, gde je tu pravda, i gde je tu smisao? – pitao se moj dečji um i moje zatečeno biće …nesvesno tada još, da u meni to nije sve jače i jače buktala, ustvari, žal za samim svetom, za ljudima, stvarima i bezbrojnim dragim uspomenama, pa čak niti za tim voljenim nesebičnim Suncem, već da je to svo vreme bila u pitanju razdiruća žalost jedino, neminovno i upravo za – samim SOBOM!

I, kao što to neizbežno biva, život nas u nekom trenutku povuče dalje, a sve ono sa čim do tad nismo uspeli izaći na kraj tada moramo prosto „gurnuti pod tepih“, ili samo zaključati negde u dubinama svog srca i svoga uma, kako bismo mogli „nesmetano“ krenuti dalje, u osvajanje svoga detinjstva i svoje buduće, ko zna gde „zapisane“, sudbine…

Prođoše od tada dobrih osamnaest godina a život je moja interesovanja vodio sasvim običnim, krajnje „svetovnim“ stazama – u smeru zadovoljavanja najšireg spektra svih onih čisto prizemnih i materijalističkih pobuda moga mladog, radoznalog, nestišljivog bića, i uma kao „svetom pismu“ okrenutog tvrdoj racionalističkoj logici i, uopšte, najtvrđem mogućem racionalizmu. U tom „veoma intenzivnom“ periodu moga života nisam priznavao ništa što se čulima nije moglo dosegnuti i „opipati“ te racionalnim umom objasniti, a važeće geslo moje nestrpljive i nestišljive prirode bilo je – „Hoću SVE, i hoću SAD!“ Uzgred, to je verovatno i najsnažniji dokaz da svako mlado ljudsko biće, u procesu transformacije iz „deteta“ u „čoveka“ (periodu tzv. „puberteta“), instiktivno oseća da su upravo Beskraj i Večnost (SVE i SADA) njegova istinska zaostavština – njegova nebeska priroda i nasleđe… Često su sklop toga puta činile i povremene stranputice onoga što smo skloni okarakterisati kao „sitnim ljudskim gresima“, ali to je svakako bio jedan uglavnom prosečan, i manje-više „običan“ život.

No; kao što i parče drveta, zaronjeno i potisnuto pod površinu vode, uporno nastoji izroniti van – jer njegova prava priroda, i svrha, nije u dubinama nekog drugog i stranog elementa – tako i prava suština našeg sopstvenog bića, kroz vreme, prostor i okolnosti, strpljivo, ponekad i zastrašujuće neumitno, dela na izronu svih tih davno potisnutih iskustava, „pitanja“, „odgovora“… odnosno prave i pune ISTINE onoga što, ispod ove tanke i krhke maske spoljašnjosti, mi zaista Jesmo. Nekome taj trenutak dođe ranije a nekom kasnije, ali sigurno je samo jedno: svakome dođe – i to upravo onda kada mu je vreme za to!

I tako; godine su prolazile, dečak je rastao, život je išao nekim drugim, neplaniranim tokovima, ali je ono davno pitanje ostalo tinjati u dubini ispod mnoštva nataloženog pepela, i čekati suđeni trenutak… Prošao je čitav niz godina, dok vreme nije konačno sazrelo a taj trenutak neočekivano stigao, i to posle jednog izuzetno upečatljivog iskustva – prelaska preko užarenog ugljevlja (u okviru tzv. „Rituala Nevinosti“) – gde je ključna poenta cele priče bila na onoj kritičnoj tački suočavanja sa svojim sopstvenim ontološkim strahom i, „prolaskom kroz njega“, njegovim prevazilaženjem. Jedan poznati duhovni učitelj sa Havaja, majstor toga umeća, grupicu nas je uputio u to. …Tek kasnije sam jasno shvatio da to tada nije bilo suočavanje sa „strahom“, i njegovo prevazilaženje, već je u pitanju bilo suočavanje sa SAMIM SOBOM – fenomenom sopstvenih psiholoških sputanosti i verujućih ograničenja – te neposredno iskustvo SOPSTVENOG prevazilaženja!

