– LUKINO EVANĐELJE – (Emil Bock)

– L U K I N O G EVANDJELJA- (Emil Bock)
– Pastirsko evandjelje. -Žensko evandjelje. -Misterija Marije i Sv. Duh. -Luka lekar.- Pavlov ucenik. -Damask. – Evandjelje eterickog Hrista -.
–
Sa nemackog: preveo (Obradin Mitrović)
– Dragi moji prijatelji: Ovo je samo za „sladokusce“ EVANĐELJA … !!!

“Ako neko naslika neki grad, sa jedne strane u jutro a neko drugi na veče, tako bi morali i obadvojica predstaviti npr. najviši toranj i najznačajniju građevinu. Ali inače mogla bi i morala obadva ova nacrta, biti veoma daleko jedno od drugog udaljena i različita. Zato što jedan s ove, dok drugi opet one druge delove grada ima pred svojim očima. Kada se sva četiri Evangelista udruže i zapravo jedan u drugog spoje, tako daju spojeni tekući zraci jedno izvesno svetlo od sebe, da se to ranije nije moglo osećati. Pa ko, na tome ima uvežbani smisao, tome uvek nešto više dolazi u srce …”.
Sa ovim rečima nagovestio je Švabski crkveni otac i teosof Johan Albrecht Bengel 1736 god. u “Harmoniji četiri evangelsta” – na to Evandjelje u četiri evanđelja. Ovde se izgovara jedno osećanje i jedno znanje, što ranije beše živo, ali danas mora biti sasvim novo opet pronadjeno: -Da četiri evandjelja nisu slučajna, -da već ni jedno pojedinačno evandjelje nema nekakvu pravu i punu sliku o Hristu, -da evandjelja lično tu, gde se ona rečima ne slažu, ne čine se nasuprot suvišna, – Da četiri evandjelja zajedno izgradjuju jednu božansku figuru, što to važi za osećanje i viđenje u duševno-punom zajedničkom gledanju-.
Jedan klasičan primer sinoptičkog, zajedno vidjenog Evandjeoskog doživljaja, nudi nam se svaki put u Božićnim jaslama, pred kojima su kraljevi i pastiri zajedno (Dete) darivali. Ovde teku zajedno oba evandjelja, što nam pričaju o Isusovom detinjstvu: Mateja i Luka. Kraljevi i pastiri dolaze kao pretstavnici dva velika ljudska strujanja ka detetu Isusu, svako od njih u Novom testamentu ima svoje lično evandjelje. Mateja opisuje ponude tri kralja: To je evandjelje Mudrost-strujanja. Dok nam Luka pokazuje Pastire u noći na livadi i pred detetom u štali i jaslama u Vitlejemu:-To je evandjelje-srca strujanja. – Kako se u Božićnoj slici povezuju “mudri kraljevi-poglavari” i “siromasna pastirska srca”, tako zvuče zajedno Mateja i Luka-evandjelja kao svete knjige glava-ljudi i srca-ljudi . Tri kralja dolaze kao nosioci Mudrosti prastarih predanja. Pa Matejevo evandjelje je licno produžilo ulogu tri mudraca sa Istoka, postavljanjem Hrista kao ispunjenje stare mudrosti i mudrog kazivanja, kao i ono u svetim mudrim i proročkim knjigama Starog zaveta, pronašlo je njihov pad. Pastiri su ljudi, čije su proste duše u njihovim srcima imale jedan otvoren organ za božanski svet. Tako je Lukino evandjelje jedno grandiozno otvaranje osećajne snage srca, sto pastire dovodi u stanje, da osete poziv i pevanje u „horu Andjela“ i tako preko noćnih polja, da vide u detetu u jaslama svetlo-slave – Hristos bica…!! Jedna velika prisnost zagreva Lukino evandelje. Ton srca ne odzvanja samo iz božićne priče, nego proističe iz celokupnog evandjelja. Govori li prvo evandjelje (Matej) snažno na razum, tako govori treće (Luka) tek onda snažno, kada čovek dozvoli da srce govori. To se ne sme tako razumeti, kao da bi Lukino evandjelje bilo za današnje ljude “lako razumljivo”. Ko se tako postavi, da ovo jednom pročita u celini, taj ce uskoro primetiti, da mu ovde teškoće razumevanja izrastaju kao ni u jednom drugom evandjelju. Naime, iz Lukine predstave, svetle iznutra slike sa toplim bojama, koje su svakom srcu poznate, kao u pričama –poredjenja: -o dobrodusnom Samaricaninu, o izgubljenom sinu, o bogatom coveku i siromahu Lazaru. Pripovedanja: o susretu izmedju Marije i Jelisavete, o Mariji i Marti, o učenicima na putu za Emaus. Ali uvek je opet tok celine prožet od zagonetnih-hijeroglif slika i reči, što ga zaista čini, za najteže razumljivim od sva četiri evandjelja. Ali nije li to neka protivrecnost, ako je to Lukino evandjelje sa jedne strane kao najteže razumljivo, a sa druge strane označavamo kao Pastirsko evandjelje ?
U religioznom životu biće veoma mnogo govoreno o”jednostavnosti”, pre svego o “jednostavnom evandjelju”. Covek sa tim misli, da su evandjelja lako razumljiva. Ovde leži jedna dubokosežna zabluda, da je iz toga objašnjiva, da su zadnji vekovi u glavnoj stvari bili, neko vreme razvitka svesti. Ova “jednostavnost”koja se danas misli, ne moze se porediti sa jednostavnošću pastira.To je pogrešno, da oni pastiri od Vitlejema polažu pravo za mišljenje o “jednostavnom evandjelju”. Danas se misli: j e d n o s t a v n o s t R a z u m a; što zivi u pastirima bozićne priče i u celom Lukinom evandjelju, jeste j e d n o t a v n o s t S r c a. Prostota i jednostavnost srca, što beše pastirima svojstvena, nije prostota u duhovnom, ona je mnogo više oko i organ, za beskonačne raznovrsnosti i neizmerljiva bogatstva duhovnih svetova ! To mnogo govori o “jednostavnim-prostim evandjeljima”, kroz te neiscrpne duhovne dubine evandjelja, izgubilo se iz svesti i istinsko strahopoštovanje iz duša mnogih ljudi, vraća se nazad u izvesnom smislu na prevod Luterove biblije. Luter je težio baš svesnom “počovečenju”-u ljudskoj formi-jedne biblije svakidašnjice, u ovom trenutku se on potrudio, kako je on u svojoj “poslanici-pismu o tumačenju” rekao: -Reči, koje je on izabrao za nemački tekst biblije, da se uzmu iz običnog života. Covek mora o tome pitati: majke u kući, decu na ulici, obične ljude na pijaci. Mora se ovima videti na ustima, kako oni govore i saobrazno tome tumače. Ali ovi ljudi pastiri, u Luterovo vreme nisu bili oni, koje je Luteranski biblija-prevod najpre obuhvatio. Tada bi se “pastiri”sretali medju seljacima, koji još lično nadareni sa vizionarskim gledanjem, živeše u Jovanovom Otkrovenju. Luter reče, da se njegov duh ne bi mogao poslati u ovoj knjizi. „Jovanovo Otkrovenje – Apokalipsa“ nije tako jednostavno i prosto, upravo u smislu Glave-jednostavnosti. Za Glavu, ono je naj nepopularnija i naj nerazumljivija, knjiga sveta. Ali ono beše otvoreno prostim pastirskim srcima seljaka, kad se takodje, već mnogo pakosnog nerazumevanja sa tim ulivalo. Da se Luter od seljaka razdvojio, leži utemeljeno najdublje u različitoj postavci prema evandjelju i prema Apokalipsi. Iako Luter beše jedan heroj poboznosti i religiozne delatne snage, on je ipak takodje začetnik, jednog raspoloženja što je jednstavnost-glave, želeo podesiti evandjelju. Seljaci su njega mogli proizvesti za mnoštvo duhova i utopista, bili su još članovi tog strujanja što dolazi od pastira iz Vitlejema. Hiljadu godina posle Lutera, napisao je prosti i jednostavni obućar od Gerlica/Jakob Bohme/ svoje knjige, koje su uskoro bile u seljačkom staležu popularnije nego Luteranski katehizam, iako su one, u nekom smislu, beskonačno teška da se razumeju. Što jednostavnost srca duhovne svetove osluskuje, cesto puta je za “naobrazovane”mnogo teže razumljivo, nego za “proste”ljude.
Glava-jednostavost, dolazi iz zamorenih Misli. Srce-jednostavnost, dolazi od živahnosti srca.
Danas je rod pastira izumro, tako dobro kao svi ljudi postali su glava-ljudi, umorni. To je razlog, zašto Evandjelje ne živi danas u ljudima ?. Sve, što čisto potiče iz natčulnog, kao evandjelja, postaje od srca-ljudi duboko razumljivo i prihvaceno. Od glava-ljudi ili kao “suviše visoko”i “suviše nepopularno” osećano. Ili umetnicki za“jednostavno” objašnjeno a kroz to iz osnova krivo razumevano i poravnato. Kako se to često dogadja, da neki naobrazovani intelektualac npr.Antropsofske spise, objašnjava za teško razumljive.To ipak nije za narod. Dok često puta prosti ljudi, u kojima još nešto odzvanja od pastirskog štimunga, mogu u tome da žive bez teškoća.
Pastirska-jednostavnost biće oživljena na nov način, kad opet osećanja za bogatststvo natculnog sveta postanu probudjena, a evandjelja opet spiritualno u njihovoj neiscrpnosti ne samo osećana, vec i razumevana. Tada tek nastupa istinsko vreme Lukinog evandjelja – „pastirskog evandjelja“.
Evangelist Luka, nije bio nikakav “prost čovek iz naroda”. Moglo bi to biti u skladu od mnogih od 12 apostola i takodje od sastavljača spisa Novoga Zaveta, što je često puta bilo uvažavano, da su oni “prosti”pripadali sloju naroda, a da se to ne odnosi na Luku. Luka je bio pre svega, naobrazovani grk, po struci lekar. Apostolske price i Pavlove poslanice, prikazuju nam ga kao jednog Pavlovog sledbenika na njegovim putovanjima. Pavle piše u drugoj poslanici Timoteju: “Luka je sam kod mene”(4,11) i u poslanici Kološanima:”Pozdravlja vas Luka, dragi lekar (4,14). U apostolskoj priči, sto je kao treće evandjelje od Luke napisano, priča Luka u drugoj polovini najvažniji komad u “mi-stilu”(najpre 16,11). Da li je Luka video Isusa ili je samo bio jedan iz velikog učenickog kruga, ne zna se. Već u pra-hriscanstvu, nije se znalo da se odgovori sa sigurnosću na ovo pitanje. Mnogi su ga smatrali za jednog od 72 učenika. A kako legenda- Aurea prica, verovalo se da se Luka uvek opet u svojim evandjeljima licno ponovo nalazio. To je bas čudnovato, kako u Lukinoj Vaskrs –priči, o dvojici učenika za Emaus, koji je nazvan po imenu :Kleopas a drugi naprotiv bez imena. Kroz to se čovek potsećajući na Jovanovo evandjelje, osećao, da se mladi Jovan ne naziva nikakvim imenom. Kao što je čovek u „bezimenom“, Jovanovog evandjelja, znao da je pisac istog, tako se i u bez-imenom uceniku Lukinog evandjelja, naslućuje Evangelist.
Moglo bi se otsad uzeti za realnost, da je Luka bio jedan od Emaus-ucenika, ili ne, sa ovim je dodirnuta jedna unutrasnja istina:-na unutarnjim vezama u kojima Luka i njegovo evandjelje stoji prema Hristu. -Da je Luka bio učenik Isusov, to mi ne znamo. Ali da je bio Pavlov učenik, to znamo za sigurno. Kao učenik i prijatelj Pavlov, uzima on ucešća na velikom otkrovenja-dozivljaju,iz kojeg Pavle crpi svoj apostolski zadatak i svoje znanje:na Damask- doživljaju. Pavle označava svoj „Hristos-susret“ pred Damaskom lično kao jedan Vaskršnji doživljaj. On ga postavlja u red sa pojavom Vaskrslog pred ucenicima, dakle i sa onim što su obadva učenika za Emaus doživela: ”Na posletku svega, on je i od mene bio vidjen, kao jedno prevremeno Rodjenje” – (1.Korincanima 15,8).
***

Susret Pavla sa „eterickim Hristom“ pred Damaskom, je najvažniji kljuc za Lukino evandjelje. Covek može Lukino evandjelje, ako se ono iz svojih najdubljih misterija, želi shvatiti, može imenovati: kao P a v l o v s k o evandjelje, ili evandjelje:e t e r i č k o g H r i s ta!
Za nas u ovom unutrašnjem smislu, opipavajući Lukino evandjelje, što nam kroz vezu evangeliste sa Pavlom omogućava pogledati na vezu sa Hristom, posmatrajmo najpre još jednu drugu povezanost, u kojoj je Luka stajao.
Postoji jedno obogaćeno legenda-predanje: – Luka je bio jedan slikar. On nije ništa drugo znao slikati, već samo uvek veličanstvene i svete slike od device Marije. Luka:prvi Bogorodicin-slikar. Pre svega bice govoreno o jednoj neopisivo lepoj i cudnovato izradjenoj Marija-slici, što je bila donesena u Rim. Kada je u –VI- veku pod papom Grgurom Velikim, izbila kuga u Rimu, kako izvestavaju hronike i legende, tada je papa javno izneo ikonu Marije, i svi koji su došli da sliku posmatraju, bili su od kuge izlečeni.
Covek ne mora ovakve legende kao bezvredne odbaciti, jer se njihova sadržina za ono istorijsko vreme čini neverovatnim. Lično, ako one nisu u spoljašnjem smislu potpuno održive, tako one upućuju ipak često puta na važne unutarnje istine.To je jedna istina, da Luka-lekar nije samo činio izlečenja, od toga što je on bio u stanju snagom svoga lekarskog umeća.U onom trenutku kada postade evangelist, stvorio je on jedan izvor iscelenja, koji je daleko vekovima delovao. To takodje nikada nebi mogla dati, u spoljašnjem smislu ona Bogorodica-ikona Luke slikara, da nije bilo Lukino evandjelje lično jedno čudotvorno delatno isceliteljsko umetničko delo, od čijeg dejstvovanju su mnoge ljudske duše mogle ozdraviti. To slikanje pripada takodje, zaista za svojstvenost Lukinog evandjelja. Dok Matejevo evandjelje je mnogo više neimarstvo-aehitektura. Markovo evandjelje je plastika. Jovanovo evandjelje je srodno muzici. Dok je Luka zaista slikar medju evangelistima. A Lukino evandjelje je takodje najprisnije protkano o Marija-misteriji. Ova legenda pripoveda, da je Luka bio u jednoj naročitoj vezi sa Marijom, majkom Isusovom. On je, već poslavši za potpis svoga evandjelja, mogao je mnoga pitanja Njoj uputiti. Lukino evandjelje je, kako se to uv

ek osećalo i o legendama bilo izgovarano, je e v a n dj e lj e M a r i j e. Čovek to prepoznaje, ako se obrati pažnja na ulogu, koje u njemu igraju žene. Uvek iznova unutra tka se ukupna slika scena, u kojima pojave žena ka nama govore.
Naročito su prva dva poglavlja sasvim ispunjena misterijama Bogorodice. Mi vidimo, kako Arh-andjeo Gavrilo „osenjuje“ Mariju, da njoj objavi rodjenje deteta. U Matejevom evandjelju je to otac, Josif, kojem se andjeo objavio. Ova razlika daje različite tonove oba evandjelja na : Matejevo evandjelje je očinsko-muško, a Lukino majčinsko -žensko.
Na sliku najave, sledi uskoro osim toga duševnog obilja, potresna slika žena: „susret Marije i Jelisavete“. U obe žene pokreće se utroba Misterije majčinstva,.gde još u majčinoj utrobi spokojna dečica prepoznaju jedno drugog, preko susreta majke, što Jovan-dete „poskoči“ u telu majke Jelisavete. Psalmi ističu kroz to postajanje majkom, inspirisano je ženskim dušama. Onda slede obadve scene rodjenja: Jelisaveta se porađa, takodje rađa i Marija. Neplodna starica postaje majka Jovanova. Dok Devica postaje majkom Bozić-deteta. Oba ova čuda dogadaju se, izmedju onog što čini sve žene sa svojim tajnama.
U hramu vidimo onda Mariju i dete pred starcem, hramovnim mudracem Simeonom, koji blagosilja dete i roditelje i Mariji govori reči, sa kojima on takodje čini objavljivanje jedne tajne ženi: “Mač će probosti Tvoju dušu“ !! – On blagosilja Mariju za majku „dolorosa“, za majku bogatu sa bolovima, za figuru pijeteta, sto će nekada postati kada ona bude držala mrtvo sveto telo-les u krilu. Ali Simeon ne izgovara sa ovim rečima samo za Mariju, nego za ženu uopšte-mater dolorosa. U srednjovekovnoj plastici i slikama često je Marija prikazana, sa mačem probodena. Ova ljudska slika treperi još sa znakom, sa kojim sazvezdje Device biva označeno, u tom znaku kroz kojeg je jedna linija, kao neki mač probodena.
Rec Simeonova za Mariju je suprotnost prema blazenstvu Marije kroz Jelisavetu: “O blagoslovena si Ti, ti koja si verovala“! (1,45).Isto tako kao od blagosiljanja Jelisavete, proizilaze takodje od sudbinskih reči Simeona važne linije, što se provlače kroz celo evandjelje, kao da su bila dva izvora u kojima izviru dve struje. Ove dve struje opet nalazimo u onim, svugde u evandjeljima umetnutim blagosiljanjima i jadikovkama. Dalje izvodjenje blagosiljanja, što Jelisaveta prema Mariji izgovara, nalazimo u toku evandjelja naročito jasno u sledećoj sceni, što je takodje jedna Lukijanska ženska scena: Jedna žena iz naroda podiže glas -uzviknu i reče mu: “Blagoslovena je utroba, koja Te je nosila i blagoslovene su dojke koje su Te dojile“.Ali Isus reče: “Da, ipak su više blagosloveni oni koji Boziju rec slusaju i drze je“ (11,27-28). Ovo blagosiljanje postaje od spoljasnjeg Marija- bića, preokrenuto u unutarnje Marijanstvo. Reč Simeonova, o maču, nalazi se pri kraju evandjelja ponovo u jedoj čisto Lukijanskoj ženskoj sceni, neko dramatično uzdizanje. Počelo je nošenje krsta. “A za njim je išlo mnoštvo naroda i žena, koje su Ga oplakivale i sažaljevale. Ali Isus se obazre na njih i reče: „Vi kćeri jerusalimske ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za svojom decom. Jer, eto, idu dani kada će govoriti: Blažene su nerotkinje i utrobe koje ne rodiše i dojke koje ne dojiše…“!(23, 27-29). Hristos upućuje ožalošćene žene na to, da će jedanput postati sudbina čovečanstva, što se sada odigrava. Jedanput će čovečanstvo, naročito žena, postati mater dolorosa i nad smrću sinovljevom jadikovati.
Starcu Simeonu, pridružila se u hramu još stara mudra proročica Hana.Ona nastupa u izvenom smislu u ime svih žena, pred Mariju i dete, koje su u predhrišćansko vreme vršile jednu svetu službu: – sveštenice i Sibile.
I konačno nam se kazuje kraj 2. poglavlja- Marija, kako ona stoji u hramu pred 12 godišnjim dečakom Isusom. Mač je počeo, da probada njenu dušu: Njegova majka mu je govorila: “Sine moj ,zašto si nam to učinio? – Pogledaj, tvoj otac i ja smo te sa bolom tražili“. Ovaj niz od likova žena na početku Lukinog evandjelja, jednak je raznim varijacijama jednog svetog Marija-lika, ne želi intelektualno biti prihvaćen, već u najvišem smislu religiozno-slikarski. Ko sebi iz njenih zidnih slika, pripravi za njega duševni prostor, ko oseća svetost da u njoj miruje, oseća će da iz njih izlazi dah ozdravljenja. On shvata legendu o „kuga-iscelenju“ sa ikonom slikara Luke.
Religiozno-slikarski uzeto, slike otkrivaju takodje smisao koji se može dobiti u svakoj čovečijoj duši. Da ne potpadnu u neko dogmatsko i crkveno-kruto obožavanje Bogorodice, ipak se može doći kroz ove slike do jednog duhovnog saznanja Marija-tajne, dozvoliti da se odvede do otkrivanja Bogorodica-tajne u svakoj pojedinačnoj ljudskoj duši.
Tako ostavlja „susret o Mariji i Jelisaveti“, osvetliti jednu pra-sliku iz koje mogu postati svi susreti ljudi, posvećeni. Svaki čovek ima dušu, u čijem materinom krilu duhovno Ja miruje i klija, to istinsko biće moglo bi doći svakom, ali još ne do proziranja i uvidjanja. Šta bi moglo postati u čoveku kroz neko drugo Više delovanje, kao da kroz Duhovnu klicu tog nekog, duhovna klica u duševnom krilu tog drugog, bude potstaknuto tako, da se kao u Jelisaveti i u čoveku probudi naslućivanje budućeg zivota. Jedna takva slika kao o dve materinske žene može dovesti do svesti, kako se ljudi veoma jedan o drugom samo površnno dodiruju, umesto da centar zivota podstiču i da ožive. Svaki susret može biti neko probudjenje, jedno probudjenje Marija-tajne u dušama.
Dva puta u ženskim likovima na pocetku Lukinog evandjelja, biva nam od Marije neprimetno jedna reč rečena, ali da se ipak pokazuje kao kljuc ka jednom istinitom unutarnjem hramu. Nakon poklonjenja-obozavanja i pričanja pastira kaže se: “Ali Marija je zapamtila sve ove reči i razmišljala je u svom srcu“ (2,19). Pa nakon pronalazenja „12- ogodišnjaka Isusa u hramu“ i posle njegovog odgovora na pitanje majke kaže se: “I majka njegova zapamtila je sve ove reči u njenom srcu“ (2,51).
Marija je najčistija unutarnjost srca. Sve, što evandjelje o njoj govori, je praslika unutrašnjeg delanja duše. Kroz ovu dva puta izgovorenu reč, Marija će nam se pokazati kao praslika moleće i meditirajuće duše. Tako bi trebala biti svaka ljudska duša, da je ona spremna, ove reči, koje budu njoj izgovorene, prihvatiti kao seme i kao materino krilo Zemlje ova zrna semena, da zaštiti i da neguje u njihovom rastu i da pokloni zreli zivot. Reč je seme, a Duša koja moli i meditira, e prava oranica-tlo, gde uvek dalje postaje pounutrašnjeno i novorodeno, što je u Reči odzvanjalo. Gde Luterov tekst kaže: “Ona pokrenu nju u svojem srcu“, sadrži grcki glagol (symballusa), što ga mi poznajemo iz reči“ simbol“. Čovek bi mogao ovo mesto dakle i tako predstaviti: “Ono je simbolizovalo ove reči u njenom srcu“, to bi značilo: U tome trenutku kad Marija shvata reči Andjela, o kojima pastiri izveštavaju, i reči 12-ogodisnjaka Isusa u njeno srce preuzima, u meditirajucem smislu, ostavlja ona smisao istog kao duhovne slike i pojave da iz njih izviru. Iz Marijine duše proizilazi svaka reč, kao neki leptir nečeg duhovno-životnog.
Tako stoji već na početku „Marija-evandjelja“ mnogo čega, na čemu duše Marija- misterije, mogu u sebi oživeti, na čemu se može istinka pobožnost od duhovnog naslućivanja ispuniti i probuditi.

