10.000 RAZLOGA ZA SRPSKO MORE SUZA!

To više nije samo greh pojedinaca, to je i državni greh! Ubeđen sam da nam u ovoj zemlji nikada neće biti ni lepo, ni dobro, ni mirno dok se svaki ovaj slučaj ne reši. Ali ne usamljenim i sopstvenim naporima bioloških roditelja koji odvajaju poslednji dinar od usta u te svrhe već sistematskim naporom državnog aparata koji će, pre nego što oni sami pomru, pronaći tu ljudsku gamad koja se mogla usuditi na tako nešto… Za njih je u paklu već odavno vatra upaljena. Sami su je naložili! Ako ne prođu u zatvoru kao što tamo standardno prolaze pedofili i siledžije, u paklu ih takav tretman neće mimoići. Šta ih tamo čeka, vatra će im doći kao neki od brojnih luksuza koji su sebi priuštili od prljavih para koje su dobili nakon krađe i prodaje nečeg najnevinijeg i najbespomoćnijeg na ovome svetu

Nego, šta je fascinantno? Možda čak i ne verujući, običan narod to nekako mirno posmatra, ne stavljajući se ni na trenutak u ulogu ucveljenih roditelja. Solidarnosti više nema… Humanosti još manje! Sluha i duše ponajmanje! Fejsbuk grupa neke moderne, savremene srpske kokoške bez glasa broji najmanje nekoliko stotina hiljada fanova dok grupa tih krvavih i ucveljenih boraca ima tek nekoliko stotina saosećajnih. Ne osuđujem ni na trenutak te ljude, ali ako smem da zaključim, treba i njima malo više i malo bolje organizacije po pitanju marketinškog podizanja svesti narodu koji će svojom moralnom silom da pritisne državu. Evo ja im se, pored svih svojih brojnih obaveza, kao direktor, između ostalog i marketinga, ovom prilikom stavljam na raspolaganje i pomoć… Samo što neće dobiti mirnog i učtivog direktora nego opasnu razjarenu zver, spremnu na svako marketinško oružje samo da pravda bude bar “vidno” bliža. Jer, u ovom slučaju, ja mislim da ona nikada neće niti može biti dostignuta i zadovoljena! Ti roditelji su izgubili ono što im niko nikada i ničim nadoknaditi ne može! Ali, lopovi su i dalje živi, među nama i sa nama, a godine paklene robije plaču za njima… Poput plača ukradenih beba što im naveče ne daju mirno “oka sklopiti”, crkli od nesanice, kakvi su! Kakva je to ljudska ološ u pitanju!

Poznajem jednu veličanstvenu ženu, pravu laficu i drugarčinu kojoj se to dogodilo. I znam koliko je tim ljudima teško. A da nesreća bude maksimalna, to joj je bilo prvo i jedino dete. Ona i njen fini muž su uložili i učinili sve na ovome svetu da saznaju, opet, sve… I saznali su, ali kakve vajde kada žive u državi koja se zove Srbija! Po tom pitanju – bezdušnoj i jadnoj Srbiji! Saznali su kako se sada zove, kako mu je “kupljeno” prezime, u čije je ruke otišlo i gde je sada to njihovo “bebče” ukradeno iz tog prvog i jedinog majčinog zagrljaja… Naručja…

Saznao sam i za slučaj žene iz jednog sela sa juga Srbije kojoj su po porođaju odmah ukrali bebu. Jadna žena, bila valjda utučena, skromna, nekako je suviše mirno prihvatila “neistinu” da joj je dete umrlo na porođaju pa je to bilo dovoljno za novu “bezbolnu” krađu. Nakon 2 meseca je ponovo ostala u drugom stanju, na porođaj je došla opet na isto mesto i opet isto prošla. Ukrali su joj i drugu bebu, živu i zdravu rođenu! Tastatura mi se od mene naježila!