Tada sam shvatio da strah, odnosno fenomen straha, predstavlja samu suštinu moje, ljudske, prirode, i da prevazilaženje straha ustvari podrazumeva prevazilaženje moga sopstvenog „ja“ – moje „niže“, iluzorne, nesavršene ljudske prirode – kao osnovni i ključni preduslov za realizaciju svoga „Istinskog JA“, svoje božanske prirode: svoga božanskog Sopstva. …I tada, odjednom, po prvi puta neposredno iskusivši realnost „nemogućeg“ (prelaskom bosih nogu preko tepiha od usijanog žara, i to ni najmanje ozleđenih tabana), u meni se konačno nešto desilo, nešto je „puklo“ – kao da je neko pritisnuo prekidač sa „nula“ na „jedan“, ili sa „jedan“ na „nula“, svejedno – a moja svest se u toj meri počela otvarati za „prijem“ jednog neuporedivo šireg spektra iskustava u odnosu na ono što je do tada bila u stanju percipirati, da je prirodu, život, svest, energiju, celokupnu „vidljivu“ i „nevidljivu“ materijalnu tvorevinu… počela sasvim jasno poimati, i osećati, strukturnim delom svoga sopstvenog bitka, odnosno nesumnjivom kreacijom samoga Uma. Od tog trenutka, jasno i definitivno sam shvatio da ništa, ali zaista ništa, nije nemoguće, i da samo naše neznanje istine, odnosno naše čvrsto verovanje u jednu iluzornu i nesavršenu percepciju ovoga sveta i ovakve stvarnosti, može činiti, i čini, Iluziju veoma, veoma realnom, a nas same nemilosrdno držeći u svojevrsnom „perceptualnom“ KAVEZU. …To je bila spoznaja večne, notorne činjenice da smo mi sami isključivo odgovorni za svoje sopstveno Ropstvo, da je centralni uzrok tog kosmičkog fenomena upravo u nama samima, kao i da je tajna (raz)rešenja tog vrhovnog Problema, takođe u – NAMA SAMIMA!

E, sada, pođimo ovde od početka… Dakle; obzirom da smo svi mi (kažu…) inteligentna, i manje-više obrazovana, bića, te nam je svakako sasvim jasno da je sve, ustvari, energija (energija je ona „tvar“ od koje je sve – „vidljivo“ i „nevidljivo“ – sačinjeno), onda je takođe jasno da ona, energija, sve prožima, te da je stoga sveprisutna i sveprožimajuća – dakle večna i beskonačna! To jasno upućuje ni na šta drugo do na to da je ona besmrtna i neuništiva, odnosno da joj je moguće samo menjati „agregatna stanja“ svoga manifestovanja, a nikako, i nipošto, nije moguće njeno uništenje (rastakanje u „ništa“) iliti, pak, njeno stvaranje iz „ničega“ (a što je i oficijelna nauka još odavno potvrdila, postulirajući čuveni „Zakon o održanju energije“). Stoga, budući da je energija oduvek postojala kao i da će zauvek postojati, odnosno da je energija sama Suština, imanentna Bit, svega što postoji – uključujući sve što je ikada „postojalo“ (pa „nestalo“?!?) kao i sve što će ikada „postojati“ (a sada ga, još, „nigde nema“?!?), krajnje je izlišno, pa slobodno recimo i besmisleno, govoriti o ma kakvom „nastanku“ ili „nestanku“ bilo čega u čitavom ovom univerzumu.

Takođe, pošto je energija bit Svega – svega u univerzumu – ona je, svakako, i bit samog našeg bića. …Na stranu to što večnost, beskonačnost i sveprisutnost – dakle atributi koji su imanentni samoj energiji – jesu ISTI ONI atributi koje religiozna paradigma pripisuje „Bogu“ odnosno „Božanskom“.