Nastavak Lukinog evandjelja ostaje veran duševnim slikama, početka. Melodija Marija-lika zvoni i dalje. Od vremena do vremena probija se pred nas jasno i neposredno i opčinjava jedan ženski lik. Tako pre svega u sceni o „Mariji i Marti“, o kojem nam Jovanovo evandjelje kaže, da su one bile sestre Lazareve. Ova ovde imenovana Marija jeste,Marija Magdalena. Ona je „Marija-tajnu“ duše pronašla, a u Marti je još nemir.(10, 38-42).
Prethodno već vidimo kao temu žene kod Luke naročito istaknutu. Mi čujemo, kako Isus objavljivanjem prolazi kroz mesta, i tu biva popisano, ko ide sa njim. To moramo uočiti, da su učenici samo kratko generalno imenovani, dok će jedan red žena podrobno biti naveden: Dvanaestorica sa Njim pritom nekolicina žena, koje je on izlečio od zlih duhova i bolesti. Naime Marija Magdalena, od sedam demona bila oslobodjena. Zatim Jovana, žena Irodovog upravitelja Huze, pa onda Suzana i mnoge druge koje su im služile svojim imanjem (8,1-3).
Dupla ženska scena:o „probudjenju kćeri Zairove“ i ozdravljenje žene od preobilnog krvarenja“, nalazimo kod Luke sa mnogo većom podrobnošću odslikano nego kod Mateja i Marka.
Pa onda nastupa s vremena na vreme iz pozadine nepoznatog, neka žena ili grupa žena u tok evandjelja: Žena, koja kao u nekoj iznenadnoj ushićenosti iz gomile naroda uzvikuje Hristu njena duševna blaženstva: “Blagoslovena je utroba koja Te je nosila….“! (11,27), Ona 18 godina dugo bolesna (13,10-13); žena sa izgubljenim talirima; i molećiva udovica u poredjenjima (gl.15 i 18) i na kraju oplakujuće žene na putu za Golgotu (gl.23).
Kao početak evandjelja, tako zauzima kraj i prelaz Lukinog evandjelja u Apostolske priče, koje su baš takodje Lukino pismo, kroz sliku žena neki naročiti odjek. Ovde svakako zaokreće slikar Luka samo nekoliko manjih poteza, da zasvetli Marija-lik.
U pričama o Vaskrsu i Duhovima (Sv.Trojica), tka tiho biće žene.Luka je taj, sto slika lik o tri svete žene na grobu u prvom sunčanom uranku Vaskršnjeg jutra, slika, što je tako naročito snažno ispunjena od veličanstveno svetog, duševnog raspoloženja Vaskršnjeg slavlja. Već posle stavljanja u grob kaže se:“Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. One se vratiše spremiše mirise i meleme. U subotu su ostale mirne-po Zakonu neaktivne. Ali u prvi dan nedelje vrlo rano, došle su na grob sa mirisima…. Ali to su bile Marija Magdalena i Jovana i Marija Jakovljeva….“ (23,55-24,10).
Na prelazu od Vaskršnje priče do scene na Duhove, prema Vaznesenju, postaje zajednica što se opisuje, na koju će se izliti Duh Sv.Trojice. Nakon što su 11-učenika imenovani, kaže se:“Svi ovi su bili uvek zajedno jednodusno sa molitvom i preklinjanjem sa ženama i Marijom, majkom Isusovom i njegovom braćom.“(Apostolska dela-1,14) -.Da prisutnost žena a naročito Marije kod praznika Sv.Trojice, nije slučajna, uvek je ponovo od slikara bila dovedena do izražaja, što je krug učenika slikao sa plamenim jezicima, ali Mariju u centru ovoga kruga, otkrivajući jedan sasvim naročiti odnos sa Svetim Duhom. Čak štaviše u dvorskoj crkvi za Wittenberg, što je rodno mesto protestantske crkve, koja je Marija-tajnu u korist nekog više muško-intelektualnog duševnog držanja platila cenu, može se u horu (svakako novom) videti prozorsko staklo, što je devicanska mater Marija prikazana u sredini kruga Sv.Trojice.
(Marija-tema, što se sa svojim sjajem i prisnošću Lukinog evandjelja, uzdiže naviše iznad prva dva evandjelja, nedostaje u Jovanovom evandjelju, kako baš uopšte svako evandjelje prihvata sadržaj proteklog, podiže i opet u jednu novu sferu uzvisuje sa novim duhovnim sadržajima. Za Jovanovo evandjelje imenujmo samo dve Marija-scene, jedna sa početka, druga sa kraja: Marija na Svadbi u Kani, Marija sa Jovanom pod Krstom !).

Sa slikom szena na „praznik Duhova“ (Sv.Trojice), dospeli smo na jednu tačku , gde ćemo isto tako tajnu Marija-pojave sa jedne vazne strane produbiti, kao i naročitost Lukinog evanđelja za jedan korak tačnije upoznati. O tome, sta je S v e t i D u h, danas su prisutne samo nejasne apstraktne predstave. Kad se kaže: Sv. Duh je treća ličnost tro- jedinstva,to znaci umesto jednog odgovora samo novi problem. U pra- hrišćanskim vremenima se postavljalo prema pitanju o Sv. Duhu,lik Marije pred dušu. Osećalo se,da je Marija isto tako malo kao Hristos,“samo neki čovek“ bila i da njeno značenje ne počiva samo u sudbini ,da bude majka jednog Velikog. Tako kao sto se u ljudskoj pojavi Isusa,video Hristos,tako u ljudskoj pojavi Marije, video Sv. Duh. Kao sto je Hristos jedno božansko biće,koje bese utelovljeno u Isusu, tako bese onih vremena Sv.Duh jedno uzvišeno biće,da je u Mariji postao telesno vidljiv. Pod „osenjivanjem kroz Sv. Duh“,nije se podrazumevao samo jedinstven događaj za svrhu začeća, sto je bio nastupio umesto zemaljskog oca i delovao na začeće-Takve su predstave nastale tek u vreme Dogma- obrazovanja,kada se pra-hrišćanstvo već preko toga crkvenog hrišćanstva ukočilo. Nego se osećalo, da za Mariju „osenjivanje“ kroz Duha Svetoga bese neko dugotrajno stanje: Da pod ovim uticajem oplođenja,bejaše nešto drugo;kao da je ono bilo samo pod ljudskim okolnostima. Da je iz ovog osenjivanja proistekla misterija,kroz sta Marija nije zauzela neko posebno mesto samo među svim zenama,nego i svim ljudima. Poreklo madona-bogorodice kulta lezi u tome,da se Sv.Duh trebao obožavati u tom trenutku kad se klanjalo Mariji.
U mnogim starim dokumentima, tekstovima, slikanjima, plastici itd. u kojima istovremeno takodje provejavaju predhrišćanski motivi ,susrećemo umesto triniteta od Oca,Sina i Duha –od: oca, majke i sina. Kao prva ličnost triniteta: Otac sveta, tako je treća Majka sveta. A svetska majka nalazila inkorporirana, čoveka nastalog u Bogorodici Mariji. Veza između Marije i Sv. Duha je možda jedna od misterija, koja je današnjem mišljenju najviše tuđa, iako danas vise no ikad u prilogu na kraju o Geteovom Faustu, vodi u usta reč, večno-ženskog. Ovo večno-žensko, duhovna praslika ženskog bića,nije neka apstrakcija,već istinsko biće. To se može nazvati „majkina svetska dusa“.Takodje se to može u priključenju na rano hrišćansko, gnostičko strujanje, nazvati“devica Sofija“. Sofija znaci: mudrost U materinskoj dusi sveta počiva riznica kosmičke mudrosti. Ova Sofija se naslućuje bolje iz razumljivog srca-instinkta ponekih zena, nego iz „prignječenog“ punoćom znanja, mozga nekog naučenjaka. Srcu ljudi stoji Sofija- pra-mudrost, bliže nego mozak. Sta se u celosti za krug učenika dogodilo na praznik „Duhova“ u izlivanju Sv. duha, to se dogodilo za učenika Jovana već ispod krsta, gde je njega Hristos povezao sa Marija-Sofijom recima: „Zeno,gledaj tvoga sina,Jovane, gledaj tvoju majku“! Ova kosmička mudrost počinje da se uliva u probuđena srca.
Neku duplu misteriju obuhvata „Sofija“: Svetlo darujuća mudrost sveta i život darodavna majka sveta. Sv. Duh je takođe i lekoviti duh. Ova strana Sv. duha,kroz oblikovanje reči nemačkog jezika lako pojmljivog ,ranije je bio življi,ali se onda izgubio. Pred likom Marije stalno su se osećale lekovite snage, isceliteljskog duha. I tako se kroz ceo tok ljudske istorije skroz osećalo, kako su od bića velikodušnih žena proizilazila harmonizirana i lekovita dejstva. Tako je hteo Gete da oblikuje svoju Ifigeniju:“Sve ljudske mane oprašta čista ljudskost“. Marija – slika slikara Luke u Rimu,sto je bolesne od kuge lečila,to je u smislu pra-hrišćanskog razumevanja, izlečenje Sv. duhom.
Isto tako kako smo mi mogli prošetati Lukinim evanđeljem,u potrazi za njegovom dušom,pogledom usmerenim na ženske osobe,tako smo to sad mogli i čitati,dok smo obraćali pažnju na mesta,koja govore o svetom Duhu. Mnoštvo ovih mesta,neki niz,uskog zlatnog lanca, uzdiže uvis treće evanđelje jasnije iz reda drugih. Anđeo Gavrilo govori svešteniku Zahariju o dečaku Jovanu:“On će još u majčinoj utrobi biti ispunjen svetim Duhom“(1,15). Objavljuje se, da će Jovan Krstitelj biti od iste Misterije ispleten kao i Marija. Mariji govori Gavrilo:“Sveti Duh će doći iznad tebe,pa će te snaga Svevišnjega oseniti….“)1,35). „Kad Marija dođe ka Jelisaveti i Jelisaveta čuje njen pozdrav,poskoči dete u njenoj utrobi i Jelisaveta se napuni Duha Svetoga“(1,41). Marija-tajna deli se sa Jelisavetinom i obuhvata dete u njenoj utrobi,tako da ono poskoči,probuđeno od ovog Duha. Još u majčinoj utrobi postaje Jovan ispunjen Duhom Svetim,kao sto je Anđeo objavio ocu. Jedan zajednički element, tkajući povezuje Majke i njihovoj utrobi plod koji sazreva.
Nakon rođenja deteta Jovana proširuje se oblast tkajućeg duhovnog elementa i preuzima u sebe sveštenika Zahariju:“ I njegov otac Zaharije napuni se Duha Svetoga, pa izgovori proročke reči….“(1,67).
Kada dete Isus beše doneseno u hram,:“ I gle, u Jerusalimu je živeo čovek po imenu Simeon,i to čovek pravedan i pobožan koji je očekivao Izrailjevu utehu(takođe oznaka za Sv. Duh). A Duh Sveti lebdi iznad njega. Njemu je Sv. Duh prorekao da neće videti smrti pre no sto vidi Hrista Spasitelja. I nadahnut Duhom Svetim dođe on u hram…“(2,25-27)
U ovim osobama Simeona i Ane približili su se detetu Isusu,reprezentanti onih,koji su bili u pred hrišćansko vreme nosioci i govornici Sv. Duha.
Posle obrezanja i nakon priče o dvanaestogodišnjem Isusu biće oba puta rečeno: da je Isus dobijao na Sofija-mudrosti. Njegova se duša ogrnula sa Marijinim ogrtačem. On se pripremio na to, sta će se onda na Jordan-krštenju dogoditi,gde Sv. Duh sleće dole u slikovitoj pojavi jedne golubice (3,22). Potom je Jovan objavio:“Dolazi jedan,koji će sa Sv. Duhom i ognjem kršćavati“(3,16). Zatim, „ Isus se pun Duha Svetoga vrati sa Jordana,i onda ga Duh odvede u pustinju“(4,1). U sili Duha vrati se on opet u Galileju“(4,14). Sada je u njemu neposredno nastala stvaralačka snaga,sto ga je ranije od majke kao jedan ogrtač obavio.
Ova linija daje se pratiti kroz celo Lukino evanđelje,a na ponekim mestima da se iz toga dobiju najvažnija saznanja. U 12-oj gl. biće prikazano,kako Hristos predaje učenicima“Oče naš“! Ovde ne glasi u važnim starim rukopisima tekst druge molbe :“Tvoje carstvo dolazi“,nego,“tvoj Sv. Duh spušta se dole na nas i vodi nas kroz katarzu-očišćenje“. Ovde dodirujemo za celo Lukino evanđelje,u kojem je tako često govor o“božjem carstvu“, važno povezivanje između „Sv. Duha i carstva Božjeg“. Carstvo Božje,ne sme spoljašnje biti građeno,već duhovno egzaktno. Ono je jedna duhom ispunjena unutarnja sfera sveta,čija slava treba sve više da prožme tvrdu ljušturu čulnoga sveta. Sveti Duh je „materinska duša sveta“. Oba ova osnovna pojma evanđelja susreću se jedan sa drugim. Nakon „Oče naš“ dolazi „pouka o molitvi“,koja se završava se rečenicom:“Kad,dakle vi kao zli ljudi umete da dajete dobre darove svojoj deci,koliko će više Otac nebeski dati Duha Svetoga,onima koji mu se obraćaju“(11,13). Sveti Duh je cilj i plod istinske molitve i istinite meditacije. Ogrtač Marije zakriljuje onog ko se moli,sjajna životna toplota blista iz njega. Ova kroz celokupno evanđelje prodiruća linija uliva se u apostolske priče,gde Hristos kao vaskrsli objavljuje: “Jovan je krstio sa vodom, ali vi treba da krstite sa Duhom Svetim….“(1,5). „Vi ćete primiti silu Sv. Duha,koji će sići na vas“(1,8). Onda je sa izlivanjem Duha na Sv. Trojicu, zapravo duševni put tek pristigao na cilj, sto Lukino evanđelje želi voditi.