Koliko su u zabludi i koliko greše ti roditelji što su “umislili” da im je neko pokrao decu u porodilištu govori i najnoviji podatak. Оd njih 43 koji su svoje tvrdnje potkrepili prikupljenim dokazima, čak njih 42 је DNK analizom dokazalo da su apsolutno u pravu. Pa ko je tu lud? Oni ili država što im ne veruje?! A za mene lično, neće im verovati sve dok ne reši i poslednji takav, od oko 10.000 tih “umišljenih” slučaja. Teško je tim roditeljima! Uz to, još i teže zato što su apsolutno usamljeni u svojim naporima da dođu do svoje žive i zdrave dece, bar pogledom, papirom… Bez adekvatne, brze i odlučne pomoći države u kojoj rade, žive i plaćaju porez. Države u kojoj se to dogodilo. Države koja je to dozvolila, i to u svojim zvaničnim ustanovama u kojima je pozapošljavala te ljude, čije su plate porezom skupljali i oni od kojih su decu krali… Oni su ih faktički plaćali za tu sposobnost da im decu ukradu i prodaju. Sada mi se evo i ekran od tastature naježio! Sve to na očigled države o kojoj sada brižni Strazbur vodi računa zbog svoje nemarnosti. Države koja kao nešto pokušava po tom pitanju, ali bez ikakvih rezultata. Države koja je spremna da prevrne čitavu zemaljsku kuglu i uloži stotine naših vrtića, škola i bolnica da pronađe neke likove koji po belom svetu prodaju neku drugu, belu robu, a ne – zamislite naše ukradene bebe po svojoj zemlji i to po svojim zvaničnim “najhumanim” ustanovama. Pa će mi neko reći da nije do države i njenih bezdušnika koji stavljaju 101 drugi prioritet ispred toga!

“Ne razmišlja” niko o posledicama svih tih krađa koje sada kao društvo verovatno već uveliko “živimo”, a to je da je sasvim moguće da je sada neka žena ustvari svom mužu sestra od strica, da je neki muž ženi svojoj sada možda brat rođeni… Da će njhova deca biti takva i takva, u tim i takvim istim situacijama… Da se sada to neko naše dete odaziva na neka čudna strana imena i nama nejasna prezimena. Da priča nekim drugim jezikom. Da voli neku drugu “svoju” zemlju, neke druge ljude koji se lažno teše nazivajući se njegovim roditeljima. One koji lažu i sebe i tu decu. Bogata jalova gospoda koji su hteli i dobili dete “preko noći”, ne proveravajući odakle je to dete i čije je, verujući da je možda s` neba palo ili da ga je roda donela?! I danas oni kao vole i mogu voleti tu decu, a naneli su toj istoj deci više greha i nepravde više nego što će im čitav život naneti. Nema reči, toj kompoziciji grehova, jedan za drugim, počev od one prve lopovske lokomotive koja vagonima iza sebe vuče sav taj grešni teret za sobom, definitivno kraja nema…!

Cifra od 10.000 ukradenih beba u državi Srbiji nije slučajnost da bi se pričalo o sporadičnosti… To je jedan grad, poput moje Bileće, ukradenih beba i malih bebčeta… Poput ove majušne sa slike, prvi put umotane i previjene… Sklopimo sada oči i zamislimo na trenutak najglasniji mogući plač svih tih 10.000 beba istovremeno koje, tek ukradene, vape za svojom majkom i njenim mlekom… E pa ono što bi čuli tom zamisli, može komotno da opiše o kakvom i kolikom grehu se tu radi! Državo, sram te bilo – momentalno pomozi tim ljudima, osnuj ako treba i Ministarstvo za ukradene bebe i speri sa sebe sav taj greh koji si dozvolila! A ko nam garantuje da ga i dalje ne dozvoljavaš?! Čuvajte se buduće mame i tate! Ako treba i s lovačkom puškom u porodilište umesto u lovište, jer gadovi se ljudski tamo love, a život se brani! Jedan novi, mali i bespomoćni, kojem niko neće moći pomoći ni sačuvati ga osim vas!

Izvor teksta: http://www.vukoje.rs/10-000-hiljada-razloga-za-srpsko-more-suza/