Imajući pred sobom „na stolu“ sve ove činjenice, iole inteligentnom biću ne ostaje zaista ništa drugo do da nedvojbeno zaključi da: „ono“ što nazivamo energijom, i „ono“ što nazivamo svešću – jeste ustvari JEDNO (i) ISTO! …Koliko god naš racionalni um odbijao da se „pomiri“ sa tom očiglednom, notornom činjenicom, smatrajući u svojoj iskonskoj zabludelosti – robovanju onoj iluzornoj, krajnje pogrešnoj i „iskrivljenoj“ percepciji sveta, istine i stvarnosti – fenomen „svesti“ principom nečega „živoga“ a fenomen „energije“ kakvom mrtvom, „neživom tvari“, on ipak od istine ne može pobeći, već se može samo zaludno upinjati u smeru nekakvog „odlaganja“ onog konačnog, i neizbežnog, suočenja sa njom. Tako, sve što naš um ikada, iole, (u)čini upućuje ga samo, i upravo, na to da je i njegov sopstveni krajnji usud: konačno suočenje sa tom nepobitnom činjenicom.

Dakle; sve je energija, a „Bog“ je ništa drugo do Onaj „oblik energije“, Onaj „vid svesti“, koji predstavlja samu, i najsuptilniju, Suštinu svakog drugog vida energije – svakog drugog vida ispoljavanja svesti – pa time i bilo čega postojećeg unutar vaskolikog univerzuma, uključujući i nas same.

Ako je to već tako – a jeste – onda gde tu, ili bilo gde drugde, ima iole mesta za nekakvu predstavu „smrti“? Uistinu nigde! …Osim u našem sopstvenom neznanju istine i nepoznavanju stvarnosti, odnosno jedino, i isključivo, u našem zaludnom verovanju u nju.

U stvarnosti, nikada ništa ne umire – postoji samo beskrajna i beskonačna transformacija jednih vidova manifestovanja energije/svesti u druge. Postoji samo prelazak jednog kvaliteta energije/svesti u drugi, iliti njen prelazak iz jedne dimenzije u drugu – baš poput situacije večitog planetarnog kruženja elementa vode, gde element vode može konstantno menjati svoj oblik u zavisnosti od „posude“ u kojoj se zadesi, pa čak i svoje agregatno stanje, ali nikada ne može, unutar tog prirodnog kružnog toka, promeniti svoju suštinu, svoju bit: uvek će osta(ja)ti – VODA.

Tako, ako se dobro zagledamo u svoj odraz u ogledalu, ono što ćemo tamo videti jeste ono što nam je rođenjem „dato“ na raspolaganje, a čime od tada upravljamo i raspolažemo: videćemo odraz svoga sopstvenog tela. Biće tu naše noge, naše ruke, naša ramena, šake, naši prsti… naš vrat, naše čelo, naša kosa, naše tako dobro poznato lice, naša usta, naš nos, naše uši… – sve što je naše biće tu; ali, gde smo tu mi – gde je tu onaj, koji je „vlasnik“ svega toga što vidimo? Gde je ta osoba, kojoj sve to pripada i čije je sve to? Gde, i Ko, je taj ja – koji sve to, tamo negde „iznutra“, posredstvom ovih SVOJIH očiju posmatra? …E, taj neko je neko ko je uistinu izvan svega toga što posmatra i čime raspolaže, i koji je uistinu neovisan, i nevezan svim tim posedima – samo, to još treba i da shvati!