– Do sada smo govorili o Luki, slikaru Bogorodičinog lika, što je on u legendi. Luka je morao kao lekar, sto beše u spoljašnjem životu, posedovati jedno duboko razumevanje za od Marijinog lika, izlivenog „isceliteljskog Duha“.Ne samo, jer postoji neka osećajna veza između spoljašnje umetnosti lečenja i lečenja duše, već još kroz mnogo direktnije povezivanje. To je važno, da Luka beše grčki lekar. Njegova veza sa Grčkom biće kroz legende podvučena, što u prilogu Hijeronima pričaju: on je svoje evanđelje pisao u Ahaji. Ova grčka medicina, nije ni približno sa današnjom medicinskom naukom da se ravna. Ne, jer je ona „primitivna „ bila, nego sto je ona imala jednu drugačiju dušu. Njeni današnji, svakako primitivni i dekadentni izdanci čovek može da vidi u svakim prirodnim lekarijama. Poslednji životni stadijum možda beše tu, kad su još ovčari i pastiri posedovali lekovito znanje(travari), o dubokoj prećutnoj pra-mudrosti. Kao pastiri Lukinog evanđelja bili su otvorena srca, za ono što je eteričko u prirodi. O njihovom poverenju sa eteričkim carstvom, dopiralo je vidovito gledanje ili jasno osećanje iz kojih oni bolesti prepoznaše, da za to određene lekovite biljke napamet spravljali ili su lično lekovite snage primenjivali. Neko udaljeno naslućivanje o usklađenju grčke (stare) medicine, je dobiti. Eskulap, božanstvo lekarstva, hteo je kao sin Apolona koji u sunčanim sferama harmonija strujanja, prebiva u eteričkom, sa muzikom lire, čije su žice sunčevi zraci, da pokloni harmoniju i ozdravljenje. Bliznakinja sestra Apolona je Dijana (Artemida) boginja života i plodnosti, boginja od Efesa. Kroz antroposofsko istraživanje, (vidi pre svega Dr. Guenther Wachsmuth:“Eterske slikovite snage u kosmosu, zemlji i čoveku“), otvoreno je jedno novo ali razlikovano saznanje,eteričkih slikovitih snaga. Jer obe spoljašnje vrste etera: toplotni i svetlosni, stoje u suprotnosti oba unutarnja-zvučni i životni eter. Apolon i Artemida bili su za Grke oznaka za duhovnost, što u zvučnom eteru upravlja (lira Apolona) a u životnom eteru (grudi-dojke Artemide). Iz ovih unutarnjih eterskih snaga, razumevali su stari Grci još da leče. Luka,kao lekar, mora da je na nekakav način, instinktivno poverljivog odnosa bio uzimao učešća sa onim što se nalazi iza spoljašnje sunčevog svetla (svetlosni i životni eter), u carstvu Apolona i Artemide. Na podzemnim putevima, je lekovito biće Grka pronašlo ulaz u hrišćanskoj pobožnosti. Postoje mnoga poklonička-sveta mesta, gde su trebala da se dogode čudnovata ozdravljenja, koja se pripisuju devici Mariji i na njima tamo su građena Marija-svetilišta. Ali sad je bez izuzetka, da se na takvim mestima prepozna, da su tu radi o mestima od naročite eteričke prirode, koja se onda takođe najčešće darivaju u vidu nekog izvora-vrela. Sa posebnom jasnoćom, meni se na moji putovanjima ovo saznanje nametnulo na obroncima: Odilien planina u Elzasu, u S. Marija / del Sasso/ kod Locarna, na jednom svetom Marija -izvoru na Atosu. Da su se tamo nekada čudnovata izlečenja događala, ne želim uopšte uzimati za nikakvo čudo, jer su tamo uočljiva naročito eterička izvor mesta, iz kojih struje zvučni i životni eteri. Takva su mesta bila još u pra-hrišćanstvu poznata i posvećivana. Tako su baš Odilien- planine bile nekada mesta jednog Druidsko- keltskog svetilišta. Na ovakvim mestima moglo je biti, gde je čovek gledajući ili osećajući susretao veliku boginju Prirode, materinsku darodavku života. Vizije i izlečenja ,koja su ranije pripisivana Diani ili boginji prirode, prenela su se u hrišćansko vreme na devicu Mariju. To postoji upravo u eterskom svetu,sto našu Zemlju opkoljava i prožima, snage centra, gde nešto od unutarnje sfere od prikrivene materinske duše sveta, izliva se na eterički način. Na takvim mestima objavljuje se na koncentričan način harmonizovano, zdravo i lekovito dejstvo, koje ranije mora biti od prirode tako mnogo snažnije proisticalo, nego li danas. Na takvim mestima je tako, kao da bi Zemlja imala nešto sačuvano od Rajske nevinosti i čistoće, koju je posedovala pre pada u greh.
Veza sa eteričkom boginjom Prirode, mogla je biti most za grčkog lekara,ka spoznaji Marija-misterije kao tajne lekovitog Duha. Upoznat sa pra-hrišćanskim načinom delovanja Sv. Duha: u prirodi, on mora sad pronaći prelaz ka hrišćanskom delovanju te lekovitosti Sv. Duha, u čovekovoj duši. Marija beše u slici za ono, što je do tada bila:boginja Prirode. Sada mu ona postade za prasliku ,duše koja čezne za Duhom.! Izvesna predanja kažu: Luka potiče iz Antiohije, severno od Palestine u sirijsko- feničanskoj oblasti. Jedan takav podatak može nam mnogo kazati, pri čemu ovo može ostati po strani,da li je zaista Antiohija bila zavičajni grad heleniste Luke, ili je ovaj tamo u nekoj školi ili kultnom mestu, primio njegov pre hrišćanski pozivni-zadatak. Antiohija je jedno od najinteresantnijih gradova, iz vekova neposredno pre i posle Događaja na Golgoti. Kako cela Sirija i Fenikija, tako mora pre svega da je Antiohija posle svog osnivanja, kroz Selđžučke-Diadon…. kneževe, bila prepunjena od kultova Baal-Adonisa i Astarte. Ova božanstva su ta, koja su se u Grčkoj obožavala kao Apolon i Artemida u čijoj delotvornosti je čovek u oblasti eteričnog, saznavao slikovite snage. Adonis prebiva u eterskom carstvu,što se iza sunčevog svetla, Astarte u onom što se skriva iza svetla Meseca. Već za vreme proroka Ilije, bile su kroz Sirijsku princezu Izabelu (tada su bili još Tir i Sidon glavni gradovi na severu, još ne Antiohija) već dekadentnog kulta Baala i Astarte bili preneseni u Izrael. U knjigama starog Testamenta vidimo svuda proroke u borbi protiv sunčanih stubova i pepelu (Adonis i Astarta-slike), što su bile postavljene na bregovima kao centri kulta, u kojima je traženo da se dostignu duboke eteričke snage prirode.(npr. čita se 2.knj. kraljevima-23: o reformaciji kralja Josije, da je feničanske kultove čak iz hrama u Jerusalimu proterao). Mi imamo dakle da nam predstavimo sever od Palestine, u vekovima pre hrišćanskog računanja vremena tako, da on beše preplavljen od kultova, da su eteričke snage prirode zloupotrebljavane u crnomagijske svrhe.
Ali takođe mora da su postojala skrivena mesta, gde su se još ljudi na ispravan način približavali eteričkim sferama prirode, da njene snage u dobrom smislu učine korisnim. Kada je Solomon doveo građevinskog majstora Hirama iz Tira u svrhu izgradnje hrama u Jerusalimu, beše još moguće, da se na severu na čistim mestima mudrosti, obraćati na zdrave potomke starih misterija Sunca i Meseca.

Ono „Izabela strujanje“, obrazovano je ipak i dalje jasno pročelje severa, ali Hiram strujanje, moralo je u tišini takođe dalje odlaziti, za vreme Misterija na Golgoti možda se od Grka održalo, kao što Luka beše jedan od njih. Pa grčko lekarstvo, beše najčistiji izliv brige za stara mesta:sunčevih-eterskih misterija. Antiohija je tada odigrala u prvo vreme, veliku ulogu u osnivanju hrišćanske zajednice. Pored Jerusalima postojao je neki drugi centar prvog hrišćanstva. Jerusalim beše izvor i središte onog hrišćanstva, što se nadovezalo na Judejstvo, tako je Antiohija postala prvi rasadnik hrišćanskog strujanja, što se povezao sa helenizmom. Jerusalim:izvorna tačka više egzoteričnog Petrovog –hrišćanstva. Dok je Antiohija :izvorište više ezoteričnog Pavlovog hrišćanstva.
Poglavlje (11) apostolske priče,ckazuje o nastanku zajednice-opštine u Antiohiji. Preko helenista, ljudi sa Kipra i Kirene, došlo je Evanđelje po prvi puta do grčkih ljudi. Oni Grci, koji su tamo postali hrišćani, može biti da su bili tihi predvodnici nekada čistih sirijskih misterija Sunca i Meseca. Da bi se uspostavila veza sa u Antiohiji nastalom pagansko- hrišćanskom zajednicom, biće iz Jerusalima poslat Barnabas (Varnava), lično jedan helenista sa ostrva Kipra. A Varnava je taj, koga Pavle dovodi u Antiohiju kao onog, koji je pozvan upravo za vođu novog strujanja, u kojem se hrišćanske misterije udružuju sa grčkim.
Pavle je posle svoga doživljaja pred Damaskom jedno kraće vreme nastojao da deluje u Jerusalimu. Pošto se tu nije mogao pokazati, on se u tajnosti povlači u svoj ……………. zavičaj. Tamo ga traži i nalazi Varnava. Pa sad deluje Pavle zajedno sa Varnavom jednu godinu u Antiohiji u krugu hrišćanskog strujanja, koje se osećalo kao ispunjenje pagansko- grčkih misterija. Dok za ovo vreme mogli su u Antiohiji P a v l e i L u k a naći u nekom prisnom: učitelj-učenik odnosu, iz koga je Luka pratio Pavla na njegovim putovanjima.
Šta je Pavla za vođu u Antiohiji nastalog grčkog hrišćanstva učinilo pogodnim, ne beše samo, da je on u svojoj mladosti u Tarsu, pored judejsko-farizejskog obrazovanja takođe prihvatio i helenističko, nego pre svega način, je on lično pronašao Hrista.
Pavlov Damask-doživljaj, je jedan od naj neiscrpljivih zagonetki ljudske istorije, kojem čovek mora da se potrudi sa najrazličitijih strana da mu se približi. Jedna strana ovog događaja je sledeća: Kako Antiohija, tako se i Damask nalazio na sirijsko-feničanskoj severnoj oblasti, u kojem su se ljudi osećali u blizini tajnovitog carstva sunčano-eterskih snaga. Damask je u ovoj oblasti kroz njegov geografsko-klimatski položaj, odigrao jednu značajnu ulogu. U drevna vremena Damask je važio kao najlepši od četiri zemaljska raja, pa to tako još i danas obeležava Orijent. Razlog za to je spoljašnje uzeto, oazama bogatim vodom u sred pustinjske oblasti, prouzrokovan kroz veliko siromaštvo, grad tekućih reka, raskošnog sveća i plodonosnih vrtova. Ali u dubljem smislu mora biti razlog onog obeležja, da je Damask sagrađen na jednom najvažnijem eterskom centru Zemlje, gde su se Apolon-i Artemida snage (Adonis i Astarta snage),rajskog zemaljskog pra-stanja objavile na naročiti način. Damask mesto prebivanja boginje Prirode, grad,čija mekoća slike beše ispunjena od talasastog polja snage neke sasvim naročite prirode.
O takvom ovde procenjivanju, to se više neće uzimati za beznačajno i slučajno, da je Pavle svoj Hristos-doživljaj doživeo, upravo pred vratima od Damaska, na pragu r a j s k e oaze. Ovaj doživljaj je eterske prirode. Spoljašnje viđenje zemaljskog čulnog sveta, postaje za Pavla vidovito. On gleda kroz stenoviti kamenjar fizičkog sveta, u eterske unutarnje sfere zemaljske prirode. To etersko carstvo stvara se u njemu, u kojem mu beskonačni sjaj, slave susreće jedno duhovno sunce. Naime to ne beše sve do u srednje doba retkost, da se ljudi iznenada probude za „centralno saznanje“(još od Jakob Bohme-a priča se: da se njemu otvorio pogled u centar stvari, kad je on jedanput meditirajući ugledao jedan sunčev zrak kako klizi preko jednog kalaj-kositer tanjira), ali onda oni gledaše jasno u eterskom, viziju lika boginje Prirode. To potresno n o v o, što je Pavle doživeo,jeste, da ga je iz eterske aure Zemlje susreo vaskrsli Hristos. Pavle gleda sjajno sunčevo božansko ili Mesija biće u „eter tkanju“ Zemlje i tada razume, da je to tamo moglo nastatupiti samo kroz smrt – žrtvu, onog čoveka Isusa iz Nazareta, kojeg je on progonio. Tako Pavle nalazi vaskrslog i razume, da je tu iz raspetog, on došao od Hrista do Isusa.!!
Pavle se ocrtava u pogledu na svoj „Damask-doživljaj“ kao poslednji, kojem se vaskrsli pojavio (1. Kor. 15, 8). Mesto u kojem je događaj pred Damaskom, viđeno poslednje pojavljivanje vaskrslog, može se isto tako dobro spoznati kao i prvo pojavljivanje ponovo dolazećeg Hrista. Pavle je kao neko prevremeno rođenje čovečanstva „nedonošče“(1.Kor. 15,8). Pavle beše u fizičkom smislu jedno nedonošče, da je kroz nadčulne doživljaje lakše bio u stanju, da buduće doživljaje čovečanstva doživi unapred kao pojedinac, što u jednoj dalekoj budućnosti bi trebalo biti doživljeno od mnogih drugih.
O Drugom – ponovnom dolasku Hrista, čovek će sebi tako dugo obrazovati materijalističke predstave, ako se o tom kosmičkom, tom „eterskom“ Hristu ne sazna. Ipak već evanđelja upućuju na to, da će Hristos ponovo doći na“nebeskim oblacima“, dakle u eteričnom elementu Zemlje tu gde se inače boginja Prirode objavljuje. Ponovni dolazak Hrista odigraće se tako, da će mnogi ljudi na naj različitijim mestima u isto vreme imati doživljaje, koji su slični onom što ga je imao Pavle pred Damaskom. Eterska sfera, što je materinska unutarnja sfera sveta, obrazuje se kroz zavesu čulnog sveta i u njoj obasjava slavu Hristos- bića, ponovo pronađeni u svim stvarima tihi r a j, što je otkrovenje „Carstva Božijeg“.
Taj doživljaj „eteričnog Hrista“ učinio je Pavla za datog vođu grčkog-hrišćanstva u Antiohiji, to ga je učinilo i Lukinim učiteljem. Kroz Pavla postade svetlo uneseno u tog lekara, poverenom eteričnom svetu. Luka uči spoznati:gde su nekada Apolon i Artemida prebivali, gde je nekad boginja Priroda – velika majka upravljala, tu sada deluje vaskrsli Hristos. Tu je sad duhovno Sunce sveta neposredno u Zemaljskom biću prisutno. Lukino evanđelje uvek stavlja unapred, šta je od Pavla prešlo na Luku: – to je doživljaj e t e r i č n o g Hrista. Zato je Lukino evanđelje na izvestan način, zapečaćeno sve do početka „ponovnog dolaska“ Hrista. Ali ovog puta u (eterskom telu). Tek kada mnogi ljudi u njihovim dušama lično pronađu zoru eteričnog rođenja Sunca, postaće u Lukinom evanđelju vidljive uspavane Pavlove tajne- tajne eteričnog Hrista. Kao što je Matejevo evanđelje, čije razumevanje u prošlosti moglo biti dostignuto, tako je i Luka ono, što će tek u budućnosti, u svetlu ponovnog dolaska Hrista, sve više i više postajati razumljivije.
Ovo unutarnje nije nikakva protivrečnost, već počiva na jednoj prisnoj duhovnoj vezi, ako se Lukino evanđelje istovremeno označava kao „M a r i j a-evanđelje“ i kao evanđelje e t e r i č n o g H r i s t a. Marija beše poslednje veliko Priroda-otkrovenje Sv. Duha, kako je on u pra-hrišćansko doba kao materinska duša sveta kroz otkucaje srca omogućio život. Ponovo dolazeći Hristos utemeljio je novu sferu Sv. Duha. Hrišćanska era (doba) Sv. Duha nailazi. Hristos postaje novi Duh Zemlje, nova zemljina duša. I tako je On u svom novom eterskom otkrovenju takođe i ponovno donošenje onog večno-ženskog. Da on ponovo dolazi, znači ponovno nadahnuće dušom, bezdušno postale Zemlje i čovečanstva.
*- – Ovde dotaknuta misterija postaće jedna od najznačajnijih budućeg hrišćanstva. Tragovi o tome nalaze se često tu, gde je stara prirodna vidovitost u hrišćanskoj predstavi prešla u osećanje. U knjižici, koju je napisala Fiona Macleod o ostrvu Jone i njenom keltsko-galskom krugu saga-priča, povezuje pisac na proricanje keltskog hrišćanstva, da će se Hristos ponovo vratiti u ženskoj pojavi: “Ja verujem, da mi stojimo blizu pre svega velikog i dubokog duhovnog preokreta. Ja verujem, da već sad neko novo spasenje kroz Svetoga Duha,biće prihvaćeno u ljudskim srcima, onim ljudskim srcima, što je lično kao jedna žena, razbijena kroz snove, ali ipak u veri održana, strpljivo, odvažno gledajući povratku kući. Ja verujem, da, da li je carstvo mira takođe još daleko, ono se ipak približava, i ko će nas od novog spasiti, kada se pojavi neka božanska žena, da spasi kao što je to učinio Hristos, ali ne sa nekim mačem vladati. Ali, da li će ova božanska žena, ova Marija tako mnoga strastvena nadanja i snove,kroz zemaljsko rođenje, da dođe do nas ili kao neki besmrtni dah u našim dušama, još ne zna niko.-Ja sanjam ponekad o starom proricanju, da će Hristos ponovo doći na Jonu (ostrvo) i od starog, mutnog, koje kazuje, da ili kao Hristova verenica ili kao kći Božija ili kao Sv. Duh, kroz zemaljsko rođenje utelovljen u jednoj ženi. Tako će kao nekada u jednom čoveku, doći neka nova sadašnjost i snaga. A ja sanjam, da bi se ovo na Joni moglo dogoditi, tako da ovo malo Galsko ostrvo bude, što nekada beše sirijski Bethlehem (Vitlejem). Ali to je mudro, ne o svetom tlu sanjati, već o svetim vrtovima duše, u kojima će se „Ona“pojaviti, bela i blistava. Ili da na planinama, na kojima smo šetali, Pastirica će nas pozvati povratku kući.
Takođe je August Strindberg, u čijoj duši zajedno teče staro severno vizionarstvo sa hrišćanskim i koji je tako veoma patio zbog gubitka onog večno-ženskog u čovečanstvu, dodiruje ovu misteriju. U „igri snova“ on dozvoljava jednoj božanskoj ženi, Indrinoj kćeri, da siđe sa neba na Zemlju, tražeći sudbinu sličnu Hristu. Ovaj „ženski Hristos“je takođe ono što na najvišoj tački pesništva zajedno sa pesnikom u (Fingalsgrotte…?) viziji doživljava Hrista kako korača preko mora, u kojem se objavljuje eterski Hristos.