Sa druge strane; verovatno je svako od nas više puta u životu naišao na mrtvu, ili kraj saobraćajnice stradalu životinju. Posmatrajući je, šta smo videli? Videli smo mrtvu životinju (psa ili mačku, svejedno), zar ne? – E, uistinu, nije tako! …Uistinu, ono što smo videli jeste mačje (ili pseće) telo (materijalnu „tvar“, kojom je mačka raspolagala, i upravljala, dok je bila u njemu); a mačku, bilo „živu“, bilo „mrtvu“ – zasigurno nismo videli! Dakle, videli smo „njeno“, ali „nju“ nismo videli. Takođe, tu lešinu nipošto ne bismo trebali nazvati čak ni „mrtvim telom“ (podrazumevajući time da je pre tog kobnog događaja ono bilo „živo“), jer samo telo – sama ta materijalna tvar – bilo je, samo po sebi, JEDNAKO „ŽIVO“, iliti JEDNAKO „MRTVO“, i tokom celokupnog onog perioda dok ga je duh, život (mačka, energija/svest), o-življavao neposredno raspolažući njime. – I, šta se sada zapravo dešava? Dešava se to da se ovde neposredno suočavamo sa Istinom. A Istina jeste ta da: ono što je zaista mrtvo nikada, i ni na koji način, ne može „o-živeti“ (energija/svest/život ne može biti stvorena, ne može nastati iz „ničega“ – ničega što nije sama energija/svest/život), baš kao što i ono što je uistinu živo nikada, i ni na koji način, ne može „umreti“ i preći u stanje „nepostojanja“ (energija/svest/život ne može biti uništena, ne može otići „u ništa“ – već samo može promeniti svoje „agregatno stanje“, odnosno preuzeti novu formu u kojoj će nastaviti svoje postojanje). U tome je cela istina!

To što naš racionalni um, i naša fizička čula, ne mogu na pravi i sveobuhvatan način percipirati to činjenično stanje, i tu nesumnjivu i čudesnu „kosmičku igru“ u okviru sveta izuzetno suptilnih energetskih formi i dešavanja, nipošto ne znači da um, i čula, percipiraju samu istinu, već upravo naprotiv: znači da ovaj „racionalni“ um, i ova fizička čula, mogu efikasno funkcionisati samo, i isključivo, u okviru sveta grubomaterijalne realnosti (i to u okviru njegovog relativno uzanog spektra!), dok na nivou onih suptilnih, suštinskih, dimenzija postojanja – dakle na nivou suštine, stvarnosti, odnosno istine – oni nemaju, pravničkim jezikom rečeno: niti „legalitet“ niti „legitimitet“. Taj, i takav, legitimitet, odnosno to i takvo „oruđe“, neophodno za neposrednu percepciju same istine, poseduje isključivo ono što često znamo imenovati terminom „DUŠA“ – a preko čijeg nespornog objektiviteta, odnosno legaliteta, usled svoga suštinskog neznanja i robovanja onoj iluzornoj percepciji, najčešće veoma olako prelazimo.

Duša je „Osoba“, ona je ta najviša istina – Stvarnost – koja se nalazi „iza“ svih ovih prividnih (privremenih i prolaznih!) formi postojanja. Ona je Suština, koja jeste Bit svega što jeste – baš kao što, upravo, voda (njen suštinski princip i element) jeste bit svih njenih sopstvenih pojavnih manifestacija, odnosno formi manifestovanja, u ovoj materijalnoj ravni: i tekuće vode, i snega, i leda, i vodene pare, ali i svih onih njenih „vezanih“ formi koje čine strukturni element raznih drugih fino i grubo-materijalnih sklopova i jedinjenja. Razumevajući ovo, tada nam se oči širom otvaraju za jednu sasvim novu, ali izvornu, prvobitnu, i uistinu drevnu a samom biću neizrecivo imanentnu, percepciju sagledavanja sveta i stvarnosti – onakve kakva ona oduvek zaista i jeste! Tada konačno oslobođeni „iluzornog vela“, iliti „Koprene“, sa naših očiju (kako to Zen-spisi oduvek izvorno apostrofiraju) biva nam „kao na dlanu“ jasno, oči-gledno, ono Pravo-Stanje-Stvari u okviru ove, i ovakve, kosmičke manifestacije, u okviru ove, i ovakve, multidimenzione realnosti, odnosno na nivou suštinske, bit-ne, te one Apsolutne, dimenzije same Stvarnosti, kao takve.

U tom „novom“ svetlu, dakle, jasno razumevamo večitu činjenicu da NIŠTA OD ONOG ŠTO JE ŽIVO NIKADA NE MOŽE UMRETI – niti je to uopšte i ikako moguće; kao i očiglednu činjenicu da NIŠTA OD ONOG ŠTO JE „MRTVO“ (ako išta, uopšte, i možemo takvim okarakterisati) NIKADA NE MOŽE O-ŽIVETI, odnosno postati „živim“. („Zbir svih vidova manifestovanja energije (čitaj: svesti!) u čitavom univerzumu jeste uvek konstantna vrednost“!)

I tako, najzad, jasno sagledavamo činjenično stanje stvari da:

1. mačka nikada nije imala nikakve, zaista realne, dodirne tačke sa onim „beživotnim lešom“ (mačkinim telom) koji smo, nekada, u neznanju nazivali „mačkom“;

2. mačka, kao biće, sam princip života, nikada nije mogla umreti (biti ubijena, o-bez-življena), niti je to uopšte i moguće, već je ono što smo skloni nazvati „mačkinom smrću“ ustvari ništa drugo do čin napuštanja onog fizičkog tela (oblika kojeg je svojom energijom/svešću do tada o-življavala) od strane mačke (samog principa života);

3. mačkino telo, odnosno ta sasvim specifična materijalna forma koju je mačka (samom sobom, svojom biti) o-formila i o-življavala, samo po sebi nikada, i nipošto, nije moglo ni biti ništa drugo do „mrtva materija“ – „neživa tvar“ – pa čak ni u periodu dok ga je mačka o-življavala, dajući mu svojom energijom privid vitalnosti i životnosti kao, naizgled, „kvaliteta imanentnih njemu“ (bez-životnom telu, „kontejneru“ svesti); i

4. obzirom na prethodna tri zapažanja, sasvim bespredmetnom, pa čak i krajnje besmislenom, sada se očituje ona naša uobičajena ljudska sklonost da neko telo, pošto ga život napusti, nazivamo „mrtvim“ (jer nikada i nije bilo živo!), baš kao što je besmislena i sklonost da ga nazivamo „živim“ dok u njemu život obitava dajući mu privid(!) životnosti. Samo život je istinski živ, nikako forme kojima on manipuliše.

U skladu sa svim tim, kao što je jasno da ne postoji tako nešto što bismo mogli nazvati „živa mačka“, jer mačka ne „poseduje“ život (kao njeno svojstvo) već je on, život, njen suštinski kvalitet – njena suština; tako je i jasno i očigledno da takođe ne postoji ništa što bismo mogli etiketirati pojmom „mrtva mačka“, jer je neporecivo evidentno da onaj „pregaženi leš“ nema, kao što i nikad nije ni imao, ama baš nikakve istinske veze sa bilo čim istinski živim – te tako ni sa samom mačkom …pa čak ni sa ma kakvim misaonim konceptom (misaono-konceptualnom formom) bilo čega što bismo, po inerciji svoje ustaljene navike i uvrežene prakse, imali nazivati „mačkom“! Ono što je živo, to je uvek (oduvek i zauvek!) živo, a ono što nije živo (po onim uobičajenim merilima našeg racionalnog uma), to je uvek (oduvek i zauvek) neživo i, time, odvojeno od samoga Života.