Luka, slikar Marija- lika, grčki lekar i učenik pred Damaskom probuđenog Pavla, on je jedan te isti U sazvučju tajne Bogorodice sa misterijom eterskog Hrista, mi osećamo jedinstvo duše Lukine i njegovog evanđelja.
Bude li se nekad struja-tok, Lukinog evanđelja otkrila, što kroz unutra obasjavanje eterskog Hrista bude nahranilo, tako je nova epoha evanđeoskih doživljaja zaista nastupila. Na nekoliko primera želimo za kraj ovog toka, da potražimo prepoznavanje.
Obuhvatimo spoljašnje dve scene, što uokviruju celokupno evanđelje. Jedna nadčulna scena sa početka, i jedna scena na kraju: (g l e d a nj e p a s t i r a) i (H r i s t o s pred I r o d o m). Šta pastiri gledaju, izgovora lično pevanje Anđela u horu:-Slava Bogu na visini- Božanska objava na visini-. Slava je obasjavanje eterskog carstva. Pastiri gledaju u noći sa njihovim srcima svetlom ispunjenu sunčano-etersku sferu, u one hijerarhije što Anđeli u zvučnim sferama harmonija kruže oko visoke središnje tačke bića. Srcem viđena snaga pastira uzdiže to još jednom na gore, što će u religijskim pričama biti nazvano:“gledanje Sunca u ponoć“. Oni gledaju Hrista kao duhovno Sunce, ali ga oni još ne vide u zemaljskom regionu, on je još „u visinama“. Oni gledaju još u nebu, što će kasnije na Zemlji Pavle videti pred Damaskom. Ali to nebesko otkrilo se pastirima tako, da oni to videše kako silazi dole na Zemlju, omogućivši potražiti obožavano detence.
Sa ovim je tema eterskog Hrista slikovito-slikarski nametnuta. Pastiri su prvi zrak Svetla na Zemlji istinski razumeli. Ova tema prolazi tiho kroz celo evanđelje, dok se to u svetoj tajni pričešća učenika sa Vaskrslim, raširilo u punom svetlu kod njegovog Vaskrs-stepena. Ali pre nego je nastupilo Vaskršnje jutro, u praskozorje stradanja, omogućava nam Luka da vidimo jednu scenu, koju nam druga evanđelja ne saopštavaju. Druga nam evanđelja prikazuju Hrista u crveno-purpurnom ogrtaču pred Pilatom. Luka nam Ga prikazuje u belom platnu pred Irodom. Irod u senzacija radoznalosti, biva od Hrista razočaran, i sa podrugljivim znakom da Hristos nije nikakav magičar, već jedan nedužni i naivni pravednik, stavlja on na njega neko belo od konoplje platno.
„A kada Irod vide Isusa, veoma se obradova, jer ga je odavno želeo da vidi. On je mnogo o nemu slušao i nadao se da će od njega videti nekakvo čudo. I on ga je pitao mnogo šta ali mu Isus ne odgovori ništa….Irod mu se podsmevao i prezirao, stavi na njega neku belu košulju pa ga opet vrati Pilatu…..“(23,8-11). Kako tako često mora Irod, a da to ne zna, izgovoriti i razglasiti najvažniju misteriju On to ovog puta ne čini kroz reči, već kroz jedno simbolično delovanje. Kao sa krunom od trnja i sa crvenim ogrtačem je, odevni simbol i obnarodovanje, za duševnu tajnu Hrista (Hristos u ljudskoj duši koji pati). Tako je u beloj košulji, simbol i oglašavanje za eteričnu tajnu Hrista (Hristos u eterskom svetlu se otkriva). Šta trojica učenika gledaše u duhovnom na Gori „preobraženja“, šta će kasnije postati kao „Damask-doživljaj“ otkrovenje čovečanstvu, to postavlja Irod kao fizičku sliku u istoriju: Hristos, odeven …

4. nastavak … – Hristos, odeven sa čistim, svetlim životnim snagama eterskog sveta. Lukino evanđelje utiskuje sebi lično pečat eterskog Hrista, u trenutku kada se Hristos pokazuje pred Irodom u beloj košulji.
Jedna za Lukino evanđelje naročito karakteristična scena, najvažnija stanica eterskog Hrista je: r a z g o v o r r a s p e t o g sa r a z b o j n i k o m. Jedan razbojnik je od

bacio nazad klevetu onog drugog i govori Isusu: Gospode, seti me se kad dođeš u svoje carstvo“. A Isus mu odgovara: “Zaista, ja ti kažem da ćeš danas biti sa mnom u raju“(23,39-43) Pa evanđelje ide dalje, u tom trenutku on kaže, da se u podne Sunce u njegovoj najvišoj tački pomračilo, a da se zavesa u hramu pocepala (23,44-45).
Scena-razbojnika, ne sadrži celokupnu Pavlovu i Lukinu teologiju o spasenju kroz dela, već kroz veru. Šta je onda razbojnik doživeo, da on tako može govoriti? Nekako je on istinski shvatio Hristos-biće. Da mu se nije sad, oči u oči sa smrću, zavesa zemaljskog sveta pocepala, tako on ne bi mogao govoriti o „carstvu Hristovom“. Kroz pocepanu zavesu smeo je on gledati u eterski svet, i na taj način prepoznati božansko Sunčano biće-Hrista. Njegova Hristos spoznaja, nije neko delo glave, ona potiče od gledanja srcem i leži u liniji toga, šta su pastiri u svetoj noći doživeli. Takođe se može kazati: ona potiče od Verovanja, jer u smislu Novog Testamenta a naročito Lukinog evanđelja, vera nije ništa drugo već ona unutarnja snaga, iza koje se skriva gledanje sa Srcem. Kada se spoljašnje Sunce pomračilo na nebu, otvorilo se razbojnikovom srcu carstvo Hristos-sunca. I ovo carstvo ga preuzima. Reč Hristova o raju, nije dodavanje nešto novog, već priznavanje i osnaženje onoga što je u duši razbojnika već bilo prisutno. Razbojnik beše u raju, u tom trenutku on prepoznaje Hrista, jer je ovo saznanje značajno pričešće a čovek se preobražava iz temelja. Samo se po sebi podrazumeva, da nije razbojnik jednostavno kroz reč Hristovu oslobođen posledica njegovih zemaljski dela, ali srećom on je od pomračenja oslobođen. Koja čulni svet ljuske duše, što umire, prenosi u drugo bitisanje. Hrista istinski spoznati, znači, pronaći suštinski prilaz u carstvo eterskog Sunca, koje dušu pre i nakon smrti obasjava. Ko Hrista pronađe pre smrti, on je nakon smrti u svetlosti, i ako je bio veliki grešnik. Ko ne pronađe Hrista pre smrti, posle smrti je u pomrčini, i ako on sebi nije moralno u životu dozvolio da dođe do zaduženja. Lukino evanđelje kao evanđelje eterskog Hrista, baca svetlo u najmračnije dubine zagonetke hrišćanstva.

Prilog: Jezik i stil Lukinog evanđelja –
Grčki Novi Testament, otkriva jednu naročitu zagonetku. To je potpuno jedan drugi jezik no što je klasično-atinski grčki, na kojem su npr. Platonova dela pisana. Na jednoj strani je to mnogo jednostavniji,jezgrovit i zato najpre lakši za čitanje. Ali sa druge strane je veoma brzo ustanoviti,da su u njemu mnoge reči sačuvale daleko bogatiji sadržaj,nego oko –IV- veka stari jezik jednog Platona i Aristotela. U klasičnoj grčkoj literaturi su mnoge reči znatno nedokučive i profane(ne svete),no što su to one u Novom testamentu. Školski primer za to je reč: (Doxa -latinski Slava),što tamo sveukupne izvedene reči „samo privid“ označavaju, dok to u Novom testamentu duhovnu svetlost dovodi do izražaja, „svetlost otkrovenja“,etersko nadčulno telo koje svetli otkrivenim duhovnim svetovima.
Adolf Deissman,jedan od boljih poznavalaca Novog testamenta,postavio je temu: Novo-zavetni spisi,bili su na jedan način pisani narodskim jezikom (govor),koji je sačuvao veću izvornost,nego velegradski grčki Periklovog procvata od Atine. Tako mnogo očevidnosti u ovom pogledu leži takođe koliko tačnosti može ona sadržati,ona ipak ne daje osnovo rešenje zagonetke. Grčki jezik Novog testamenta je stari jezik svetih tajni,jezik grčkih misterija i grčkih kultova. I ako su evanđelja bila napisana 400 godina kasnije,nego Platonovi „Dijalozi“, u njihovom jeziku je sačuvan jedan stepen grčkog duhovnog života,što u doba Platona beše skoro izgubljen,ipak u Platonu ima da vidimo samo neki za filosofiju izbledeli odjek svečanih Misterija-sveta. U narodskom jezičkom strujanju,moglo se više od starog- svetog jezika imati održano,nego u duhovno bogato obrazovanom atinskom književnom jeziku..Ali sličnost sa jezikom Novog testamenta,je onda svakako nešto spoljašnja. Čovek će, kao što se to i dogodilo,iz vremena u kojem su evanđelja bila napisana,moći prineti svakakve narodne jezičke spomenike,kao vojnička pisma i tome slično,koji zvuče u skladu sa jezikom evanđelja. Ali takvo sazvučje pogađa više telo jezika,spoljašnja postojanost reči i sastavljanje rečenica,nego duša i duh koji se oblače u ovo telo.
Ova jezgrovita jednostavnost Novo-testamentsko grčkog,koje dolazi u stilu Jovanovog evanđelja na njegovu najvišu tačku,često je kao u srodstvu sa hebrejskim bilo tumačeno. (Npr. oko dokazivanja teze,da je Jovanovo evanđelje zaista bilo napisano od jednog Isusovog učenika,dakle od čoveka čiji maternji jezik beše Hebrejski ili Aramejski). To je u stvarnosti važan ključ za Novo-testamentski grčki,da se obrati pažnja na njegovo strukturno srodstvo sa hebrejskim. Ali neko istinsko objašnjenje zato nije zapravo uzeto iz rasuđivanja,da evanđelja potiču iz dva govorna područja,gde je istovremeno bilo govoreno grčki i aramejski,već ponovo samo iz saznanja sakralnog (svetog) karaktera,što ga poseduje novo-testamentski grčki.
Hebrejski jezik je jedan stari jezik,koji je celokupni sakralni zvuk vavilonsko-hebrejskog hram-jezika,prihvatio u sebi. On stoji još bliže pra-stepenici onog jezika,gde nisu ljudi ,već Božanstva stvarali jezik za ljude. Grčki jezik je u poređenju sa tim,za jedan dobar deo „čovečniji“. Njegov magično-sakralni karakter je manji. Pre svega u klasičnom književnom jeziku,što je pronašao u Periklovoj Atini njegovo najbogatije uobličenje,on je u korist božanstva-stila ,napustio čovečanski-lepi jezik. To mu ostaje doduše srodnost sa sunčano sjajnim elementom vazduha,sa jutarnjim osvitom- i večernjim sutonom,sa tihim dahom vetra u krošnjama drveća svetih dubrava-lugova,ali svetska stvorena božanska reč,je u tome već skoro umukla. Između hebrejske geneze i grčkog Platona stoji grčki Novog testamenta,u kojem se grčki onih Misterija,očuvao. Taj na hebrejskom odjekujući stil grčkog Novog testamenta, počiva na tome,da je Božija reč u tome još snažnije prisutnija nego u jeziku Platona. Nastupajući Božanski sudbinski korak,kao što se on u svečanom koraku svešteničke procesije ponovo odslikava,zvuči zajedno u jeziku evanđelja,naročito u Jovanovom evanđelju.
U potrazi za nekim današnjim prevodom Novo-testamentskih spisa,mora nam pred očima lebdeti ideal,da nam božanski ritam od pre 2000 godina tako ponovo predaje,kako danas Božanstva govore. Od ovog ideala udaljava nas svakako uzimajući u obzir poravnanje,što su svim današnjim jezicima propali,skoro nepremostivu provaliju. Kada to ipak barem uspe, da dostigne jednu izvesnu svetlu tečnost,tako da ipak u pozadini nešto od onog upečatljivog,kratko jednostavnog pra-ritma postaje osećano,tako se već sme verovati,da je učinjen jedan važan korak. Nasuprot tradicionalnim prevodima mora upravljati neki misaono jasan elemenat svesti, što sa samo-izgrađenim i delimično sentimentalnim naviknutim osećanjima,začepljeni uglovi i skrovišta moraju biti očišćeni i prosvetljeni. Ne, kao da bi u budućnosti evanđelja kod prvog čitanja,trebala i mogla biti već potpuno razumljiva. Ali bi se moglo na to misliti,da evanđelja nisu za čitanje nego su tu za slušanje i da je računato sa daljim odjekom i daljim radom napamet,onog slušanja u unutrašnjosti duše. Dah razumevanja mora sve ispuniti,da mišljenje ne sme biti tako dalje isključeno u korist nekog prigušenog umerenog Voljnog osećanja,kao npr. što u Luterovoj bibliji je slučaj. Od evanđeoske reči koja zvuči mora proizaći neko svetlo,što mogućnost beskrajnog razumevanja dozvoljava osećati i na taj način hrabrost učiniti,takođe kao misaoni čovek da pobožno živi u svetu Evanđelja. Da mi imamo Lukino evanđelje,još je iz jednog sasvim naročitog razloga jedna sreća za budućnost hrišćanstva. U Luki nastupa jedna ličnost među piscima Novo-testamentskih spisa,koje ne dolazi iz sveta Starog testamenta. Matejevo evanđelje predstavlja organski kontinuitet između Starog i Novog testamenta,ukorenjenost Novog testam enta u Starom savezu. U tome,da je Matejevo evanđelje prvobitno bilo čak pisano na jeziku Starog testamenta,na hebrejskom,ovaj prilog proističe jasnije. Ali Luka,grčki lekar,može biti da je u svojoj mladosti umesto u knjigama Mojsija, pronalazio svoje ideale u stihovima Homera; umesto prema Jahve-u on je svoja osećanja okrenuo prema Apolonu i Artemidi; umesto lika Noje i Avrama, stajahu pri osvrtu u drevna vremena njegovog naroda,Orfej i Tezej pred njegovom dušom.
Pavle je sebe naime sa velikom snagom založio,da treba biti pagansko-grčki put ka Hristu, punopravan i jednako vredan,nasuprot staro testamentsko-judejskog. Ali on beše ipak lično proizašao iz strogo judejskog pravca Farizeja,a da se ne govori o njegovom judejskom poreklu. Tek u Luki,Pavlovom učeniku,imamo pred nama kroz poreklo i obrazovanje u mladosti jednog zastupnika paganskog dela čovečanstva,koga je Pavle kao pored a ne stajući pod Judejstvom , želeo priznati. Da je Luka među evanđelistma i čak među njima kroz to,da je on istovremeno pisac apostolske priče, igra jednu značajnu ulogu donosi za to jedan živi dokaz, da hrišćanstvo nije nikakav nastavak judejstva,i da ono ne stoji kao Judejstvo u polarnoj suprotnosti prema paganstvu. U individualnosti Luke otkrivaju se sudbinski spojevi pra-hrišćanstva,da hrišćanstvo stoji kao viša sinteza iznad suprotnosti od Judejstva i paganstva. Specijalno je kroz Lukino evanđelje za to bilo pripremljeno tlo,da takvi čisto grčki duhovi kao Klemens Aleksandriski i Origen, mogli su da postanu duhovne vođe pra- hrišćanstva.
U tom grčkom Lukinog evanđelja, nailazi jezik evanđelja najbliže na obrazovani književni grčki velikog doba od Atine. Ovde govori jedan,čiji je maternji jezik grčki-na ovaj izgovoreni način,što kod drugog evanđeliste ipak to nije slučaj- i koji takođe nosi u sebi obrazovanje,što se razvilo u odori njegova maternjeg jezika. To je naročito interesantno,kako Lukini spisi ponekad napuštaju sakralni evanđeoski stil, i prelaze u elegantni retorički stil pisanja klasično grčkog spisatelja. To je naročito slučaj u predgovoru evanđelja,gde zapravo baš još nije evanđelje počelo i Luka još nije kao evangelist,već kao obrazovani grk govoriti. U grčkom tekstu je ovaj predgovor, jedinstveno umetnički izgrađen rečenični sklop. Već ovaj jedan pored drugog od književnog stila i evanđeoskog jezika u Lukinom evanđelju dokazuje, da jezgrovita uglađenost evanđeljskog stila ne proističe od toga,da evanđelisti govore narodskim jezikom. Oni mogu i drugačije. Dakle oni izabiraju stil zapravo evanđeljskih predstava, svesno i sa unutarnjom iz stvari proisteklom neophodnošću: Sakralni kultni jezik nudi se njima,kao jedino izražajno sredstvo,što odgovara predstavljenom predmetu.
Prevede li se Lukin predgovor,tako se to može jedva zaobići,da se jedna duga rečenica,rastavi u više kraćih rečenica. Osećanje za gradnju reči, danas je potpuno drugačija nego u grčko doba. Pri tom postaje poučni stil-razlika, između predgovora u evanđelju izbrisan. Ali možda na ovaj način bolje jasnije,da Lukin predgovor,iako on nije „evanđelje“,ipak predstavlja jedan važniji komad misterijske literature. On ostavlja na neki način, onog u misterijama školovanog inspirisanog pisca da zagleda u „radionicu“,i pri tom pokazuje začuđeno daleko bogatiju svest za tajne pravog redosleda i kompozicije unutar neke slike,što mora zahtevati da iz viših zapažanja bude stvorena (vidi sledeće posmatranje: “Kompozicija Luka-evanđelja“). Sva su evanđelja skroz na skroz od neke više kompozicije savladana,ali unutarnje osnovne nacrt-figure,što na taj način nastaju u svakom evanđelju,izvanredno su raznovrsne, i otkrivaju se s vremena na vreme duhu evanđelja na karakterističan način. Matejevo evanđelje ima jednu kompoziciju kao lepo spojen kristal,dok struktura Lukinog evanđelja je naprotiv više kao neka lepo oblikovana biljka:mekše,tečnije ,manje da se dovodi u stroge forme,ali ostajući eteričnije i blagotvornije. Može se takođe kazati,da se oseća na Mateja- evanđelju neki arhitekt-umetnik,a na Lukinom evanđelju naprotiv neki plastični i slikarski umetnik. Slikarski element pojavljuje se u mnoštvu priča u slici (poređenja). Lukino evanđelje je zapravo evanđelje upoređenja. Legendarna tradicija je Luku prikazala baš kao nekog slikara. Plastični element-i plastika je ipak zapravo grčka umetnost.-daje se posmatrati na oskudnosti Lukinih predstava svugde tamo gde se obraća pažnja,gde bivaju ispričana fizička događanja. Mora se npr. ona scena „Jovanovog krštavanja“ ili priče stradanja“, čitati jedna pored druge kod Mateja i kod Luke. Upravo u tom puno unutarnje-duševnom Lukinog evanđelja,ispoljava se ova oskudnost naročito čudno:to je oskudnost vajara,koji sa prividno malim sredstvima može mnogo više duše otkriti. Biljni- način kompozicije naspram više mineralno-kristalnom tog Matejevog, naročito se onda uočava, ako se spoznaje,kako pojedine čvrsto zatvorene predstava-grupe iz Mateja-evanđelja,kod Luke protežu kroz celo evanđelje podeljena: Kao cveće nekog rasturenog,prethodno umetnički povezanog buketa cveća. Tako je „Beseda na gori“ Mateja- evanđelja,u mnoge izreke i delove rastavljena,da se kroz celo Lukino evanđelje opet pronađe, pre svega u srednjem delu istog. Dalje nalazimo kod Luke na mesto skupljenih devet (9) duševnih Blaženstva jedan zlatan lanac od blagosiljanja,što je od „blaženstva“ Jelisavete upravljeno na Mariju,do blagosiljanja što vodi ka „neplodnosti“, što Isus doziva žene koje nariču na putu „nošenja krsta“. Slično je i sa upoređenjima (pričama u slici),koje su kod Mateja u dve grupe skupljene svaka po sedam(7), prva čak unutar jednog jedinog poglavlja. Kod Luke će biti ceo srednji deo evanđelja mnogovrsno izukrštano i uokvireno od velikog mnoštva slikovitih priča –upoređenja !

– VII – K O M P O Z I C I J A L u k i n o g – e v a n đ e lj a –
Predgovor.- Početak velikog „putovanja za Jerusalim“. – Lukina blaženstva-.
-Jovan Krstitelj i Isus-. – Ilija- dela Hrista-. – Mladić iz Naina-.- Sinovi groma-.
Lukino evanđelje počinje sa predgovorom (uvod), što na prvi pogled ima samo literalni karakter, da samo izgleda neki vid piščevog predgovora, ali koji u stvarnosti dozvoljava duboko sagledavanje u nadčulno pra-postanje, a otud l dodirivanje duhovne pojave evanđelja.
U Luterovom tekstu kazuju stihovi predgovora:“Sintija. „Vidi mnogi muke- rane imaju da postave govor o pričama, ovako među nama protekle kako su nam date, to su oni što su od početka lično videli i sluge Reči bili: Ja sam takođe dobro sagledao, da ja tebi, moj dobri Teofile, redovno pišem da ti saznaš izvestan razlog Učenja, u kojem si ti poučen-obavešten“. Ime Teofilo je razlog, zašto se prolog-predgovor najčešće smatrao za neki vid posvete. Ovde ovo oslovljavanje, što Luter prevodi:“Moj dobri Teofile“na grčkom je izraženo kroz jedan veoma svečan, samo kod visoko rangiranih ličnosti uobičajen izraz (kratiste Th.., to se misli da se sa „visoko poštovani Th“,mora prevesti). Tako se ispostavlja, da je Luka bio jedan otmeno-gospodstven čovek, koji naime naginjaše prema hrišćanstvu, ali još ne beše potpuno ubeđen da napiše evanđelja. Takođe Luka počinje apostolsku priču, u kojoj on Teofila oslovljava:“Ja sam održao prvi govor, dragi Teofile, o svemu tome što je Isus započeo, oba,za rad i za učenje“. Ovde nedostaje na grčkom, u Luterovom tekstu ne prepoznatljivo, u oslovljavanju svečani (pridev). Iz toga se zaključilo da je-otmeni- Teofil pod ovim pristupio hrišćanskoj zajednici, a Luka tad za njega napisao apostolsku priču. Takva shvatanja mešaju se zbog toga, da čovek više ne oseća jasno razlike između današnjih književnih navika (npr. ostvarenje neke knjige i ostvarenje e v a n đ e lj a).