…Šta bismo, recimo, imali zaključiti o osobi koja, usled svoga notornog nepoznavanja pravog stanja stvari, posmatrajući električnu kosačicu za travu čvrsto stoji na stanovištu kako je kosačica (a time ujedno uključujući i sve ostale električne uređaje) ustvari jedna „živa“, samosvojna, autonomna forma – negirajući pritom da je isključivo struja, dakle električna energija, ta koja je „o-življava“ i „o-životvoruje“, dok je sama kosačica, kao puki sklop žica, lima i šrafova („krvi, mesa i kostiju“), ništa drugo do beživotni sklop? Nije isuviše teško zaključiti šta bismo pomislili o takvoj osobi… Pa čak i jedan kompjuter, koji ima svoj grubi sklop (hardver; hardware, eng. – „grubo odelo“, „gvožđurija“), a koji takođe mora imati i odgovarajući funkcionalni program (softver; software, eng. – „fino odelo“, „operativni um“ kompjutera), pa ma koliko sofisticiran i savršen bio, samo je mrtva i beskorisna „gvožđurija“ ukoliko nije prikopčan na električnu mrežu! …E, sad; šta je ljudsko telo, kao fizički sklop (materija), ako ne „hardver“ ovog veoma sofisticiranog „uređaja“ kojeg nazivamo – „čovek“? I šta je ovaj ljudski um, kao skup svih „funkcionalnih programa“ po čijim merilima se upravlja ovo naše fizičko telo i celokupno naše ovozemaljsko postojanje, ako ne čovekov „softver“?! …Ali, ako (kad!) je to već tako evidentno; šta je onda ta „struja“, ta životodavna „električna energija“, koja čini mogućim funkcionisanje i ovog „hardvera“ i ovog „softvera“? Koja, i kakva, je to „električna mreža“ koja obezbeđuje taj „životni napon“ toliko neophodan za iole smislenu egzistenciju bilo čega „živoga“? – Jednostavno, ne postoji drugi, i drugačiji, odgovor na to pitanje sem zrele, jasnovide, konstatacije večno aktuelne istine da je sam Život, Svest, odnosno sama Suština – ta Univerzalna i sveprožimajuća kosmička Energija – ta životodavna „Struja“, na koju je sve živo „nakačeno“ i koja Sobom o-življava inertnu materiju, čineći, preko suptilnog uma („softvera“) živog bića, mogućim njeno smisleno i svrsishodno postojanje. Večni i beskonačni Kosmički Okean te sveprisutne i sveprožimajuće Energije/Svesti (koji je, uzgred, ništa drugo do ono što neki nazivaju: „Bog“) jeste centralni „Generator“, nepresušni Izvor, tog sveobuhvatnog, nezamislivo moćnog i neopisivo veličanstvenog, univerzalnog multidimenzionog svekosmičkog „elektroenergetskog“ Sistema.

Stoga; ona kruta (pseudo!)naučna paradigma, koja nam kaže da je život („najverovatnije“) nastao kao spontana posledica kakvih „slučajnih biohemijskih reakcija“, ne da nije objektivna i naučna spoznaja, već nema ama baš nikakve veze sa realnim, činjeničnim stanjem stvari. Samo život može iznedriti život, mrtva materija nikada i ni na koji način to ne može. Život je nestvoren, večan i neuništiv; a paradigma „smrti“ („rađanja“ i „umiranja“ nečega, odnosno „nastanka“ i „nestanka“ bilo čega) samo je konceptualna besmislica uma „hipnotisanog“ sopstvenim krutim i okoštalim predstavama (o) stvarnosti.

U „Bhagavad-giti“ (čuvenom svetom spisu hinduizma) zapisano je:

„Ko misli da neko može ubiti ili da je neko ubijen, taj ne zna istinu: niko ne može da ubije niti je iko ubijen. Ništa se ne rađa i ništa ne umire, ništa u vremenu nije postalo, niti će u budućnosti nestati. To nerođeno, večito, stalno, prastaro, ne umire kad se telo ubije.

Kao što čovek ostavlja na stranu svoje iznošeno odelo i oblači novo, tako i Stanovnik tela odbacuje iznošena tela i oblači se u nova.“

(Bg – 2; 19,20,22)

Takođe, u Upanišadama (Upanisad – sveti spisi koji čine samu filozofsku i duhovnu bit drevnih Veda) stoji:

„Koje vidi mnoge i nijednoga, luta od smrti do smrti.

Čak se i umom može ta istina naučiti: ne postoji mnoštvo već samo JEDNO. Ko vidi raznolikost a ne jedinstvo, luta od smrti do smrti.“

(Katha Upanisad)

Kao i:

„Ko sva bića u svome ja sagleda i svoje ja u svim bićima, oslobađa se straha.

Kad mudrac sagleda ovo veliko jedinstvo i njegovo Ja postanu sva bića, kakav mu strah i kakva žalost zapretiti mogu?“

(Isa Upanisad)

No, pravu poentu svega ovoga možda je i najdivnije pretočio u reč slavni libanonski poeta, pesnik duše, Halil Džubran (Kahlil Gibran), rekavši:

„Život je stariji od sveg što živi; kao što je i lepota zalepršala i prije no što je lepo rođeno na zamlji, i kao što istina beše istina prije no što i izgovorena bi.“

Pa, sad; ko i dalje hoće verovati da voda prestaje postojati, odnosno biti to što jeste, nakon što napusti tečnu formu i preuzme daljnje bitisanje u formi leda, ili u gasovitoj dimenziji – to mu niko ne može, a i ne treba, braniti. „Svako je kovač svoje sreće“, kako to narodna mudrost odavno zbori, i svako na osnovu tog svog „zanatskog (ne)umeća“ sebi pribavlja i odgovarajuću, tome primerenu, „nagradu“. Put prosvetljenja sopstvene svesti, iako sam po sebi veoma okrepljujući, inspirativan i lak, nije nimalo jednostavan – ali pre svega iz razloga što smo mi sami toliko, toliko, toliko komplikovani: toliko otuđeni od celokupnosti sveta, prirode, života, svesti, same egzistencije i, pre svega – sebe samoga! Stoga, ako već nismo do sad krenuli tim putem – putem spoznaje Istine, odnosno SEBE SAMOGA, a time i čitavog ovog (našeg!) Univerzuma – onda je krajnje vreme da to sad učinimo. U stvarnosti, nikada nije suviše kasno za to, jer je svaki trenutak za otpočinjanje puta ka tom Vrhovnom Cilju upravo „onaj pravi“. Ali takođe, istovremeno, uvek i oduvek smo u neoprostivo lakomislenom „kašnjenju“ ka tom Cilju, jer nas On kroz svo ovo vreme, tako brižno bdijući nad nama, krajnje nestrpljivo čeka – dok mi konstantno propuštamo večno, vrhovno blaženstvo njegovog utočišta, a našeg sopstvenog Doma.

Vreme je da konačno „otvorimo oči“, jer smo toliko dugo (predugo!) živeli u tami i robovali jednom mračnom i paklenom snu – jednom stravičnom košmaru: večitom STRAHU OD SMRTI. Vreme je da se konačno osvestimo i pohitamo u susret Istini, Stvarnosti i Slobodi; jer, kao što i On to jednom davno reče: „I spoznaćete Istinu, i Istina će vas osloboditi!“

I, na kraju; iako je nesumnjivo tačna ona naša, ljudska, uvrežena konstatacija da je život samo jedan (i tu zaista ne treba biti nikakvog spora), to, ipak, uopšte nije razlog za ikakvu brigu ili negovanje straha u svome postojanju, jer to je ustvari samo „pola“ istine. Puna istina glasi: Život je jedan, ali beskonačan! – Beskonačno je njegovo Prisustvo, i beskonačan je broj formi putem kojih se On manifestuje. On, Svest, a ne ova materijalna forma, je naša istinska Priroda – naša Istina.

Vreme je za konačno Buđenje!

Alakh Niranjan

http://apsolutnaistina.com/

Advertisements