Teofil, znači „božiji prijatelj“. Mi ne stojimo pod imenom nekakvog pojedinca-čoveka, nego pred oznakom jednog određenog načina i Snage unutar-duševnosti. Božji prijatelji, bili su u svim vremenima ljudi, koji su stajali u jednom posebnom probuđenom u smislu na učenike upućenim hristovim rečima: “Ja vas više ne nazivam slugama, jer sluga ne zna sve što sam čuo od svog Oca. Niste vi izabrali mene , nego sam ja vas izabrao“-(Jov. 15,15-17).Jakovljeva poslanica kaže, da je Avram kroz svoju veru, dobio ime jednog“prijatelja Božijeg“-( 2,23), a Jovanovo evanđelje kaže o Lazaru, kao o učeniku Jovanu, da on beše „prijatelj Isusu“. Grčka reč „koga je Isus ljubio“, ista je kao reč “prijatelj“. Božiji prijatelji su oni, koji uzimaju učešća o spoznaji božanske mudrosti. Kroz njihov srce-odnos, prema duhovnom svetu oni su poznavaoci Boga. Na vrhuncu Srednjeg doba, stupaju „prijatelji Božiji“upravo kao religiozno strujanje na prvo mesto:u bratstvima, koja su učinila unutarnju obnovu hrišćanstva za svoj zadatak. Ono od Bugarske proizašlo strujanje, što se još pre doba „krstaških pohoda“, proširilo preko cele Evrope a kasnije ulilo u krug Katara i Albigeneza, nastupilo je mestimično pod slovenskim imenom „bogumili“, što na nemačkom znači „Božji prijatelji“. U 14 – om veku za vreme „božjeg prijatelja od Oberlanda“, što je u životu Tojlera odigralo tako veliku ulogu, postojali su širom Evrope prećutno ali uticajno bogat krug „božjih prijatelja“. Oni su pred papama u Rimu i na dvorovima Careva i kraljeva nastupali za duh evanđelja. Ovo strujanje je pronašlo jedan izvestan nastavak u „braći o zajedničkom životu“ i u „češkoj braći“. Da li je jedared svakidašnje-literalno shvatanje Lukinog predgovora kao nedovoljno upoznato, tako je put slobodan. U tom trenutku, Luka oslovljavajući slušaoce i čitaoce kao „božje prijatelje“on kaže: da, šta on zapisuje nije namenjeno za početnike u hrišćanskom životu, već pretpostavljanje izvesne zrelosti i snage hrišćanske duše. Za razumevanje Lukinih spisa, pripada plemenita sloboda srca i zrelost božanskog prijateljstva. Ona govore puno samo za one, koji su u stanju da dozvole,Božanskom, u sopstvenom ljudskom biću stanovati i oslovljavati.
O nekom drugom razumevanju reči“Teofilo“, ovde dobija ceo prolog neki drugi smisao. To pre svega dolazi na dva obeležja, što Luter prevodi: “Oni, što su to od početka videli i sluge Reči bili“. Grčke reči“ očevidci“(autoptes) i „sluge Reči“, odnose se najviše na one, koji su još fizički uzeli učešća na događajima Hristovih doživljaja, i prevedeno „očevidac“ kao „svedok“. Neko spoljašnje istorijski postavljeno tumačenje, za evanđelje u bitnom Isusove biografije, ne dolazi uopšte nikakva druga mogućnost u razumevanje. Ali onda priprema teškoću to dodato,“od početka“ (ap’arches). U komentaru od Johana Weissa , tu se kaže:“Luka se ubacio lično u zajednicu, što njoj celokupno znanje o Isusu, onim ljudima zahvaljuje (učenicima kao svedocima). Kada on ove označava kao takve, koji su od početka bili svedoci i sluge Reči, tako razlikuje on njih od takvih, koji su ovo postali tek kasnije. Npr. Pavle, koji je za slugu Reči tek naknadno bio pozvan. Ali postoje takođe svedoci, što to nisu bili od početka. Mi ne znamo, na koga on sa tim misli“. Kako malo udaljeno čovek sa današnjim materijalističko-istorijskim shvatanjem, to sebi pretvara u istorijske izveštaje, direktno ili indirektno iz usta „očevidaca“, što evanđelju dolazi nasuprot, pokazuje jednostavno premišljanje: Kako to onda stoji sa mogućnošću izveštaja kroz svedoke o pričama kao:Iskušenje Hrista? Celokupni nivo evanđelja je drugačiji, nego od onog pod pretpostavkom načina posmatranja. Upravo neupadljive reči Lukinog predgovora, su naj neposredniji svedoci za nadčulno pra postanje evanđelja. „Očevidci i sluge“ Logosa su, (kao što je Rudolf Štajner u svojim predavanjima o Lukinom evanđelju najpre bio predstavio) oni, što su posedovali sposobnosti nadčulnog opažanja. Sposobnost duhovnog gledanja (imaginacija) i duhovnog slušanja (inspiracija). „Očevidci“ su oni, koji su iz sopstvenog gledanja poznavali slikoviti svet evanđelja. „Sluge Reči“ su oni, koji reč, Logosa neposredno su iz duhovnog mogli razumeti. Pa reč „početak“, nije nikakva banalnost. Isto tako kao na početku Markovog i Jovanovog evanđelja stoji iskonska svečana reč (arche)-to stoji takođe baš na početku Starog testamenta- kao i u prvoj rečenici Lukinog evanđelja. Kako to ipak svečano zvuči svuda: „U pra-p o č e t k u beše R e č ….“ (Jov. 1,1). „Pra-početak evanđelja o Isusu Hristu“ (Marko 1,1). Reč: „arche“upućuje na jedan celokupni svet, na svet u kojem poreklo pra-postanja od svega u njemu leži, u kojem sve postoji od pra-iskona, što je Majka sveg postanka:na jedan značajan red duhovnog sveta, mi ćemo biti upućeni kroz ovu jednu reč. „Očevidci“ i „sluge Reči“, to su oni što iz duhovnih izvora imaju, šta oni saopštavaju,-iz prve ruke. Sve što oni donose, jeste pra-početak,-neponovljivo. (Na to, što je mišljeno, opipavamo sebe ako uzimamo u obzir da ćemo grčku reč –arche- najviše na Latinskom prevoditi sa „principom“. Dakle, u predgovoru nadovezuje se Luka na one, koji su postali „od principa“, očevidci i sluge Reči). Ovo,“od početka“, zvuči tako razumno zajedno sa tim, šta Luka lično kaže sam o sebi:“Nakon što sam ja to sve od p o č e t k a sa zalaganjem saopštavao“. Čovek misli, Luka stavlja vrednost na to, da se život Isusa zaista od samog „početka“ ispriča, zato zauzimaju kod njega priče za decu tako širok prostor. Grčka reč za „od početka“, naziva se:“od gore amo“ (anothen). Dakle, Luka postavlja sebe takođe lično jasno u red očevidaca i sluga Reči. On je „odozgo“, događaje Hristovog života nastojao da traži, on ih je u duhovnom gledanju i slušanju primećivao i prevodio sad u njegov grčki maternji jezik, koji je on obuzdavao na neki otmen način, što je on „odozgo ovamo“pronalazio. Ovde govori zaista jedan evanđelist o ostvarivanju svoga evanđelja, ne na opšti govorni način o inspiraciji, već u tehničko-exaktnim rečima grčkog misterijskog jezika, u kojem on kao njegov učitelj Pavle beše majstor. Još jedan dalji važniji ključ za razumevanje evanđelja, nudi nam se neupadljiv Lukin predgovor. Luter prevodi:“Ja sam to za dobro ugledao ….da ja ovo tebi …redovno pišem“. Grčka reč za „redovno“, znači: „redosledom, po redu“(kathexes). Za ovu reč je u opštoj teologiji samo shvatanje, da se tu radi o pravilnom redosledu događaja u Isusovom životu. Čovek poznaje upravo samo spoljašnje redoslede. Dakle misli se,Luka uzima sebi za pravo,da redosled događaja pravilnije prikaže nego druga evanđelja, koja su tu pred njim bila. –Stvarno je na pojedinim stanicama-mestima, kod Luke redosled drugačiji nego inače. Npr. miropomazanje u Vitaniji, što sva druga evanđelja tek na početku puta mučeničkog stradanja kazuju, kod Luke će biti saopšteno već u ( 7 ) poglavlju. Sada istražimo redosled, u kojem Luka prikazuje događaje, i dolazimo na jedan čudnovati rezultat. Ispostavilo se, da upravo Luka više nego drugi evangelisti sledi jedan princip, što istorijskom redosledu potpuno stoji u protivurečnosti. Tako postade npr. (oko 1918 god) u knjizi od prof. Karl Ludwig –Schmidt-a: „Lukin izveštaj sa putovanja kao okvir-pripovedanje“upućeno na to,kako je Luka od kraja( 9 ) poglavlja sve do „mučeništva“, komponovao jedno veliko putovanje za Jerusalim. Sa hladnim srcem naučenjaka biće konstatovano, da Luka nađe, u okviru za mnoga njemu prisutna pojedinačna predanja, pronašao je kompoziciju-ideje velikog putovanja. Slično kao nešto što je Wilhelm Hauff u njegovom prvom bajka-almanahu:“Karavan“, za sjedinjavanje pojedinačnih bajki-priča što pronalazi putovanja, za vreme koje svako veče će biti ispričana jedna bajka za spavanje. Kroz utvrđivanje ovakve kompozicije u Lukinom evanđelju je čovek ubeđen,za prikazivanje da je redosled ,kako Luka daje, neistorijski. Šta onda preostaje od zahteva predgovora-prolog,“ u pravilnom redosledu“, oslikati ? Luka izgleda kao da protivureči lično sebi i postaje neveran lično postavljenom pravilu.
Nije li sad evanđelje od „dole“, neko opisivanje samo spoljašnjih činjenica, nego „odozgo“iz duhovnog poteklo, iako s obzirom na zemaljsko događanje, tako je pravilan redosled takođe neko duhovno delo. Neki spoljašnji istorijski dokument opisuje redosledom, šta se dogodilo. Jedno inspirisano evanđelje, prati neku duhovnu „figuru“. To nisu ovde značajne samo pojedine slike i reči, nego i način njihovog povezivanja. Kroz kompoziciju postaju izgovorene tajne, koje se ne mogu izgovoriti na direktan način. Naš način, da posmatramo evanđelja, počiva baš na obimnim kompozicionim tajnama. Ovde u Lukinom prologu, lično evanđelje upućuje na važnost ove kompozicije. Kako on lično govori o svom duhovnom poreklu, tako govori ono takođe o Božanskoj „figuri-lik“, što u njemu prebiva, što je slušaoca i čitaoca u njemu otkrilo i odgonetnulo. Na elemenat kompozicije, upućuje već na početku prologa ono mesto, što Luter tako iskazuje:“pogledajte mnogi na sebi imaju donje rane, za m e s t o govora o pričama, što su među nama protekle….“. Grčka reč „anataxasthai“ znači:“u pravilnom povezivanju i redosledu oslikati“. Kompozicija-tajne evanđelja, su sve do današnjeg vremena tako dobro ostale kao sakrivene. Njihovo otkriće, doprinosi tome mnogo, da današnje doba može ponovo naći evanđelja. Za onog,ko intenzivno oseća domet ovog otkrića, to je jedna srećna potvrda, da na tome upućuje lično videti evanđelja. Lukin prolog je u najvećoj meri u duhu vremena i savremen. On tačno navodi tačke, gde današnji čovek može naći pristup ka nadčulnom poreklu i nadčulnim figurama-lik, evanđelja. Jedna prevedena zamisao, mogla bi obuhvatiti celinu onog što je ovde rečeno.

„Već su mnogi ovo sebi postavili u zadatak, u pravom spajanju i sledu stupnjeva, da opišu stazu događanja, kroz ono što se izobilje božanstva među nama objavilo. Od ovih događaja, rasađuje se među nama znanje dalje kroz one,koji su kroz probuđenje duše postali svedoci i sluge Reči-Logos. Sad mi je takođe postao nalog, nakon što sam stepenicu ove staze u duhu prokrstario, ono za tebe, plemeniti božiji prijatelju da napišem najtačnije i u pravilnom uzastopnom sledu, kako da ti kroz saznanje dobiješ u svemu duševnu sigurnost, što si ti prihvatio kao učenje-nauka“.
* *
Kompozicija Lukinog evanđelja ,ne leži tako jasno na dlanu, kao Jovanovo i u izvesnom smislu takođe Matejevo evanđelje. To nije lako, ključ kompozicije što nudi prolog da se primeni lično na evanđelje. Karakterna staza svakako kao jedan sasvim uopšteni elemenat, može se u Lukinom evanđelju lako osetiti .Prestane li se sa time, da pojedini komadi uzmu svaki za sebe, počinje se na spajanju i stupnjevitom koraku celovitosti, da obraća pažnja, tako će se uskoro biti unutra: ovde je postao put života Isusa za, stazu duše. Spoljašnje stanice postaju unutarnje stanice, čiji red otkriva veliki sled pravilnosti. Pri tome mi zapažamo, da je Lukina staza –putanja u velikom srednjem delu evanđelja „putanja učenja“. Hristos govori kao učitelj ljudima , bilo to,da on daje mnoštvo upoređenja u slici, bilo to, da on duhovne istine izgovara na direktan način. Ovaj srednji deo počinje na kraju (gl. 9,51) tu gde započinje „veliko putovanje za Jerusalim“. Ovo putovanje je naročita staza-putanja duše. Ono je baš i za sebe već čudnovato, da upravo ovo putovanje sve do ulaska u Jerusalim (gl. 19), prolazi skoro celo bez događanja što Hristos doživljava sa učenicima, već postoji iz učenja koje Hristos predaje. Spoljašnje putovanje je dakle samo jedan vid sudbinske ili ojačane slike unutarnjeg puta „staze učenja“.
Više od sleda slike događanja dovelo je, šta je pre početka putovanja za Jerusalim i šta će nakon ulaska u Jerusalim ispričati: prvi deo spušta se dole na Zemlju iz zlatno-sjajnih visina Adventsko- božićnih priča kroz region čudnovatih dela Hrista. Treći deo vodi iz ozbiljnih Hristovih muka i umiranja, u sferu vaskrsenja i uzdizanja u Vaznesenju.
1. deo: (1,5-9,50) – Detinjstvo u čudnovata dela-znaci Hrista.
2. deo: (9,51 -19,28) – „Putovanje za Jerusalim“, staza učenja.
3. deo: (19,29 – 24,53) – Mučenje,umiranje i vaskrsenje Hrista.
Najpre govori više s l i k a,onda r e č i na kraju b i ć e-duh. (Pogledaj 1. posmatranje:“Kompozicija-inspiracija“.
Reč- element učenje,što donosi srednji deo,takođe provlači naravno već prvi i još treći deo. Mi hvatamo nit učenja,da pronađemo unutrašnje napredovanje istog,na jednom specifičnom mestu.
Jovanovo evanđelje je u svom srednjem delu (između 6. i 15. gl.) prožeto od biser –lanca reči:“Ja sam“,koje, premda pojedinačno iz struje evanđelja izronjavaju, međusobno imaju pravilan sled povezivanja a takođe nisu slučajno prisutne u ( 7 ) brojeva. ( Na ove reči: „Ja sam“,kao sled stupnjeva ukazao je Fridrich Rittelmayer.
1. Ja sam – hleb života. (6,48)
2. Ja sam – svetlost sveta (8,12)
3. Ja sam – vrata (10,9)
4. Ja sam dobri pastir (10,14)
5. Ja sam – vaskrsenje i život (11,25
6. Ja sam put,istina i život (14,6)
7. Ja sam- pravi čokot (15,1)
Unutarnji sled stupnjeva oseća se već,ako se vidi,kako ovih sedam reči „Ja sam“, odvode od :hleba prema vinu. Može se reći,da reči „Ja sam“ Jovanovog evanđelja,odgovaraju u Luka- evanđelju jednom nizu o b l ž e n s t v i m a,od kojih su četiri,slični kao devet blaženstava Matejevog evanđelja. Slede neposredno jedno iza drugog,ali koja su u ostalom kao mirni skupoceni kameni daljinomeri na putevima,slični reči“Ja sam“,u evanđeljima razasuti na rastojanju,što su spoljašnje veoma različiti i veliki,ali ipak svaki put označavaju jednu stepenicu na stazi učenja-pouke.
Jelisaveta govori Mariji: Blagoslovena si ti,ti koja si verovala! (1,45)
Hristos govori učenicima: blagosloveni ste vi siromašni,jer je vaše carstvo nebesko.
– Blagosloveni ste vi,koji ovde gladujete,jer vi će te se nasititi.
– Blagosloveni ste vi ,koji ovde plačete,jer vi će te se smejati.
– Blagosloveni ste vi ,kada vas ljudi omrznu i kad vas izdvoje i vređaju i odbace vaše ime kao zlo-zbog Sina čovečijeg (6,20-22)
Hristos – Jovanu Krstitelju: Blagosloven je ,onaj ko se ne ljuti na mene (7,23).
Hristos – učenicima: Blagoslovene su oči,koje tu vide,šta vi vidite (10,23)
Hristos – ženi koja uzvikuje. Blagoslovena je utroba, koja te je nosila,blagoslovene su grudi, koje su te dojile.
Blagosloveni su,oni koji reč Božiju čuju i drže je (11,28)
Hristos –učenicima: Blagoslovene su sluge,koje Gospod,kada dođe nađe budne (12,37 .
Jedan o gostiju za stolom-Hristu: Blagosloven je,onaj što jede hleb u carstvu nebeskom (14,15).
Hristos – ženama koje su jadikovale: Idu dani kada će govoriti:-Blagoslovene su nerotkinje i utrobe koje ne rodiše,i dojke ne dojiše (23,29).
Ova blaženstva pokazuju izvanredno snažan prizvuk Lukinom evanđelju. „Makarios“, (blagosloven) znači koliko kao / bogom ispunjen /. A upravo Luka evanđelje oslovljava božansko u ljudima,ono“božiji prijatelj“. Ono prvo blaženstvo, što Jelisaveta oslovljava Mariju,stoji kao jedan natpis iznad svih blaženstava,čak iznad cele staze učenja. V e r a biva duševno izgovorena,koja je u Mariji zapravo primila izgled-pojavu. Vera je snaga gledanje srcem za božanski svet. Mi ćemo kod sledećeg posmatranja srednjeg dela videti,kako je upravo vera,ta pokretnost organa srca za Hrista i carstvo Božije,cilj Lukine staze. Vera Marije,dozvolila je Hristos-biću da se u nju useli,ne samo u njeno srce,već u njeno materinstvo. Četiri povezana blaženstva, sa kojima zapravo tek počinje niz-red,podsećaju najviše na povezivanje devet blaženstava u „Besedi na Gori“ Matejevog evanđelja. Dok kod Mateja (9) bleženstva (gl. 5) i (9) bolnih jadikovanja (gl. 23) stoje nasuprot,slede (4) blaženi u (gl. 6) kod Luke neposredno (4) odgovarajuća bolna jauka. „Teško bogatim,sitim,koji se podsmevaju i čuvenim“).
Ovde su se vanredno proširili mnogi nesporazumi,kao u pogledu Besede na gori u prvom evanđelju. Kaže se,da ova blaženstva uzimaju kod Luke ponekad podržana kroz krajnje pored njih „bolna jadikovanja“,neki neposredno socijalni prizvuk,ukoliko ovde Hristos blagosilja siromašne a preko bogatih uzvikuje,bolna jadikovanja. Hristos se objavljuje ovde kao socijalni revolucionar,to se ipak ne naziva: „blagosloveni duhovni siromasi“,već-„blagosloveni koji su siromašni“!
Mi smo govorili (vidi 3 i 4 posmatranje),kako obično nerazumevanje Besede na gori, dolazi otuda da se ne obraća pažnja, kako Hristos ovde isključivo govori učenicima. Ista greška biva učinjena i to u povećanoj meri,kod (4) „blaženi“ i „teško vama“u Lukinom evanđelju: „Pa on podiže svoje oči iznad s v o j i h u č e n i k a i govoraše: Blagosloveni ste v i s i r o m a š n i … Teško v a m a bogati“. Dakle,ovo je duplo za posmatranje: Hristos govori za učenike, a ne za narod. I to nisu dve vrste ljudi, za koje vredi: „blaženi“ i onim „teško“ vama -učenici i protivnici. Ovde važe obadvoje za učenike. Blažen je onaj,koji želi prošetati stazom,ukoliko je on siromašan,gladuje,plače i biva omrznut. Ne blažen je onaj,teško njemu,ukoliko je on bogat i sit,nasmejan i hvaljen od ljudi. Jasno su četiri stepena prepoznatljiva.
Prvo „blaženstvo“ i prvo bolno „jadikovanje“,govore o spoljašnjoj oblasti, kojoj čovek sa svojim telom pripada. Bogat je onaj,koji je vezan i zalepljen za spoljašnje stvari,iako on ima malo spoljašnjeg poseda. Siromah je,koji je unutarnje slobodan od spoljašnjeg,iako on mnogo poseduje. Drugi stepen odnosi se na životne snage. Kao što spoljašnja ishrana ne ide neposredno u korist fizičkom telu,već najpre pokreće snage rasta i oblikovanja,tako je i sa svim,što čovek prima kroz utiske oka , uha itd,tako da se to pozajmljuje eterskim snagama oblikovanja tela. U ovom prebiva uopšteni životni osećaj,kroz što je čovek otvoren,prijemčiv ili nije. Siti su oni,koji njihove oblikotvorne snage tela,otvrdnjava u ne osećajnosti . Gladni ih drže živahnim, kroz čežnju i otvorenost. Treći stepen je d u š a. Nasmejani u smislu bolnih poziva su oni,koji su potpuno ispunjeni od svojih ličnih duševnih sadržaja,iako oni možda kukaju i jadikuju. Oni koji plaču,to su oni koji su duboki bol opstanka pročistili i iznad sebe lično uzdigli,što su probuđeni za učešće velikog sažaljenja svetske sudbine. Konačno četvrti stupanj je, Ja- ličnost. Potpuno usamljeno Ja,sagorelo od mržnje i poruge u borbi za „čovečijim Sinom“,to visoko ljudsko biće,je duševno,Bogom ispunjeno. To od javnosti priznato licemerno Ja,što se zagreva na pohvali ljudi,za njih važe:bolni jauci – „teško vama“!
Blaženi – siromaštvo: Stupanj –telo.
Blaženi – glad: stupanj – životne snage.
Blaženi –suze: stupanj – duša.
Blaženi – progon: stupanj – Ja.
Ovih (5) blaženstva završava se poslanstvom Hrista na Jovana Krstitelja: “Blažen je,onaj što se ne ljuti na mene“(7,23). Ovo pojedinačno blaženstvo, stoji između isto tako kroz celo evanđelje nasuprot pojedinih rasturenih:“teško vama“,uzvika: „To je nemoguće,da ljutnja ne dođe,ali teško onom,kroz koga ona dođe. Bilo bi mu korisnije,da obesi o svoj vrat jedan vodenični kamen i baci ga u more,nego da on naljuti ove Male“. Mi vidimo o odnosu blaženstva, na u tamnici zarobljenog Jovana i uzimamo ga najpre kao neku opštu mudru izreku. Grčka reč za „ljutnju“(skandalon) i „ljutiti se“označava,kao što je to prikazao Novo-testamentarac Adolf Deissman,u narodskom jeziku- mišolovka,zamka sa kojom se hvataju životinje. Prenese li se ta reč na jedan unutarnji obrazac- prethodan slučaj,tako se to ne sme lišiti svog slikovitog karaktera. Nekog čoveka naljutiti u biblijskom smislu,znači:njega dovesti u takvo stanje gde on „glavu gubi“. Ali šta sad zamišlja ovaj popularno-slikoviti izraz,što nam ovde nudi nemački jezik? Rudolf Meyer, je u svojim objašnjenjima u bajkama često ukazivao na vezu,u kojima -nemačka bajka o (Machandel- drvetu??) stoji sa novo-testamentskom reči o „ljutnji“: Maćeha šalje malog dečaka po jabuke u sanduku. Kad se on saginje preko sanduka,da izvadi nekoliko jabuka,ona brzo zalupi iza njega poklopac,tako da se glava dečakova zakotrljala među jabukama. To je bajka-imaginacija zato,šta to evanđelje naziva: „onog malog naljutiti“. A u stvarnosti to opisuje bajka na kraju u neposrednom sazvučju na tu reč iz evanđelja, kako zla maćeha zadobija njenu kaznu, pri čemu ona biva samlevena pomoću jednog vodeničnog kamena. Dete tka i živi, u jednom tako datom duhovnom elementu, dok se nakon prve godine života poveže sa onim Ja-, okolinom njegova duhovnog bića. Čovek se prostire unutar u njegovom telu kroz sveživotne utiske, što Ja-postanje, u njemu zahteva. Iznad njegove fizičke glave postoji duhovno biće, što ga opkoljava i prekriva senkom, svoje sopstveno odvojeno više biće. Ono biva iznad glave odsečeno. To m o r a čovek proživeti. „To mora doneti ljutnju“. Pa kada je čovek dospeo do toga, od nove duhovne klice višeg bića u sebe posaditi, ako se on sad u nekom drugom smislu, opet za „one male“uračunava kroz to nežno i detinjasto u njemu što klija, mora uvek doći od nove ljutnje-ozlojeđenja. Ali teko onom, kroz koga to dođe ! Čovek mora zemaljski postati radi dobrovoljnog Ja, ali teško onom čoveku, koji onog drugog čini zemaljskim, njega unutra plaši i šokira u njegovom samo zemaljsko-telesnom biću. Šta on čini, da li svesno ili nesvesno, to se vraća na njega nazad. Vodenični kamen spoljašnjeg čulnog privida, materijalnog postanja veže se tegobno i mučno za njega. Blagoslov, koji Hristos šalje Jovanu u tamnici,mora se tako utisnuti:“Blažen je, koji se na to J a ne ljuti“,blažen,koji na tom Ja ne gubi duhovno,već ga ponovo pronalazi. To začaureno zemaljsko Ja- biće stvara ljutnju,duhovnu lakoumnost. Ali blažen je onaj,koji svoju Ja težnju izvodi gore sve do višega Ja,on nalazi tu najpre glavu,za čije se udove on kao čovek može smatrati. To više Ja,taj Sin čovečiji,to stoji u Hristu telesno vidljivo pred ljudima. On je glava,mi smo udovi. Blažen je,ko u Ja težnji nalazi Hrista,on se neće unutar tela užasnuti i duhovno obezglaviti,već on najpre nalazi svoga pravog starešinu-to više Ja,kroz čiju duhovnu klicu može izrasti gore u duhovne svetove.
Nakon što je peto Lukino blaženstvo izvedeno iznad zemaljske ličnosti-bića, ka duhovnoj klici višeg Ja,mogu sledeća blaženstva podsetiti postepeno razvijanje tog višeg bića. Prema učenicima govori Hristos u poverljivom ezoteričnom razgovoru, (Luter: „naročitost“:“B l ž e n i su oči,koje tu vide,šta vi vidite. Ja vam kažem: mnogi proroci i kraljevi hteli su videti i čuti,šta vi čujete, i nisu to čuli“(10,23-24). Spoljašnji ljudski oblik Isusa,nisu videli samo učenici,ali na ovom liku probudilo se u učenicima kao u onom,što na stazi šeta,to novo gledanje,što u Isusu primećuje Hrista. Proroci i kraljevi bili su gledaoci starog doba,njihovo gledanje u Božije carstvo,bilo je omogućeno. Ona proklijala snaga gledanja srcem Hristovih učenika,otvorila se pogledu Boga u čoveku: božansko svetlo obasjava u izobilju čovečije telo.
Žena iz naroda je uzviknula ekstatički zov:“B l a g o s l o v e n a je utroba,koja te je nosila,i blagoslovene su g r u d i koje si ti sisao“. Tu odgovori Hristos: „Da ,blagosloveni su,oni što Božiju Reč slušaju i prihvataju“. Ono vreme,u kojem žene postaju majke kroz fizičko seme,dolazi do svoga kraja. Ženama koje nariču govori Hristos: „Dolazi vreme,gde će se morati kazati: blagoslovene one koje su nerotkinje ….“. Ali vreme,u kojem u majčinu utrobu duše može da padne duhovno seme Reči,ne ide do kraja. Ono opšte „Marijanstvo“ čovekove duše, ostvaruje se kroz prijem i negovanje semena-Reči. Nakon novog duhovnog viđenja,biće ovde blagosloveno govoreno novo duhovno slušanje. Blagoslovene oči,i uši koje postaju organi Hrista !
Sledeći blagoslov je u sebe lično trostruko, umetnuto u svečano podučavanje učenika:“Ostavite vaša bedra da budu opasana i svetiljke vaše neka gore,a vi budite kao ljudi koji čekaju svoga gospodara,kada se on vrati sa svadbe, da mu otvore odmah kad dođe i zakuca. B l a ž e n e su one sluge,koje gospodar- kada dođe- nađe budne. Zaista vam kažem,da će se opasati keceljom i postaviće ih za trpezu,pa će se pokloniti i služiće im. A kada dođe u drugu ili treću stražu i nađe ih dakle tako,blagoslovene su ove sluge. Ali,ovo treba da znate: kada bi domaćin znao u koji će čas lopov doći,tako bi on stražario i ne bi lopovu dozvolio da mu opljačka kuću. Zato budite spremni,jer će Sin čovečiji doći u onaj čas u koji vi ne mislite…. B l a ž e n je onaj sluga, koga njegov gospodar-kada dođe- nađe da čini tako. Zaista vam kažem: On će ga postaviti nad svim svojim imanjem…. Ja sam došao,da zapalim vatru na Zemlji,što bih radije hteo,jer ona već gori“ ! (12,35 … 53).
Učeničko podučavanje o ponovnom dolasku Hrista, o budućoj eteričnoj objavi dolazećeg Hrista,čija je objava jedno naj intimnije postavljanje za cilj Lukinog evanđelja. Budnost, naspram Duh-događanja tog ponovnog dolaska Hrista,više je nego samo spoljašnje upozorenje. I ako je za vreme nove Hristos objave, sa jednim takvim porastom anti-Hristos impulsa moglo da računa,da je potrebna budnost u smislu o “razlikovanju Duha“,od proziranja neprijateljskih napada. Luka kao Pavlov učenik,ovde može Pavlove tonove Hristovog podučavanja ponovo davati. Niko baš nije Hristov poziv za budnost,snažnije i dalje nosio nego Pavle,koji u poslanici Solunjanima ( 1 poslanica 5.gl. ; 2. poslanica 2 gl.) ,neposredno prihvata onaj ton Lukinog 12 poglavlja.  Budnost nasuprot Antihristu ! Budnost ali pre svega pozitivna za dolazak Hrista,lično u eteričnom. Poslednja pozitivna budnost koja postaje blagoslovena,je probuđenje duše za duh-molitvu. To „stražarite i molite“,ovde znači:“probudite se i molite“! Duhovni čovek kao čulni organ ,biće potreban za ponovni dolazak Hrista ,koji u srcu zemaljskog čoveka mora probuditi. Blažene oči, blažene uši ! Tako se to tada kazalo. Blaženo, budno srce ! tako se sada kaže.
Budnom srcu biće obećano:“Gospodar će se opasati keceljom,i sešće za sto sa slugama i pred njima će se pokloniti i služiće im“. To je jedno sakrament-obećanje. Ona slika „pranja nogu i večera“uzdiže se naviše ka nebu. U ovoj slici dogodiće se odnos, probuđenog srca sa ponovnim dolaskom Hrista . Misterija sakramenta-sveta tajna- razvija se sad potpuno u sledeće blaženstvo,koje je zapravo i poslednje. Hristos sedi za stolom kao gost jednog starešine fariseja i govori: „Ako ti postavljaš jedan ručak ili večeru, ne zovi svoje prijatelje braću … nego pozovi: siromahe,bogalje,paralizovane i slepe. Onda ćeš blagosloven biti,jer oni ti ne mogu uzvratiti …“. Na to reče jedan,što je sedeo za stolom: “Blažen,koji jede hleb u carstvu Božijem“ (14,12-15).
U društvu za stolom sa Hristom,u slušanju reči što ih je on tu izgovorio, osvetlila se ljudima tajna –pričešća,smisao svete tajne crkve-zajednice,koja nastupa na mesto svih starih familijarnih i prijateljskih veza. Hleb jesti u „carstvu Božijem“,to je naj intimnija tajna hrišćanske večere. Carstvo Božije,unutarnja Hristos-sunčeva sfera,to carstvo eteričnog Hrista ispoljava se u preobražaju,iz kojeg struji sjaj slave vaskrslog tela Hrista, u hleb i vino. Pa ono što preobražavanju pričešća koje sledi,jeste jelo i piće u granicama sunčanog realnog prezentovanja Hristos –bića. Tako je sjaj carstva Božijeg proširen preko toga. Blažen, Bogom je ispunjen onaj,koji iz ove sfere prima hranu i piće !
Kao što je onaj blagoslov Jelisavete za Mariju,jedan način i predigra,tako je ozbiljna buduća reč Hrista za žene koje su kukale,to je pre neki“teški jauk“,nego neki blagoslov,(„Ausklang ..?) staze učenja,jedno slivanje u dubine smrti na Golgoti. Blažen je,onaj koji ide stazom Hrista,ali ne u smislu od sujetne blaženosti i ushićenosti. Ko je Bogom ispunjen,mora se najsvesnije pripremiti na veliku propast sveta,gde s v o nasledstvo prošlosti, prestaje da bude noseća snaga,na posletku takođe misterija materinstva,što je ženskom polu kao sveto nebesko nasledstvo,na tom putu bilo dato. Onom,ko je blažen, bogom ispunjen bude hvaljen,neće ništa prištedeti,naprotiv. Ali,on ipak poseduje snagu da izdrži ispite velike Golgote čovečanstva ! Ona blaženstva kao stanice Lukine staze grupišu nas dakle tako,da obrazuju okvir moto-natpis i („Ausklang .. ?) Tu između, stoje pre i posle srednjeg blaženstva,što se odnosi na klicu duhovne Ja-snage (ljutnja),sve (4) stanice. Prve tri su priprema u zemaljsko –ljudskom. Nakon sredine, je put slobodan za razvoj od četiri načina duhovnog prijema: kroz oko,uho,srce i usta što hranu prihvataju.

9. nastavak… – 1.Blažen koji je vernik:- Marija,pra-slika duše.
2. Blažen — siromah— u oblasti zemaljsko-telesnog:budi unutra slobodan.
3. Blažen — gladan ———— u oblasti životnih snaga :budi pijemčiv.
4. Blažen — plače-suze ———- u oblasti buđenja duše: teret nositi.
5. Blažen — progonjen — u oblasti ličnog života:utemelji sebe u sebi.

6. Blažena je — duhovna klica —— ne dozvoli da te duhovna klica protrese, već kroz Hrista ojačaj.
7. Blaženo — OKO — početak višeg gledanja ( SLIKA).
8. Blaženo — UHO — početak višeg slušanja ( REČ).
9. Blaženo budno SRCE- organ za dolazećeg Hrista-(BIĆE-ŽIVOT).
10. Blažena USTA koja primaju – dostignuto je Pričešće.
11. Blažene NEROTKINJE ——- i s p i t i Bogom ispunjeni ljudi.
Jedan takav pregled, otuda vodi od jedne strane ovamo na unutarnju figuru Lukinog evanđelja. U njemu je takođe sadržano, da nakon ( 6 – og ) Blaženstva stoji važan uvid. Sve do toga jeste priprema ,sada počinje razvitak Višeg čoveka. U stvarnosti stoji između (6 i 7) blaženstva veliki uvid, što čini početak „putovanja za Jerusalim“. Sve što pre ovog putovanja stoji,jeste priprema. Onda se to kaže: “Ali dogodilo se, da se vreme beše ispunilo, da je on odavde trebao biti odveden, okrete se on oči u oči, okrete pravac za Jerusalim…“(9,51). Odavde,na sopstvenoj „stazi pouke-učenja“, razvija postepeno i Hristovom svetlu-sjaju, taj Viši čovek !!
****

Za veliku tačku preokreta, gde počinje „put za Jerusalim“ vodi jedno važnije podzemno strujanje-tok, kojem je moguće približiti se samo u duboko-prisnom Marija raspoloženju Lukinog evanđelja,
Rafael ima u svojim Bogorodica-slikama, isto tako nešto što odiše čarolijom prema onom što leži na tome, kao i prema sadržaju nečeg Lukijanskog. Rafajlove slike Bogorodice i Lukino evanđelje, pre svega u njegovom prvom delu, osvetljavaju se uzajamno. Sad vidimo, kako Rafael stalno prikazuje dva dečaka na krilu i kod nogu Marije, dečaka Isusa i dečaka Jovana. Na ovu pra – duboku povezanost ova dva dečaka ukazuje kako Rafael, takođe i Luka. Čudnovato su međusobno isprepletene priče pre objavljivanja Jovanovog rođenja, svešteniku Zahariji a Isusovog rođenja Mariji, i nadalje slične obe ove priče o Rođenju. A između obe ove objave i rođenja, stoji slika onog susreta o Jelisaveti i Mariji. U tom trenutku kada se susreću majke, susreću se i oba deteta. Oni su u majčinoj utrobi još ne-rođeni, pa ipak od mlade nežne klice-zametaka u utrobi Marije, proizlazi neko tajanstveno dejstvo na dečaka Jovana, koje već (6) meseci u oblasti zemaljske telesnosti tka i sazreva: tako da dete u utrobi Jelisavete “poskoči od radosti“. Mnogo duševnog tka i snuje između ovih majki: jedna za celokupno čovečanstvo važna misterija, tka između oba ova deteta. Iz susreta majki, postavlja se pitanje: kako će se ovde razviti očevidno nastala iskonska veza, između Jovana i Isusa spoljašnje i unutarnje u toku evanđelja? Ali takođe ono drugo pitanje: Od kuda potiče ova iskonska veza? Ko je Jovan, a ko je Isus ? Ko je Jovan, ovo pitanje nalazi odgovor na nekim mestima iz iskonske dubine evanđelja. Mateja i Luka pričaju o razgovoru Hrista sa trojicom poverljivih učenika, kada su oni silazili sa „Brda Preobraženja“(Tavor). Učenici GA pitaju, šta je bio smisao proroka, – Da Ilija treba da ponovo dođe pre velikog Vaskrsenja. Isus im odgovori: “Da, Ilija treba najpre da dođe i sve pripremi. Ali ipak, kažem vam,- Da je Ilija već došao ali ga oni nisu prepoznali, već su oni sa njim učinili ono što su hteli. Tako će i Čovečiji Sin od njih nastradati i propatiti“! (17,10-13). Tada učenici razumeše, da on njima govoraše o Jovanu Krstitelju (potopitelju). Luka ne priča ovaj razgovor, o vezi Jovana Krstitelja i Ilije. Ali on ostavlja anđelu-Gavrilu, da govori o objavljenom dečaku glasonoši-preteči. „On će ići ispred njega (Hrista), u Duhu i sili I l i j e. (Luka 1,17). Takvi delovi evanđelja bili su navedeni, kada se ukazala prilika, da bi se činjenica „ponovnog utelovljenja“ iz Biblije mogla da dokaže. Čovek ne može nikome iz Biblije nešto „dokazati“, što on nije sam od sebe prepoznao. Ako je čovek spoznao od sebe zakon o ponovnim zemaljskim životima, tako se može sa vezom između Ilije i Jovana Krstitelja (potopitelja), na koju upućuju evanđelja, lakše povezati jedna realnost. Ko ipak najpre mora kazati: – Da li čovečija duša prolazi kroz ponovljene zemaljske živote, ja ne znam, on može imati samo neko udaljeno umereno osećajno naslućivanje o tome, šta povezuje Iliju i Jovana. Ali u drugom slučaju to je ipak moguće, da kaže:- Ja želim na jedan probni način prihvatiti misao-ideju o reinkarnaciji u izvesnom smislu kao ogled-hipotezu, kako bih uvideo, da li otud pada svetlo na evanđelje“. Sledeće bilo je dozvoljeno, ne samo pomisao ponovnog utelovljenja, nego još dalja istraživanja rezultata Rudolfa Štajnera, što se tiče uzimanja učešća Jovana i njegove povezanosti sa dečakom Isusom iz Lukinog evanđelja. Ne, da se sa time uspostavi neka dogma, već da bi se u navedenom smislu dozvolilo svetlo usmeriti na evanđelja.

Da se kaže:Jovan Krstitelj- „potopitelj“ bio je ponovo utelovljeni prorok Ilija, ne bi bilo prikladno u ovoj formi današnjeg duhovnog istraživanja. Ovo je izgovorena jedna važna istina, kada se evanđelje primeni na Krstitelja Staro-zavetnom proročkom reči: „Gle, ja šaljem m o j e g A n đ e l a pred tobom“. To biće, koga mi u Iliji i J. Krstitelju imamo pred sobom, više je nego neko obično ljudsko Ja, što kao i druga prolaze od inkarnacije do inkarnacije. To je biće, što se iz svih drugih Ja čovečanstva izdiže, a takođe Anđelu slično kao što je čovek. Ali kako je to za ovog „nadčoveka“ uspelo ? Do toga je ono postalo zrelo, kroz učešća u punoj zemaljskoj sudbini čovečanstva kroz mnoge i mnoge zemaljske živote – inkarnacije. Rudolf Štajner ukazuje u svojim predavanjima preko Lukinog evanđelja, da je ovo biće bilo isto, što je u Starom testamentu označeno kao Adam- čovek. Svi drugi su (jedan čovek). Ovo biće je čovek. To je prapočetak čoveka, iskonska duša čovečanstva. Kao najstariji član čovečanstva dostigla je takvu duhovnu snagu u sebi, da to, kada to živi u jednom čovečijem otelovljenju, ipak istovremeno daleko prevazilazi obično otelovljenje. Slikovito rečeno: čovečije telo je suviše malo, da bi potpuno obuhvatilo duhovnu punoću ovoga bića. Tako moramo sebi predstaviti Iliju i J. Krstitelja: Oni su bili veći nego njihova tela, što predstavljaju ruske i grčke oltar-slike, u tom trenutku one im daju krila. Pokušali se o tome nekakva predstava obrazovati, ako ovakvo biće ulazi u čovekovo otelovljenje, tako to može biti prava slika, da ovo biće u majčinoj utrobi više lebdi, kao da se ono u nju uvlači. Pa da ono ima potrebu za nekakvom spoljnom pomoći, i zaista da se useli u uzano stanište da isto obuhvati i da ga uobliči. Sa ovim dodirujemo tajnu Jelisavete. Ona je u šestom mesecu svoje trudnoće, ali tek sad, kroz dolazak Marije-ali to nije Marija, već dete Isus u njenoj utrobi- može Jovanovu (Ja) telesnu klicu potpuno zahvatiti:“da dete „zaigra“ od radosti u majčinoj utrobi Jelisavete.. Ovo još nerođeno dete Isus, ostvaruje Jovan-biću važnu pomoć pre rođenja. Kako je to samo moglo biti ? Tako kako je Ilija-Jovan –biće najstariji član-karika čovečanstva, kroz mnoge i mnoge zemaljske život prolazio,tako je Isus dečak o kojem govori Lukino evanđelje (o zagonetki „oba dečaka-Isusa“, su u knjizi „Detinjstvo i mladost Isusa“ sadržane opširne predstave) najmlađi član čovečanstva, što stupa po prvi put u neko zemaljsko utelovljenje. Što se upravo u utrobi Marije počelo inkarnirati, jeste ona „anima candida“ – što još čista duša, od Origena, učitelja prvih hrišćana, još bila u stanju da obrazuje jasne i snažne pojmove. Najstariji i najmlađi član-karika čovečanstva stoje u jednoj intimnoj vezi. Oni su „sestrinske-duše“. Pre događaja, što ga Biblija u mitu opisuje kao „pad u greh“, bili su jedno, onda su bili razdvojeni. Kroz pad u greh nastade najpre gusta čovekova telesnost, koja je potčinjena smrti i raspadanju Tako nastade od tada prva mogućnost Reinkarnacije. Šta je sad od jednog sve obuhvatnog Adam-bića nastupilo u tok inkarnacija, beše to više zemaljski deo. Nebeski deo ostade nazad u duhovnoj oblasti i sačuvalo ono Rajsko stanje, što je preostalo pre pada u greh. Zemaljska linija-vrsta imala je mrak, tamu u sebi. Ono u duhovnoj oblasti što je preostalo, imalo je sunčano-eterično u sebi. U utrobi Jelisavete „korača“ jedno „zemaljsko Adam“ biće, u susret jednoj novoj zemaljskoj sudbini. Dok, u utrobu Marije posla sebe „nebesko Adam“-biće, kao svoj prvi ulazak u zemaljsku egzistenciju – sudbinu.
Od tada je razumljiva ova beskrajna duhovna naponska i privlačna snaga, koja upravlja između dveju majki i njihove dece. Ova dva, što jedno behu, žele opet jedno postati. Onaj stari Adam i ovaj novi Adam, oni stoje sad uskoro u čovečijoj pojavi jedan pored drugog, možda će se kao deca zajedno igrati, kao što Rafael ne beše umoran da to naslika u novom čudnom sjaju. Luka je poznavao kao i njegov učitelj Pavle, ovu tajnu starog i novog Adama. On to ne postavlja u teološkim rečenicama, on to daje u slikama evanđelja.
***

Dve scene pripadaju u smislu Lukinog evanđelja, naj prisnije povezane: susret između M a r i j e i J e l i s a v e t e i ono K r š t e nj e I s u s a kroz J o v a n a u Jordanu. To su u osnovi isti, koji se susreću, da li Marija u brda dolazi ka Jelisaveti ili da li Isus ka Jovanu na Jordan. Tu između leže trideset (30) godina, pa ipak je ovaj drugi susret ponavljanje onog prvog, samo na višem stupnju !
A šta se dešava na Jordanu, daje se sa jadne strane tako izgovoriti: Jovan vraća nazad Isusu pomoć, koju mu je on nekad učinio u majčinoj utrobi. Obadva puta privlači pra-iskonska veza, onog prvog i drugog Adama , zajedno dva ka jednom. To je prvi puta da se radi o čovekovom postanku jednog Anđeo-ljudskog bića. Marijino dete pomaže kroz njegov odlazak u susret. Ali sad se radi o čovek-postanku Hristos-bića, nešto iz mnogo većih visina nego iz hijerarhije Anđela silazi dole. Kako li beše plod utrobe Jelisavete –ljudski rečeno- suviše uzak za Ilija-biće, tako beše tek zapravo ljudsko biće Isusa iz Nazareta, suviše usko za Hristos-biće. Jovanovo krštavanje, beše neka istinska pomoć pri porođaju. Anđeo je otvorio ovo ljudsko biće za Hrista. Tako Hristos biva kroz svešteničko delovanje Jovana, vođen ka svome (čovek-postanju) u Isusa iz Nazareta. Ali ovo delo Jovanovo pri krštenju Isusa, beše beskrajno mnogo uzvišenije nego neka spoljašnja pomoć-usluga. Ona beše istovremeno lična odanost i lično žrtvovanje. Stari Adam sledi velikom prvobitno moćnom toku srca, za spajanjem sa nebeskom dušom bliznakinjom, tako da on sebe lično celog žrtvuje, za Isusa i na onom u Isusu čoveku nastalim Hristom: „On mora rasti, ali ja moram opadati“. Ono, pri odsecanju glave Jovanove, lebdeće Ilija-Anđeo biće, pokreće svoja krila i lebdi ka onom drugom preko, njega prateći i zakriljujući kao „Anđeo Hrista“. To kaže Jovanovo evanđelje, da su sveštenici i leviti pitali Jovana: „Ko si ti? – jesi li ti Ilija“?. A Jovan odgovori: „Ja to nisam“, (Jov. 1,20). Moglo bi se mnogo čega za razumevanje ovih reči pridodati. U svakom slučaju je i ovo opravdano da se kaže: Jovan je kazao istinu. On ne beše Ilija. On to ne beše više. On ne beše, on lično. Njegovo, (Lično) od tada je nadalje bilo kod Hrista ! Mi moramo zaista Jovana Krstitelja (potopitelja) nakon što je on krstio Isusa, predstaviti kao potpuno drugačijim. Ljudski rečeno moglo bi se reći: On beše kao duhovno odsutan i samo je s vremena na vreme, na način kao oluja prolamao iz dubine svoga bića. Jedna ovakva oluja vodi, ka njegovom sudaru sa Irodijadom i ka njegovom bacanju u tamnicu. On sedi u Tamnici. Praiskonske misli provlače se kroz njegovu dušu. Vesti hitaju kao iz dalekih daljina ka njemu, novosti koje njegovu dušu čine nesigurnom. Tu zahvata crno-magijska ruka Irodijadina na njega i njegove duhovne snage. Krvava glava leži na poslužavniku. Ali Irodijada je zahvatila u prazno. Ako je ona htela Ilijin duh zahvatiti i svezati sa njenim magijskim veštinama, to bi ona morala dokopati se Isusa i njegovih učenika, a ne zarobljenika u Irodovoj tamnici. Odsecanje glave Jovanove, beše samo krajnji spoljašnji akt ove žrtve, što je Jovan već lično bio prineo.
Prati li se sad intimnije Lukina predstava Isusovog života posle „Krštenja“ na Jordanu, to vidimo svuda naznačeno, da se Isus nije tako brzo uzdigao do pune visine Hristos-delovanja, nego najpre na Ilija-stupnju, stupnju Anđela ostaje uporno. On deluje iz snage Ilija-bića, koji je sad kod njega. On je lično sad „pravi Ilija“. Prva beseda Hrista, je u sinagogi u rodnom mestu u Nazaretu, to je jedna Ilijina b e s e d a: “Bilo je mnogo udovica u Izraelu za vreme Ilijinog doba, ovde je nebo bilo zatvoreno tri godine i šest meseci, tu beše velika skupoća- gladna godina u celoj državi, a ni jednoj od njih Ilija nije bio poslat, nego samo ženi udovici u Sarpetu Sidonsku. A mnogo je gubavih bilo u Izraelu u doba proroka Ilije, i ni jedan od njih ne postade očišćen, već samo Sirijac Neman“(4,25-27).
I Hristos je činio Dela. Ona dostižu vrhunac u „probuđenju mladića iz Naina“. Ali nije li to ponavljanje dela Ilijna kod Sarpeta? Nije li Ilija probudio sina udovice, tako kao sada Hristos –sina udovice iz Naina?. Na Ilijinu besedu sledi ono I l i j a – d e l o. Oni ljudi, koji su svedoci toga bili, veruju, „veliki prorok“je vaskrsao.((Luka. 7,16). Probuđenja od „sinova udovica“, bila su izvođena u svim hramovima drevnog vremena. „Sin udovice“ beše jedno (simbol) obeležje za takve, koji su težili ka posvećenju, jer su posvećenju prethodili duševni ispiti, što su dušu pravile za udovicu. Ovo posvećenje je sadržano iz tzv. smrti i ponovnog rođenja, u kojem je „mistik“na kraju svoga Puta doveden u jedno stanje slično smrti, – nakon tri dana i 3 noći – opet bi bio probuđen. Isto tako kao Ilija i Isus (Hristos), nastupali su kao u hramovima oni Hijerofanti, za one „sinove udovica“. Razlika prema ovim prethodnicima hrama bila je samo ta, da smrt ovog sina udovice, nije kao san u hramu bio proizveden od čoveka, već beše nastupio kroz sudbinu. Ilija i Hristos izvodili su samo drugi akt-čin Inicijacije, nakon što je sudbina izvršila prvi čin. Tako spustiše oni buduću klicu u mlade ljudske duše, koje kasnije treba da postanu zrele za velike zadatke. U Lukinom evanđelju je to potresno da se vidi, kako upravo na vest o Ilijinim delima Hrista, šalje Jovan glasnika iz tamnice sa nedoumica-pitanjem:“Jesi li Ti, taj koji treba da dođe, ili treba da čekamo nekog drugog“? (Luka. 7,18). To povezivanje razrešava nam zagonetku, ovo Jovanovo pitanje. U Jovanu mora biti izraslo pitanje:“Jesam li ja Ilija, ili je to On? –Je li on Ilija ili je on Hristos? -Da li je on to lično ili samo prethodnik-preteča“? Taj kroz njegov „Ilija-stupanj“, Hristos koji korača priziva u svojoj duši njegovo pitanje, što je najpre verovao da u njemu gleda Hrista. Ove veze, kako ih Luka daje, oslobađaju od trivijalnog mišljenja, kao da je čak bio Jovan Krstitelj napadnut od neke ljudske slabosti i od nedoumice uobičajene vrste. Kada je on Jovanovom glasniku preneo odgovor, Hristos govori narodu o Veličini Krstitelja. „Pa, ceo narod koji ga je čuo, pa i carinici priznaše pravednost Božiju, i svi se krstiše sa Jovanovim krštenjem“-(7,29). Hristos izvodi na Ilija-stupnju, ona Ilijina- i Jovanova dela, lično sebi pripremajući put – stradanja. . Jovan biva pogubljen (odsecanjem glave). Sada je to Ilija-Jovan biće, potpuno kod Hrista i svojih učenika. Hristos izvodi sa učenicima znak-„čudo-ishrane“ . Ali nije li takođe prorok Jelisej, nakon smrti I l i j i n e od čijeg duha zakriljen i ispunjen, izvršio „čudo ishrane“-(2. carevima: 4 gl.). Tek kada se Hristos objavio, onoj trojici učenika u preobraženoj pojavi-liku između Mojsija i Ilije, pripremio se on preko Ilija-stupnja, da uzdigne naviše za svoje sopstveno delo. U odjeku „Preobraženja“, tako pričaju Mateja i Marko, pristupaju njemu dvojica učenika koji behu sa njim na „gori preobraženja“(Tavor), sa molbom: -Dozvoli nam da budemo tvoj Desni i tvoj Levi !. Oni žele tu stajati, gde su oni videli Mojsija i Iliju kod preobraženja. Oni bi želeli da Hristu stoje kao ona dva stuba sa strane, da bi on mogao ići u susret svome sopstvenom svetskom zadatku… ! Ova scena nedostaje kod Luke. Ali Luka nam ipak takođe kazuje, kako u odjeku preobraženja ova oba „Sina groma“-Jovan i Jakov pristupaju Hristu. Tu stojimo na velikom zaokretu u Lukinom evanđelju. Hristos je pristupio „putovanju za Jerusalim“. On želi iz Galileje putovati kroz Samariju za Judeju i šalje ispred sebe glasnika. Ali stanovnici iz Samarije ne žele da ga prihvate. „Kada su to videli učenici (Jovan i Jakov) rekoše: „Gospode, hoćeš li da kažemo da siđe oganj s neba i da ih uništi, kao što je Ilija činio“(9,54). Samarija je pripadala za Ilijinu životnu-oblast, koji se suprotstavio sveštenicima Baala i dopustio da sa neba pada vatra kao kiša. U onoj sceni, što Mateja i Marko opisuju, žele ova oba učenika tu stajati, gde je lik Ilije stajao sa Mojsijem. U sceni što nam Luka priča, žele oni činiti, šta je Ilija činio. Hristos ih odbija: “Zar vi ne znate, kakva ste duhovna deca? Čovečiji Sin nije došao, da pokvari ljudske duše, nego da ih održi“-(9,55-56). Hristos naglašava da kaže:-Ovde je više nego Ilija.
Sa početkom velikog putovanja za Jerusalim, pristupa Hristos u besedi i delovanju preko „Ilija-Anđela“ stupnja, napolje. To treperi kao velika govorna tajna u reči, sa kojom Luka ponavlja početak ovog novog odeljka.„A kad je došlo vreme da se Uznese na nebo, odluči da ide u Jerusalim. Pa posla glasnike pred sobom, oni odoše i uđoše u jedno Samarićansko selo da izvrše pripremu. Ali ga oni nisu primili, zato što se uputio za Jerusalim-(9.51-53). Tri puta (Luteranski tekst neda to spoznati), naziva grčki tekst ovu reč: „prosopon“= lice. To „lice Jahvea“, je u Starom zavetu oznaka za Arhanđela Mihajla. Ali Mihajlo nije više lice Jahvea, već je on postao lice Hrista. U onoj tri puta naglašenoj slikovitoj reči:“lice Hrista“, omogućava nam evanđelje osetiti, kako Hristos preko anđelskog iskoračuje i neumoljivo Arh-anđelskom voljom u sebi priziva budnost. Kao što je Ilija „anđeo Hristov“, tako je Mihajlo „arhanđeo“ Hristov. To Mihailovsko je u Hristu. Do sada je upravljao omotač Marije. Hristos beše Anđelu jednak. Sada se kaže:“on učini svoje lice snažnim“ i započinje ljuto putovanje na „stazi učenja“- putovanje gore prema Jerusalimu, gde se ukazuje ispupčeno mesto tzv.“lobanja – GOLGOTA“. Sad je to postalo kao neopoziva činjenica:-Ovde je više nego Ilija. Kada je Ilija pozvao Jeliseja za učenika, ovaj reče:“Dozvoli mi najpre da poljubim moga oca i moju majku, onda idem sa tobom“.Tad reče Ilija:“Idi i vrati se“. A kad je Jelisej sve kod kuće obavio, pošao je on na put za Ilijom- (1. carev. 19).
Sada, jedva da je Hristos započeo putovanje za Jerusalim, pristupila su mu tri mladića, koji ga htedoše slediti. Prvom, on mora kazati: “Lisice imaju jazbine, ptice imaju gnezda, a Čovečiji Sin nema ništa, gde on svoju glavu može nasloniti“. Drugom, mora on kazati:“Ostavite mrtve da sahranjuju svoje mrtvace“. Treći govori:“Gospode, ja ću te pratiti ali dozvoli mi najpre, da se pozdravim sa onim, koji su u mojoj kući“. To je ista molba, koju je Jelisej uputio Iliji (Ilija je nju dopustio). Ali Hristos govori:“Ko svoje ruke stavi na plug i gleda natrag, taj nije podoban za carstvo nebesko“-(9.57-62).
Sa napuštanjem Ilija-stupnja, nastupila je ona opora, stroga mihajlovska ozbiljnost Hristovog puta. Sada više nikakav povratak nazad ne postoji. Sad postoji samo još to, napred pravac za Jerusalim i G o l g o t u.
Tako prelazi prvi deo Lukinog evanđelja u drugi deo.

– D o d a t a k -.
Ovo odgovara grčkom izvoru Lukinog evanđelja, da je ono ispunjeno od etersko-kosmičkih tajni. Svet elemenata leži u njemu, upravo crkva-kube tzv. paganskog, što beše usmereno na prirodu i spoljašnji kosmos religija. Ali Lukino evanđelje ne optužuje odsečeni i osuđeni svet carstva Božijeg u prirodi. To ne predstavlja svet elemenata tako, kao što to npr. čine keltske bajke,npriče i pesme u dubokoj kosmičkoj melanholiji. Ova duševna toplota i prisnost u njima preuzima eterični kosmos,nreligiozni pogled paganstva potpuno u sebe,npretapa ih i prohristovljuje. Tako astralno-duševno je ona sfera, u kojoj ono etersko-kosmičko nalazi svoj preobražaj. Sa ovim dodirujemo u Lukinom evanđelju, za jednu tako lepu sintezu ovaj dovedeni dupli elemenat: Luka predstavlja eterično- kosmičko, viđeno i prožeto toplinom kroz hrišćansku sposobnost d u š e. Tako dolazi, da često ono što je duševno puno dobrote, nekada to ogromno- kosmičko istupa u prednji plan u Lukinom evanđelju. Jedan čudesan i klasičan primer za unošenja u dušu kosmičke činjenice, što se takođe moglo nazvati prohristovljenje paganstva, nude isto tako prva dva poglavlja, što oblikuju u sebi zatvoreno i na nebeskoj poeziji i arhitekturi bogato evanđelje. Na onim skoro ćutljivo- uzgrednim a ipak tako temeljno važnim oznakama vremena, što Lukino evanđelje o međuprostoru između Jovanovog i Isusovog rođenja čini, počiva u velikom delu ritam toka hrišćanske godine. „U šestom mesecu“, nakon što je Jelisaveta postala trudna, pojavio se Arh-anđeo-Gavrilo kod Marije. Sa tim je predat ključ za kolo-godine. Šest meseci leži između začeća između jednog i drugog deteta; Dakle ova dva rođenja razdvaja isti međuprostor: Polarnost Jovanove (Ivanjdan) proslave u najvišoj tački l e t a, i B o ž i ć –proslave u dubokoj z i m i, stoje pred nama. Letnji sunčani (solsticija) okret i zimski sunčani okret, sadrže njihovu evanđelja-sadržinu.
To ipak još nije sve, što sledi iz ove tihe oznake vremena. Padaju li oba rođenja na zaokret sunca, tako padaju oba začeća na one dane što se nalaze u sredini, isti – dan i noć (ravnodnevica): Devet meseci pre Božića, leži početak proleća-Vaskrs; a (9) meseci pre Ivanjdana (24. Juli), leži početak Jeseni sa praznikom Mihajla (29 Septembar). Na taj način predat je sklad hrišćanskih glavnih praznika (izuzev od „praznika Duhova“) sa krugom – godišnjih doba i sa tim najvažnijim kosmičkim sastavnim delom hrišćanskog života. Ali Lukino evanđelje se ne zadovoljava sa tim, da kroz oznake vremena obeleži kosmički red hrišćanske godine, kao kroz neku daleku opomenu. Ono pred-evanđelje, koje prva dva poglavlja slede u njegovoj celoj izgradnji ovog reda, predaje neprimetno scensko izvođenje hrišćanske godine, neka vrsta kalendara- praznika sa njegovim upečatljivim živopisno – plastičnim slikama.
Ovde imamo obe slike-objave (iza kojih svaki put stoji začeće) i obadve priče – rođenja, u sred njih postavlja se susret obadve žene -Marija i Jelisaveta.
Jesen: – najava Jovana-deteta …….Zahariju —– Miholjdan –slika
Proleće:- najava Isus –deteta …… Mariji ——- Uskrs –slika.
Leto :- rođenje Jovana deteta ……—————– Ivanjdan –slika.
Zima : -rođenje Isus deteta —————– Božićna –slika.
Ova četiri godišnja doba, imaju sve njihove hrišćanske slike u ovom Lukinom pred-evanđelju.
Ona scena u hramu, kada se izvršenim spaljivanjem žrtve- u dimu svešteniku pojavljuje Anđeo, ne samo objavljujući već i kažnjavajući, ima u suštini nešto od ozbiljnosti s početkom Jeseni i Mihajla -proslave. Iako nama preneseni tekst o kojem Anđeo govori: “Ja sam Gavrilo“, želi nam se prikazati, kao da kroz pojavu-podobu koja se Zahariju objavila, Arhanđeo Mihajlo lično sa svojim strogim pogledom skrozirao. Anđeo, koga Zaharije gleda, biće baš takođe označen kao „anđeo-Gospodov“, kao anđeo koji stoji pred Bogom“. Obadva su obeležja, u Novom zavetu bila inače upotrebljavana za Mihajla.
Objava-Blagovesti , rođenja Isusa preko Gavrila za Mariju, je uronjena u neki sasvim drugačiji farba-elemenat-obojenje. Mi se ne nalazimo u onoj strogoj Judeji, nego u nebesko-svetloj Galileji. Ostavili smo iza nas hram u polutami- sumraku. Sada ipak smemo razmišljati o dobroj sceni pod slobodnim nebom na bunarima u Nazaretu, kako to tradicije izveštavaju. Sve diše prolećnim-i Uskršnjim raspoloženjem:-Radosni prijem nebeskih darova kroz utrobu Zemlje.
Između obadve Objava-scene i obe priče o rođenju, jesu slike gde su se uključile obe žene koje su se susrele. Marija posećuje Jelisavetu, obe nose svoje dete u svojim utrobama. Tri meseca ostaje Marija kod Jelisavete. Za Mariju –mladu majku- to su prvi, a za Jelisavetu –staru majku- zadnja tri meseca trudnoće. U tom trenutku kada se majke susreću i ostaju jedna sa drugom zajedno, nalaze se još nerođeni Jovan i Isus. Pri rođenju Jovana, opet napušta Marija tetku Jelisavetu i vraća se ponovo za Galileju (Nazaret). Onda slede priče o rođenjima, što jedna ispunjena sa visoko- letnjim radosnim klicanjem, a druga sa duboko zimskom- predanošću i molitvom. Kroz sve slike proteže se jedan muzički elemenat. Kada u Matejevom evanđelju Mojsije i proroci opet ožive, tako u Lukinom evanđelju ona poezija Starog Zaveta: u Psalmima Anđela, Jelisavete, Marije, Zaharija i Simeona. Sva godišnja doba postaju sa Psalmima opevana.
***.
U pred-evanđelju Luke, je kroz ovu kompoziciju sastavljena jedna propisna mnogo-stupnjevita M a r i j a d r a m a, koja u čovekovoj sudbini odslikava sudbinu celog kosmosa. Ključ za iznalaženje ove drame posedujemo svakako samo u onoj meri,kada nam postane živa polarna suprotnost između Judejske i Galilejske oblasti. Galileja je eterično-nadčulno bogata,a Judeja eterično siromašna oblast. Nebeska-i Zemaljska oblast,-oblast života i smrti stoje nasuprot jedna drugoj. Zato je kretanje od Galileje prema Jerusalimu jedan ozbiljniji simbol. U tome se izražava cela tragika smrtne sudbine. U životu Isusa to znači najvažniji isečak-žetva,kad se kaže:“Vidite,mi idemo gore za Jerusalim“. Kroz odlučujući korak Isusa od Galileje za Judeju,izvršava se prelaz od onih Čuda ka Stradanju.
Sada nam pokazuje Lukino pred –evanđelje,trostruko uspinjanje Marije od Galileje ka Judeji. Putu stradanja Hrista, prethodi put-mučenja Marije. Prvo idenje Marije „gore za Jerusalim,“je putovanje ka Jelisaveti posle Anđeo-objave u Nazaretu. Moramo nam Mariju u smislu Lukinog evanđelja predstaviti kao jedno veoma mlado i još duševno nežno i nedirnuto čovek- stvorenje. Postavljena u duševni krajolik Galileje, živela je ona. Sada je u njenom biću pred njom proteklo jedno veliko zagonetno preobraženje:Ona nosi po prvi put dete u svojoj utrobi, i doživela je to inspirativno ovog novog stanja naj jasnije u rečima Anđela. Sad se ona sprema na hitno putovanje ka Jelisaveti,koju moramo zamisliti da stanuje u jednom predgrađu Jerusalima. Jedan potpuno drugi svet nego onaj naviknut, okružuje nju. Pustinja Judeje graniči se tu. Cela Judeja u poređenju sa Galilejom, može se računati kao neka pustinja. U ostalom,možda Marija dolazi po prvi put u veliki grad. To je drastično,ali nije neosnovano da se izrazi,moglo bi se reći:Jedna devojka sa sela,prvi put je preseljena u jedan svetski grad. Ovde se moralo savladati jedno bolno za Zemlju-probuđenje, ove iznad svega mlade devojačke duše. Tri meseca ostaje Marija u Jerusalimu, kod one po godinama tako veoma mnogo starije Jelisavete. Sve što nju okružuje,mora ona uzeti nešto od daha njenog detinjeg sveta, i dati starih snaga u njoj da se pokrenu. Ona se ne vraća više ista,natrag za Nazaret. Drugi odlazak gore za Jerusalim izvršava se šest meseci nakon povratka, ali sa njenim suprugom Josifom radi popisa stanovništva propisanog od cara Augusta. Ovaj put za Betlehem je isti kao onaj za Jerusalim. Od Jerusalima ide se onda samo još jedan kraći put južnije do Betlehema. Opet je Marija u jednom kosmički naročitom duševnom stanju. Beše li ona pri njenom odlasku ka Jelisaveti na početku,tako je ona sad na kraju njene trudnoće. Prvog puta ona beše čak samo prividno sama. U stvarnosti je Isus-dete, već u majčinoj utrobi učinilo zajedno odlazak u Jerusalim. Ovog puta je Josif prisutan i ponovo je takođe dete kao nerođeno prisutno. Ono će biti rođeno u Betlehemu,a kraće vreme nakon toga,nose roditelji to dete u hram. Tamo svesno izgovara Simeon kao temu o Marijinim mukama- stradanja,koje inače samo u nesvesnom je nosilo neki geografski karakter:“Mač će probosti tvoju dušu“ !

11. nastavak… Treći odlazak Marije za Jerusalim pripoveda 2. gl. Lukinog evanđelja, u priči o 12- godišnjaku dečaku Isusu. Sad nije samo prisutan Josif, nego takođe već odrastao dečak Isus. Sa ovim dečakom izvršava se u tri dana, dok ga roditelji izgube i traže, ono čudnovato preobraćanje, koje onda u onim rečima što ih on prema roditeljima izgovara,postaje jasno i u duši Marije izaziva je

dno tako veliko strahovanje-užas.
To postepeno oslobađanje ljudske duše iz kosmičke povezanosti u prirodnom bogatstvu i nosivosti, personifikuje se u tri stupnja Marija –drame, što postaje u Lukinom evanđelju tako tiho neprimetno pred nama odmotavano. Kroz to svagda prisustvo deteta Isusa, bio on rođen ili nerođen, nagoveštava se zadobijanje kosmičkog kontakta tiho iz daljine. Stari kosmos umire. Sa Marijom povlači se lično „boginja Priroda“ naviše prema Jerusalimu. Ali u produševljenom načinu postaće on u srcima ljudi ponovo rođen. Na kosmosu prirodno poklonjene mudrosti, sledi kosmos lj u b a v i, koja u svakom čovekovom srcu poseduje jedan sopstveni izvor-vrelo. To je unutarnja tema celokupnog Lukinog evanđelja: pro-duševljenja eterskog kosmosa kroz Hristos snagu u ljudima.
***
Lukino evanđelje je kroz jedan naročito sveukupan poredak, od svih drugih evanđelja temeljito različito. Da bi se ovo raspoznalo neophodno je,da se na tome sagledaju sva četiri evanđelja,kako se u njima raspoređuju geografske pozornice života Isusa. Obraćanje pažnje na suprotnost zemljinog terena od Galileje i Judeje,doprinosi iz ovog posmatranja geografske podele, ona najvažnija saznanja i poglede.
To stanje stvari je u evanđeljima Mateja i Marka nešto slično:Onaj prvi veliki glavni deo evanđelja vodi nas prema Galileji. Onda sledi jedan oskudan prelaz:ono naviše uspinjanje prema Jerusalimu i konačno judejska epoha-vreme mučenja i stradanja,jedan znatno mali prostor uzeto kao onaj život u Galileji. Galilejska epoha ide kod Mateja od (4-20 gl.) ; kod Marka od (1-10 gl.). U Judeji igraju kod Mateja (21-28) a kod Marka(11-16).
Kod Jovana imamo iz osnova jedno drugo stanje stvari. Ovde je to,što se odigrava u Galileji, suženo na veoma mali prostor. Skoro celo evanđelje vodi nas u strogu oblast od Judeje. Ali Jovan nam ne pokazuje samo neki jednokratan ,već mnogo puta prelaz, od Galileje prema Judeji i donoseći geografske zabeleške uvek sa naročitom brižnošću i naglašavanjem.
Sasvim drugačije predstavlja Luka ove geografske promene. On opisuje kao Mateja i Marko samo jedno jedinstveno vreme galilejske i judejske epohe. Oba su jedno prema drugom izjednačena,što se tiče obima opisivanja evanđelja. Ona prevaga o Galileji, što mi susrećemo kod Mateja i Marka,nestala je. Ali sad dodaje Luka između Galileje i Judeje veliko putovanje za Jerusalim i posvećuje mu glavni deo evanđelja:
Galileja:(4-9) ; Putovanje:(9-19) ; Judeja:(19-24).
To odstupanje galilejske pozornice od prvog do četvrtog evanđelja, je da se jednako postavi neko povećanje biografskog elementa. Gde Galileja stoji u prvom planu, preteže se to što je u Galileji odomaćeni elemenat imaginacije,što slika slike zemaljskih događaja,sa unutarnje-duševno nadčulnim prethodnim slučajem,da se na taj način opet ponavlja.Ta Galileja –svest lebdi između neba i zemlje, i ostaje kod svega što proističe iz ove svesti,da uvek najpre ispita,da li se to odnosi na spoljašnje ili unutarnje nadzemaljske prethodne slučajeve. Oba prva evanđelja Mateja i Marka i suviše su određena kroz karakter imaginacija,lebde lično više,nego što to biva površnom čitanju prepoznatljivo,između neba i zemlje. Tek, Jovanovo evanđelje ima uprkos ili radi njegove velike duhovne visine jedan realan zemaljski biografski karakter. Tako ono daje kroz trostruko putovanje za Jerusalim, što ga on opisuje,realnu hronologiju Isusovog života posle „Jordan –krštenja“. Prema prva tri evanđelja moglo bi se pričiniti,kao da je Isus mogao samo jednu jedinu godinu delovati između Krštenja i Golgote. Jovan pokazuje da su bile tri godine. Takođe Jovanovo predstavljanje učeničkog poziva je dobro da se sagleda kao istorijsko-biografsko,dok opisivanje kod Mateja i Marka,koje nas vodi na obale jezera (Genizaretsko) predaje više ono što se u dušama učenika dogodilo pri njihovom pozivu. (To se odnosi i za priču o Petru- ribolovcu,što Luka daje namesto učeničkog poziva. To biva pri tom ukazano samo na druge prethodne slučajeve u učeničkim dušama,kao u ona prva tri evanđelja).
Lukino evanđelje, što u svojoj tročlanosti održava tako pravu harmoničnu ravnotežu između Galileje i Judeje, održava takođe ravnotežu među Imaginacija-karaktera prva dva evanđelja, i biografskog – karaktera Jovanovog evanđelja. Njegova karakteristika je: s t a z a- k a r a k t e r. To postavlja u najširoj punoći ono veliko putovanje za Jerusalim u svoje središte ,što to nije jako spoljašnji,već što je to jedan unutarnji put -staza.
Mateja: Galileja (4-20) ; Judeja: (21-28) —– Imaginacija- karakter.
Marko: Galileja (1-10) ; Judeja: (1-16) —– Imaginacija-karakter.
Luka : Galileja (4-9); Putovanje(9-19) ;Judeja(19-24)—Staza-karakter.
Jovan: 1. Galileja (2,1-12) ; 1..Judeja: (2,13-3) — Biografski karakter.
2. Galileja (4,43-54) ; 2. Judeja : (5) — Biografski karakter.
3. Galileja (6-7,13) ; 3. Judeja : (7,14-20) – Biografski karakter.
Karakteristična za Lukino evanđelje uopšte nisu samo prva dva poglavlja u njihovoj Božićnoj ljubaznosti. Pre svega u onom velikom Lukinom „putovanja-izveštaju“,u onoj stazi sadržanog središnjeg dela evanđelja,izražava se biće Lukinog evanđelja.
– VIII –
S t e p e n i d u š e v n o g p r o č i š ć e nj a
u L u k i n o m – e v a n đ e lj u –
– Šetnja na moru-jezeru. –Hristos u krugu žena. –Marija i Marta.
– Žena sa preobilnim oticanjem krvi. –Priča o Sejaču. –Zaustavljanje oluje.
– Sumanuti od Gerase. –Milosrdni Samarićanin-.
Sa pravom se posebno uočava pri posmatranju pojedinih evanđelja ta „naročitost dobra“ istog, tj. oni delovi, priče i reči koje u ostala tri evanđelja nemaju nikakve paralele. To „naročito dobro“Lukinog evanđelja je veoma obimno i karakteristično. Ka tome dalje pripadaju cele Božićne i dečije priče prva oba poglavlja, npr. one čudesne duševno pune priče- upoređenja: o milosrdnom Samarićaninu, o izgubljenom sinu, o bogatom čoveku i siromašnom Lazaru, k’ tome u predstavi o mučenju- stradanju i Vaskrsenju, one scene gde Hristos u beloj košulji pred Irodom, razgovor sa razbojnikom, pojava vaskrslog u Emausu i obed vaskrslog u krugu učenika. Ništa manje značajno je, šta bi se moglo nazvati ono „odrečno naročito dobro“. To su takvi delovi, koji su sadržani u tri evanđelja a u trećem nedostaju. Najvažnije „odrečno naročito dobro“ Lukinog evanđelja je:“ h o d a nj e Hrista“ preko mora-jezera. Isto tako kao Mateja i Marko takođe i Jovan pričaju ovaj noćni doživljaj učenika posle „čudesne ishrane“. Nedostatak ovog kazivanja mora se kod Luke utoliko više primetiti, već u tome što biva opisan jedan duhovni doživljaj, što je na duhovni način Lukinom evanđelju sasvim naročito prisno i blisko.
U posmatranju o „Čudu u evanđelju“.

Sa nemackog: preveo (Obradin Mitrović)